{"id":47540,"date":"2010-11-03T10:17:00","date_gmt":"2010-11-03T10:17:00","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=47540"},"modified":"2010-11-03T10:17:00","modified_gmt":"2010-11-03T10:17:00","slug":"prava-opasnost-po-ekonomiju","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2010\/11\/03\/prava-opasnost-po-ekonomiju\/","title":{"rendered":"Prava opasnost po ekonomiju"},"content":{"rendered":"

Pobeda republikanaca na izborima za kongres, prakti\u010dno \u0107e produ\u017eiti \u017eivot Bušovim poreskim olakšicama za još godinu ili dve.<\/em><\/p>\n

Pi\u0161e: George Soros<\/strong><\/em><\/p>\n

Konflikt izme\u0111u Amerike i Kine dominirao je sastankom MMF-a, odr\u017eanom devetog i desetog oktobra. Amerika je vršila pritisak na Kinu da podigne vrednost juana, dok je Kina optu\u017eivala ameri\u010dku politiku davanja jeftinih kredita za previranja na tr\u017eištima novca. Brazilski ministar finansija je lepo rekao da po\u010dinje rat valuta. Kina i Amerika su iznosile svoje stavove, ali jedna strana nije slušala drugu. Bilo bi mnogo bolje da jesu, jer su i jedni i drugi iznosili valjane argumente. Globalna ekonomija u celini bi mnogo bolje prošla, ako bi Amerika i Kina prihvatale me\u0111usobne predloge. <\/p>\n

Ostatak sveta, manje ili više glasno, ponavlja ameri\u010dki stav – da je Kina namerno umanjivala vrednost svoje valute kako bi pomogla ekonomiji koja je bazirana na izvozu. Suo\u010dena sa protestima koji dolaze iz zemalja u razvoju, Kina \u0107e verovatno popustiti, pa \u0107e vrednost juana sko\u010diti; samo ostaje pitanje kojom brzinom i do koje mere. Me\u0111utim, i stav koji iznosi Kina je validan: Amerika bi trebalo da primenjuje fiskalne subvencije – t.j. ve\u0107u dr\u017eavnu potrošnju – umesto nov\u010danih subvencija. Na\u017ealost, Obamina vlada to ne mo\u017ee da uradi, zbog unutrašnjeg politi\u010dkog pritiska da se ne dozvoli pove\u0107anje deficita.<\/p>\n

Republikanska opozicija je vrlo uspešna u svojim nastojanjima da „subvencije" i „dotacije" postanu ru\u017ene re\u010di koje se ne izgovaraju. Opozicija smatra da je nesposobnost vlade uzrok kraha 2008. i recesije koja je usledila, kao i visoke nezaposlenosti, i tvrdi da je paket subvencija iz 2009. najve\u0107im delom uzaludno protra\u0107en. U ovome ima istine, ali je ona suviše jednostrana. Krah 2008. je prvenstveno bio propast finansijskih tr\u017eišta, dok je greška nadzornih tela bila u tome što nisu uspešno sprovodile nadzor.<\/p>\n

Bez dotacija, bankarski sistem bi bio paralizovan, dok bi se recesija produbila i du\u017ee trajala. Ta\u010dno je da je paket subvencija dobrim delom protra\u0107en, jer je njegov najve\u0107i deo iskoriš\u0107en na odr\u017eavanje potrošnje. Ono što je vlada morala da uradi na kratak rok – da sa\u010duva ekonomiju od kolapsa – bilo je upravo suprotno od onoga što nam je potrebno na du\u017ei rok – da smanjimo unutrašnju neravnote\u017eu, posebno izme\u0111u potrošnje i investicija. Ograni\u010davanje inicijalnog paketa subvencija samo na dr\u017eavne investicije ne bi uspelo, jer bi imalo suviše sporo dejstvo. <\/p>\n

Po mom mišljenju, ono gde Obamina vlada jeste pogrešila je na\u010din na koji je finansijski spasavala bankarski sistem. Pomogla je bankama da se izvuku iz provalije tako što ih je snabdela jeftinim novcem i oslobodila ih dela loših sredstava. Ovo je bila \u010disto politi\u010dka odluka: po strogo ekonomskoj ra\u010dunici, bolje bi bilo da je na ra\u010dune banaka ubrizgan novi kapital. Ali ovakva mera bi vladi pru\u017eila stvarnu kontrolu nad velikim delom bankarskog sistema. Obamina vlada smatrala je ovakav potez politi\u010dki neprihvatljivim, jer bi on bio proglašen za nacionalizaciju i socijalizam. <\/p>\n

