{"id":47522,"date":"2010-10-16T09:09:46","date_gmt":"2010-10-16T09:09:46","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=47522"},"modified":"2010-10-16T09:09:46","modified_gmt":"2010-10-16T09:09:46","slug":"socijalisticka-misao-u-rusevinama-sta-mozemo-da-ocekujemo","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2010\/10\/16\/socijalisticka-misao-u-rusevinama-sta-mozemo-da-ocekujemo\/","title":{"rendered":"Socijalisti\u010dka misao u ru\u0161evinama: \u0161ta mo\u017eemo da o\u010dekujemo?"},"content":{"rendered":"

Pi\u0161e: Edgar Moren<\/strong><\/em><\/p>\n

Smisao re\u010di socijalizam prvo je potpuno degradiran trijumfom totalitarnog socijalizma, da bi zatim bio potpuno diskreditovan njegovim urušavanjem. Smisao ove re\u010di progresivno je bledeo u socijaldemokratiji, koja je ostajala bez daha gde god je vladala. Tako da mo\u017eemo da se zapitamo da li je upotreba ove re\u010di, uopšte, još uvek preporu\u010dljiva. Ali ono što ostaje, i što \u0107e ostati, jesu te\u017enje kojima se izra\u017eava istovremena \u017eelja za slobodom i »bratstvom« i stremljenje ka ljudskom razvoju i boljem društvu.<\/p>\n

Podstaknut ovim te\u017enjama u toku XIX i XX veka, socijalizam je nosio ogromnu nadu. Ta nada, koja je danas mrtva, ne mo\u017ee više uskrsnuti kakva je bila. Ali, postavlja se pitanje da li mo\u017eemo stvoriti novu nadu? U tom smislu, trebalo bi da se vratimo na tri pitanja koja je postavio Kant pre dva veka: Šta mogu da znam? Šta moram da \u010dinim? \u010cemu smem da se nadam? Socijalisti XIX veka dobro su shvatili komplementarnost ova tri pitanja. Oni nisu davali odgovore na tre\u0107e pitanje pre nego što su ispitali znanje svoga vremena – znanje ne samo o ekonomiji i društvu, ve\u0107 i o \u010doveku i svetu – i preko sveobuhvatnog i sinteti\u010dkog istra\u017eivanja koje je sproveo Marks uz Engelsovu pomo\u0107. Na osnovu te saznajne baze Marks je razvio misao koja je socijalisti\u010dkim i komunisti\u010dkim porukama davala smisao, izvesnost i nadu.<\/p>\n

Danas problem nije više znati da li je »marksisti\u010dka« doktrina mrtva ili ne. Problem je u priznavanju \u010dinjenice da su saznajni temelji socijalisti\u010dke misli neodgovaraju\u0107i za shvatanje sveta, \u010doveka i društva. Prema Marksu, nauka donosi izvesnost. Danas znamo da nauke pru\u017eaju samo lokalne izvesnosti a da su teorije nau\u010dne samo u onoj meri u kojoj su oborive, što \u0107e re\u0107i da ne pru\u017eaju izvesnost. A kada govorimo o fundamentalnim pitanjima, znanje koje nudi nauka razliva se u neizmerne neizvesnosti. Prema Marksu, nau\u010dna izvesnost eliminiše filozofska istra\u017eivanja. Danas vidimo da svaki napredak u nauci o\u017eivljava temeljna filozofska pitanja. Marks je verovao da je materija primarna stvarnost univerzuma. Danas se materija javlja samo kao jedan aspekt fizi\u010dke polimorfne stvarnosti sastavljene od energije, materije i organizacije.<\/p>\n

Za Marksa je svet deterministi\u010dki. On je verovao da je otkrio zakone budu\u0107nosti. Danas znamo da fizi\u010dki, biološki, i svet \u010doveka evoluira, svaki na svoj na\u010din shodno dijalektici reda, haosa i organizacije, i sadr\u017ei hazard, podele i sve pretnje oro\u010dene destrukcijom. Ideje autonomije i slobode bile su nepojmljive u ovoj deterministi\u010dkoj koncepciji. Mi danas iz nau\u010dne perspektive mo\u017eemo zamisliti ne samo samoorganizaciju i samoproizvodnju, nego shvatiti i da pojedinac i ljudsko društvo nisu trivijalne mašine ve\u0107 da su sposobni za neo\u010dekivane i kreativne \u010dinove.<\/p>\n

