{"id":47219,"date":"2010-01-05T11:33:46","date_gmt":"2010-01-05T11:33:46","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=47219"},"modified":"2010-01-05T11:33:46","modified_gmt":"2010-01-05T11:33:46","slug":"cujte-srbi","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2010\/01\/05\/cujte-srbi\/","title":{"rendered":"\u010cujte, Srbi"},"content":{"rendered":"

Ne treba biti mnogo patriotski (i muzi\u010dki) obdaren, pa shvatiti da smo mi, Srblji – pesma me\u0111u narodima.<\/em> <\/p>\n

Pi\u0161e: Predrag \u017d. Vajagi\u0107<\/strong><\/em><\/p>\n

Ne treba biti mnogo patriotski (i muzi\u010dki) obdaren, pa shvatiti da smo mi, Srblji – pesma me\u0111u narodima. I to ne neka \u017ealopojka isce\u0111ena kroz stisnute zube, uz \u010dobanske diple, ve\u0107 plameni bi\u010d tonova i povisilica u slavu \u017eivota i narodne snage. Kao misira\u010da me\u0111’ lubenicama sijamo svojom vrlinom, nose\u0107i lojanicu slobodarskog i nepokornog duha koji se, ne znaju\u0107i za predah, istorijskim vrzmanjem – obnavlja. To je ta nesputanost našeg naciona, svojstvena, na primer, krdu divljih konja dok im razvigorac draška zamršene grive i jajca ili jatu planinskih orlova strvinara kad se voznesu nebu pod pelerinu. Teško je (jerbo se nema mesta, ni talenta) nabrojati sve razdele i periodne sisteme po kojima smo zvezde repatice svakolike uzoritosti, tako da su redovi koji slede tek predlog za razmišljanje, bela knjiga našeg ponosa i šikljaju\u0107e posebnosti.<\/p>\n

Kao prvo, narod smo najstariji. \u010crte i reze našeg nacionalnog programa su strogo po paragrafima uklesane na nose\u0107im zidovima pe\u0107ina, kraj pitomih slika muflonskih ispaša i praistorijskih mošnica. Vredi ponoviti onu „escajg teoriju" koju znaju \u010dak i vrapci s grane (barem oni koji imaju malu maturu): Dok su truli Evropljani rukama \u010dere\u010dili divlja\u010d, sr\u010du\u0107i iznutrice, mi smo elegantno seckali krta\u010d zlatnim no\u017eevima i viljuškama, a takve beštek – garniture, sve s ugraviranim inicijalima, posedovala je svaka srpska sojenica. Tragovi tog gospodstva vidljivi su i danas na bilo kojoj našoj terevenci, gde se dr\u017eimo reda, gotovo uštogljenog protokola i svakojakog d\u017eentlmenstva.<\/p>\n

Nenadmašno smo gostoljubivi. Hleb, so, mo\u010da i ljuta doma\u0107a iznose se pred svakog gosta. U redu, ne nudimo im u znak pristupnog poštovanja ro\u0111ene \u017eene na samouslugu, kao neka bratska afri\u010dka plemena, ali polo\u017eajniku pru\u017eamo sve što mu srce po\u017eeli – od pti\u010dijeg mleka do fazana punjenih vrganjima. Pa gde još dr\u017eava, zarad uigranog duvanja u limene oluke, pla\u0107a visinske pripreme za stotinu truba\u010da, ne bi li ih utrenirala da puhaju visokim gostima uz uvce i kreditima postavljen d\u017eep. Sve \u010dinimo da namernik od nas ode nabrekle duše i opelješenog bu\u0111elara pa zato k nama i hrle svi oni frigidni zapadnjaci \u017eeljni dobrog provoda s pevanjem, pucanjem i preklinjanjem za milost. Dobro, neki put se deca po splavovima zanesu, zasmeta im kakav stranjski naglasak ili nagorelost puti, neko od gostiju i podigne pogled, pa dobije po tamburi, ali sve to ide u rok slu\u017ebe i dru\u017ebe. Industrija nam je u zastoju, tako da to povremeno trovanje olovom nije alarmantno.<\/p>\n

