Ljudi na svijet dolaze s nekom vrstom uro\u0111ene moralne gramatike, sli\u010dnoj univerzalnoj gramatici jezika. <\/p>\n
Kako znate da li je nešto ispravno ili pogrešno? Postoji li u \u010doveku, uopšte, organ za moral? <\/p>\n
Ne\u0107ete se mnogo udaljiti od suštine pitanja ako pohitate sa odgovorom, uprkos tome što \u0107e ve\u0107ina smesta izjaviti da se eti\u010dki aršin sti\u010de porodi\u010dnim vaspitanjem ili religioznim podukama ili zakonskim ograni\u010denjima.<\/p>\n
Sada zapo\u010dinje zaplet, jer iskrsava iznena\u0111enje u liku Marka Hausera, biologa na Univerzitetu Harvard (SAD), koji u svojoj novoj knjizi „Moralni umovi" obrazla\u017ee da su koreni naše kreposti kudikamo dublji, zapreteni u nervnoj mre\u017ei satkanoj u toku evolucije, i da ljudi na svet dolaze s nekom vrstom uro\u0111ene moralne gramatike.<\/p>\n
Zar vas to uveliko ne podse\u0107a na u\u010denje nobelovca Noama \u010comskog koji je pre nekoliko decenija izneo srodnu pretpostavku: svako se ra\u0111a sa utisnutom univerzalnom gramatikom, skupom sveopštih pravila za sklapanje re\u010denica (sintaksa) i utemeljenjem re\u010dnika, svojevrsnim \u017eiv\u010danim ustrojstvom za jezik. Dakle, ni za jedan jezik ponaosob. Koji \u0107e dete nau\u010diti, zavisi od uslova (kulturnih) odrastanja.<\/p>\n
Podsvesno odlu\u010divanje<\/p>\n
Ni Mark Hauser nije izri\u010dit, samo iznosi \u010dinjenice i razmišljanja na javnu proveru obelodanjuju\u0107i da nas moralna gramatika \u010desto nagoni na brze moralne ocene i procene, naro\u010dito u slu\u010dajevima „biti ili ne biti" (\u017eivot ili smrt), ina\u010de nedostupnim svesti. Ljudi nisu ni svesni skrivenih mo\u017edanih zapleta, zato što je um vi\u010dan u verodostojnom procenjivanju nailaze\u0107ih doga\u0111aja i podsvesnom odlu\u010divanju.<\/p>\n
Ukoliko je doti\u010dna zamisao ta\u010dna, suo\u010di\u0107emo se sa dalekose\u017enim posledicama: ispostavlja se da roditelji i u\u010ditelji ne podu\u010davaju decu pravilima uljudnosti po\u010devši ni od \u010dega, ve\u0107 – u najboljem ishodu – uobli\u010duju priro\u0111eno ponašanje. I ukazuje se da vera nije izvorište moralnih na\u010dela, više je društvena prisila nad nagonskim vladanjem.<\/p>\n
I bezbo\u017enici i sledbenici raznovrsnih verovanja, naime, istovetno moralno sude. Drugim re\u010dima, nesvesno rasu\u0111ivanje da li je nešto ispravno ili pogrešno ne podle\u017ee religioznom u\u010denju. Mark Hauser smatra da se uspostavlja opšte moralno ponašanje, a ne pojedina\u010dna pravila, toliko \u010dvrsto da je ono, u suštini, isto ili veoma sli\u010dno u svakom društvu – briga za decu i nemo\u0107ne, osuda ubistva, neodobravanje preljube i rodoskrnavljenja, zabrana prevare, kra\u0111e ili laganja.<\/p>\n
Nisu isklju\u010dene, svakako, kulturne razli\u010dnosti: jedni narodi osu\u0111uju poba\u010daj, drugi odobravaju detinjarije u pojedinim prilikama i tako redom.<\/p>\n
Vekovima su rasprave i raspre u vezi sa vrlinom oli\u010davale zabran filozofa, uglavnom eti\u010dara, i teologa, u koje su se, s razumljivim istorijskim kašnjenjem (skorije utemeljenje nauka), uklju\u010dili sociolozi, psiholozi i antropolozi, a odskora i biolozi (ponajpre evolucioni). Mark Hauser veruje da se moralna gramatika razvila iz ograni\u010denja nametnutih društvenim \u017eivotom, što je podsticano prirodnim odabiranjem radi opstanka. Posredno ovo potkrepljuje mnoštvo sadašnjih dokaza: na psihološkim proverama pokazuje se da se ose\u0107aj za poštenje i pravi\u010dnost kod mališana javlja u \u010detvrtoj godini.<\/p>\n
Pet i pet – nije isto<\/p>\n
Zamislite da stojite pokraj \u017eelezni\u010dke pruge i da vidite petoro ljudi koji hodaju kolosekom u susret vozu i ne slute\u0107i zlu kob, a da uporednim kora\u010da samo jedan. U prilici ste da okrenete skretnicu i da ga preusmerite ka tom pojedincu. Šta biste uradili? Pokušali biste da spasete pet umesto jednog \u017eivota, i ve\u0107ina to odobrava.<\/p>\n
Pretpostavite da ste na \u017eelezni\u010dkom mostu i da jedino bacanjem teškog predmeta pod to\u010dkove, na primer gojaznog \u010doveka, mo\u017eete da sa\u010duvate preostalih pet. Ve\u0107ina \u0107e re\u0107i da to nije u redu, iako je kona\u010dni zbir spasenih isti.<\/p>\n
