{"id":47232,"date":"2010-01-18T10:52:27","date_gmt":"2010-01-18T10:52:27","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=47232"},"modified":"2010-01-18T10:52:27","modified_gmt":"2010-01-18T10:52:27","slug":"medijski-ratni-zlocini-pred-sudom","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2010\/01\/18\/medijski-ratni-zlocini-pred-sudom\/","title":{"rendered":"Medijski ratni zlo\u010dini pred sudom"},"content":{"rendered":"

Pi\u0161e: Katarina Suba\u0161i\u0107<\/strong><\/em><\/p>\n

Habimana: osoba u medijima koja pokušava da nahuška \u010ditaoce protiv drugih na osnovu rasnih razlika, \u010dak i na nasilje. Re\u010d nastala po Kantano Habimani, radio voditelju koji je podsticao na nasilje protiv Tutsija tokom genocida u Ruandi 1994. godine.<\/p>\n

Porast uticaja medija uslovio je, izme\u0111u ostalog, i pove\u0107anje interesovanja za prava i obaveze novinara, kao i njihovu odgovornost. Tokom XX veka me\u0111unarodna zajednica je razvijala koncept definisanja i zaštite ljudskih prava, uklju\u010duju\u0107i i pravo na slobodu izra\u017eavanja, prikupljanja i širenja informacija, ali i na\u010dina njihove zaštite. Istovremeno se, me\u0111utim, pojavila i potreba da se postave granice \u010dije bi se prekora\u010denje, usled koriš\u0107enja odre\u0111ene vrste govora, smatralo prete\u0107im po druga prava. <\/p>\n

Uloga medija u socijalno osetljivim periodima poput politi\u010dkih kriza ili ratova postaje još zna\u010dajnija. Ve\u0107 u Prvom, a još više u Drugom svetskom ratu, to su dobro razumele sve zara\u0107ene strane, pa su kontrola nad medijima i novinarima, cenzura i propaganda bili sastavni deo ratne strategije, kako na nema\u010dkoj, tako i na strani Saveznika. <\/p>\n

Promenom politi\u010dkih okolnosti i padom Berlinskog zida uloga medija dobija nove dimenzije. Niz lokalnih i regionalnih sukoba koji su izbili po završetku hladnog rata, mahom etni\u010dki ili nacionalisti\u010dki motivisani konflikti, karakterisala je i posebna uloga medija u njihovom podsticanju. Tehnološki razvoj medija, te njihova šira dostupnost, pove\u0107ali su njihov uticaj, ali i doveli do sve brojnijih pokušaja zloupotrebe od strane sukobljenih politi\u010dkih i vojnih elita. <\/p>\n

Rat je i za novinare specifi\u010dno iskustvo i dodatno iskušenje za njihove eti\u010dke i profesionalne standarde. Da li je va\u017enije biti dobar novinar ili dobar patriota, kome biti lojalan – svojim \u010ditaocima, slušaocima i gledaocima ili svojoj dr\u017eavi, kako obuzdati emocije neminovno uzburkane posmatranjem ratnih prizora na terenu, u kom trenutku novinar postaje ratnik, vojnik, \u017ertva ili samo \u010dovek – neka su od pitanja koja se pred poslenike javne re\u010di postavljaju u vremenima konflikta. Jedinstven odgovor ne postoji i uglavnom se svodi na li\u010dni izbor novinara. Ratni izvešta\u010d britanskog javnog servisa BBC, Kejt Edi (Kate Adie) jednom prilikom je izjavila da su „principi izveštavanja stavljeni na ozbiljnu probu kad vaš narod ide u rat. \u010cemu ste posve\u0107eni? Apstraktnim principima istine, ili onima koji pokre\u0107u ratnu mašineriju, preplašenom ili mo\u017eda ratobornom stanovništvu, odlukama izabranih predstavnika u demokratskom društvu, isklju\u010denju disidentske manjine, mladim momcima i devojkama koji su pristali da rizikuju \u017eivote na prvoj liniji fronta? Ili ste posve\u0107eni širim principima rasu\u0111ivanja i preispitivanja, pitaju\u0107i zašto moraju da se suo\u010de sa tim rizikom? Dozvolite mi da sasvim pojednostavim pitanje: kada reporter \u017ertvuje princip potpune istine potrebi da se dobije rat?" .<\/p>\n

Nije mali broj novinara koji ovom iskušenju nisu odoleli. Kakva je odgovornost novinara koji su re\u010di koristili kao oru\u017eje – tema je koja sve više zaokuplja pa\u017enju samih novinara, profesionalnih udru\u017eenja, ali i pravosu\u0111a.<\/p>\n

Prvi put su se sudije nekog me\u0111unarodnog suda bavile procenjivanjem da li je re\u010d oru\u017eje i koliku je štetu nanela društvu i ljudima po završetku Drugog svetskog rata. Me\u0111unarodni sud u Nirnbergu osudio je 1946. godine Julijusa Štrajhera (Julius Streicher), izdava\u010da i urednika tabloida Šturmer (Der Sturmer), na smrt vešanjem zbog toga što je svojim tekstovima pozivao na istrebljenje Jevreja. <\/p>\n

Drugi takav slu\u010daj je su\u0111enje novinarima i urednicima odgovornim za podsticanje na nasilje i genocid u Ruandi. Po\u010detkom 21. veka, \u010detiri novinara proglašena su krivim za genocid i zlo\u010dine protiv \u010dove\u010dnosti zbog uloge koju su imali u podsticanju jednog od najbrutalnijih pokušaja istrebljenja odre\u0111ene etni\u010dke grupe. Me\u0111unarodni krivi\u010dni tribunal za ratne zlo\u010dine po\u010dinjene u Ruandi (MKTR) utvrdio je da su Ferdinand Nahimana, \u017dan-Bosko Barajagviza (Jean-Bosco Barayagwiza), Hasan (Hassan) Ngeze i \u017dor\u017e Rud\u017eiu (Georges Ruggiu), svojim novinarskim i uredni\u010dkim aktivnostima podsticali genocid i uticali na zlo\u010dina\u010dko ponašanje slušalaca i \u010ditalaca, širili mr\u017enju i direktno pozivali na uništenje jedne etni\u010dke grupe, naroda Tutsi . <\/p>\n