Odani smo šenluku, te i ro\u0111enje deteta proslavljamo bara\u017enom vatrom iz malokalibarskih topova. Po tavanima imamo više tromblonskih mina nego mišolovki. Ipak, i u slavlju se dr\u017eimo mere, pa, recimo, na svadbama pretekne pokoja baba koja nije baš mortus p'jana. Ven\u010danje s kog kuma ne vode na ispiranje \u017eeluca ništavno je, a stari svat mora orušiti bar dva sprata torte nosom ili stra\u017enjim skladištem intiligencije. Mlada se u nacvrcanosti pripetava s majkom i kvartetom najbli\u017eih tetaka, a ostala tevabija, svesna da bez zelja nema veselja, rezonuje: „Da \u017ederemo k'o ljudi, da lo\u010demo k'o volovi". Mi, brate, \u0111uskamo i kad branimo mostove, pevamo i u redu za \u010dorbuljak iz narodne kuhinje, neprestano guslamo (dok nam ne padne kap za vrat). Obele\u017eavamo sve povesne godišnjice, poraze zalivamo po posebnom tipiku, a doma\u0107a stoka i \u017eivina ne mo\u017ee oko da otvori strepe\u0107i od pokolja.<\/p>\n

Najobrazovanija smo rasa, uprkos zlogukim uvoznim testovima o koje nam se osnovci, nevi\u010dni pravopisu, sapli\u0107u. Naše junoše iz magare\u0107ih klupa odlaze preko grane i u prvom pismu javljaju roditeljima i ostaloj rodbini da su odbranili doktorat iz nuklearne fizike na presti\u017enom sveu\u010dilištu. Na Zapadu \u0111aci ne umeju sabrati dva broja kako valja, a kod nas i predškolci bez po muke mno\u017ee kladioni\u010darske kvote, procente zelenaških kamata i udeo paracetamola u fišeku heroina. Našem detetu daj najskrnaviji ra\u010dunar, par dana ga umesto u školu vrgni na internet i s lako\u0107om \u0107e, kao selja\u010de napolitanke, rasturiti odbrambeni štit Pentagona, odšrafiti bojevu raketnu glavu ili ostaviti kosmonaute na Marsu bez kikiriki – butera.<\/p>\n

Najlepši smo milet – naši buvljaci i cigan ma'ale kriju više iskri\u010dave i dobro raspore\u0111ene lepote nego pariške modne piste. Devojke koketiraju uzdu\u017e i porebarke, zavode sve odreda po strogim platnim razredima, uz paušalno tarifirane osmehe. Muškarci tako\u0111e ne zaostaju, uprkos dinarski izra\u017eenim \u010deljustima, pogolemim \u010dakljama noseva i razu\u0111enim lobanjama. Umesto u inozemstvu tako uobi\u010dajenih seka Persi i depiliranih kompleksaša, kod nas uspeva sve go (i napeti) ma\u010do – mu\u017ejak, spreman da zasko\u010di pre nego što ka\u017ee hop. Na stranu \u010dinjenica da se to naše muško kosmato bogatstvo s merakom useknjuje, pušta obilate vetrove \u017eivota i višeminutne podrige, što se u Jevropi ceni kao poseban raritet. I naposletku, a jebeno bitno, mi smo i najpotentniji narod za kojim vapiju odjavne špice porno – epopeja. Dok ostale (mrsi)mudonje kriziraju i mrljave kraj nezadovoljnih \u017eena, kod nas se svaki odnošaj otegne do prstoliza i telesnih ekstaza pri kojim oznojena tela drhture kao pihtije. Verovatno nikad i ne bi prekidali jarcanje du\u017e \u017eenskih klanaca da nemamo naviku podnositi detaljne kafanske raporte o seksualnim podvizima u na\u010duljene (i \u010dupave) ušne školjke saboraca. Vijagra nam ne treba, sve mlitavosti ukidaju \u010dvarci (srpske dra\u017eeje), med, orasi i bujna postkoitalna mašta.<\/p>\n