Litanije i pragmatizam<\/strong><\/p>\n

Marksisti\u010dka koncepcija \u010doveka bila je jednodimenzionalna i siromašna. Ni imaginarno niti mitsko nisu (u njoj) \u010dinili deo ljudske mra\u010dne stvarnosti. Ljudsko bi\u0107e je predstavljano kao homo faber – bez unutrašnjeg \u017eivota i slo\u017eenosti – prometejski radnik, predodre\u0111en da sruši boga i zagospodari svetom. S druge strane, prema vi\u0111enju Montenja, Paskala i Šekspira, \u010dovek je u isto vreme homo sapiens demens, kompleksno i polivalentno bi\u0107e koje u sebi nosi univerzum i snova i aveti.<\/p>\n

Marksisti\u010dka koncepcija društva je u prvi plan isticala materijalne proizvodne snage. Klju\u010d društvene mo\u0107i bio je u prisvajanju proizvodnih snaga; ideje i ideologije, uklju\u010duju\u0107i i ideju nacije, predstavljane su tek kao priglupa i opsenarska nadgradnja; dr\u017eava nije bila ništa drugo do instrument u rukama vladaju\u0107e klase; društvena stvarnost bila je pitanje klasne vladavine i klasne borbe; samo jedna re\u010d, »kapitalizam«, bila je dovoljna za objašnjenje naših, u suštini višedimenzionalnih, društava. Me\u0111utim, postavlja se pitanje kako je danas mogu\u0107e ne videti postojanje problema karakteristi\u010dnog za mo\u0107 dr\u017eave, strahovito socijalno mitologizovanu stvarnost nacije i vlastitu stvarnost ideja? I kako ne videti slo\u017een i višedimenzionalan karakter antropološko-socijalne stvarnosti?<\/p>\n

Marks je verovao u dubinsku racionalnost istorije. On je bio ube\u0111en da je progres nau\u010dno osiguran. Bio je siguran da je istorijska misija proleterijata ostvarenje besklasnog društva i sveta zasnovanog na ideji bratstva. Danas znamo da istorija ne te\u010de \u010delom napred, ve\u0107 putem odstupanja koja se u\u010dvrš\u0107uju i postaju tendencije. Znamo da progres nije siguran i da je svaki zadobijeni napredak krhak. Znamo, tako\u0111e, i da vera u istorijsku misiju proletarijata nije nau\u010dnog nego mesijanskog karaktera: to je prenošenje judeo-hriš\u0107anskog obe\u0107anja spasa na nebu nakon smrti u naš zemaljski \u017eivot. Ova iluzija je bez sumnje bila najtragi\u010dnija i najrazornija od svih.<\/p>\n

Mnoge Marksove ideje jesu i osta\u0107e plodne. Ali osnova njegove misli je dezintegrisana. Temelji, dakle, socijalisti\u010dke nade su u ruševinama. Na njihovom mestu ne postoji ništa više do pojedina\u010dnih litanijskih formula i pragmatizma na dnevnoj bazi. Artikulisanu i koherentnu teoriju nasledila je »ruska salata« primljenih ideja o modernosti, ekonomiji, društvu i upravljanju. Upravlja\u010di se okru\u017euju ekspertima, obrazovanim \u010dinovnicima, tehnokratima i ekonokratima. Ponosni su na razmrvljeno znanje eksperata koje im se \u010dini garantovanim jer je ste\u010deno nau\u010dnim putem, na univerzitetima. Postali su slepi za veoma velike izazove civilizacije i za sve krupne probleme. Konstantno pra\u0107enje anketa za ispitivanje javnog mnenja postaje njihov kompas za delovanje. Veliki projekti su nestali.<\/p>\n