Ovo su, naravno, samo najekstremniji primeri. Mnogi novinari, koji su svojim radom uticali na raspirivanje sukoba u svojoj zemlji, nisu, a verovatno i ne\u0107e odgovarati za to. Razlog treba tra\u017eiti u nedostatku volje politi\u010dke elite, ali i nemo\u0107i profesionalnih udru\u017eenja i samih medija da u potpunosti rasvetle ulogu novinara i urednika u odre\u0111enom sukobu. Primer za ovu tvrdnju su slu\u010dajevi u zemljama nastalim na prostoru bivše Jugoslavije. Gotovo dvadeset godina nakon izbijanja rata nije poznato da je neki novinar odgovarao zbog svog rada uo\u010di i tokom krvavih sukoba 1990-tih, iako je jednodušna ocena da je konflikt u nekadašnjoj Titovoj federaciji zapo\u010deo upravo u medijima. <\/p>\n

Sloboda govora i govor mr\u017enje<\/strong><\/p>\n

Sloboda govora smatra se jednim od osnovnih ljudskih prava i uvrštena je kao neprikosnovena u sve va\u017ene me\u0111unarodne konvencije i nacionalne zakone. Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, usvojena 1948. godine na Tre\u0107oj godišnjoj skupštini Ujedinjenih nacija (UN) prvi je dokument koji, u \u010dlanu 19. predvi\u0111a zaštitu slobode izra\u017eavanja. „Svako ima pravo na slobodu mišljenja i izra\u017eavanja, što obuhvata i pravo da ne bude uznemiravan zbog svog mišljenja, kao i pravo da tra\u017ei, prima i širi obaveštenja i ideje bilo kojim sredstvima i bez obzira na granice" . <\/p>\n

Slobodu govora u \u010dlanovima 19 i 20 detaljnije reguliše Me\u0111unarodni pakt o gra\u0111anskim i politi\u010dkim pravima iz 1966. godine, ugovor koji je prihvatilo više od dve tre\u0107ine zemalja sveta, obavezuju\u0107i se da poštuju i garantuju prava svim pojedincima na njihovoj teritoriji. <\/p>\n

Iako neprikosnovena, sloboda govora, me\u0111utim, nije i apsolutna. Ve\u0107 prilikom definisanja prava na slobodu govora i izra\u017eavanja uo\u010dena je neophodnost da se postave ograni\u010denja kako koriš\u0107enje ovog prava ne bi ugrozilo neka druga, tako\u0111e osnovna ljudska prava.<\/p>\n

Tako \u010dlan 20 Pakta eksplicitno propisuje ono što prelazi granice slobode izra\u017eavanja i predstavlja zloupotrebu prava slobode govora:<\/p>\n

"1. Svaka propaganda u korist rata bi\u0107e zakonom zabranjena.<\/em><\/p>\n

2. Zakonom \u0107e biti zabranjeno svako zagovaranje nacionalne, rasne ili verske mr\u017enje koje predstavlja podsticanje na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje" . Prema tuma\u010denju eksperata Ujedinjenih nacija za ljudska prava „to je jedina du\u017enost kojoj se dr\u017eave moraju povinovati kad je u pitanju ograni\u010denje slobode izra\u017eavanja" . <\/em><\/p>\n

Govor mr\u017enje Komitet ministara Saveta Evrope definiše kao „svaki izraz koji propagira, podsti\u010de, promoviše ili opravdava rasnu mr\u017enju, ksenofobiju, antisemitizam ili druge forme mr\u017enje zasnovane na netoleranciji" . <\/p>\n

Klju\u010dno je pitanje, me\u0111utim, kada govor mr\u017enje prelazi granice zagarantovane slobode govora, te ga treba zabraniti kako bi se spre\u010dile njegove štetne posledice. Obra\u0107aju\u0107i se u\u010desnicima Konferencije UN posve\u0107enoj vezi izme\u0111u \u010dlanova 19 i 20 Pakta o gra\u0111anskim i politi\u010dkim pravima, visoki komesar za ljudska prava Ujedinjenih nacija Navanetem Pilej (Navanethem Pillay) ka\u017ee da: „definisanje linije koja razdvaja govor zašti\u0107en (\u010dlanom 19 o slobodi izra\u017eavanja) od onog koji to nije, treba na kraju da bude odluka, u najboljem slu\u010daju, doneta nakon temeljnog prou\u010davanja pojedina\u010dnih okolnosti svakog slu\u010daja" .<\/p>\n

Kontekst ima veliki zna\u010daj u odre\u0111ivanju granice tolerisanja govora mr\u017enje.U uslovima politi\u010dke nestabilnosti i zagrejane atmosfere, govor mr\u017enje ima druga\u010diju, ve\u0107u te\u017einu. Profesor Koen-Almagor, koji se detaljno bavio slobodom izra\u017eavanja i štampe, te eti\u010dkim principima u medijima, prime\u0107uje da „re\u010di koje u jednom kontekstu iskazuju mišljenje, mogu postati podstreka\u010dke kada su upu\u0107ene zapaljivoj publici. Usled osobenosti slu\u010dajeva podsticanja dolazi do velike verovatno\u0107e trenutne opasnosti, te postoji malo ili nimalo mogu\u0107nosti da se otvoreno raspravlja uz iznošenje suprotnih mišljenja koja bi mogla da umanje efekte takvog govora" . <\/p>\n

Profesionalna i eti\u010dka odgovornost novinara je uglavnom moralna i za posledicu mo\u017ee imati gubljenje kredibiliteta samog novinara i medija za koji radi. Koen-Almagor isti\u010de da „novinari, bilo da ih zovemo profesionalcima ili jednostavno zanatlijama, treba da budu odgovorni za svoj rad. Uzmimo primer iz druge oblasti, kada treba da pre\u0111emo most, pretpostavljamo da su profesionalni in\u017eenjer koji je projektovao most i ljudi koji su ga izgradili uradili svoj posao kompetentno i pouzdano. Svaki posao koji ima veze sa ljudskim \u017eivotom mora se obavljati sa ose\u0107ajem odgovornosti" . <\/p>\n

