A onda smo opet podigli tri prsta visoko u vazduh i zapevali slo\u017eno još jednu monarhisti\u010dku, militaristi\u010dku, srpsku kora\u010dnicu. <\/p>\n
Pi\u0161e: Vladimir Arsenijevi\u0107<\/strong><\/em><\/p>\n Još samo nekoliko dana i navrši\u0107e se, evo, puna decenija od onog \u010duvenog petog oktobra dve hiljadite. Ta tzv. „poslednja revolucija u Evropi" je nakon godina i godina manje ili više uzaludnih protesta – realizovanih zajedni\u010dkim nastojanjima politi\u010dke opozicije, studentske omladine i gra\u0111ana Srbije raznoraznih fela i politi\u010dkih opredeljenja – kona\u010dno doakala Slobodanu Miloševi\u0107u i tako, u poslednjem trenutku, ozna\u010dila kraj \u010ditavog mra\u010dnog perioda koji nazivamo generi\u010dkim imenom: Devedesete. I neka je. Bez obzira na sve što jeste ili nije usledilo nakon tog doga\u0111aja (sa „šestim oktobrom", dakle, ili bez njega) ipak je dobro, svakako je dobro što je tako! Jubilej nam se, dakle, sprema – jupi-jej! – samo kad bi naši gra\u0111ani znali šta ta\u010dno s njim da rade, i kad ne bi imali toliko razloga da zaziru od raznoraznih, zvani\u010dnih i nezvani\u010dnih, jubileja i praznika. Jer, oni kao da u Srbiji postoje isklju\u010divo da bi nas dodatno zbunjivali i bolno podse\u0107ali koliko je sve što mislimo da o sebi znamo u stvari nejasno i zamu\u0107eno do neraspoznatljivosti, svim našim poslovi\u010dnim zabludama, nedoumicama i fantazmima koji nam predugo ve\u0107 ne dozvoljavaju da donesemo bilo kakav kona\u010dan zaklju\u010dak o bilo \u010demu, a da on ne bude istovremeno pretvoren u još jedno novo, izlu\u0111uju\u0107e pitanje na koje je, opet, kao u nekakvoj bezumnoj igri u kojoj igra\u010d uvek bude vra\u0107en na po\u010detak, nemogu\u0107e odgovoriti nedvosmisleno i jednom za svagda. Tako Srbija \u017eivi u beskrajnoj mo\u010dvari uzaludnih pitanja, zalutala u sopstvenim mutnim vodama, u sred te specifi\u010dne i samo naše -varvarske kajgane. Oslepela i dezorijentisana, ona, recimo to iskreno, ve\u0107 deset punih godina ovog smutnog postmiloševi\u0107evskog perioda koji se odu\u017eio preko svake mere, prakti\u010dno svakodnevno demonstrira da ne razume baš ništa (vidi pod: Vuk Jeremi\u0107,min. spolj. posl.), a sve što veruje da zna, samo su teške, \u010desto i pogibeljne, zablude koje su u nedavnoj prošlosti odnosile ljudske \u017eivote, preseljavale \u010ditave narode, ubijale gradove – grozna grobljanska pau\u010dina jednog nakaznog i trulog pogleda na svet koji se smrvio pod te\u017einom sopstvene neodr\u017eivosti, ali i dalje, sporo i mu\u010dno, crkava. A da li \u0107e i kada – to (još uvek) ne znamo.<\/p>\n Ipak, desetogodišnjica je tu i trebalo bi je nekako obele\u017eiti.<\/p>\n Pa, koje su to najizrazitije, najvidljivije tekovine te naše „revolucije" od pre deset godina? Hm, da vidimo… Hroni\u010dno gubljenje fokusa? Politi\u010dka, ekonomska i, na koncu, krajnja eti\u010dka relativizacija? Formiranje još jedne klase bogataša i mo\u0107nika? Spremno preuzimanje ve\u0107 podrobno izlizane egide gubitni\u010dkog srpskog šovinizma od strane nove politi\u010dke elite, ovaj put s fensi kravatama i sopstvenim marketinškim agencijama? Poništavanje ve\u0107eg dela ionako slabo definisanih ideala onog emancipovanijeg dela našeg društva iz prethodne decenije? Ustoli\u010denje parohijalno