Primarno okretanje socijalizma na dobro upravljanje nije moglo dovesti ni do \u010dega drugog osim do svo\u0111enja njega samog na \u010disto upravljanje. Princip okretanja dnevnoj politici tako\u0111e je podrivao temelje nade, utoliko više jer upravljanje ne mo\u017ee biti odgovor na suštinske probleme.<\/p>\n

Nedostaci modernizacije<\/strong><\/p>\n

Debata na temu arhaizam\/modernizam daje dvostruko iskrivljenu perspektivu u oba svoja predmeta. Ako se pod arhaizmom podrazumevaju religiozna ponavljanja praznih fraza o superiornosti socijalizma, vrlinama koalicije na levici i o levi\u010darima kao »progresivnim snagama«, onda treba odbaciti takav arhaizam. Ukoliko pak on zna\u010di izvor te\u017enji ka boljem svetu, onda treba istra\u017eiti da li i kako mo\u017eemo odgovoriti na ove te\u017enje. S druge strane, ako modernizam zna\u010di prilago\u0111avanje sadašnjici kao takvoj, u pokušaju njenog prilago\u0111avanja našim potrebama, onda je on korenito nedostatan. Ali, ukoliko on zna\u010di hvatanje u koštac s izazovima našeg vremena, onda treba biti odlu\u010dno moderan. U svakom slu\u010daju, nije re\u010d samo o prilago\u0111avanju sadašnjici. Radi se istovremeno i o pripremanju budu\u0107nosti. Najzad, imajmo na umu da je shvatanje modernizma, u smislu verovanja u nesumnjiv progres i nepogrešivost tehnike, odavno zastarelo. Tako\u0111e je sigurno da od danas treba odbaciti svaki zakon istorije, svako verovanje u progres kao u provi\u0111enje, i iskoreniti kobnu veru u zemaljsko spasenje. Treba imati na umu da je istorija, sva u pokoravanju razli\u010ditim determinizmima (koji se \u010desto sukobljavaju i izazivaju haos), neizvesna i da poznaje iznenadna odstupanja od dominantnih tendencija. Treba znati i da je akcija upravljanja isto što i akcija kormilarenja, te da veština upravljanja zna\u010di umetnost da se upravlja u nesigurnim uslovima koji mogu postati dramati\u010dni. Prvo na\u010delo ekologije akcije nam govori da svaki prakti\u010dni akt izmi\u010de po\u010detnim zamišljenim namerama aktera, a njihovo delovanje mo\u017ee izazvati i sasvim suprotan efekat od \u017eeljenog.<\/p>\n

Potrebna nam je misao sposobna da shvati multidimenzionalnost stvarnosti, da prepozna me\u0111udejstva, i naknadna i povratna dejstva, i da se suo\u010di sa slo\u017eenoš\u0107u stvarnosti, a ne da poklekne pred manihejskim ideologijama ili tehnokratskim saka\u0107enjima (koji ne priznaju ništa drugo do arbitrarno rascepkane stvarnosti, slepi su za sve što nije mogu\u0107e kvantifikovati i negiraju ljudsku kompleksnost).<\/p>\n

Treba da napustimo la\u017enu racionalnost. Ljudske potrebe nisu samo ekonomskog i tehni\u010dkog nego i afektivnog i mitološkog karaktera.<\/p>\n

Od prometejskog \u010doveka ka \u010doveku koji obe\u0107ava<\/strong><\/p>\n

Prvobitna perspektiva socijalizma bila je antropološka (odnose\u0107i se na \u010doveka i njegovu sudbinu), mondijalisti\u010dka (internacionalisti\u010dka) i civilizatorska (»bratimljenje« delova društvenog tela i ukidanje varvarske eksploatacije \u010doveka nad \u010dovekom). Mo\u017ee se i treba se vratiti tom projektu prilago\u0111avaju\u0107i ga novim uslovima.<\/p>\n