Nepoštovanje ili \u010dak grubo kršenje profesionalnih pravila, me\u0111utim, u posebnim uslovima poput politi\u010dkih ili oru\u017eanih sukoba mo\u017ee, osim što dovodi do ozbiljnog urušavanja ugleda same novinarske profesije, pada poverenja javnosti u novinare i dugoro\u010dnog sni\u017eavanja profesionalnog nivoa medija, postati i krivi\u010dno delo koje onda postaje nadle\u017enost pravosu\u0111a. <\/p>\n

Ponašanje novinara u konfliktu<\/strong><\/p>\n

Razmatraju\u0107i ulogu medija u vremenima sukoba , Dušan Relji\u0107 zaklju\u010duje da mediji i novinari nisu uzro\u010dnici nasilja, ve\u0107 su to mo\u0107nici koji se njima slu\u017ee, ali da od samih novinara i njihove etike zavisi da li i kako \u0107e dozvoliti da budu pretvoreni u ratnike. On isti\u010de da „tek realna mo\u0107 kojom politi\u010dki centri ograni\u010davaju ili potpuno ukidaju medijsku autonomiju otvara branu za jezik mr\u017enje u medijima. To za sobom povla\u010di dalje krugove nasilja, dok zemlja ne nestane u plamenu. Na po\u010detku, a ni na kraju sukoba, me\u0111utim, ne stoji re\u010d, nego ruka na polugama mo\u0107i u dr\u017eavi i društvu" . Ipak, Relji\u0107, nekadašnji ugledni novinar novinske agencije Tanjug, nedeljnika „Vreme", a zatim istra\u017eiva\u010d i šef Odseka za medije i demokratiju u Evropskom institutu za medije (EIM) , konstatuje da su „u procesu propadanja zemlje mnogobrojni novinari postali zlo\u010dinci za pisa\u0107im stolom" . „U situacijama unutrašnjih napetosti i sukoba, mediji predstavljaju virtuelni borbeni front. Novinari su u toj situaciji ratnici na frontu. Nasilje koje, latentno ili manifestno, \u010dini sr\u017e svakog sukoba, \u010desto zahvata i novinare koji o njemu izveštavaju. U nekim slu\u010dajevima ono od njih i po\u010dinje. Ekrani, bilo oni na kojima novinari pišu svoje izveštaje ili pak oni drugi, sa kojih se njihovi izveštaji i komentari emituju, postaju killing screens – ekrani ubice. Spirala realnog nasilja \u010desto se najpre pripremi u medijima, a gotovo se uvek iz njih dalje podsti\u010de. Neki novinari postaju \u017ertve ratnih zbivanja… drugi, \u010desto ve\u0107ina, postaju zlo\u010dinci. Oni uzimaju u\u010deš\u0107a u sukobu tako što, stavljaju\u0107i se u slu\u017ebu politi\u010dkog centra mo\u0107i, podsti\u010du na nasilje i legitimizuju ga" . <\/p>\n

Sposobnost medija da doprinesu raspirivanju i eskalaciji sukoba prepoznaje i Sis Hamelink, profesor me\u0111unarodnih komunikacija, medija, religije i kulture na Univerzitetu Amsterdam. „Neko mo\u017ee sumnjati u mirovnja\u010dke potencijale medija, ali se istovremeno mo\u017ee pokazati da informativni mediji mogu zna\u010dajno da pogoršaju situaciju i svakako doprinesu eskalaciji konflikta grupa u masovna ubijanja" . Analiziraju\u0107i dalje kako mediji podsti\u010du na zlo\u010dine, Hamelink isti\u010de da „propagandisti ubedljivo sugerišu svojoj publici da ‘drugi’ predstavljaju osnovnu pretnju bezbednosti i dobrobiti društva i da je jedini efektan na\u010din da se ta velika pretnja izbegne – njena eliminacija. Upotreba nasilja u tom procesu predstavljena je kao neizbe\u017ena i zato nije samo prihvatljiva ve\u0107 apsolutno neizbe\u017ena" . Podsticanjem se smatra podstrekivanje i ohrabrivanje koje vodi direktno ka diskriminaciji, neprijateljstvu ili nasilju. „Klju\u010dno za ideju podsticanja je stvaranje okru\u017eenja u kome nije mogu\u0107e u\u017eivanje prava na jednakost i dostojanstvo" . <\/p>\n

Zašto to neki novinari rade? Izgovor "samo sam radio svoj posao", koji su mnogi kasnije koristili, nedovoljan je da opravda mra\u010dnu ulogu koju su odigrali, niti ih osloba\u0111a odgovornosti, kao što ni vojnik koji je ubijao civile u ratu ne biva oslobo\u0111en odgovornosti zato što je "samo radio svoj posao". Zašto su pristajali na to? Relji\u0107 smatra da "politi\u010dka elita mo\u017ee posti\u0107i široku kontrolu medijske komunikacije samo ako su novinari zavisni od nje. Ta zavisnost mo\u017ee da bude ekonomske prirode, ili pak izme\u0111u elite i novinara postoji dobrovoljna saglasnost u shvatanjima i ciljevima" .<\/p>\n

Ovakva uloga novinara povla\u010di i odgovornost koja se – formalno ili neformalno – utvr\u0111uje nakon završetka sukoba. Ve\u0107 je pomenuto da je dva puta u istoriji, zbog te\u017eine posledica i sumnje da su ih novinari svojim radom izazvali, takvu odgovornost utvr\u0111ivao me\u0111unarodni sud. Me\u0111unarodni tribunal u Nirnbergu 1946. godine sudio je Julijusu Štrajheru, osniva\u010du i uredniku anti-semitskog nedeljnika "Šturmer", dok je Me\u0111unarodni sud za ratne zlo\u010dine po\u010dinjene u Ruandi razmatrao individualnu odgovornost novinara i urednika radija RTLM i dvonedeljnika "Kangura". <\/p>\n

