{"id":47651,"date":"2011-02-20T09:15:50","date_gmt":"2011-02-20T09:15:50","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=47651"},"modified":"2011-02-20T09:15:50","modified_gmt":"2011-02-20T09:15:50","slug":"geopolitika-emocija","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2011\/02\/20\/geopolitika-emocija\/","title":{"rendered":"Geopolitika emocija"},"content":{"rendered":"

Ako demokratske dr\u017eave gube poverenje u demokratske modele, i ako autokratski re\u017eimi u\u017eivaju podršku u svojoj antidemokratskoj praksi, spajaju\u0107i visoki ekonomski rast i politi\u010dku stabilnost, najve\u0107i gubitnik u takvoj evoluciji je upravo Zapad.<\/em><\/p>\n

Pi\u0161e: Dominik Moasi<\/strong><\/em><\/p>\n

Globalizacija za mnoge, a posebno za njene kriti\u010dare, zna\u010di isto što i amerikanizacija. Širenje ameri\u010dkog uticaja – politi\u010dkog, ekonomskog i kulturnog – traje bar od Drugog svetskog rata, ali je dobilo na snazi rušenjem sovjetske imperije 1991. godine, kada je Amerika ostala kao jedina svetska velesila. Tako sve ve\u0107e objedinjavanje svetskih privreda i kultura prakti\u010dno predstavlja ujedinjavanje po ameri\u010dkim aršinima. Ishod toga je da današnji antiglobalizacijski protesti, kojih sada sa produbljivanjem teku\u0107e finansijske i ekonomske krize ima sve više, kombinuju antiameri\u010dko raspolo\u017eenje sa antikapitalisti\u010dkim kritikama u borbi za jednakost, poštenu trgovinu i odr\u017eivi razvoj.<\/p>\n

Ali ako pa\u017eljivije pogledamo, vide\u0107emo da je izjedna\u010davanje globalizacije sa amerikanizacijom previše pojednostavljeno. Zapravo, iako je kulturni uticaj SAD širom sveta sveobuhvatan i bez presedana, u ekonomskom smislu, Zapadom ovladava Azija. Aktuelni stadijum globalizacije oslikava sazrevanje azijskog kontinenta, što se manifestuje preseljenjem ekonomske mo\u0107i sa Zapada kojim dominira Amerika u Kinu i Indiju.<\/p>\n

Tako se globalizacija mo\u017ee posmatrati kao kombinacija dvaju razli\u010ditih fenomena, koji nam mogu delovati ili kontradiktorno ili komplementarno. S jedne strane, svedoci smo uticaja kulturne amerikanizacije sveta. Francuski ekonomista Danijel Koen smatra da je postepeno sni\u017eavanje nataliteta u ju\u017enoj hemisferi direktna posledica popularnosti ameri\u010dkih TV serija, gde su porodice sa dvoje dece postale univerzalni ideal. S druge strane, ekonomski rast Azije uslovljava kraj monopola zapadnja\u010dkog modela. Prevlast Zapada u svetu, koja je otpo\u010dela sa uspostavljanjem Britanskog rad\u017ea u Indiji sredinom osamnaestog i slabljenjem Kine po\u010detkom devetnaestog veka, kulminiraju\u0107i u prvom delu dvadesetog veka, po svemu sude\u0107i se završava. Ovo nije nikakvo iznena\u0111enje za istori\u010dare imperija, koji ve\u0107 dugo znaju da se usponi i padovi imperija odigravaju cikli\u010dno.<\/p>\n

Tako dolazimo do stanja asimetri\u010dne multipolarnosti: klju\u010dni akteri na svetskoj sceni nisu neravnopravni samo po snazi i uticaju, ve\u0107 se dramati\u010dno razlikuju i u percepciji sveta. Dok Amerika i Evropa dešavanjima u svetu pristupaju normativno, na bazi verovanja u univerzalne vrednosti, Kinu i Indiju, a sada i postkomunisti\u010dku Rusiju, mnogo manje zanima to šta bi svet trebalo da postane od toga kakva \u0107e njihova pozicija u tom svetu biti. (Tako, recimo, ruski resursi nafte i gasa ne treba da doprinesu poboljšanju \u017eivota na planeti, ve\u0107 treba da poslu\u017ee obnavljanju ruske mo\u0107i i legitimiteta unutar me\u0111unarodnog sistema.)<\/p>\n

