Policija Kraljevine Jugoslavije intervenisala je u spasavanju olimpijske baklje u Banja Luci 1936., što je bilo prvo spasavanje olimpijskog plamena u istoriji<\/p>\n
Policija se rve s demonstrantima koji kidišu na olimpijski plamen, simbol ljubavi, mira, razumevanja naroda, napretka i, uopšte, svega najlepšeg. <\/p>\n
Demonstranti navaljuju, pendreci sevaju – na kraju, jedva spasenu baklju policijsko obezbe\u0111enje, pod kišom kamenica i psovki – sklanja na sigurno, tajno mesto. Gde se doga\u0111a? U Londonu, Parizu, San Francisku ili Buenos Ajresu, ovih dana?<\/p>\n
Ne. Zbiva se u Banjaluci 1936: policija Kraljevine Jugoslavije interveniše u spasavanju olimpijske baklje. Prve u istoriji, uostalom.<\/p>\n
Beogradska "Politika" objavila je na šestoj strani broja od 5. aprila 1936. tekst pod naslovom "Stotinu najpoznatijih beogradskih sportista protestuju protiv duha idu\u0107e Olimpijade". Pozivaju\u0107i se na sli\u010dne akcije u Velikoj Britaniji i Americi i na to što su u celoj Evropi obrazovani komiteti za prikupljanje potpisa za bojkot Olimpijade, "Politika" prenosi da se "sli\u010dan pokret pojavio i u našoj zemlji. Kod nas je Radni\u010dka sportska zajednica, u kojoj je zastupljeno 90 amaterskih sportskih klubova, izjavila spremnost da bojkotuje Olimpijadu, ´jer bi naše u\u010deš\u0107e u Berlinu zna\u010dilo pomaganje profanisanja i sporta i Olimpijade´…" I da je "preko stotinu najistaknutijih sportista Beograda ovih dana" potpisalo rezoluciju kojom se tra\u017ei bojkot Olimpijade u Berlinu zbog nacisti\u010dkog re\u017eima u Nema\u010dkoj koji je "po\u010deo i kroz sport da vrši svoju propagandu".<\/p>\n
Me\u0111u objavljenim imenima potpisnika peticije su \u0110or\u0111e Lojin\u010di\u0107, Aleksandar Tirnani\u0107, Jovan Miki\u0107, dr Milutin Ivkovi\u0107, Emilija Jovanovi\u0107, Franja Valok… I još dvadesetak imena. U tom tekstu nema, me\u0111utim, Vladimira Dedijera, autora rezolucije, kasnijeg biografa Josipa Broza Tita. Njegovo ime mo\u017eete na\u0107i na vebsajtu Olimpijskog komiteta Srbije – ali, iz nekog razloga, samo u tekstu na engleskom. Valjda iz razumljivih razloga mogu\u0107e cenzure, u ondašnjoj "Politici" ne pominje se ni Ivo Lola Ribar koji je odobrio tekst rezolucije. <\/p>\n
Rezultat: 10. aprila 1936. Jugoslavija potvr\u0111uje u\u010deš\u0107e na Igrama u Berlinu. Ve\u0107ina igra\u010da fudbalske reprezentacije odbija da igra, pa Kraljevina nema predstavnika na fudbalskom turniru.<\/p>\n
"Olimpijski plamen" goreo je prvi put na Olimpijskim igrama u Amsterdamu 1928. i, potom, u Los An\u0111elesu 1932. Bio je neka vrsta slu\u010dajne i ne baš zna\u010dajne oznake Igara, sve dok se nema\u010dki profesor Karl Dim nije dosetio kako bi se "olimpijski plamen" mogao upaliti u Olimpiji – na Peloponezu, tamo gde su se tokom najmanje 1200 godina odr\u017eavala takmi\u010denja koja \u0107e inspirisati moderne Olimpijske igre – i u štafetnoj trci (do)nositi do grada doma\u0107ina Igara. Ideju je Me\u0111unarodnom olimpijskom komitetu preneo – pošto je pre toga, navodno, odobrio li\u010dno Jozef Gebels – tadašnji šef nacionalnog olimpijskog komiteta Nema\u010dke Teodor Levald. Primljena je s entuzijazmom, mada se danas u istorijama modernog olimpijskog pokreta i prigodnoj literaturi malo upadljivo "izbeljuje" ta fleka u \u010dijem je pravljenju u\u010destvovao i, tada još \u017eiv, "otac" modernih olimpijada, Pjer Kuberten. U toj "veniš-verziji" odluka o Berlinu kao doma\u0107inu doneta je 1931. ili 1932, u vreme Vajmarske republike, ali je u vreme realizacije na vlasti bio kancelar Adolf Hitler… I tako dalje, uklju\u010duju\u0107i i pri\u010du kako je Me\u0111unarodni olimpijski komitet Igre onda – kao i danas, uostalom s ne mnogo više sre\u0107e – poverio gradu doma\u0107inu, a ne re\u017eimu. Re\u017eim – onda Hitlerov – samo je iskoristio priliku.<\/p>\n