NIRNBERG: Slu\u010daj Julijusa Štrajhera<\/strong><\/p>\n

Julijus Štrajher smatran je najistaknutijim antisemitom, bio je visoki zvani\u010dnik nacisti\u010dke partije, zagovornik antijevrejskih zakona i jedan od malobrojnih saradnika kojima se Hitler obra\u0107ao sa prisnoš\u0107u. Štrajher je, me\u0111utim, najpoznatiji kao urednik zloglasnog nedeljnika Šturmer, koji je osnovao i ure\u0111ivao gotovo \u010detvrt veka na na\u010din koji su sudije Me\u0111unarodnog suda u Nirnbergu ocenile ravnim ratnom zlo\u010dinu. Prvi je novinar koji je proglašen krivim i osu\u0111en pred me\u0111unarodnim sudom zbog tekstova koje je objavljivao i ure\u0111ivao u Šturmeru. Sud ga je osudio na smrt vešanjem, a presuda je izvršena 16. oktobra 1946. godine.<\/p>\n

Štrajher je u maju 1923. osnovao Šturmer, list sa podnaslovom „Nema\u010dki nedeljnik u borbi za istinu", koji se smatra jednim od najozloglašenijih u istoriji medija. Nedeljnik je „u potpunosti bio posve\u0107en bu\u0111enju rasne mr\u017enje. Bio je jedan od najtira\u017enijih listova u Nema\u010dkoj, jedine novine za koje je Hitler tvrdio da ih \u010dita od prve do poslednje strane" .<\/p>\n

Ve\u0107 u prvom broju Štrajher se nije ustezao od napada na Jevreje, koje \u0107e potom, iz broja u broj, osu\u0111ivati na grub, prost i zloban na\u010din tokom naredne 22 godine: „Mi nacionalsocijalisti ne\u0107emo više biti spre\u010davani da postignemo cilj koji tra\u017eimo. \u010cak ni klevetom i izdajom. Naš cilj je slobodan nema\u010dki narod, odgovoran samo sebi samom. Sve dok je Jevrejin u Nema\u010dkoj kod ku\u0107e, mi smo jevrejski robovi. Dakle on mora da ide. Ko? Jevrejin!" . <\/p>\n

Do dolaska Hitlera na vlast 1933. godine, Šturmer je ve\u0107 bio jedan od najpopularnijih nacisti\u010dkih \u010dasopisa. Broj \u010ditalaca prelazio je i najve\u0107i tira\u017e od 500.000, koliki je bio 1937. godine. Novina je izlagana širom Nema\u010dke na pose\u0107enim javnim mestima – na autobuskim stanicama, u fabri\u010dkim kantinama, na trgovima, u parkovima, prometnim ulicama, ukratko svuda gde su njeni naslovi mogli privu\u0107i ne\u010diji pogled. <\/p>\n

Na stotine tekstova tokom godina ponavljalo je rasni argument. Štrajher je redovno koristio termine kao „jevrejski advokat", „jevrejski doktor", „jevrejski tenor", svesno prave\u0107i razliku u odnosu na nema\u010dke poslanike iste profesije. Svako izdanje Šturmera upu\u0107ivalo je na to da su Jevreji i Nemci razli\u010dite rase.<\/p>\n

Ubrzo su Jevreji u listu bivali pore\u0111eni sa \u017eivotinjama – insektima, paukovima, krastavim \u017eabama, te prikazivani kao rogati monstrumi. „Ova vrsta pore\u0111enja bila je va\u017ean deo Štrajherove strategije. Najpre, naravno, neprijatne asocijacije na nepopularne oblike animalnog \u017eivota preba\u010dene su na Jevreje… Takva pore\u0111enja \u010dine Jevreje manje humanim, mo\u017eda i potpuno nehumanim bi\u0107ima. Teško je ubiti ljudsko bi\u0107e, ali pauka zgazimo bez razmišljanja. Dehumanizacija Jevreja bio je prvi korak na putu za Aušvic", ocenjuje profesor Rendal Bitverk (Randall L. Bytwerk), pisac jedine štampane Štrajherove biografije .<\/p>\n

Prema Bitverku, Štrajher je pokušavao da izgradi univerzalni stereotip o Jevrejima. Sli\u010dno kao što vojnik u ratu gradi stereotip o neprijatelju koji treba da bude ubijen po vi\u0111enju, tako je trebalo da Nemci automatski mrze Jevreje, bez obzira na razlike. Takav stereotip \u010dini mišljenje nepotrebnim. Ako neko veruje da su svi Jevreji loši, saznanje da je neko Jevrejin je sve što treba da zna o toj osobi.<\/p>\n

"Stvaranje nepovoljne slike o Jevrejima bio je prvi korak. Drugi je bio da se Nemci ubede da su Jevreji više od neprijatnog. Oni su bili opasni i predstavljali su direktnu i trenutnu pretnju svakom nema\u010dkom pojedincu kao i postojanju nema\u010dke nacije u celini" .<\/p>\n

U septembru 1935. godine Hitler je u Nirnbergu najavio takozvane Nirnberške zakone. Štrajher nije bio konsultovan oko ovih zakona, zbog \u010dega je li\u010dno bio uvre\u0111en, ali ostatak sveta je to video kao njegovu veliku pobedu i direktnu posledicu pisanja Šturmera. Njujork Tajms (The New York Times) je u to vreme pisao da „nakon Štrajherovog trijumfa u Nirnbergu, njegove re\u010di treba uzimati za ozbiljno". <\/p>\n

Me\u0111unarodni krivi\u010dni tribunal za Ruandu osudio je 22. juna Kalkista Kalimanzira (54), bivšeg vršioca du\u017enosti ministra unutrašnjih poslova Ruande, na 30 godina zatvora zbog „izazivanja genocida i aktivnog podstrekavanja" Hutu sledbenika na masakr Tutsija od aprila do juna 1994. godine. <\/p>\n

Kalkista Kalimanzira se 2005. godine dobrovoljno predao MKTR: tro\u010dlano ve\u0107e okon\u010dalo je istragu tri godine kasnije. „Pokolj u Kabijeu trajao je nekoliko dana", opisao je predsedavaju\u0107i ve\u0107a MKTR Denis Bajron prilikom izricanja presude. <\/p>\n

MKTR je tokom 15-godišnjeg rada osudio 38 lica, od kojih je šest pušteno na slobodu. Odlukom Saveta bezbednosti UN Me\u0111unarodni krivi\u010dni tribunal treba do kraja ove godine da okon\u010da sve sudske sporove (ukupno još dvadesetak) i 2010. godine obustavi rad zbog isteka UN mandata. <\/p>\n