Takvo pragmati\u010dno stanovište o\u010ditava se i u kineskom stavu prema Singapuru. Taj grad-dr\u017eava, sa svojom mešavinom konfu\u010dijanskih vrednosti i osamnaestovekovnog prosve\u0107enog despotizma, odigrao je veliku ulogu u razvoju savremene Kine. Kada je u februaru 1978. novi kineski vo\u0111a Deng Sjaoping došao u diplomatsku posetu Singapur, u njemu nije prepoznao „ispljuvak komarca" koji je pamtio iz dvadesetih godina. Jedva deset godina od proglašenja nezavisnosti 1965, Singapur je ve\u0107 bio bogat grad, koji je prihvatio kapitalisti\u010dki sistem pod \u010dvrstim ali prosve\u0107enim rukovodstvom Li Kvan Jua. Kada se jednom oslobode ograni\u010dene socijalisti\u010dke ekonomske vizije, govorio je Li Kvan Ju Dengu Sjaopingu, komunisti\u010dki potomci mandarina Srednjeg carstva trebalo bi da budu ekonomski uspešniji od potomaka siromašnih kineskih seljaka s juga. I takvu su dugoro\u010dnu viziju zaista sprovodili Deng i ostali kineski lideri. Kini se ovaj pragmati\u010dni pristup isplatio. Zapanjuju\u0107i ekonomski napredak te zemlje dostignut je bez demokratije, pa \u010dak i bez vladavine prava.<\/p>\n

U me\u0111uvremenu, u ostatku sveta, demokratija je opasno devalvirala inflatornim koriš\u0107enjem tog pojma od strane Bušove administracije u njenim pokušajima da opravda geopoliti\u010dke ambicije SAD. Nesklad izme\u0111u demokratskih ideala i realne demokratske prakse u velikom broju zapadnih i nezapadnih zemalja mo\u017eda delimi\u010dno objašnjava transfer mo\u0107i iz Amerike u Aziju koji sam opisao.<\/p>\n

Ako demokratske dr\u017eave gube poverenje u demokratske modele, i ako autokratski re\u017eimi u\u017eivaju podršku u svojoj antidemokratskoj praksi, spajaju\u0107i visoki ekonomski rast i politi\u010dku stabilnost, najve\u0107i gubitnik u takvoj evoluciji je upravo Zapad. Pre manje od dvadeset godina, neposredno nakon pada Berlinskog zida, Zapad je ose\u0107ao izvesnu nadmo\u0107 zbog svojih demokratskih vrednosti \u010diji je zna\u010daj uveliko nadmašivao \u010dinjenicu da zemljama poput nove ujedinjene Nema\u010dke ne ide baš dobro na ekonomskom planu. Me\u0111utim, danas se demokratska suština Zapada ne do\u017eivljava kao kompenzacija za njegov ekonomski neuspeh. Mo\u017eda su emocije ponovo zauzele centralno mesto na me\u0111unarodnoj sceni jednim delom i zbog toga što Zapad više ne mo\u017ee da se osloni ni na svoje vrednosti ni na svoju vode\u0107u ekonomsku poziciju, pa stoga na globalne promene reaguje sa izvesnim ogor\u010denjem i nastojanjem da zaštiti svoj dragoceni otvoreni svet od neprijateljskih sila.<\/p>\n

Ali osnovni razlog zašto je današnji globalizovani svet plodno tle za procvat, pa \u010dak i eksploziju emocija, jeste zato što globalizacija izaziva nesigurnost i postavlja pitanje identiteta. U vreme Hladnog rata, nije bilo razloga da se pitamo: „Ko smo mi?" Odgovor je bio o\u010digledan na svakoj mapi koja je prikazivala svet podeljen na dva suprotstavljena sistema. Ali u promenljivom svetu bez granica, pitanje intenziteta je vrlo relevantno. Identitet je usko povezan sa samopouzdanjem, a s druge strane, samopouzdanje, ili nedostatak samopouzdanja, iskazuje se kroz emocije – konkretno, kroz strah, nadu i poni\u017eenje.<\/p>\n

U ekonomskom smislu, globalizacija se mo\u017ee definisati kao integracija ekonomskih aktivnosti preko dr\u017eavnih granica kroz razli\u010dita tr\u017eišta. Pokreta\u010dki motori globalizacije, koje je briljantno analizirao Martin Vulf, jesu tehnološke i politi\u010dke promene koje sni\u017eavaju troškove transporta i komunikacije i promovišu ve\u0107e oslanjanje na tr\u017eišne principe. Ali ovaj slobodan protok robe na ekonomskom planu podrazumeva i slobodan protok emocija na politi\u010dkom planu, a u njih spadaju i pozitivne (ambicija, radoznalost, \u017eelja za samoostvarenjem) i negativne emocije, koje mogu dovesti do mr\u017enje me\u0111u nacionalnim, verskim i etni\u010dkim grupama. Tako je terorizam postao mra\u010dno, tragi\u010dno lice globalizacije.<\/p>\n

