Njujork bi, iz odre\u0111enog ugla, mogao da izgleda kao hrpa sme\u0107a. Mnogima je ta slika prili\u010dno odvratna, ali ne i D\u017eastinu Ginjaku.<\/p>\n
Na gotovo svim ulicama nagomilano je razno \u0111ubre, od starog nameštaja koji se raspada na kiši, do pobacanih opušaka od cigareta. Mnogima je ta slika prili\u010dno odvratna, ali ne i D\u017eastinu Ginjaku, koji to sme\u0107e smatra blagom. Ovaj 26-godišnjak svako ve\u010de sakuplja sme\u0107e, uredno ga pakuje u \u010diste plasti\u010dne kutije u obliku kocke a zatim ih prodaje preko svog Internet sajta i to za 50 ameri\u010dkih dolara po komadu. Ginjak je dosad prodao više od 800 svojih kocki i to u 41 dr\u017eavi u SAD i u 20 zemalja širom sveta.<\/p>\n
– Ako se grad o\u010disti, ja sam propao – rekao je Ginjak agenciji AP.<\/p>\n
On, me\u0111utim, nema mnogo razloga za brigu. U proseku, gradsko komunalno preduze\u0107e preveze oko 22,5 miliona tona sme\u0107a dnevno i to uglavnom samo sa ulica. Njujor\u010dani u toku jedne nedelje pobacaju sme\u0107a koje je teško koliko i Empajer Stejt Bilding a u tom sme\u0107u se uvek mo\u017ee prona\u0107i nešto zanimljivo.<\/p>\n
Ginjak svoj posao smatra umetnoš\u0107u, ali tako\u0111e i izvesnom vrstom socijalnog eksperimenta. On nije tradicionalni "gladni" umetnik, jer ima redovan posao u jednoj reklamnoj agenciji. Na ideju da pravi plasti\u010dne kocke došao je tokom školovanja, na predavanjima o dizajnu pakovanja raznih proizvoda.<\/p>\n
– Mislim da je pakovanje zaista va\u017ena stvar. Mo\u017eete da prodate svašta, \u010dak i sme\u0107e, ako je pakovanje privla\u010dno. O nekom gradu mo\u017eete dosta da zaklju\u010dite po njegovom razbacanom sme\u0107u – dodaje Ginjak.<\/p>\n
Njegove kocke su veli\u010dine manje tašne, nepromo\u010dive su i otporne na mirise. D\u017eastin prima i narud\u017ebine, a radi i specijalne, ograni\u010dene serijale povodom odre\u0111enih doga\u0111aja u gradu, kao što su Konvencija republikanaca ili neka finalna utakmica:<\/p>\n
– Ljudi potpuno polude kad se dešava neko finale. Tada kupuju sve, \u010dak i maramicu koja je prona\u0111ena u blizini igrališta na kome je igrao njihov omiljeni klub.<\/p>\n
Ginjak nije prvi koji se na ovaj na\u010din bavi sakupljanjem sme\u0107a. Alan Kaprou je jednu galeriju napunio sme\u0107em još ‘60-ih godina prošlog veka, a 2000. Mark Dion je, u londonskoj galeriji Tejt, izlo\u017eio sme\u0107e koje je pronašao na obalama Temze u Londonu.<\/p>\n
D\u017eejms Elkins, profesor na Institutu za umetnost u \u010cikagu, izjavio je da je Ginjakov rad prili\u010dno dovitljiv, da bi mogao da se svrsta u u "anti-umetnost", kao Dion i Kaprou. Nakon sat vremena lutanja ulicama Njujorka, Ginjak sa prepunom vre\u0107om odlazi u svoj, prili\u010dno uredan stan u Grini\u010d Vilid\u017eu. Pali sve\u0107u, seda na svoju sofu i po\u010dinje da rovari po vre\u0107i. Miris je zaprepaš\u0107uju\u0107e podnošljiv, jer je gotovo svo sme\u0107e suvo, a i proces je prili\u010dno sterilan. Sa rukavicama na rukama, Ginjak u kocku stavlja jednu praznu šolju za kafu, malu crvenu olovku, jednu \u010dokoladnu bombonicu "m&m" i plasti\u010dne \u017ei\u010dice. Na kutiju lepi nalepnicu Sme\u0107e iz Njujorka, zatvara kutijicu drugom nalepnicom na koju je utisnut datum kada je pronašao sadr\u017eaj. Nikada ne pomeša datume:<\/p>\n
– Ne\u0107u da uzdrmam svoj kredibilitet.<\/p>\n
Ostatak sme\u0107a \u010duva u posebnom kontejneru. D\u017eon Fajerstoun, umetnik i bloger iz Harisburga u Pensilvaniji, Ginjakove kocke smatra relikvijama. U avgustu je kupio jednu. Ka\u017ee da se kladi da bi i "Endi Vorhol ukrasio svoju fabriku ovim kutijicama". Ginjak trenutno radi na novom modelu svojih kocki – u obliku priveska za klju\u010deve. Ukoliko se to poka\u017ee profitabilnim, verovatno \u0107e napustiti svoj redovni posao.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"
Njujork bi, iz odre\u0111enog ugla, mogao da izgleda kao hrpa sme\u0107a. Mnogima je ta slika prili\u010dno odvratna, ali ne i D\u017eastinu Ginjaku.<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[8],"tags":[],"class_list":["post-48992","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-svastara"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/48992","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=48992"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/48992\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=48992"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=48992"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=48992"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}