Nevladina organizacija „Hjuman rajts vo\u010d" kritikovala je MKTR zbog pristrasnog odnosa prema Tutsima koji su tokom genocida 1994. godine, navodno, pobili oko 40.000 Hutua. Javni tu\u017eilac MKTR Hasan D\u017ealou je 2008. godine predmete protiv Tutsija – koji sada dr\u017ee vlast u Ruandi – poslao zvani\u010dnom Kigaliju da ih prosledi tamošnjim narodnim  "a\u0107a\u0107a" sudovima. <\/p>\n

Tridesetih godina list je ve\u0107 otvoreno savetovao Nemcima da izbegavaju Jevreje. Onda je otišao i korak dalje i po\u010deo da objavljuje spiskove jevrejskih stru\u010dnjaka i prodavaca koje treba izbegavati. Šturmer je uveo i stalnu rubriku koja je slu\u017eila kao stub srama a za koju su \u010ditaoci dostavljali podatke o jevrejskim muškarcima i nema\u010dkim \u017eenama koji su vi\u0111ani zajedno. <\/p>\n

Ne treba zanemariti ni objavljivanje imena Nemaca koji su se dru\u017eili sa Jevrejima, kupovali u njihovim radnjama i, uopšte, imali kontakte sa njima. Bitverk je evidentirao gotovo 6 500 Nemaca \u010dija su imena tokom godina objavljena u Šturmeru zbog bilo kakvog kontakta sa Jevrejima. Prozvani su do\u017eivljavali velike neprijatnosti u \u017eivotu, od gubljenja prijatelja do javnih osuda na ulici. <\/p>\n

Uticaj Šturmera bio je izuzetno veliki. Nisu svi \u010ditaoci poverovali u sve što je napisano, ali je propaganda trajala dovoljno dugo i bila toliko sna\u017ena da probudi sumnju da bi nešto od objavljenog i moglo da bude ta\u010dno. U najmanju ruku dovela je do ravnodušnosti mnogih Nemaca prema Jevrejima, što je utrlo put holokaustu. Kada su i primetili da Jevreji oko njih nestaju i da ih je sve manje, mnogi Nemci nisu imali potrebu da reaguju, nisu u tome videli ništa neobi\u010dno. Smatra se da ve\u0107ina Nemaca nije o Jevrejima ni razmišljala nakon 1939. godine, do kada je njihov broj u Nema\u010dkoj ve\u0107 bio zanemarljiv. „To je samo po sebi bila pobeda nacisti\u010dkih antisemita. Kad nije bilo nikoga da stane uz Jevreje, bilo je lako ubijati ih" .<\/p>\n

Zbog toga je jedan od osnovnih ciljeva Saveznika posle Drugog svetskog rata bio da uhapse Štrajhera. „Saveznici su ga izveli pred sud ne zbog njegove centralne uloge u nacisti\u010dkoj vladi ili zbog bilo kakvog direktnog u\u010deš\u0107a u sprovo\u0111enju holokausta, ve\u0107 zato što je, kako je navedeno u optu\u017enici, njegova propaganda ostavila u nasle\u0111e gotovo ceo narod zatrovan mr\u017enjom, sadizmom i ubistvom. Drugi su izveli holokaust; Štrajher je pripremio teren" . U optu\u017enici protiv njega se navodi da je „odobravao, rukovodio i u\u010destvovao u zlo\u010dinima protiv \u010dove\u010dnosti, posebno u podsticanju progona Jevreja" .<\/p>\n

Optu\u017ebe su se odnosile na Štrajherove huška\u010dke aktivnosti protiv Jevreja u njegovim javnim govorima i tekstovima u Šturmeru. <\/p>\n

En i D\u017eon Tusa (Ann, John), autori jedne od najiscrpnijih istorijskih beleški o Nirnberškom su\u0111enju, isti\u010du da je Štrajherov slu\u010daj bio jedan od te\u017eih sa kojim su se sudije Me\u0111unarodnog tribunala susrele. „Imaju\u0107i u vidu tvrdnju tu\u017eilaca da je progon Jevreja bio nacisti\u010dki metod za ostvarivanje kontrole nad Nema\u010dkom i dugoro\u010dnog cilja dominacije Evropom… bilo je potpuno logi\u010dno izvesti Štrajhera pred sud. On je bio najzloglasniji predstavnik nacisti\u010dkih vlasti u mr\u017enji prema Jevrejima, smatralo se da su njegove novine formirale javno mnjenje i pripremile psihološke uslove u kojima je javnost bila pripremana da prihvati ubijanje jedne rasne grupe. Argument je bio ubedljiv. Zakon, me\u0111utim, iako \u010desto prihvata koncept ‘razumnog \u010doveka’, ne odobrava brze zaklju\u010dke. On zahteva dokaz da bi uspostavio vezu izme\u0111u tvrdnji i zlo\u010dina, motiva i radnji, re\u010di i dela. Gde su te veze u slu\u010daju Štrajher? Tu\u017eilaštvo nije tvrdilo da je sam Štrajher nekoga ubio. Da li je bilo dokaza koji bi van svake sumnje utvrdili da su Štrajherove re\u010di podstakle druge da po\u010dine zlo\u010dine? Tu\u017eilaštvo se nadalo da jeste. Nadalo se da \u0107e ubediti Tribunal da su re\u010di poput ‘ubij’, ‘istrebi’, ‘iskoreni’ koje je Štrajher upotrebljavao logi\u010dno i neizbe\u017eno dovele do smrti Jevreja. Ali jesu li? Tu\u017eioci nisu mogli da dovedu nijednog svedoka koji bi rekao ‘odlu\u010dio sam da ubijem Jevrejina zato što sam \u010ditao Šturmer i to sam i uradio’. Bez te veze izme\u0111u re\u010di i dela postojala je mogu\u0107nost da Tribunal samo ustanovi da je Štrajher bio antisemit, a antisemitizam nije bio zlo\u010din na Nirnberškom su\u0111enju. Ubijanje Jevreja (ili Cigana, ili Slovena ili Nemaca) jeste" .<\/p>\n