Ne sugerišem da je današnji terorizam direktni proizvod globalizacije. Teroristi su oduvek prelazili dr\u017eavne granice pokušavaju\u0107i da ispune svoje ciljeve (recimo, u Evropi devetnaestog veka), a terorizam Al Kaide potekao je iz specifi\u010dne politi\u010dke situacije na Bliskom istoku, koja prethodi globalizaciji i razlikuje se od nje. Ali novi element jeste uloga razvoja komunikacije i transporta u strategiji terorista, uz medijsku revoluciju (uklju\u010duju\u0107i i internet) koja teroristima pru\u017ea novi prostor za širenje poruka. Nove tehnologije su stvorile svet u kojem, da parafraziramo \u010cer\u010dila, nikad toliko malo ljudi nije moglo da naudi toliko velikom broju drugih. U svetu u kojem Zapad više nema monopol  nad medijima, doga\u0111aji i sukobi se mogu predstavljati iz mnoštva uglova. Na primer, invazija Izraela na Liban u leto 2006, mogla je da predstavlja dva sasvim razli\u010dita sukoba, u zavisnosti od toga da li je pratite na Al D\u017eaziri ili na televiziji CBS. U današnjem svetu, svi imaju pristup ne samo neprestanom toku informacija, ve\u0107 i toku emocija. Sada, kada su ameri\u010dke TV serije postale referentni materijal u svakom kutku sveta, siromašni znaju kako \u017eive bogati, i obrnuto. Rezultat toga je da bogati teško mogu da ignorišu siromašne širom sveta, \u010diji bes mogu da vide na vestima. Mnogi siromašni ljudi stavljaju \u017eivot na kocku, prelaze\u0107i mora i preska\u010du\u0107i ograde, ne bi li se dokopali sveta bogatih; drugi, koji ostaju u svojoj zemlji, razvijaju trajno ose\u0107anje mr\u017enje prema imu\u0107nima, koji svesno ignorišu njihovu sudbinu. <\/p>\n

Posle 11. septembra, brat jednog teroriste iz Al Kaide, koga su ameri\u010dke snage uhapsile pre nego što je uspeo da se pridru\u017ei devetnaestorici drugih zaverenika, dao je intervju za jednu francusku televiziju. Svog brata je opisao kao mladi\u0107a koji je „\u017eeleo ili da se probije do samog vrha Volstrita, ili da zatre svet u kojem za njega nema mesta". Takva izjava bi bila nemogu\u0107a da Volstrit i islamski Bliski istok još uvek pripadaju odvojenim svetovima, kao nekada. U transparentnom svetu, siromašni sada znaju za svet bogatih, a bogati su izgubili privilegiju poricanja. Oni mogu da izaberu da ignorišu tragedije zemalja u razvoju, ali taj izbor moraju da naprave svesno, a sve \u010deš\u0107e i na svoju štetu. „Ne delovati zna\u010di delovati", govorio je teolog Ditrih Bonhofer. Danas ne intervenisati da se ubla\u017ee patnje sveta predstavlja jedan oblik intervencije.<\/p>\n

Tako je globalizacija stvorila proces univerzalnog merenja, koji Zapad \u010dini još ranjivijim. To je tako \u010dak i u pore\u0111enju sa dobom Hladnog rata, i tadašnjom konstantnom opasnoš\u0107u od nuklearnog uništenja, koja je bila manje difuzna i vidljivija, pa samim tim, iz ove perspektive, emocionalno podnošljivija, pa \u010dak i „umiruju\u0107a". Kada su se Zapad i Istok sukobili preko metafori\u010dkog zida (koji je, naravno, bio realnost u Berlinu), neprijatelj je bio singularan, lako prepoznatljiv, i mogao se analizirati, osujetiti, a sa njim se moglo i pregovarati. Sada se sve to promenilo, i sada neprijatelj ne dolazi samo iz druge kulturne ili verske sfere, ve\u0107 se \u010dini da dolazi iz druge ere, iz nekog drugog doba sa predmodernim istorijskim i politi\u010dkim merilima.<\/p>\n

Privatizacija nasilja kroz terorizam; \u010dinjenica da je sve ve\u0107i broj sukoba internog, a ne eksternog karaktera (gra\u0111anski ratovi, a ne me\u0111unarodni sukobi); nevidljiva priroda teroristi\u010dkih pretnji; u\u010destalost nepoliti\u010dkih pretnji poput pandemija i klimatskih promena: svi ovi faktori doprineli su ose\u0107anju nesigurnosti, ranjivosti i straha. Danas na Zapadu strahujemo od ne\u010dega što se mo\u017ee sa\u017eeti u jednom jedinom pitanju: kakav \u0107e svet naslediti naša deca? Da li \u0107e kombinacija spektakularnih demografskih trendova – koja \u0107e dovesti, prema nekim predvi\u0111anjima, do sveta sa devet milijardi stanovnika 2050. godine – i sve ozbiljnije nestašice energije, vode i drugih dobara, izazvati ekstremne planetarne tenzilje, pa \u010dak i ratove za goli opstanak?<\/p>\n

