Od oko 4.000 gejši, koliko ih je u Japanu bilo sredinom \\'50. godina prošlog vijeka, danas ih ima jedva 1.000. <\/p>\n
Razlog smanjenja broja ovih prepoznatljivih umetnica jeste manjak interesovanja za tradicionalne vrednosti me\u0111u mladima, koje sada mnogo više zanimaju moderni na\u010dini zabave. <\/p>\n
Pojava gejši vezuje se za sredinu Edo perioda od 1603. do 1867, kad su one zabavljale muškarce u tokijskoj \u010detvrti crvenih fenjera Jošivara. <\/p>\n
Biti gejša u Japanu svojevremeno je zna\u010dilo biti umetnica, poznavati tradicionalni ples i muziku i nastupati po pozivu u ekskluzivnim restoranima za imu\u0107ne posetioce, ali nije podrazumevalo i obavezan seks sa mušterijama. <\/p>\n
Mada je u to vreme prostitucija bila legalna, profesija gejše razlikovala se od prostitucije u tome što su tradicionalne japanske lepotice mogle da odbiju poziv na seks. One su bile umetnice koje su mogle da imaju mecene po svom izboru, kojima su mogle da budu ljubavnice, a katkad i \u017eene, jer su oni pla\u0107ali troškove njihovog obrazovanja i skupu opremu.<\/p>\n
\u010cetvrti u kojima su \u017eivele gejše nalaze se u drevnoj prestonici Kjoto, zatim u Tokiju, gde je sada ostalo 300 gejši, kao i u primorskom mestu Atami, gde se tim zanatom bavi njih 230.<\/p>\n
Nostalgiju za prošlim danima, u kojima su carovale gejše, danas ne krije najstarija me\u0111u njima po imenu Kokin (98), koja je toj profesiji posvetila \u010ditav svoj \u017eivot.<\/p>\n
"Bila su to vremena kada su u svilenim kimonima gejše klepetale nanulama, lepršale u restorane i zabavljale dobrostoje\u0107u gospodu, a ja bih se divila njihovoj umešnosti, lepoti, \u017eenstvenosti i šarmu", se\u0107a se s ponosom Kokin.<\/p>\n
Ona sa \u017ealjenjem dodaje da se danas ljudi zabavljaju u karaoke barovima i plesnim klubovima, ne znaju\u0107i šta gube. Kokin i danas svira šamisen, tradicionalni instrument s tri \u017eice i peva stare pesme u Atamiju. Kada je prošlog septembra napunila 98 godina, o njoj su pisale gotovo sve novine u Japanu, a slikali su je u zelenom kimonu sa ru\u017ei\u010dastim pojasom. <\/p>\n
Gejše su svojevremeno u\u010dile posao od svoje 13. godine, dok danas rade od 18. Izuzetak je Kjoto, gde gejše po\u010dinju sa 15 godina, da bi posle višegodišnje obuke mogle da se bave zanatom, koji iziskuje strog prethodni trening kako u ponašanju, tako i u sviranju klasi\u010dnih instrumenata šamisena, flaute i bubnjeva, plesa, pevanja i umetnosti slu\u017eenja \u010daja.<\/p>\n
Me\u0111u gejšama je do 1930. godine bilo dosta muškaraca. Sada ih je u celom Japanu samo \u010detvorica.<\/p>\n
Njihova uloga se mnogo razlikuje od uloge \u017eena gejši. Oni ne plešu, ne pevaju i ne slu\u017ee \u010daj na tradicionalni japanski na\u010din. Muškarci gejše sada pri\u010daju viceve uz zvuke šamisena, tradicionalnog instrumenta, i to u pauzama \u017eenskih nastupa<\/p>\n
Mladi se danas ne potresaju zbog toga što izumire \u010ditav jedan svet. Da bi sa\u010duvale tradiciju, pojedine zajednice nastoje da umetnost gejši prika\u017eu turistima i da to prilagode njihovom d\u017eepu.<\/p>\n
Vlasnik restorana "Sakura\u0111aja", u tokijskoj \u010detvrti Muko\u0111ima, Kazuko Amemija ka\u017ee da je cene u svom ugostiteljskom objektu morao da prilagodi strancima.<\/p>\n
"Grupa od 30 turista ve\u010deru uz performans šest gejši pla\u0107a oko 10.000 jena (oko 5.000 dinara) po osobi. Da je cena viša, niko ne bi dolazio", ka\u017ee Amemija, i dodaje da se nastup gejši napla\u0107uje više samo u elitnim restoranima.<\/p>\n
Svega nekoliko gejši danas peva i pleše na preskupim sve\u010danim ve\u010derama u elitnim restoranima. Svoj umetni\u010dki program napla\u0107uju 80.000 jena, što je oko 730 dolara po osobi. Prava klijentela, koju \u010dine vrhunski biznismeni i politi\u010dari, me\u0111utim, sve je re\u0111a. <\/p>\n
Press\/Mondo<\/em> <\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":" Od oko 4.000 gejši, koliko ih je u Japanu bilo sredinom ‘50. godina prošlog vijeka, danas ih ima jedva 1.000. <\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[8],"tags":[],"class_list":["post-49510","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-svastara"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/49510","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=49510"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/49510\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=49510"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=49510"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=49510"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}