Najnovija nau\u010dna istra\u017eivanja ljudskog mozga otkrila su zanimljivu \u010dinjenicu: emocionalno nadareni ljudi su mudriji od hladnokrvnih genija. <\/p>\n
Psiholozi danas ka\u017eu da mogu da predvide budu\u0107nost \u010detvorogodišnjaka samo na osnovu toga kako reaguju na kutiju s \u010dokoladnim bombonama.<\/p>\n
Suština testa je u slede\u0107em: istra\u017eiva\u010d poziva dete u sobu u kojoj se na stolu nalazi kutija puna slatkiša. Po\u010dinje razgovor i u jednom trenutku ka\u017ee: "Mo\u017eeš odmah da pojedeš jednu bombonu. Ali, ja moram da iza\u0111em i, ako me sa\u010dekas, dobi\u0107eš dve bombone." I odlazi. <\/p>\n
Ima dece koja \u0107e odmah zgrabiti i pojesti nekoliko bombona ne sa\u010dekavši da se za istra\u017eiva\u010dem zatvore vrata. Ima i mališana koji \u0107e malo da pri\u010dekaju, ali se predaju posle nekoliko minuta. U manjini su oni koji \u010dekaju ma koliko im to teško padalo. Zatvaraju o\u010di rukama, obaraju glavu, pevuše sebi u bradu, pa \u010dak i padaju u san, samo da ne bi podlegli iskušenju. Kad se psiholog vrati, najupornije nagra\u0111uje pošteno zara\u0111enim slatkišima.<\/p>\n
"Deca iz ove poslednje kategorije izrastaju u društvenije, kreativnije, hrabrije i pouzdanije li\u010dnosti", ka\u017ee Aleksandra \u017dukova, rukovodilac moskovskog Centra za psihogenetiku i psihoanalitiku. Oni kre\u0107u u školu sigurni u sebe i svoje sposobnosti. Oni koje se predaju odmah, postaju usamljeni i lako ranjivi. Po pravilu, oni su tvrdoglavi, neodlu\u010dni i podlo\u017eni stresu.<\/p>\n
Kada govorimo o blistavim umovima, naj\u010deš\u0107e nam padaju na pamet geniji sli\u010dni Da Vin\u010diju ili Albertu Ajnštajnu. \u010cini nam se da se oni ra\u0111aju kao veliki ljudi. Ali, zašto se kod jednih talenat rasplamsava, a kod drugih gasi?<\/p>\n
"Upravo tu treba da se setimo one \u010dokoladne bombone", objašnjava \u017dukova. "Sude\u0107i po svemu, sposobnost da se uzdr\u017eimo od momentalne nagrade predstavlja osnovu talenta, to jest trijumf logi\u010dnog mišljenja nad impulsivnim! Drugim re\u010dima, to je emocionalna inteligencija, ona koja ne mo\u017ee da se prepozna testiranjem koeficijenta inteligencije, IQ."<\/p>\n
Termin "emocionalna inteligencija" uveli su psiholog sa Jejla Piter Solovej i nau\u010dnik sa Univerziteta u Nju Hempširu D\u017eon Mejer.<\/p>\n
Doktor psihologije Danijel Goulman je taj pojam sveo na skra\u0107enicu EQ i uneo ga u nau\u010dni leksikon savremene psihologije nedavno, ‘90. godina prošlog veka.<\/p>\n
"Emocionalnu inteligenciju \u010dini prepoznavanje, imenovanje i razumevanje vlastitih emocija, prepoznavanje i razumevanje emocija drugih, razvoj senzibiliteta za tu\u0111e potrebe, ume\u0107e da se vlastite emocije podrede dostizanju \u017eeljenog cilja", ka\u017ee Goulman.<\/p>\n
"Takvi ljudi su u prednosti u odnosu na ostale. To se odnosi kako na intimnu sferu, tako i na uspeh na profesionalnom, društvenom i politi\u010dkom planu."<\/p>\n
"Imao sam prijatelja izrazito visokog koeficijenta inteligencije", pri\u010da doktor. "Stalno je izostajao sa nastave, tra\u0107io uludo vreme i na kraju jedva diplomirao. I danas samo dangubi i prakti\u010dno ništa ne radi. Tada sam shvatio, a u to sam se kasnije bezbroj puta uverio, da pamet sama po sebi nije garancija uspeha u \u017eivotu."<\/p>\n
Dakle, dobre poslove \u010desto ugrabe sasvim prose\u010dni studenti, dok oni sa blistavim prosekom nisu u stanju da na\u0111u svoje mseto pod suncem. U tome le\u017ei suština problema: akademsko znanje ne odgovara realnim \u017eivotnim teško\u0107ama. Sistem obrazovanja orijentisan je na sticanje teorijskog znanja i zanemaruje emocionalni razvoj li\u010dnosti.<\/p>\n
Po mišljenju psihologa, dok su deca mala još postoji mogu\u0107nost za intervenciju, jer se sistem koji reguliše naše reagovanje na ose\u0107anja potpuno razvija tek sa 15 ili 16 godina.<\/p>\n
Blic<\/em><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":" Najnovija nau\u010dna istra\u017eivanja ljudskog mozga otkrila su zanimljivu \u010dinjenicu: emocionalno nadareni ljudi su mudriji od hladnokrvnih genija. <\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[8],"tags":[],"class_list":["post-49511","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-svastara"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/49511","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=49511"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/49511\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=49511"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=49511"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=49511"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}