Mi smo najpitomiji, ali ujedno i najratoborniji narod. Nekad mo\u017eeš da nas ma\u017eeš na ‘lebac, preliješ kao slatki sirup preko tufahija, a nekad nas, srdite kao da smo zapišali koprive, tek popreko pogledaj i odmah javi da dun\u0111eri u urgentnom po\u010dnu mešati gips, a sestre ne\u017enim celovima (i šamarima) trezniti de\u017eurnog hirurga. Prijateljski smo postrojeni prema susedima, tu\u0111e ne damo, a svoje ne\u0107emo, umemo da zapucamo i da za u\u010dkur zadenemo. Ako nas bastardi napadnu, uz veru u Svevida i suv barut, u stanju smo ih pojesti pe\u010dene s krompiri\u0107ima. Podigli smo ku\u0107erinu nasred puta (i Markan je orao drumove, pa šta?), ali to ne zna\u010di da svaki ološ mo\u017ee naš ubogi dom da merka, bezecuje i rascimava. Trenutno nam se otad\u017ebina malo skupila, ali je mi volimo istim \u017earom kao i pre centrifuge, kad smo je, kao vu\u010dju ko\u017eu, rastezali izme\u0111u Karlovca, ravnog Kosova, Vardara i plavog Jadrana. Naša vojska ima dušu devoja\u010dku, uzdr\u017eljivost svešteni\u010dku, a srce Obili\u0107a, pa nas zato svuda do\u010dekuju raširenih (zapravo, podignutih) ruku, kle\u010de\u0107i obliveni suzama i drhte\u0107i od uzbu\u0111enja. Retko mrzimo, ali i za to naboj crpimo iz petnog \u017eilišta. Opet, \u010deš\u0107e smo pitomi i naivni kao male mace. Samo predemo, umiljavamo se, volimo i praštamo do iznemoglosti; da nas uslikaš za bombonjeru, ne bi pogrešio.<\/p>\n

Imamo nesputanu sklonost ka biznisu – gde god je tu\u0111i d\u017eep, tu je i naša pokroviteljska ruka. Do\u010dekujemo neke od stranih partnera dobrodošlicom osmišljenom za stara\u010dke domove: kod nas u\u0111u \u017eivi i bogati, a izlaze mrtvi i siromašni. Za investicije koje procenimo na trilijardu evra, zapravo bi bilo dovoljno i par miliona, ali i naša dr\u017eava mora zaslu\u017eiti malo hleba! I koji brabonjak kavijara odozgo! Najpravi\u010dnija smo i najrodoljubivija nacija, te nam nije problem da u isto vreme telima mladih komsomolki iscrtavamo petokrake na sletovima i iskopavamo iz zemlje, desetle\u0107ima nakon egzekucija, zaboravljene \u010detni\u010dke bardove. Kvartalno, uz rebalans bud\u017eeta, na pobedni\u010dku stranu malom rokadom prevu\u010demo i pokojeg saradnika okupatora, tek da nas je više na koktelu povodom Dana pobede. Hvalimo se velikom duhovnoš\u0107u, pijuckamo tamjan našte srca, imamo prohodan koridor ka carstvu nebeskom, a u cik zore razbijamo izloge stranih tr\u017enih centara da bi što pre kupili elektri\u010dnu jastu\u010dad po promotivnoj ceni. Naša dra\u017e je upravo u tim suprotnostima, kad ne\u0107emo ni to što ho\u0107emo (da ne\u0107emo). A sve nam, pa i dobro utegnuti apsurd, dobro stoji i otvara nas u struku.<\/p>\n

Mi smo i \u017eivalj najtvrdoglaviji, o \u010demu svedo\u010de vicevi koji nas porede s bukovom gra\u0111om. Kad nešto zajunimo to \u0107emo i posti\u0107i, pa makar \u017ertve kao cepanice (bukove) slagali u povesne loma\u010de. Najradoznaliji smo narod jer prvi saznamo da je komšijina krava imala pove\u0107anu sedimentaciju. Tako\u0111e smo i najvredniji, premda nikako da britvom otfikarimo bradu s pri\u010de da ne mogu toliko malo da nas plate, koliko mi mo\u017eemo da zabušavamo.<\/p>\n

Izvesno je da se izdašnost našijena\u010dkih vrlina ne da u\u0107ulati u razumne okvire, pa je zato najbolje ovaj beskrajni niz prekinuti mudroš\u0107u iz narodne popevke:<\/p>\n

Što je nebo – da je list hartije, <\/p>\n

što je gora – da su kalemovi, <\/p>\n

što je more – da je crn mure\u0107ep, <\/p>\n

pak da pišem tri godine dana, <\/p>\n

ne bi naših ispisao hvala!<\/p>\n

Peš\u010danik.net<\/em><\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Ne treba biti mnogo patriotski (i muzi\u010dki) obdaren, pa shvatiti da smo mi, Srblji – pesma me\u0111u narodima.<\/em> <\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-47219","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/47219","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=47219"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/47219\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=47219"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=47219"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=47219"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}