{"id":47803,"date":"2011-07-19T10:29:42","date_gmt":"2011-07-19T10:29:42","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=47803"},"modified":"2011-07-19T10:29:42","modified_gmt":"2011-07-19T10:29:42","slug":"o-tabloidima","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2011\/07\/19\/o-tabloidima\/","title":{"rendered":"O tabloidima"},"content":{"rendered":"

Morate priznati Rupertu Murdoku i njegovim poslušnicima: dokopali su se dobrih starih tabloida i pretvorili ih u novine u kojima pitanje više nije koliko nisko ljudska priroda mo\u017ee da se sroza, ve\u0107 – postoji li bilo šta, koliko god to bilo pokvareno, što novinar ne\u0107e u\u010diniti kako bi došao do dobre pri\u010de<\/em><\/p>\n

Pi\u0161e: Kristofer Hi\u010dens<\/strong><\/em><\/p>\n

Jednog prelepog nedeljnog jutra u dvorcu Brajdshed, Sebastijan Flajt prekida jalovu raspravu o religiji i moralu jer \u017eeli da se udubi u tabloide: „Vratio se \u010ditanju tabloida Vesti iz sveta (News of the World) i promrmljao – Još jedan nestašni vo\u0111a izvi\u0111a\u010da… \u010carls, nemoj biti dosadan, ho\u0107u da \u010ditam o \u017eeni iz Hala (grad u Britaniji) koja je koristila odre\u0111eni instrument… još trideset i osam slu\u010dajeva uzeto je u razmatranje kada je osu\u0111ena na šest meseci – zaboga!"<\/p>\n

Kao što je primetila moja koleginca Ana Aplbaum u jednom \u010dlanku tako\u0111e objavljenom u Slate-u, D\u017eord\u017e Orvel je u svom eseju „Decline of the English Murder" ta\u010dno znao kako da pripremi scenu za prijatno sanjarenje o ljudskoj pokvarenosti: nedelja popodne, po mogu\u0107stvu pre rata. \u017dena ve\u0107 spava u fotelji, deca su poslata u lepu duga\u010dku šetnju. Podi\u017eete noge na kau\u010d, nameštate nao\u010dare, i otvarate Vesti iz sveta… U ovakvom bla\u017eenom trenutku, o \u010demu \u017eelite da \u010ditate?<\/p>\n

Orvelov odgovor – „O ubistvu, naravno" – znatno se razlikuje od naklonosti Evelina Voa ka seksualnoj nastranosti. Mo\u017eda \u0107ete primetiti da oba autora, ili njihovi likovi, namerno „srozavaju" pri\u010du, biraju\u0107i novine namenjene manje pismenom delu proleterijata. Me\u0111utim, tabloid Vesti iz sveta ve\u0107 decenijama, štaviše od sredine viktorijanske epohe, predstavlja dobitnu formulu za do\u010daravanje zlo\u010dina, bede i poroka. Brilijantnost ove formule le\u017ei u njenom dostojanstvenom licemerju; u stvari, u dve razli\u010dite vrste dostojanstvenog licemerja. Prvo, nije se pribegavalo senzacionalizmu i iznošenju šokantnih detalja kako bi se naduvale tu\u017ene vesti o ljudskim slabostima. Pri\u010de su iznošene više sa tugom nego sa ljutnjom, novine su izlaze nedeljom, danom koji je još uvek odisao moralnom i pravnom snagom, a cilj je bio pokazati kako je lako izgubiti ugled ili obrukati se. Drugo, novinari i urednici su zadr\u017eavali visoko moralni ton. Na primer, oni bi ispitivali dešavanja u javnoj ku\u0107i samo do odre\u0111ene granice. Kada bi dostigli odre\u0111en nivo umešanosti, pojavila bi se fraza koja je postala \u010duvena i u štampi i u sudu. Novinar bi sve\u010dano izjavljivao: U tom trenutku, izvinio sam se i otišao. Ovaj nivo uzdr\u017eanosti smatrao se neophodnim, kako bi se posao odradio na ispravan na\u010din.<\/p>\n

Morate priznati Rupertu Murdoku i njegovim poslušnicima: dokopali su se dobrih starih tabloida i pretvorili ih u novine u kojima pitanje više nije koliko nisko ljudska priroda mo\u017ee da se sroza, ve\u0107 – postoji li bilo šta, koliko god to bilo pokvareno, što novinar ne\u0107e u\u010diniti kako bi došao do dobre pri\u010de. Priznajem da ovo pitanje nije novitet u folkloru britanske štampe. U svom remek delu Scoop, opisuju\u0107i \u010dopor novinara „na zadatku", Evelin Vo je uo\u010dio šta je to što ih najja\u010de povezuje: „Oni su zajedno vrebali na mnogim vratima i na silu ulazili u mnoge domove pogo\u0111ene nesre\u0107om." Kao novinar\u010di\u0107 po\u010detnik, se\u0107am se da su mi uvek govorili da povedem partnera ako planiram da posetim dom u kome \u017eivi \u017ertva silovanja ili o\u017ealoš\u0107ena porodica. „Uvek \u0107e vam ponuditi šoljicu \u010daja. Po\u0111ite sa njima u kuhinju, a vaš drugar \u0107e imati dovoljno vremena da zgrabi neku porodi\u010dnu fotografiju sa police."<\/p>\n