Marksov \u010dovek morao je tra\u017eiti spas u odbacivanju otu\u0111enja ili »razotu\u0111ivanju«, tj. u osloba\u0111anju sebe od svega što je bilo tu\u0111e njemu samom, i u gospodarenju prirodom. Me\u0111utim, ideja o »razotu\u0111enom« \u010doveku je iracionalna. Autonomija i zavisnost su nerazdvojne pošto zavisimo od svega onoga što nas hrani i razvija; i nas poseduje sve ono što sami posedujemo: poput \u017eivota, roda i kulture. Ideje apsolutne slobode, ovladavanja prirodom i spasenja na zemlji o\u017eivljavaju apstraktno buncanje.<\/p>\n

Nadalje, istorijsko iskustvo naše epohe pokazalo je da sve to nije bilo dovoljno za nestajanje vladaju\u0107e klase niti je uvo\u0111enje kolektivnog prisvajanja sredstava za proizvodnju vodilo iskorenjivanju eksploatacije i dominacije. Strukture eksploatacije i dominacije imaju u isto vreme duboke i kompleksne korene tako da delovanje treba usmeriti na sve slojeve problema kako bismo mogli da o\u010dekujemo bilo kakav napredak.<\/p>\n

Ne\u0107emo mo\u0107i da eliminišemo ni nesre\u0107u ni smrt, ali mo\u017eemo da te\u017eimo napretku u me\u0111uljudskim odnosima, me\u0111u pojedincima, grupama, etnicitetima i nacijama. Odustajanje od progresa garantovanog »zakonima istorije« ne zna\u010di i odustajanje od same ideje progresa, ve\u0107 pristajanje uz njegov nesiguran i nestabilan karakter. Isto tako, odricanje od najboljeg sveta nije nikako isto što i odricanje od boljeg sveta.<\/p>\n

Da li je, u ovom momentu, mogu\u0107e zamisliti politiku koja bi za zadatak imala te\u017enju za razvijanjem procesa o\u010dove\u010denja u smislu poboljšanja odnosa me\u0111u ljudima i usavršavanja ljudskog društva?<\/p>\n

Mi sada znamo da su mentalni potencijali ljudskog bi\u0107a još u velikoj meri neiskoriš\u0107eni. Mi smo još uvek u predistoriji razvoja ljudskog duha. Kako su društvene mogu\u0107nosti u vezi sa mentalnim mogu\u0107nostima, niko ne mo\u017ee da nas uveri da je naše društvo iscrplo sav potencijal za usavršavanje i transformaciju, i da smo stigli do kraja istorije… Dodajmo još i to da je razvoj tehnike stesnio planetu Zemlju omogu\u0107uju\u0107i svim delovima sveta da budu u neposrednoj komunikaciji, donose\u0107i sredstva za prehranu celoj planeti i obezbe\u0111uju\u0107i svim stanovnicima sveta minimum blagostanja.<\/p>\n

Ali mogu\u0107nosti ljudskog uma su fantasti\u010dne, ne samo za dobre ve\u0107 i za loše stvari. Ako je homo sapiens demens imao mozak Mocarta, Betovena, Paskala, Puškina, on je isto tako imao i mozak Hitlera i Staljina. Ukoliko smo sposobni da razvijemo planetu tako\u0111e smo sposobni i da je uništimo.<\/p>\n

Od Internacionale ka planeti Zemlji kao domovini<\/strong><\/p>\n

Jasno je, dakle, da nema osiguranog progresa, ve\u0107 postoji samo neizvesna mogu\u0107nost koja u velikoj meri zavisi od podizanja svesti, od volje, hrabrosti, sre\u0107e… Podizanje svesti je postalo hitno i iskonsko. Antropološke i sociološke mogu\u0107nosti progresa o\u017eivljavaju princip nade, ali bez »nau\u010dnih« izvesnosti i »istorijskih« obe\u0107anja.<\/p>\n