IZMIŠLJANJE BAKLJE: Kako bilo, te 1936. godine olimpijska baklja, upaljena Sun\u010devim zracima skupljenim u \u017ei\u017eu sfernog ogledala u Olimpiji – kao i danas – nošena je i vo\u017eena kroz Gr\u010dku, Tursku, Bugarsku, Jugoslaviju, Ma\u0111arsku, Austriju i Nema\u010dku. Na ukupno 3422 kilometra puta nosilo ju je isto toliko ljudi: poslednji je, u Berlinu, bio atleti\u010dar Fric Šilgen. <\/p>\n
Cela ta pri\u010da nema nikakve osnove u antici.<\/p>\n
Nikakvo nošenje baklje nije bilo deo igara u Olimpiji, a tamo gde su trka\u010di nosili upaljene baklje – to nije imalo veze s "duhom olimpizma". Lampadedromija je bila po\u010detni deo Panatenejskih igara u Atini, ali kao trka predstavnika gradskih fila u religioznom obredu obnove grada. Pobe\u0111ivao bi onaj takmi\u010dar koji bi do cilja stigao s upaljenom bakljom, pa bio on prvi, drugi, tre\u0107i ili koji god po redu. Ili niko ne bi bio pobednik, ako bi se svim trka\u010dima baklja ugasila.<\/p>\n
Igre u Olimpiji nisu po\u010dinjale ni štafetom, ni bakljom. Vrhunac slavlja predstavljala je hekatomba, jedenje mesa stotinu volova \u017ertvovanih Zevsu. Plamen je tu imao i vrlo prakti\u010dnu, osim simboli\u010dke primene: \u017ertvenik posve\u0107en Zevsu, po\u010detkom nove ere visok oko 15 metara, \u010dinio je pepeo svih prethodnih \u017ertvovanja i prate\u0107ih gozbi.<\/p>\n
Sve ono što je kao olimpijsku baklju ovekove\u010dila Leni Rifenštal (u propagandnom filmu Olimpija) bilo je "deo pokušaja nacisti\u010dke propagandne mašine da mitologizuje i mistifikuje re\u017eim Adolfa Hitlera".<\/p>\n
A POSLE: Pa, baklja s olimpijskim plamenom se primila. Nosi se i danas; prati tehnološki napredak. Na brodu je, na putu za London, prešla Lamanš 1948, avionom se prvi put vozila u Helsinki 1952, \u010detiri godine kasnije nosili su je i jaha\u010di, 1976. je do Montreala stigla posredstvom radio-signala… A do Sidneja 2000. nosili su je i ronioci. Putovala je indijanskim kanuom, na kamili, ali i konkordom. Od 2004. i igara u Atini baklja prelazi globalni put a njeno "nošenje" traje celih 87 dana. <\/p>\n
U me\u0111uvremenu je uspostavljena i tradicija da poslednji nosilac baklje bude neki slavni sportista: prvi je bio devetostruki olimpijski pobednik Pavo Nurmi (1952). Za njim i Mišel Platini (1992), Mohamed Ali (Kasijus Klej, 1996) i Aborid\u017einka Kati Frimen (2000). U širem simboli\u010dkom okviru, poslednji nosioci baklje bili su i japanski trka\u010d Jošinori Sakai, ro\u0111en u Hirošimi 6. avgusta 1945, ili kanadski par tinejd\u017eera s francuskog i engleskog govornog podru\u010dja iste zemlje, Kanade, 1976.<\/p>\n
Olimpijska ideja mira, me\u0111usobnog razumevanja i dobre volje u moderno doba nije uspela ni da se pribli\u017ei onome što je predstavljala u anti\u010dkoj Olimpiji. Za 1200 godina dokumentovane istorije anti\u010dkih olimpijada, igre su samo jednom prekinute zbog rata i sankcija. U tom unikatnom slu\u010daju Sparta je bila isklju\u010dena s takmi\u010denja zbog osvajanja nekog bezna\u010dajnog utvr\u0111enja. Ina\u010de su svi stalno zava\u0111eni gradovi, njihovi takmi\u010dari, njihovi treneri, njihove "vo\u0111e puta" i gledaoci bili zašti\u0107eni od napada, pa je i tako ozbiljan kralj kakav je bio Filip Makedonski morao da plati veliku odštetu nekim trgovcima koje su na putu prema Olimpiji, oko 800 kilometara ju\u017enije, oplja\u010dkali njegovi vojnici.<\/p>\n