desni\u010darskog, beskrajno frustriranog pogleda na svet? Bezumno i sve slabašnije urlanje orvelovskog slogana: „Kosovo je Srbija!" \u010cisti, dakle, politi\u010dki idiotizam u prejakom koncentratu? Onaj pacer Koštunica? Njegov depresivni DSS? Brutalni i primitivni Velja Ili\u0107? Sve one \u010da\u010danske glavonje u njihovim šuškavim trenerkama? Smutljivi, snishodljivi DS? „Reformisani" SPS? Ivica Da\u010di\u0107? Jovan Krkobabi\u0107? Kingpin Palma? Legija i ekipa? \u0110in\u0111i\u0107eva smrt? Razularena, siled\u017eijski nastrojena SPC? Naši mali klerofašisti i neonacisti sa šupljim bubulji\u010davim tikvama umesto glava raspore\u0111eni po kojekakvim društvenim grupama budalastih naziva? Ko? Šta? Šta, zaista? <\/p>\n Iznevereni smo, pa nemamo druge nego da, ponovo i ponovo, pla\u0107amo cenu svih svojih pogrešnih procena. Nasamarili su nas tako da mnogi me\u0111u nama uopšte ne kapiraju fintu na koju su naseli. Misle bedno da im je, kao i uvek, neko drugi kriv. A nije. Sve je, naime, bilo vidljivo i jasno još na samom po\u010detku, upravo onog neobi\u010dnog dana dve hiljadite, tog srazmerno blagog petog oktobra na pragu divnih beogradskih miholjskih jeseni, koji su stotine hiljada naših gra\u0111ana provele na ulicama Beograda. Uz malo zdravog razuma, \u010dovek je ve\u0107 tad lepo mogao da vidi u kom \u0107e se smeru stvari kretati. Da samo nismo, godinama unazad, neodgovorno licitirali slobodnim mestima u gomili i u nju propuštali kojekakve ni ne primetivši da su nas ti isti kojekakvi ve\u0107 sasvim progutali i izmenili. I to na najstrašniji na\u010din, poput originalnog aliena, iznutra! Kako smo mogli to da previdimo? Taj „opštenarodni skup" na beogradskim ulicama ve\u0107 tad nije više bio naš protest. Predvodile su ga parohijalne svinjarske gazde-politi\u010dari, instrumentalizovali ovejani DB-ovci s rukama okrvavljenim do lakata, sprovodili najstrašniji ratni zlo\u010dinci i najbrutalniji kriminalci, podršku su im davali popovi-šovinisti, fudbalski huligani i naša desni\u010darski nastrojena, agresivno konzervativna omladina. Tek tamo, daleko, na kraju duge kolone, za svima njima stupali smo mi. <\/p>\n Mi – Budale. <\/p>\n Iz te podgrupe ne izuzimam samog sebe, baš nimalo. Iako se dobro se\u0107am da me je nekakva \u010dudna sumnja ve\u0107 tad nagrizala. U onom neverovatnom finalu svih doga\u0111aja tog burnog dana, dok sam se tiskao u ogromnoj gomili ispred zapaljene skupštine iz koje se vijorio gust dim i leteli silni la\u017eni glasa\u010dki listi\u0107i s unapred zaokru\u017eenim imenom Slobodana Miloševi\u0107a, osluškivao sam kako okupljeni, podi\u017eu\u0107i desnice s ispru\u017eena tri prsta visoko u vazduh, oduševljeno intoniraju imena pristi\u017eu\u0107ih „novih lidera" i „opozicionih vo\u0111a", poput generala Obradovi\u0107a i Periši\u0107a, nekakvog Nebojše \u010covi\u0107a, gra\u0111anina Vladana Bati\u0107a, da ne nabrajam dalje – sve samih, dakle, istorijskih gromada naše desetogodišnje borbe za demokratiju, slobodu, i ravnopravnost svih gra\u0111ana. Gomila ih je oduševljeno pozdravljala gromoglasnim aplauzima, ništa se nikom u toj travestiji pobede kojom je kulminirala naša travestija revolucije nije \u010dinilo \u010dudno, a oni su se kretali kroz nju, isturenih brada, sa sjajem pobednika u o\u010dima i dr\u017eavni\u010dkim dostojanstvom jednog \u010cembrlena, \u010cer\u010dila ili, hajde, barem Nikole Paši\u0107a. Istina, nismo ih nešto vi\u0111ali na svim silnim demonstracijama i protestima proteklih godina, nisu jurišali na zgradu televizije devedeset prve, nisu predvodili one rane studentske šetnje devedeset druge, nisu bacali jaja na dr\u017eavne institucije i okupljali se \u010ditavih sto dana po ci\u010di zimi i ogromnom snegu zime devedeset šeste\/devedeset sedme, nisu ih hapsili i zasipali ledenim mlazom iz vodenih topova niti premla\u0107ivali palicama maskirani Miloševi\u0107evi napada\u010di devedeset osme, nigde ih, zaista, nikada nije bilo, ali k'o da je to imalo ikakve veze, ko \u0107e se u tom velikom istorijskom \u010dasu baviti takvim tricama i ku\u010dinama! Izronili su tada, u poslednjem trenutku, nesposobni za bilo šta posebno, ali vešti i dovoljno lukavi da procene momenat i svoje dupe uglave me\u0111u „pobednike", pa sad, evo, ponosito šetaju kroz okupljenu gomilu dok se skupština puši a iz hiljada grla oko njih se ori: „Marširala, marširala, kralja Petra garda". <\/p>\n Ali, kako na tu o\u010diglednu prevaru u samom finalu jedne duge i nejasne borbe nije reagovao baš niko, tako nisam ni ja. Jer, mi Budale smo tada, kao i uvek pre ili kasnije, bile odlu\u010dne – da ne vidimo. Nama je više nego bilo šta drugo trebala nada, predugo smo ve\u0107 ostajali bez rezultata, svaki naš pokušaj promene predstavljao je još samo jedan u rastu\u0107em nizu naših teških poraza, i bili smo apsolutno spremni da prihvatimo i prigrlimo svakog ko \u0107e nam je pru\u017eiti. Barem u tragovima. Izgladnelom \u010doveku i mrva suvog hleba predstavlja\u0107e gozbu. Izgladnelom gra\u0111aninu nadasve \u017eeljnom promene, slobode, mira, napretka, jednog druga\u010dijeg, normalnijeg \u017eivota, \u010dak \u0107e se i Milan St. Proti\u0107 \u010diniti kao dobro rešenje. A mi smo, tog petog oktobra dve hiljadite, nakon svega kroz šta smo prošli u protekloj deceniji, bili strahovito gladni. I nismo hteli, ovaj put zaista ne, da ispustimo zalogaj iz ruke. Progutali smo ga brzo, ne razmišljaju\u0107i, i tek kad nam je skliznuo niz grlo i zaglavio se u utrobi, shvatili smo da je bu\u0111av, pokvaren, prokisao, da nas ne\u0107e najesti i da \u0107emo se jednog dana teško kajati. <\/p>\n Ali, sumnja je trajala kratko, a onda smo opet podigli tri prsta visoko u vazduh i zapevali slo\u017eno još jednu monarhisti\u010dku, militaristi\u010dku, srpsku kora\u010dnicu. <\/p>\n Mi – Budale.<\/p>\n Peš\u010danik.net <\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":" A onda smo opet podigli tri prsta visoko u vazduh i zapevali slo\u017eno još jednu monarhisti\u010dku, militaristi\u010dku, srpsku kora\u010dnicu. <\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-47500","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/47500","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=47500"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/47500\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=47500"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=47500"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=47500"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}
Iskrivi se moj ponosni lik\/ Sagnem glavu i mislim\/ Revo\/ Revo\/ Revo\/ U tebe su divne o\u010di Lucija – <\/em>Branko Ve Poljanski, 1926<\/p>\n