Ako je dvadeseti vek bio „ameri\u010dko stole\u0107e" i „vek ideologije", mislim da postoje dobri dokazi da \u0107e dvadeset prvi vek predstavljati „azijsko stole\u0107e" i „vek identiteta". Paralelna pomeranja sa ideologije na identitet i sa Zapada na Istok dokazuju da su emocije postale va\u017enije nego ikad u našem sagledavanju sveta. U ideološkoj atmosferi dvadesetog veka, svet je bio definisan suprotstavljenim politi\u010dkim modelima: socijalizmom, fašizmom i kapitalizmom. U savremenom svetu, ideologija je zamenjena borbom za identitet. U doba globalizacije, kad je svako povezan sa svakim, bitno je ista\u0107i svoju individualnost: „Ja sam jedinstven, ja sam razli\u010dit i, ako je potrebno, spreman sam da se borim dok ne priznaš moje postojanje." Slovak nije \u010ceh, a Crnogorac nije Srbin. U svetu kojim dominira identitet, naša politi\u010dka uverenja i ideje nas ne definišu u tolikoj meri, koliko nas definiše poimanje naše suštine, samopouzdanje koje crpimo iz svog uspeha i poštovanje koje nam pokazuju drugi, ili nedostatak tog poštovanja. <\/p>\n

U ovakvom poimanju naše suštine, emocije stupaju na scenu, jednako povezane sa našom percepcijom drugih, koliko i sa tu\u0111om percepcijom nas samih. Emocije istovremeno predstavljaju i odraz u ogledalu i o\u010di onoga koji se ogleda. Emocije su recipro\u010dne, što se dobro vidi na primeru modernih, obrazovanih muslimanki, koje na Zapadu odlu\u010duju da nose hid\u017eab, i time pokre\u0107u niz reflektivnih emocija u vezi sa njihovim identitetom i motivima. Nekoga se bojite, neko vas poni\u017eava, \u010dak i kada se radi o nadi – podsticaj dobijate od tu\u0111eg uspeha. Takve isprepletene, me\u0111usobno zavisne emocije jesu klju\u010d za razumevanje našeg sveta kojim dominira identitet.<\/p>\n

Strah, poni\u017eenje i nada mogu se tako razumeti kao prirodni i vitalni elementi ljudskih bi\u0107a, poput tri sastojka krvi: crvenih krvnih zrnaca, belih krvnih zrnaca i plazme. Ova tri elementa su nam svima potrebna, kako bismo \u017eiveli zdravo. Ali zdravlje zavisi od njihove pravilne ravnote\u017ee. Imati previše ili premalo bilo kog od ova tri sastojka opasno je za ravnote\u017eu tela i za dugoro\u010dno zdravlje. Pravilan odnos emocija je od vitalnog zna\u010daja za „zdravlje sveta", kao što je „ispravna" krvna slika va\u017ena za pojedince.<\/p>\n

Dve „strasti" (emocije) kojima se najviše bavio sedamnaestovekovni holandski filozof Spinoza jesu nada i strah, jer se obe odnose na neizvesnost onoga što \u0107e nam doneti budu\u0107nost. Ali obe su neophodne u \u017eivotu. Odre\u0111ena doza straha je neophodna za opstanak, a nada napaja motor \u017eivota. \u010cak i poni\u017eenje u veoma malim dozama mo\u017ee da podstakne pojedinca na napredak, posebno ako dolazi od prijatelja koji je bolji u sportu ili školi, ili iz prijateljske dr\u017eave koja posti\u017ee bolje rezultate u sportu ili poslovanju. Ali svesno poni\u017eenje bez nade je destruktivno, a previše straha, previše poni\u017eenja i nedovoljno nade predstavlja najopasniju od svih mogu\u0107ih društvenih kombinacija, onu koja vodi do najve\u0107e nestabilnosti i najve\u0107ih tenzija.<\/p>\n

Prvo poglavlje iz knjige „Geopolitika emocija – Kako politike straha, poni\u017eenja i nade prekrajaju svet".<\/em><\/p>\n

Peš\u010danik.net<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Ako demokratske dr\u017eave gube poverenje u demokratske modele, i ako autokratski re\u017eimi u\u017eivaju podršku u svojoj antidemokratskoj praksi, spajaju\u0107i visoki ekonomski rast i politi\u010dku stabilnost, najve\u0107i gubitnik u takvoj evoluciji je upravo Zapad.<\/em><\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-47651","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/47651","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=47651"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/47651\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=47651"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=47651"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=47651"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}