Odluka da se banke finansijski spasavaju bez dr\u017eavne kontrole njihovih bilansa obila se o glavu Obaminoj vladi i prouzrokovala ozbiljne ne\u017eeljene politi\u010dke reakcije. U percepciji javnosti, banke su ostvarivale ogroman profit i ispla\u0107ivale velike bonuse, dok su kreditne kartice gra\u0111ana trpele pritisak kamata koje su naglo sko\u010dile sa 8 na skoro 30 odsto. Ovo je bio veliki izvor nezadovoljstva koji je pokret \u010cajanka vrlo uspešno iskoristio. Pored toga, vlada se pozvala na tzv „faktor umno\u017eavanja poverenja": ideju da se stvaranjem poverenja – npr. subvencijama – potroša\u010di mogu ohrabriti da troše novac, a kompanije da investiraju i zapošljavalju radnike. Kada se u realnosti obe\u0107anja vlade nisu ispunila, a nezaposlenost ostala visoka, poverenje se pretvorilo u razo\u010darenje. Sada je Obamina vlada prinu\u0111ena da se brani. Republikanci vode kampanju protiv daljih subvencija i izgleda da su stekli nadmo\u0107 \u017eigosanjem vrha vlade. Vlada se pretvara da podr\u017eava svoju fiskalnu politiku, iako shvata da je sada prerano za ograni\u010davanje dr\u017eavne potrošnje. <\/p>\n

Neravnote\u017ea koja je bila koren kraha 2008, još uvek nije smanjena, a privatni sektor je nesposoban da to obavi sam. Amerika još uvek troši više nego što proizvodi, pa je u stalnom trgovinskom deficitu. Potrošnja je previsoka, skoro 70% BDP-a, u pore\u0111enju sa neodr\u017eivo niskim 35.6% u Kini. Doma\u0107instva su prezadu\u017eena i potreban je rast stope štednje. Ameri\u010dkoj ekonomiji preko su potrebne investicije koje bi unapredile produktivnost, ali privatni sektor ne \u017eeli ili nije u mogu\u0107nosti da ovakve investicije obezbedi. Ameri\u010dke kompanije ostvaruju velike profite, ali umesto da svoj profit investiraju, one pove\u0107avaju svoju likvidnost – akumuliraju novac, umesto da ga investiraju. U ovim uslovima, postoji odli\u010dan razlog za intervenciju vlade. \u010cinjenica je da se potrošnja ne mo\u017ee ve\u010dno odr\u017eavati pove\u0107avanjem nacionalnog duga. Ali smanjivanje dr\u017eavne potrošnje u trenutku visoke nezaposlenosti zna\u010dilo bi ignorisanje svega što smo nau\u010dili tokom Velike depresije. O\u010digledno je da bi rešenje bilo bud\u017eetsko razgrani\u010denje investicija i teku\u0107e potrošnje i davanje daljih subvencija za investicije, ali ne i za potrošnju. Ovakav program subvencija, zajedno sa postepenim podizanjem vrednosti juana, smanjio bi trenutnu neravnote\u017eu. Potroša\u010di bi trošili manje novca na uvozne proizvode, jer bi oni bili skuplji, dok bi kompanijama bilo profitabilnije da investiraju na doma\u0107em tr\u017eištu i tako stvaraju nova radna mesta. Trgovinski deficit bi se smanjio. Cene bi se kretale ka ciljanoj stopi inflacije od 2%, \u010dime bi se otklonila opasnost naglog rasta deflacije. Ekonomija bi mogla da po\u010dne da se izvla\u010di iz preovla\u0111uju\u0107eg disbalansa.<\/p>\n

Kina bi trebalo da shvati da je u njenom interesu da doprinese ovakvom ishodu tako što \u0107e dozvoliti pove\u0107anje vrednosti juana, posebno zato što bi i to doprinelo ispravljanju disbalansa unutar same Kine, koji je odraz problema sa kojima se suo\u010dava Amerika. Americi preti deflacija, Kina ima probleme sa inflacijom. Amerika previše troši, Kina premalo. Americi je potrebno da smanji svoj trgovinski deficit, Kini da smanji suficit. <\/p>\n