Brane\u0107i se na sudu Štrajher je tvrdio da nije podsticao progon Jevreja. „Uveren sam da sadr\u017eaj Šturmera nije bilo podsticanje. Tokom svih 20 godina nikada nisam u tom kontekstu napisao ‘spalite jevrejske ku\u0107e, prebijte ih na smrt’. Ni jedan jedini put se tako nešto nije pojavilo u Šturmeru" , citira Bitverk njegov iskaz u Tribunalu i dodaje: „U najstro\u017eem smislu re\u010di, Štrajher gotovo da je u pravu. Njegov uticaj bio je pre kroz ono što je Šturmer zvao ‘sveta mr\u017enja’. Sam Štrajher nije ubio nijednog Jevrejina, ali re\u010di koje je izgovarao i pisao bile su osnova holokausta" .<\/p>\n

Sudije su se bez ve\u0107ih teško\u0107a slo\u017eile oko presude Štrajheru, iako je vo\u0111ena rasprava o tome za koje ta\u010dke optu\u017enice treba da bude osu\u0111en. Na kraju je proglašen nevinim za u\u010deš\u0107e u zaveri za agresiju, a krivim za zlo\u010din protiv \u010dove\u010dnosti. <\/p>\n

"Ono o \u010demu sudije, me\u0111utim, nisu raspravljale bilo je osnovno pitanje da li su Štrajherove re\u010di mogle da budu neposredno povezane sa delima drugih. Ovo pitanje je brinulo jednog od ameri\u010dkih pomo\u0107nika tu\u017eioca. On se se\u0107a da mu je slu\u010daj bio problemati\u010dan – Štrajher je mogao biti grozna li\u010dnost, ali on sam zapravo nikada nikog nije ubio. Od tada ovo pitanje mu\u010di i ostale… Stav drugog ameri\u010dkog pomo\u0107nika je bio da Štrajher nije mogao da izbegne odgovornost za smrt šest miliona Jevreja \u010dak i ako ta\u010dna priroda njegove odgovornosti ne mo\u017ee da bude precizno utvr\u0111ena. Kona\u010dno, on je bio ‘pomo\u0107nik i pomaga\u010d i mogao bi se uporediti (verovatno to mogu samo Amerikanci) sa vo\u0111om navija\u010da koji neprekidnim podsticanjem gomile do freneti\u010dnog uzbu\u0111enja… postaje klju\u010dna osoba u uspehu svog tima’. Mora da su i sudije delile ovaj stav. Nikada nisu sumnjali u to da Štrajher mora biti osu\u0111en na smrt" .<\/p>\n

Još jedan novinar je bio optu\u017een pred Me\u0111unarodnim Tribunalom u Nirnbergu. Hans Fri\u010de bio je novinar koga je Gebels 1933. imenovao za šefa servisa vesti novinskog odeljenja u Ministarstvu propagande. Zadatak mu je bio da brifuje urednike i usmerava ih šta da objavljuju, a izdavao je i saopštenja za inostranstvo. Od 1937. godine paralelno je radio i kao radio voditelj i, prema nekim izvorima, bio dosta uspešan i popularan. Fri\u010de je u Nirnbergu oslobo\u0111en optu\u017ebi za zlo\u010dine protiv \u010dove\u010dnosti. Prema razli\u010ditim izvorima, uhapšen je odmah po osloba\u0111anju iz nirnberškog pritvora i osu\u0111en pred nema\u010dkim sudom za denacifikaciju na devet godina teškog rada, ali je 1950. godine pomilovan i oslobo\u0111en. <\/p>\n

Po Bitverku, Fri\u010de je „bio bli\u017ee ‘obi\u010dnom novinaru’ u pore\u0111enju sa Štrajherom. Štrajher je posvetio celu karijeru antisemitizmu, dok je Fri\u010de bio obi\u010dni radio-komentator. Iako je jasno podr\u017eavao naciste i bio antisemita on nije koristio genocidnu retoriku po kojoj je Štrajher bio \u010duven. Osim toga, on se pokajao" .<\/p>\n

RUANDA: Su\u0111enje novinarima<\/strong><\/p>\n

"Mo\u0107 medija da stvore i unište osnovne ljudske vrednosti nosi veliku odgovornost. Oni koji kontrolišu takve medije odgovorni su za posledice njihovog delanja" , navodi se u presudi tro\u010dlanog sudskog ve\u0107a Me\u0111unarodnog suda za ratne zlo\u010dine u Ruandi (MKTR) izre\u010denoj 2003. godine novinarima i urednicima Ferdinandu Nahimani, \u017dan-Boskou Barajagvizi (Jean-Bosco Barayagwiza) i Hasanu Ngezeu (Hassan Ngeze). Nahimana i Barajagviza su bili osniva\u010di i urednici takozvanog Radija Mr\u017enje, RTLM, dok je Ngeze bio osniva\u010d i urednik dvonedeljnika Kangura.<\/p>\n

Sudsko ve\u0107e MKTR utvrdilo je da je Radio Télévision Libre des Mille Collines (Slobodna Radio-televizija hiljadu bre\u017euljaka, RTLM) bio anga\u017eovan u promovisanju etni\u010dkih stereotipa „na na\u010din koji je promovisao prezir i mr\u017enju prema populaciji Tutsija", manjinske etni\u010dke grupe u Ruandi koja je do prole\u0107a 1994. godine \u010dinila 15 odsto stanovništva. <\/p>\n

Uloga RTLM-a, kao i dvonedeljnika Kangura, bila je izuzetno zna\u010dajna za pripremu, a zatim i samo sprovo\u0111enje genocida. Prema zaklju\u010dcima suda, RTLM radio je pozivao slušaoce da tra\u017ee i uzmu oru\u017eje protiv neprijatelja. Neprijatelj je bio identifikovan kao Inkotanyi (paravojna formacija Tutsija) ili Inyenzi (bubašvabe – izraz koriš\u0107en od šezdesetih godina za etni\u010dku grupu Tutsi pod geslom da jedini na\u010din da ih se Hutu narod oslobodi jeste da ih sve ubije). Radio je oba termina koristio kao jasnu referencu za sve pripadnike naroda Tutsi. „Nakon 6. aprila 1994. propagiranje etni\u010dke mr\u017enje i pozivi na nasilje dobili su na intenzitetu u emisijama RTLM-a. Ove emisije su eksplicitno pozivale na istrebljenje etni\u010dke grupe Tutsija" . I pre i nakon 6. aprila 1994. godine, RTLM je objavljivao imena pojedinih Tutsija i njihovih porodica, kao i onih pripadnika naroda Hutu koji su bili politi\u010dki protivnici vladaju\u0107eg re\u017eima. „U nekim slu\u010dajevima, ovi ljudi su posle toga ubijeni i Ve\u0107e je utvrdilo da je, do odre\u0111enog stepena, njihova smrt uzro\u010dno povezana sa objavljivanjem njihovih imena" . <\/p>\n