U jedva nešto više od veka modernog olimpizma, me\u0111utim, igre zbog ratova nisu odr\u017eane 1916, 1940. i 1944. godine – mada se broje kao da jesu. Pri\u010da o mešanju politike u sport (i\/ili obrnuto) produ\u017eava se demonstracijom ameri\u010dkih "crnih pantera" na pobedni\u010dkom postolju u Meksiko Sitiju 1968, teroristi\u010dkim napadom i ubijanjem 11 \u010dlanova izraelskog olimpijskog tima u Minhenu 1972, bojkotom – afri\u010dkih i arapskih zemalja Igara u Montrealu 1976. zbog aparthejda u Ju\u017enoafri\u010dkoj Republici, zapadnih zemalja Igara u Moskvi 1980. zbog sovjetske intervencije u Avganistanu pa, obrnuto, odustajanja isto\u010dnih zemalja da u\u010destvuju na Igrama u Los An\u0111elesu 1984… I, taman kada je Me\u0111unarodni olimpijski komitet pomislio da su igre u Seulu 1988 – mada \u010detiri zemlje demonstrativno nisu uzele u\u010deš\u0107e – "bajpasovale" problem u opštem i naro\u010dito poslovnom interesu, evo opet gašenja baklje. <\/p>\n
IMA I TO ISTORIJU: Devetoro australijskih studenata protestovalo je u Sidneju 1956. zbog naciporekla olimpijske baklje. Jedan od njih nosio je "olimpijsku baklju" napravljenu od dva para zapaljenih ga\u0107a – i zbrisao je pre nego što su zvani\u010dnici shvatili prevaru.<\/p>\n
Ove godine, osim incidenata koji su povod ovom tekstu, ima još. Tajvan je odbio da primi baklju na putu ka Hong kongu, Makau i Pekingu. Još je neizvesno da li \u0107e olimpijski plamen videti vrhove Himalaja. Na sre\u0107u, ima i bizarnijih i smešnijih razloga za gašenje olimpijskog plamena od ve\u010dnog politi\u010dkog preganjanja. U Montrealu 1976. višednevna kiša uspela je da ugasi "ve\u010dni" plamen – ali je stvar spasao neki od funkcionera, upalivši ga upalja\u010dem za cigarete. U Atini 2004. tek upaljenu vatru za po\u010detak globalne štafete ugasio je jak vetar, pa je na brzinu upaljena s originalne vatre iz Olimpije. <\/p>\n
A šta \u0107e još da se desi, lako je naga\u0111ati. "Original" \u0107e putovati u tajnosti, kao i njegov blizanac u "štafeti", ali niko od okupljenih da bi slavili olimpijski duh – ili ga iz ovih ili onih razloga pljuvali – ne\u0107e znati da li je to original, da li je "tajni plamen" prošao nenajavljenim putem, zaobišao neko mesto. Ili, nije nemogu\u0107e, negde još plamti.<\/p>\n
Tehnologija<\/p>\n
Nove tehnologije omogu\u0107uju o\u010duvanje olimpijskog plamena bez obzira na vreme – iako još nema otpornih na demonstrante. Ovih dana plamen je dva puta gašen u Parizu, ali namerno, da bi se sa\u010duvao od onih koji su \u017eeleli da ga ugase. Mada gašen, plamen nije nestao, tvrde organizatori. "Kineska" gori na ekološki gas propan, koji nakon sagorevanja ne ostavlja nikakav otpad. Kuriozitet aktuelnog olimpijskog simbola je u tome što svaki nosilac ima drugu baklju (koja gori oko 15 minuta) i mo\u017ee da je zadr\u017ei kao suvenir nakon završene deonice. Tehnologija je ina\u010de delo kineskih stru\u010dnjaka za nauku i tehnologiju svemirskih letova.<\/p>\n
Aleksandar \u0106iri\u0107 <\/p>\n
Vreme<\/em><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":" Policija Kraljevine Jugoslavije intervenisala je u spasavanju olimpijske baklje u Banja Luci 1936., što je bilo prvo spasavanje olimpijskog plamena u istoriji<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[8],"tags":[],"class_list":["post-49430","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-svastara"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/49430","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=49430"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/49430\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=49430"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=49430"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=49430"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}