Ovakva politika je po\u017eeljnija od kvantitativnog ubla\u017eavanja problema, koje ima negativne nuspojave u zemlji i u inostranstvu. Prema \u010duvenoj Kejnzovoj izjavi „konopac se vu\u010de, a ne mo\u017ee da se gura", kvantitativno ubla\u017eavaje \u0107e za posledicu pre imati nerealnu vrednost sredstava i valutne poreme\u0107aje nego zaposlenost. Na\u017ealost, politi\u010dki pritisak naterao je Obaminu vladu da povu\u010de pogrešne politi\u010dke poteze. Ve\u0107ina ljudi je ube\u0111ena da je vlada nesposobna da efikasno upravlja investicijama. To uverenje nije bez osnova: tokom 25 godina vlada je nazivana lošom, što je kao posledicu donelo lošu vladu. Ali tvrdnja da je dr\u017eavna potrošnja nu\u017eno tra\u0107enje novca je o\u010digledno neta\u010dna: New Deal je uspeo da proizvede Tennessee Valley Authority i most Triborough, kao i druge komunalne projekte koji su još uvek u upotrebi.<\/p>\n

O\u010dekivana pobeda republikanaca na izborima za kongres, prakti\u010dno \u0107e produ\u017eiti \u017eivot Bušovim poreskim olakšicama za još godinu ili dve. Ovo \u0107e u\u010diniti nemogu\u0107im bilo kakve dalje fiskalne subvencije, zbog bud\u017eetskog deficita. Me\u0111utim, najbogatijih 2% ne\u0107e koristiti dodatne prihode da bi pove\u0107ali zaposlenost, ve\u0107 \u0107e pove\u0107avati svoju solventnost. Tako \u0107e opšti interes biti \u017ertvovan interesu najbogatijih. Ovo je istinski tragi\u010dno. <\/p>\n

Ostaje pitanje koliko prostora vlada ima za fiskalne subvencije, u slu\u010daju da Bušove poreske olakšice budu ukinute? Koliki javni dug se smatra prevelikim? Odgovor na ovo pitanje je i lak i te\u017eak. Ovo govorim bez namere da budem dvosmislen; naprotiv, ovde iznosim jednu va\u017enju tvrdnju. Tolerancija prema javnom dugu u velikoj meri zavisi od shvatanja i zabluda u\u010desnika. Drugim re\u010dima, ona je refleksivna i samim tim neodre\u0111ena.<\/p>\n

Teret duga nije apsolutni iznos, ve\u0107 odnos izme\u0111u duga i BDP-a. Što BDP više raste, manji je teret datog iznosa duga. Druga va\u017ena promenjiva je kamata: što je kamata viša, to je teret duga ve\u0107i. U ovom kontekstu, premija za rizik koja se dodaje na kamatu – t.j. kamata koja se dodaje na stopu bez rizika – je posebno zna\u010dajna: kada ona po\u010dne da raste, preovla\u0111uju\u0107a stopa finansiranja deficita u jednom trenutku postaje neodr\u017eiva i mora se obuzdati. Ta\u010dku u kojoj dr\u017eavne obveznice prestaju da budu rizi\u010dne teško je precizno odrediti, jer ona zavisi od preovla\u0111uju\u0107ih zabluda. <\/p>\n

Jedna od ovih zabluda je ideja da se u trenutku visoke nezaposlenosti mora smanjiti bud\u017eetski deficit. Priznajem da ne bi valjalo da Amerika odr\u017eava trenutnu neravnote\u017eu akumuliranjem javnog duga na neodre\u0111eni rok. Jednom kada ekonomija ponovo po\u010dne da raste, kamate \u0107e tako\u0111e porasti, pa ako akumulirani dug bude previsok on mo\u017ee naglo da sko\u010di, samim tim guše\u0107i oporavak. Ali prevremeno fiskalno ograni\u010davanje je još gora opcija, jer bi moglo da prevremeno uguši oporavak. <\/p>\n

Ispravna politika bi bila što br\u017ee smanjivanje neravnote\u017ee. Ovo se mo\u017ee izvesti na više na\u010dina, ali smanjenje deficita za 50% do 2013, dok ekonomija funkcioniše znatno ispod svog kapaciteta, nije jedan od njih. Investiranje u infrastrukturu i obrazovanje ima mnogo više smisla. Tako\u0111e i stvaranje umerene stope inflacije smanjenjem vrednosti dolara u odnosu na juan. Ono što stoji na putu ovakvim reformama je zabluda da bud\u017eetski deficit mora biti smanjen kako bi se pomogao oporavak ekonomije – stav koji je \u010desto koriš\u0107en u politi\u010dke svrhe. Postoji opasnost da prevremeno sprovo\u0111enje fiskalne discipline spre\u010di istinski opravak. <\/p>\n

Peš\u010danik.net<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Pobeda republikanaca na izborima za kongres, prakti\u010dno \u0107e produ\u017eiti \u017eivot Bušovim poreskim olakšicama za još godinu ili dve.<\/em><\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-47540","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/47540","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=47540"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/47540\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=47540"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=47540"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=47540"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}