Zavist je jedno od najrasprostranjenijih osje\u0107anja, ali istovremeno i ono koje pokazujemo s najve\u0107im oklijevanjem. <\/p>\n
Od sedam smrtnih grehova, zavist je jedini zbog kojeg \u0107emo se uvek ose\u0107ati loše (za razliku od, na primer, pro\u017edrljivosti). Dok mi sik\u0107emo i zelenimo, neko ni\u017ee uspehe i dobija ono što bismo \u017eeleli za sebe: novac, ugled, omiljenost. A sama \u010dinjenica da preziremo nekoga zbog onoga što sami nismo uspeli da postignemo, \u010dini nas još neuspešnijim u sopstvenim o\u010dima.<\/p>\n
Istorija nam kazuje da je ova ru\u017ena pobuda bila pokreta\u010d nekih veoma zna\u010dajnih doga\u0111aja. Mikelan\u0111elo je unajmljen da islika Sikstinsku kapelu na zahtev arhitekte Bramantea koji se nadao da Mikelan\u0111elova darovitost ne\u0107e toliko da zablista ako se okuša u poslu u kome nije imao mnogo iskustva.<\/p>\n
Tako i mi danas pokušavamo da naudimo onima kojim azavidimo, i gotovo uvek na sopstvenu štetu. Zašto? Onaj koji zavidi \u017eeli po svaku cenu da osujeti objekat svog prezira i pro tome gubi mo\u0107 zdravog rasu\u0111ivanja. Ne ka\u017ee se bez razloga "slep od zavisti". Zavidljive osobe obi\u010dno smatraju da tu\u0111 uspeh nezaslu\u017een, dok svoj isti\u010du kao potpuno opravdan.<\/p>\n
Psiholozi tvrde da zavist nastaje iz nesigurnosti. Kad razo\u010darani u sopstvenu vrednost uo\u010davamo pri\u017eeljkivane sposobnosti u drugima. Ali, to je samo jedna strana medalje. Zavist, kao i mnoge druge mane, \u010dinineizbrisivi deo ljudske prirode. Prisutna je i u biblijskim pri\u010dama i gr\u010dkim mitovima. Kain je ubio Avelja jer je bio ljubomoran na pa\u017enju koju je Bog poklanjao njegovom bratu. Vrhovno bo\u017eanstvo Grka Zevs toliko je zavideo savršenosti i sre\u0107i ljudskih bi\u0107a da je rešio da ih razdvoji. zato svako od nas mora da tra\u017ei svoju drugu polovinu. <\/p>\n
Tu dolazimo do klju\u010dne stavke u pokušaju da objasnimo zavist. Ne zavidi se toliko na uspehu, koliko na sre\u0107i i ispunjenosti. Po tvrdnjama Platona, Sokrat je postao \u017ertva optu\u017ebi mo\u0107nih demokrata samo zbog zavisti koju je izazivala njegova mudrost.<\/p>\n
Verovatno najslavnija pri\u010da na temu zavisti je ona o Mocartu i Salijeriju. Iako se zasniva na pukim ogovaranjima, ona su bila dovoljna da nadahnu ruskog pesnika Puškina da 1830. napiše kratku dramu u stihovima. U ovom komadu Salijeri, pun zavisti prema mladom muzi\u010daru, naru\u010duje od njega rakvijem s namerom da ga posle izda kao svoj.<\/p>\n
Zavist je nešto što prati osobe obdarene posebnim darom. I ne zavide im uvek oni koji ga nemaju, Naprotiv, izgleda da nadarene osobe iz suparništva crpe snagu za nove uspehe. Tako je me\u0111usobna zavist podstakla Verdija i Vagnera da stvaraju remek-dela.<\/p>\n
\u010cuveni filozof Bertrand Rasel ka\u017ee da je zavist jedan od najja\u010dih uzroka ljudske nesre\u0107e. To je opšti i mo\u017eda najlošiji deo ljudske prirode. Ne samo da je zavidljiva osoba nesre\u0107na zbog svoje zavisti, ve\u0107 \u017eeli i da nanese zlo drugima. <\/p>\n
Iako negativna, za Rasela je zavsit bila pokreta\u010dka snaga iza uspostavljanja demokratskog sistema i moramo je istrpeti ukoliko \u017eelimo da dostignemo viši stepen socijalne pravde.<\/p>\n
Za mnoge sociologe je zavist prema mo\u0107i i bogatstvu onih koji dr\u017ee vlas bila ta koja je dovela do rušenja starih i uspostavljanja novih politi\u010dkih sistema kroz istoriju. Te\u017enja ka jednakosti zapravo je pokušaj da osujetimo druge da imaju više od ostalih.<\/p>\n
Ma koliko se trudili, ne mo\u017eemo da umanjimo zna\u010daj zavisti u krojenju ljudske sudbine. Ona je duboko usa\u0111ena u pore civilizacije i uti\u010de na naše postupke mnogo više nego što bismo \u017eeleli da priznamo. Mo\u017eda ne mo\u017eemo da je otklonimo, ali mo\u017eemo da se potrudimo da budemo oni kojima \u0107e drugi zavideti. <\/p>\n
Zabavnik<\/em><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":" Zavist je jedno od najrasprostranjenijih osje\u0107anja, ali istovremeno i ono koje pokazujemo s najve\u0107im oklijevanjem. <\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[8],"tags":[],"class_list":["post-49579","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-svastara"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/49579","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=49579"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/49579\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=49579"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=49579"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=49579"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}