Osnovan u julu 1993. godine, RTLM je odmah stekao popularnost jer se sadr\u017eajem i na\u010dinom prezentacije razlikovao od dr\u017eavnog Radio Ruande. Nahimana, istori\u010dar, obrazovan u Zapadnoj Evropi, bio je jedan od osniva\u010da i direktor radija, dok je Barajagviza, pravnik po obrazovanju, bio prakti\u010dno njegov zamenik. RTLM se bavio temama o kojima se pri\u010dalo kod ku\u0107e, na poslu, u kafi\u0107ima i na ulici. Neformalni na\u010din izra\u017eavanja voditelja i novinara pridobio je simpatije slušalaca, a jednostavan i razumljiv jezik, te razgovor o svakodnevnim problemima brzo je stekao njihovo poverenje. Nevladina organizacija \u010cLAN 19 (ARTICLE 19) u izuzetno dokumentovanoj studiji „Emitovanje genocida: cenzura, propaganda i dr\u017eavno-sponzorisano nasilje u Ruandi 1990-1994" ocenjuje da je, imaju\u0107i u vidu profesionalno iskustvo novinara i voditelja, njihova odluka da primene stil takozvanih disk-d\u017eokej emisija, karakteristi\u010dnih za radio stanice na Zapadu, bila namerna. Pojava RTLM-a i brzo pribli\u017eavanje publici otvorilo je prostor za njegovu va\u017enu ulogu u predstoje\u0107em masakru. Ubrzo nakon po\u010detka emitovanja radio je po\u010deo da sve otvorenije zagovara rasne stereotipe i širi strah od „opasnosti" koja preti od Tutsi populacije. <\/p>\n

Opšta slika koju je RTLM radio stvarao o zajednici Tutsi je da su oni izdajni\u010dki narod, narod koji je varao Hutue, \u017eive\u0107i sa njima u miru ali planiraju\u0107i za to vreme napad, piše Mari Kimani, novinarka koja je pratila su\u0111enje u Aruši. Par meseci pre po\u010detka genocida, RTLM je sve više isticao sli\u010dnost onoga što se doga\u0111a u tom trenutku sa onim što se dešavalo 1959. godine, kada su Hutui brutalnim masakrom prekinuli dotadašnju dominaciju Tutsija. Tako je stanovništvo podsticano na nasilje kao oblik „samoodbrane". Da bi me\u0111u Hutuima izazvali strah od nasilja i raseljenja, mediji su se koristili poluistinama ili \u010dak i la\u017eima i pretnjama. Definisali su ko je neprijatelj, a kasnije su objasnili šta tom neprijatelju treba u\u010diniti.<\/p>\n

Brojni zvu\u010dni zapisi i citati emisija RTLM-a koji dokazuju direktno podsticanje na ubijanje i genocid zabele\u017eeni su i sa\u010duvani. Me\u0111u upe\u010datljivijima je Habimanino obra\u0107anje slušaocima 13. aprila: „nastavite da dr\u017eite o\u010di otvorene, ostanite na oprezu… i kaznite ih kako zaslu\u017euju" .<\/p>\n

Tokom i nakon genocida, novinari RTLM-a su javno poricali da su igrali bilo kakvu ulogu u podsticanju nasilja kao i da je to što se dogodilo u Ruandi od aprila do jula 1994. bio genocid.<\/p>\n

Valeri (Valerie) Bemeriki, jedna od najpoznatijih novinarki RTLM radija, tek nedavno je prihvatila da je re\u010d o genocidu, kada je ve\u0107 osu\u0111ena na kaznu do\u017eivotnog zatvora zbog svoje uloge u njemu. „Samo sam radila svoj posao novinara", rekla je u ruandskom zatvoru 2004. godine. „Dok smo radili nikada nismo koristili naš radio da im ka\u017eemo (slušaocima) da treba da idu i ubijaju ljude. Ali slušaoci su nas mo\u017eda pogrešno razumeli. Ako smo tra\u017eili od ljudi da se otarase bubašvaba, nismo mislili da treba da ubijaju ljude", izjavila je novinaru Njusdeja (Newsday) . Za bilo kakvo loše ponašanje koje bi moglo biti protuma\u010deno kao podsticanje na genocid, Bemerikijeva optu\u017euje svoje nadre\u0111ene: „Kao što dobro znate, novinar je kao vojnik: on pri\u010da pri\u010du koju mu urednik ka\u017ee" .<\/p>\n

Rud\u017eiu, Belgijanac koji je radio za RTLM-ov program na francuskom jeziku, 2000. godine je priznao svoje u\u010deš\u0107e u podsticanju na genocid i izjasnio se krivim na su\u0111enju pred Me\u0111unarodnim sudom za Ruandu. „Shvatio sam da su neki ljudi u Ruandi ubijeni tokom doga\u0111aja 1994. godine i da sam ja bio odgovoran i kriv za to, da je postojala direktna veza izme\u0111u onog što sam rekao i njihove smrti i, u tim okolnostima, verujem da nemam drugog izbora nego da se izjasnim krivim", rekao je sudskom ve\u0107u tom prilikom .<\/p>\n

U obrazlo\u017eenju presude kojom Rud\u017eiua osu\u0111uje na 12 godina zatvora, sud zaklju\u010duje da su „mediji, posebno radio RTLM, bili klju\u010dno oru\u0111e ekstremista za mobilizaciju i podsticanje stanovništva na vršenje masakara. Slušanost RTLM-a je u Ruandi bila velika i on (radio) je postao efikasan instrument propagande. Optu\u017eeni, novinar i voditelj RTLM-a, igrao je jednu od klju\u010dnih uloga u podsticanju na etni\u010dku mr\u017enju i nasilje koje je RTLM energi\u010dno širio… Njegove emisije su podsticale masakre Tutsi stanovništva" .<\/p>\n