Socijalisti\u010dka misao je nastojala da prona\u0111e mesto \u010doveka u svetu. Ali njegova situacija u svetu se za poslednjih trideset godina izmenila više nego što je to bilo u periodu izme\u0111u XVI i po\u010detka XIX veka. Zemlja na kojoj ljudi \u017eive »izgubila« je svoje staro mesto u univerzumu; Sunce je postalo tek jedna patuljasta zvezda me\u0111u milijardama drugih u kosmosu koji se neprestano širi; Zemlja se zagubila u vasioni; to je jedna mala planeta na kojoj kvalitet \u017eivota opada, u prostoru zadivljuju\u0107ih sila, u kojem se zvezde sa\u017eimaju do crnih rupa i gde se crne rupe samopro\u017ediru. Samo na ovoj maloj planeti postoji, koliko nam je poznato, \u017eivot i svesna misao. Ona je zajedni\u010dki vrt \u017eivota i \u010dove\u010danstva. Ona je zajedni\u010dki dom svih ljudi. Ovde se radi o prepoznavanju naše esencijalne veze sa biosferom i o\u010duvanjem prirode i, u cilju su\u017eivota na zemlji, o napuštanju prometejskog sna o gospodarenju univerzumom.<\/p>\n

Ovo se \u010dini mogu\u0107im jer se nalazimo u epohi u kojoj su svi delovi celine postali me\u0111uzavisni. Ali dominacija, rat i pustošenja bili su glavni kova\u010di principa te epohe. Mi smo još uvek u planetarnom gvozdenom dobu. Ipak, od XIX veka socijalizam se vezuje za borbu protiv surovosti dominacije i eksploatacije i za nameru da od planete Zemlje stvori uzvišenu domovinu svih ljudi.<\/p>\n

Me\u0111utim, nova planetarna misao, koja se nastavlja na internacionalizam, mora raskrstiti sa dva svoja veoma va\u017ena aspekta iz prošlosti: 1. s apstraktnim univerzalizmom: »proleteri nemaju domovinu«; i 2. apstraktnim revolucionarstvom koji se iskazuje u paroli: »prošlost svu zbrišimo za svagda«.<\/p>\n

Treba da razumemo kojim to velikim i nesvodivim potrebama korespondira ideja nacije. Ne treba se više univerzalno suprotstavljati domovinama, ve\u0107 koncentri\u010dno povezivati naše domovine, porodice, regione, nacije… i integrisati ih u konkretan univerzum domovine svih stanovnika planete Zemlje. Ne treba više suprotstavljati svetlu budu\u0107nost prošlosti ropstva i praznoverja. Sve kulture imaju svoje vrline, svoje iskustvo i svoju mudrost, zajedno sa svojim nedostacima i neznanjem. To su sve resursi iz njihove prošlosti u kojima skupina ljudi nalazi energiju za suo\u010davanje sa vlastitom sadašnjoš\u0107u i pripremu za budu\u0107nost. Traganje za boljom budu\u0107noš\u0107u mora biti dopunjuju\u0107e sa, a ne više suprotstavljeno prema, prošlosti. Izvorišta iz prošlosti kulture za svaki su identitet od najdublje nu\u017enosti, ali taj identitet nije nespojiv s autenti\u010dno ljudskim identitetom, za koji tako\u0111e potrebujemo svoje resurse. Planeta Zemlja kao domovina nije apstraktna jer iz nje zapravo poti\u010de \u010dove\u010danstvo.<\/p>\n

Svojstveno ljudskosti jeste mnogostruko jedinstvo: genetsko jedinstvo, jedinstvo uma, intelektualno i emocionalno jedinstvo homo sapiens demensa koji izra\u017eava svoju mnogostruku sposobnost delovanja u svoj širini kulturnih raznolikosti. Ljudska raznolikost je riznica ljudskog jedinstva, koja je opet, sa svoje strane, riznica ljudske raznolikosti.<\/p>\n

Isto tako, treba uspostaviti \u017eivu i neprekidnu komunikaciju izme\u0111u prošlosti, sadašnjosti i budu\u0107nosti, ali i \u017eivu i neprekidnu komunikaciju izme\u0111u kulturnih, etni\u010dkih i nacionalnih osobenosti i konkretnog univerzuma planete Zemlje koja je domovina svih.<\/p>\n