Zašto nas moralna gramatika prisiljava da razli\u010dito prosu\u0111ujemo u o\u010digledno istovetnim okolnostima? Razlika je u predvi\u0111enoj (voz usmr\u0107uje \u010doveka na šinama) i nameravanoj šteti (bacanje nekoga pod to\u010dkove), uprkos \u010dinjenici da su posledice istovrsne. Na sli\u010dan na\u010din je kudikamo lakše prihvatiti ubijanje \u017eivotinja nego ljudi.<\/p>\n
Mnogi, me\u0111utim, nisu u stanju da razlu\u010de predvidljivo od nameravanog, što je znak da se sve doga\u0111a u predelima nepristupa\u010dnim umu. Kako, onda, mogu to da nau\u010de?<\/p>\n
Danas sveprisutna u ljudskom rodu, moralna gramatika se – prema tuma\u010denju Marka Hausera – kona\u010dno uobli\u010dila u lova\u010dko-sakuplja\u010dkom dobu, otprilike pre 50.000 godina, uo\u010di seobe naših pradavnih predaka iz prapostojbine, severoisto\u010dne Afrike, na ostale kontinente. <\/p>\n
Završni zaklju\u010dak: grupno odabiranje (selekcija) nije potvr\u0111eno kod \u017eivotinja, a kod ljudi se uvre\u017eilo zarad ve\u0107e društvene ugodnosti i spremnosti da se kazni i protera svako ko se ne pokorava moralnim uverenjima. I to je u\u010dvrstilo grupne veze.<\/p>\n
Iz stru\u010dnog ugla<\/p>\n
Zapisano u \u010dovekovom genomu<\/em><\/p>\n „Moralni um", knjiga Marka Hausera, biologa sa Harvarda, izazvala je u javnosti veliko interesovanje. Zašto? Poreklo \u010dovekove svesti i sve što ide uz svest je od pamtiveka bilo u središtu \u010dovekovog interesovanja. Verska objašnjenja dominirala su sve do postavke \u010carlsa Darvina, najpre teorije, a sada ve\u0107 principa evolucije.<\/p>\n Ako su sve manifestacije \u017eivog, posebno \u010doveka, deo dugog, veoma dugog evolutivnog procesa, onda i moralnost, jedno od obele\u017eja (manifestacije) \u010doveka kao biološke vrste, mora da je deo evolutivnog procesa, a samim time i da je ta osobina zapisana negde u \u010dovekovom genomu.<\/p>\n I upravo tu temu razra\u0111uje Mark Hauser koji, na osnovu posmatranja predaka ljudi, zaklju\u010duje da je \u010dovekova moralna gramatika evoluirala jer su ograni\u010denja u ponašanju neophodna za \u017eivot u zajednici, a onda je ta odlika favorizovana prirodnom selekcijom zato što je imala vrednost (prednost) kod pre\u017eivljavanja.<\/p>\n Mada su za sada dokazi o moralnoj \u010dovekovoj gramatici indirektni, ono što se o kogniciji uopšte ve\u0107 zna iz opšte molekularne biologije, ni ova \u010dovekova osobina tj. kriterijum moralnosti ne mo\u017ee da bude izuzetak. Izu\u010davaju\u0107i društvene \u017eivotinje, Mark Hauser je otkrio postojanje rudimenata moralnih sistema, tj. da i one mogu da otkriju prevaru ili devijaciju od o\u010dekivanog ponašanja. Ali, za razliku od \u010doveka, \u017eivotinje ne poseduju fiziološki mehanizam za reciprocitet, kao što je pam\u0107enje lošeg ponašanja, odmeravanje (kvantifikovanje) i, eventualno, ka\u017enjavanje.<\/p>\n Na primeru lavova pokazao je da oni sara\u0111uju u lovu, ali u \u010doporu ne postoji ka\u017enjavanje za oklevanje.<\/p>\n Glavni zaklju\u010dak zanimljive knjige Marka Hausera jeste da je \u010dovekova moralna gramatika evoluirala kroz mehanizam grupne selekcije. Grupa koja je bila povezana vezama altruizma i rigoroznim obeshrabrivanjem varalica imala je ve\u0107u šansu da preovlada nad onom s manjom kohezijom, tako da su genomi s moralnom grematikom postali brojniji.<\/p>\n Dabome, \u010dak i kada je u pitanju tako kolektivno ljudsko ponašanje kao utvr\u0111ivanje moralnih kriterijuma društva, a posebno što je sve i nasledivo, a samim time podlo\u017eno nau\u010dnoj verifikaciji, onda je moralna gramatika \u010doveka prešla iz domena veronauke u nauku.<\/p>\n Prof. dr Vladimir Glišin<\/p>\n Molekularni biolog i geneti\u010dar<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":" Ljudi na svijet dolaze s nekom vrstom uro\u0111ene moralne gramatike, sli\u010dnoj univerzalnoj gramatici jezika. <\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[8],"tags":[],"class_list":["post-48995","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-svastara"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/48995","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=48995"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/48995\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=48995"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=48995"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=48995"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}