Dvonedeljni magazin Kangura, osnovan 1990. godine, bio je štampana prethodnica RTLM radija. Osniva\u010d i glavni urednik magazina bio je Hasan Ngeze, za koga je MKTR utvrdio da je u potpunosti kontrolisao sadr\u017eaj lista. Kangura je po dometu i uticaju kasnije upore\u0111ivana sa Štrajherovim Šturmerom. <\/p>\n

Jedan od karakteristi\u010dnih tekstova bio je „Deset zapovesti", objavljen u decembru 1990. godine, u kome su pripadnici Hutu naroda pozivani na bu\u0111enje „gde god da su", te da preduzmu sve neophodne mere kako bi „odvratili neprijatelja od zapo\u010dinjanja novog napada". Tutsi su opisivani kao „krvo\u017eedni", sa ambicijom da dominiraju narodom Hutu i preuzmu vlast. <\/p>\n

"Kangura je, kao i RTLM, stigmatizovala etni\u010dku grupu Tutsi u Ruandi do stepena na kome njihovo ubijanje nije samo stvar nacionalne du\u017enosti, ve\u0107 ubistvo Tutsija nije kao oduzimanje \u017eivota ljudskom bi\u0107u. Osloba\u0111ate se bubašvabe. Zato je bilo tako lako uzeti ma\u010detu, ubiti nekog i onda oti\u0107i ku\u0107i i pri\u010dati sa svojom decom" , navodi \u010ceriti Kagvi-Ndungu (Charity Kagwi-Ndungu), \u010dlanica tu\u017eila\u010dkog tima na su\u0111enju novinarima.<\/p>\n

"Ve\u0107e je razmatralo individualnu krivi\u010dnu odgovornost Ferdinanda Nahimane i \u017dan-Boskoa Barajagvize za emitovanje RTLM programa na osnovu njihovih uloga u stvaranju i kontroli RTLM-a. Nahimana i Barajagviza bili su ‘broj jedan’ i ‘broj dva’ naju\u017eeg rukovodstva radija. Oni su predstavljali radio na najvišem nivou na sastancima u Ministarstvu informisanja, oni su kontrolisali finansiranje kompanije, a obojica su bili \u010dlanovi Upravnog komiteta koji je zapravo funkcionisao kao odbor direktora RTLM-a. Prihvataju\u0107i da Nahimana i Barajagviza nisu direktno donosili odluke u vezi sa svakom emisijom na RTLM-u, sud konstatuje da su ove odluke, bez obzira na to ko ih je donosio, bile odraz uredni\u010dke politike za koju su optu\u017eeni bili odgovorni. Emisije su prenosile poruku etni\u010dke mr\u017enje i poziv na nasilje protiv Tutsi populacije" . <\/p>\n

Ngeze je, po oceni sudija, napisao mnogo \u010dlanaka i uvodnika koji predstavljaju jasan dokaz njegove genocidne namere. „Kao osniva\u010d, vlasnik i urednik Kangure, Hasan Ngeze je koristio publikaciju da ulije mr\u017enju, promoviše strah i podsti\u010de genocid. O\u010digledno je da je Kangura igrala zna\u010dajnu ulogu… u stvaranju uslova koji su doveli do genocida" .<\/p>\n

Nahimana je pravosna\u017enom presudom osu\u0111en na 30 godina zatvora, Barajagviza na 32, a Ngeze na 35 godina.<\/p>\n

Tri urednika nisu, me\u0111utim, jedini medijski poslenici osu\u0111eni za ratne zlo\u010dine u Ruandi. Kao što je ve\u0107 re\u010deno, novinar RTLM programa na francuskom jeziku, Belgijanac Rud\u017eiu, osu\u0111en je na 12 godina zatvora pošto je priznao krivicu pred MKTR-om. Nekim novinarima ovog radija sudilo je lokalno pravosu\u0111e. Valeri Bemeriki, na primer, izdr\u017eava kaznu do\u017eivotnog zatvora u Kigaliju na koju je osu\u0111ena nakon što ju je sud u Ruandi proglasio krivom za genocid. <\/p>\n

Slu\u010daj medija mr\u017enje u Ruandi još jednom je otvorio pitanje kolika je odgovornost novinara za zlo\u010dine protiv \u010dove\u010dnosti i genocid. Moglo bi se re\u0107i da postoji saglasnost da novinari nisu ti koji zapo\u010dinju konflikt ve\u0107 su to politi\u010dki mo\u0107nici koji medijima manipulišu. To, me\u0111utim, ne osloba\u0111a individualne odgovornosti novinare i urednike koji su podsticali na nasilje. Tamo gde se utvrdi da je to bilo krivi\u010dno delo, odgovornost nije samo eti\u010dka i profesionalna i mora je utvrditi sud po slovu zakona. To, naravno, nije ni lako ni jednostavno, re\u010di su nekonvencioalno oru\u017eje \u010diju je ubojitost teško odmeriti paragrafima, a tanka linija kojom se tu\u017eioci i sudije tom prilikom kre\u0107u zahteva izuzetan oprez i profesionalnost. Ipak, to je jedini na\u010din da se teret kolektivne odgovornosti skine sa \u010ditavih medijskih ku\u0107a koje decenijama nakon promena imaju problem da vrate poverenje \u010ditalaca, slušalaca i gledalaca, a time i da obavljaju ulogu kakvu u slobodnom društvu treba da imaju – budnog i beskompromisnog \u010duvara demokratskih vrednosti i zaštitnika interesa javnosti.<\/p>\n

pravdautranziciji.com<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Pi\u0161e: Katarina Suba\u0161i\u0107 Habimana: osoba u medijima koja pokušava da nahuška \u010ditaoce protiv drugih na osnovu rasnih razlika, \u010dak i na nasilje. Re\u010d nastala po Kantano Habimani, radio voditelju koji je podsticao na nasilje protiv Tutsija tokom genocida u Ruandi 1994. godine. Porast uticaja medija uslovio je, izme\u0111u ostalog, i pove\u0107anje interesovanja za prava i […]<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-47232","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/47232","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=47232"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/47232\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=47232"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=47232"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=47232"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}