Dakle, ovo nam postavlja slede\u0107i imperativ: civilizovati zemlju, solidarisati i konfederirati \u010dove\u010danstvo uz poštovanje posebnosti kultura i domovina.<\/p>\n

Ali ovde se name\u0107u ogromni izazovi i pretnje, nepojmljivi u XIX veku. Svet je kroz njih bio izlo\u017een starim varvarstvima koja su razularila ljudsku istoriju: ratovi, mr\u017enje, okrutnosti, prezir, nacionalni i verski fanatizmi. \u010cinilo se da razvoj nauke, tehnike i industrije dovodi do uklanjanja starih varvarizama i do trijumfa civilizacije. Otuda sigurna vera u ljudski progres, uprkos nekim usputnim odstupanjima.<\/p>\n

Danas postaje sve jasnije da je razvoj nauke, tehnike i industrije ambivalentan. Bez ovog znanja ne mo\u017ee se odrediti da li je dobro ili zlo ono što taj razvoj nosi sa sobom. Impresivna tuma\u010denja kao rezultat nau\u010dnog saznanja pra\u0107ena su saznajnom regresijom specijalizacije koja zamagljuje percepciju konteksta i globalnosti. Mo\u0107i koje proizlaze iz nauke nisu samo blagotvorne nego i destruktivne i manipulativne. Ekonomsko-tehni\u010dki razvoj, \u017eeljen od svih i za svet u celini, otkrio je skoro u svim segmentima svoje nedovoljnosti i nedostatke. Tu su i ogromni izazovi koji se u svakom društvu postavljaju \u010ditavom \u010dove\u010danstvu: poput, nedostataka tehnološko-ekonomskog razvoja, ubrzanog i nekontrolisanog razvoja tehno-nauke, hipertrofiranog razvoja tehno-birokratije, hipertrofiranog razvoja komercijalizacije i svo\u0111enja svih stvari na novac, kao i sve ozbiljniji problemi koje postavlja urbanizacija sveta.<\/p>\n

Tu još treba dodati poreme\u0107aje u ekonomiji i demografiji, regresiju i ga\u017eenje demokratije, udru\u017eene opasnosti uniformizacije civilizacija koje uništavaju raznolikost kultura, ali i etni\u010dku balkanizaciju koja \u010dini nemogu\u0107om zajedni\u010dku ljudsku civilizaciju.<\/p>\n

Na ovom mestu postavlja se pitanje civilizacije.<\/p>\n

Civilizatorska politika<\/strong><\/p>\n

Preuzimaju\u0107i i razvijaju\u0107i projekat Francuske revolucije, utemeljen u trostrukoj paroli sloboda, jednakost i bratstvo, socijalizam je nudio civilizatorsku politiku usmerenu ka prevladavanju varvarstava u ljudskim odnosima: eksploatacije \u010doveka nad \u010dovekom, voluntarizma vlasti, egocentrizma, etnocentrizma, okrutnosti i nerazumevanja. On je sebe shvatao kao nastojanje da se ostvari društvena solidarnost, pokušaj koji je imao nekog uspeha dr\u017eavnim putem (Dr\u017eava socijalnog staranja), ali koji nije mogao da izbegne opšte nestajanje solidarnosti u odnosima pojedinaca i grupa savremene urbane civilizacije.<\/p>\n

Socijalizam je bio posve\u0107en demokratizaciji celokupnog tkiva socijalnog \u017eivota. Me\u0111utim, njegova sovjetska verzija ukinula je svaki oblik demokratije, a njegova socijaldemokratska verzija nije mogla spre\u010diti demokratske regresije koje, iz raznolikih razloga, nagrizaju našu civilizaciju iznutra.<\/p>\n

Ali, iznad svega, temeljni problem koji je postavljen odnosio se na ono što je izgledalo da \u0107e doneti opšti i kontinuirani civilizacijski progres. Mimo nelagodnosti u kojoj, prema Frojdu, svaka civilizacija unutar sebe same seje seme vlastitog uništenja, nova nelagodnost u civilizaciji se produbljuje. Ona poti\u010de iz me\u0111usobne povezanosti razli\u010ditih formi razvoja naše civilizacije: urbanim, tehni\u010dkim, birokratskim, industrijskim, kapitalisti\u010dkim i individualisti\u010dkim.<\/p>\n