Naravno da se grupica ljudi kojima se novinari na ovakav bezdušni na\u010din name\u0107u u\u017easno uznemiri. Me\u0111utim, na milione ljudi koji u tom trenutku nisu \u017ertve, i koji \u017earko \u017eele da \u010ditaju o onima koji to jesu, ovo ima suprotan efekat. Kada novinari tako ovlaš pišu o velikom uticaju koji su Murdokove novine imale na politi\u010dare, oni u stvari misle na Murdokove \u010ditaoce. Murdokov jedini talenat le\u017ei u tome što on zna šta oni \u017eele. A ono što oni \u017eele je narušavanje privatnosti – što više, to bolje. (U romanu Majkla Frejna Limeni ljudi (The Tin Men), koji jedini mo\u017ee da konkuriše Voovom delu, odabranim grupama potroša\u010da postavljana su pitanja o njihovim potrebama kada su i pitanju tabloidi. U slu\u010daju pada aviona, da li bi više voleli da \u010ditaju o tome kako su u olupini na\u0111ene razbacane de\u010dije igra\u010dke? Ako je \u017eena seksualno napadnuta, da li treba da se opisuje da je na\u0111ena sa ili bez donjeg veša? Da, dragi \u010ditao\u010de, i ti si, tako\u0111e, licemer.)<\/p>\n

Posledice ovog skandala poprili\u010dno jednako su zaka\u010dile obe glavne politi\u010dke partije u Britaniji. Nekoliko vlada Laburisti\u010dke stranke negovale su vrlo tople odnose sa Murdokom, dok je lider Konzervativne partije Dejvid Kameron postavio bivšeg urednika Vesti iz sveta, koji je umešan u skandal vezan za prisluškivanje telefonskih razgovora poznatih li\u010dnosti, na jednu visoku dr\u017eavnu medijsku funkciju (sam Kameron, osim profesionalnog bavljenja politikom, nije se oprobao ni u jednoj drugoj karijeri osim menad\u017eera za odnose sa javnoš\u0107u TV kompanija). Me\u0111utim, najviše je zanemaren slede\u0107i aspekt ovog celog debakla: najve\u010di deo optu\u017ebi za sumnjive aktivnosti upu\u0107nih na ra\u010dun Murdokove imperije došlo je od drugih novina. Pod uredni\u010dkom palicom Alana Rusbrid\u017eera, Guardian se upustio u kršenje starog nepisanog pravila britanskog novinarskog klana – „vrana vrani o\u010di ne vadi". Kabinet premijera pokazao se nesposobnim da sprovede istragu; sudovi i tu\u017eioci kao da ništa nisu znali o stanju stvari u zakodavstvu, dok je policija bila previše zauzeta skupljanjem mita zara\u0111enog davanjem informacija novinarima. Istina je da, generalno gledano, posao ovih institucija i nije o\u010duvanje poštenja štampe. (Mogu da se zakunem da sam negde pro\u010ditao da je cela stvar zamišljena upravo suprotno). Pa ipak je ohrabruju\u0107e znati da su se, u trenutku kada je novinarstvu stvarno bio potreban neko da po\u010disti prljavštinu, našle novine spremne da obave ovaj posao. <\/p>\n

U istom periodu, Rusbrid\u017eer i Guardianoformili su londonski deo konzorcijuma koji je pokušao da nametne barem neke elemente razvrstavanja i davanja prioriteta unutar haosa u koji se pretvorio WikiLeaks.Ovde je u pitanju bilo ozbiljno razotkrivanje vrlo va\u017enih \u010dinjenica – a do nekih od njih se došlo baš narušavanjem privatnosti. Ono što zapada za oko kada je u pitanju materijal koji objavljuju Vesti iz sveta jeste njegova permanentna bezvrednost: kada se surove stvari dogode neva\u017enim ljudima, ili kada se gadne stvari dogode poznatim ljudima. Lascivnost i voajerizam jedini daju energiju. Neka vrsta Grešemovog zakona po\u010dinje da upravalja novinarstvom, ili, bolje re\u010deno, da istiskuje konkretne informacije putem velikih talasa neukusa i populizma. U ovom smislu, tako\u0111e, mnogo toga zavisi od ishoda bitke izme\u0111u Murdokovog i Guardian-ovog pogleda na svet.<\/p>\n

Peš\u010danik.net<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Morate priznati Rupertu Murdoku i njegovim poslušnicima: dokopali su se dobrih starih tabloida i pretvorili ih u novine u kojima pitanje više nije koliko nisko ljudska priroda mo\u017ee da se sroza, ve\u0107 – postoji li bilo šta, koliko god to bilo pokvareno, što novinar ne\u0107e u\u010diniti kako bi došao do dobre pri\u010de<\/em><\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-47803","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/47803","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=47803"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/47803\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=47803"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=47803"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=47803"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}