Razvoj gradova nije doveo samo do procvata individualnosti, sloboda i dokolice, ve\u0107 i do sledstvene atomizacije usled gubitka starih oblika solidarnosti i robovanja \u010disto modernim oblicima organizacijskih prinuda (le métro-boulot-dodo). 2<\/p>\n

Kapitalisti\u010dki razvoj doveo je do opšte komodifikacije, uklju\u010duju\u0107i i oblasti donacija, besplatnih usluga i neprofitnih zajedni\u010dkih dobara, uništavaju\u0107i tako mnoga tkiva društvenosti.<\/p>\n

Tehnika je nametala, sve širim sektorima ljudskog \u017eivota, logiku vešta\u010dke mašine koja je mehani\u010dka, deterministi\u010dka, specijalizovana i podre\u0111ena mehani\u010dkom merenju vremena. Industrijski razvoj dovodi ne samo do rasta \u017eivotnog standarda ve\u0107 i do sni\u017eavanja kvaliteta \u017eivota i zaga\u0111enja koja produkuju pretnje \u017eivotu na zemlji.<\/p>\n

Ovaj razvoj, koji se \u010dinio s neba poslatim na kraju XIX veka, sada nosi dva oblika pretnji društvima i ljudskim bi\u0107ima: jedan, spoljnji, dolazi iz ekološke degradacije \u017eivotne sredine, dok drugi, unutrašnji, dolazi iz degradacije kvaliteta \u017eivota. Razvoj mehani\u010dke industrijske logike u preduze\u0107ima, kancelarijama i u dokolici te\u017ei širenju anonimnosti \u010dime dovodi do uništavanja društvenosti.<\/p>\n

Zamah novih, naro\u010dito informati\u010dkih tehnologija izaziva ekonomske poreme\u0107aje i nezaposlenost, iako sam taj proces mo\u017ee imati i osloba\u0111aju\u0107i karakter ukoliko bi tehni\u010dke promene bile uskla\u0111ene sa društvenim promenama.<\/p>\n

U ovakvom kontekstu, kriza progresa i neizvesnost sutrašnjice doveš\u0107e do svo\u0111enja \u017eivljenja na »\u017eivot od danas do sutra« transformišu\u0107i ljudske resurse u zatvorene fundamentalizme ili nacionalizme.<\/p>\n

Iz ovog proizlaze ogromni problemi civilizacije koji zahtevaju mobilizaciju u cilju humanizacije birokratije, humanizaciju tehnike, odbranu i razvoj društvenosti i razvijanje solidarnosti.<\/p>\n

Svi ovi izazovi (antropološki, planetarni i civilizacijski izazov) povezani su u jedan veliki izazov koji je lansiran pred kraj XX veka, svuda u svetu, kroz savez dva varvarstva: starog varvarstva koje se na kraju XX veka ponovo pojavljuje, \u017eeš\u0107e nego ikad, i novog varvarstva – hladnog, anonimnog, mehani\u010dkog i kvantifikuju\u0107eg.<\/p>\n

Svest o zajedni\u010dkoj sudbini naše planete i naš zemaljski identitet, danas, uklju\u010duju svest o globalnim i fundamentalnim problemima koji se postavljaju celom \u010dove\u010danstvu.<\/p>\n

Mi se danas nalazimo u eri smrtonosnih pretnji poput Damoklovog ma\u010da, sa mogu\u0107noš\u0107u uništenja i samouništenja (uklju\u010duju\u0107i i psihi\u010dko) koje se, nakon kra\u0107eg predaha, od 1989. i 1990. pogoršavaju kroz nove forme.<\/p>\n

Planeta je u opasnosti. Kriza progresa poga\u0111a \u010ditavo \u010dove\u010danstvo: svuda za posledicu ima pukotine, razara artikulacije, odre\u0111uje partikularisti\u010dke uzmake; ratovi se potpaljuju; svet je izgubio globalnu viziju i svest o opštem interesu.<\/p>\n

Civilizovati planetu i humanizovati ljudski rod postaje globalni i sveobuhvatni cilj svake politike koja te\u017ei ne samo progresu ve\u0107 i o\u010duvanju \u010dove\u010danstva.<\/p>\n

Komi\u010dno je da socijalisti, usled svoje kratkovidosti, tra\u017ee »aggionarmento«, 3 modernizaciju, socijaldemokratizaciju, iako su svet, Evropa i Francuska suo\u010deni s ogromnim problemima kraja perioda moderne.<\/p>\n

Probuditi nadu<\/strong><\/p>\n

Ovde je re\u010d o ponovnom promišljanju i reformulisanju u adekvatnim terminima samog razvoja \u010dove\u010danstva (i opet kroz poštovanje i uklju\u010divanje doprinosa kultura koje se razlikuju od zapadnja\u010dke).<\/p>\n

Treba da postanemo svesni ove lude avanture koja nas vodi dezintegraciji, tako da moramo da te\u017eimo kontroli ovog procesa da bi izazvali \u017eivotno nu\u017enu promenu.<\/p>\n

Nalazimo se u jednoj strahovitoj borbi izme\u0111u solidarnosti i varvarstva. Nalazimo se u nestabilnoj i neizvesnoj istoriji gde ništa više nije igra.<\/p>\n

Sa\u010duvati planetu od pretnji koje donosi ekonomski razvoj. Regulisati i kontrolisati tehni\u010dki razvoj. Osigurati ljudski razvoj. Civilizovati Zemlju. Eto šta produ\u017eava i transformiše izvornu socijalisti\u010dku ambiciju. Eto grandiozne perspektive dorasle da mobiliše energiju.<\/p>\n

Nanovo, u dramati\u010dnim okvirima, postavlja se pitanje: \u010demu se nadati?<\/p>\n

Glavni procesi vode nazadovanju ili uništenju. Ali to su samo mogu\u0107i ishodi. Nada je u neverovatnom, kao uvek u dramati\u010dnim istorijskim momentima gde su svi veliki pozitivni doga\u0111aji pre nego što \u0107e se dogoditi smatrani neverovatnim: pobeda Atine nad Persijom 490-480. godine pre n. e., odakle je potekla demokratija, pre\u017eivljavanje Francuske pod Šarlom VII, rušenje Hitlerove imperije 1941, raspad staljinisti\u010dke imperije 1989.<\/p>\n

Nada se temelji na još neeksploatisanim ljudskim mogu\u0107nostima i ona se poredi s neverovatnim. Nije re\u010d o nekoj apokalipti\u010dnoj nadi i veri u kona\u010dnu bitku.4 Radi se o jednoj hrabroj nadi u »po\u010detnu« bitku: ona treba da restauriše jednu koncepciju, jednu viziju sveta, artikulisano znanje, jednu etiku. Ona mora da podstakne ne samo projekat nego i jednu vrstu preliminarnog otpora protiv razularenih kolosalnih snaga varvarstva. Oni koji \u0107e o\u017eiveti ove izazove dolazi\u0107e sa razli\u010ditih horizonata, pri \u010demu je malo va\u017eno pod kojim etiketama \u0107e se okupljati. Ali, oni \u0107e biti savremeni nosioci velikih istorijskih aspiracija koje je kroz vreme odgajao socijalizam. Ovo \u0107e biti o\u017eivljavanje nade.<\/p>\n

Republika<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Pi\u0161e: Edgar Moren Smisao re\u010di socijalizam prvo je potpuno degradiran trijumfom totalitarnog socijalizma, da bi zatim bio potpuno diskreditovan njegovim urušavanjem. Smisao ove re\u010di progresivno je bledeo u socijaldemokratiji, koja je ostajala bez daha gde god je vladala. Tako da mo\u017eemo da se zapitamo da li je upotreba ove re\u010di, uopšte, još uvek preporu\u010dljiva. Ali […]<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-47522","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/47522","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=47522"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/47522\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=47522"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=47522"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=47522"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}