{"id":47148,"date":"2009-11-11T11:52:44","date_gmt":"2009-11-11T11:52:44","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=47148"},"modified":"2009-11-11T11:52:44","modified_gmt":"2009-11-11T11:52:44","slug":"kusturica-zasto-treba-da-gori-u-paklu","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2009\/11\/11\/kusturica-zasto-treba-da-gori-u-paklu\/","title":{"rendered":"Kusturica – Za\u0161to treba da gori u paklu"},"content":{"rendered":"

Pi\u0161e: \u017deljko Cvijanovi\u0107<\/strong><\/em><\/p>\n

Kako oprostiti \u010doveku koji bi, da je na vreme prepoznao priliku i izabrao stranu, danas ravnao bosanska brda i ispravljao Drine, umesto što sla\u017ee svoje lego-kockice po Mokroj gori i svet iz svojih filmova sebi\u010dno seli u svoju svakodnevicu. Kako zaboraviti nekome kome je te ‘92. bio dato da ga u isto vreme razumeju i slede i ameri\u010dki predsednici i tadašnji primerci faune bosanskog ratnog bašibozuka Juka Prazina, \u0106elo i Caco. Šta istorija da radi s nekim kome je sudbina namenila da izabere stranu svog imena i da postane Bajazit, a on je, po sopstvenom izboru, postao samo andri\u0107evski Alipaša Muteveli\u0107, istorijski luzer kome su pamet i harizma dale da bude vezir, a on je, kao i svaka bosanska budala, izabrao da bude mudrac, i to, kako ve\u0107 mudracima pripada, prili\u010dno sporan.<\/p>\n

Da je umeo da koristi prilike, onakvom luda\u010dki talentovanom, razbarušenom i neprskanom, trebalo bi mu za ne više od toga koliko traje magija da ubedi Bila Klintona kako je \u010ce Gevara ustao iz groba i prešao na pravu stranu; Bošnjacima ne bi postao reis, ve\u0107 sam prorok, kadar da na svoja le\u0111a primi teret njihove boli i da svojim glasom pobedi njihov strah; hodao bi po svim vodama na globusu šire\u0107i veru u stvaranje sveta koji se pomalja na horizontu; zahtevni Gliksman i Anri-Levi dobili bi model svog idealnog Evropejca sa periferije, materijal za ulju\u0111ivanje kakav ni njihove knjige nisu umele da zamisle; da je znao da odigra, bio bi ikona poslednjeg sveta koji je još mogao da proizvede neku emociju na politi\u010dkom Zapadu; o filmovima, epopejama, tragedijama, nagradama i po\u010dastima koje su ga \u010dekale ne vredi ni govoriti.<\/p>\n

Oni koji mu danas velikodušno predla\u017eu da gori u paklu se zapravo pitaju zar je mogu\u0107e da neko bude toliko glup, da bude toliko nemaran prema svojoj karijeri, da izraste u tolikog politi\u010dkog idiota, pa da završi na pora\u017eenoj strani, na kojoj je postao tolika veli\u010dina da ga svako malo neko predlo\u017ei za lustraciju ili mu otvori vrata sa idejom kako bi najbolje bilo da se vrati u svoju Bosnu. Kako je, dakle, mogu\u0107e da neko bude toliki moron u svom istorijskom formatu i da u jednoj tako jednostavnoj igri toliko promaši.<\/p>\n

ISTORIJA JEDNOG VISKIJA <\/p>\n

Naravno, ta vrsta regionalne omraze prema Kusturici, koja je ve\u0107 dobila status intelektualne discipline, jeste zapravo veoma prost psihološki mehanizam. Kada govore o njemu, svi ti kadeti ovdašnjih škola politi\u010dke korektnosti i ubrzanih kurseva novog liberalnog jednoumlja, oni ne govore o Kusturici, oni govore o prilici koju je on imao i propustio, oni tada govore o svemu osim o njemu, njegovom karakteru i njegovom moralnom profilu.<\/p>\n

Jer, kada mu nabijaju na nos kako je sa Miloševi\u0107em pio viski dok je gorela Bosna, uvereni kako taj sud ima snagu moralnog kategori\u010dkog imperativa, stvar pada u vodu i ukazuje se kao niskobud\u017eetna metafora \u010dim se postavi pitanje da li je tada u bli\u017eoj i daljoj okolini Andri\u0107evog venca bilo mo\u017eda i boljeg viskija, i profitabilnijeg leda, i perspektivnije prilike da se popije. Naravno da je bilo; naravno da je imao toliko pameti da je znao da to što pije, ako je pio, pije sa gubitnikom, sa tipom koji se ne tu\u010de protiv Amerike, ve\u0107 protiv same istorije.<\/p>\n

Neka gori u paklu, poru\u010duje mu ona pamet civilizacije koja je uverena da njegovu priliku ne bi propustila; i neka gori polako, poru\u010duju mu svi oni koji to što ne bi propustili – o prilici je re\u010d – nikada ne bi ni dobili. I zato sve to ima jednu neuroti\u010dnu meru u tome što su oni više besni na njega nego on na njih. Zato što u tom korpusu, evo ve\u0107 20 godina, niko ne zauzima njegovo mesto. Istina mnogi su hteli, mnogima je pošlo za rukom da se pribli\u017ee, mnogi su zakora\u010dili da hodaju po vodi, ali svi su potonuli, niko nije dobacio do kraja, ni bosanski oskarovac Danis Tanovi\u0107, \u010dovek \u010dijem je danas zaboravljenom filmu prilika dodelila da u toj trci pobedi „Ameliju Pulen", ni nekoliko solidnih pisaca koji pokrivaju taj prostor, ni gomila populista koji veruju kako je baš njih naselio duh istorije. Niko. Da je bilo druga\u010dije, da baš svaki od njih niz svoje u\u017ee nije pao kao Simon \u010cudotvorac, Kusturica bi, bez obzira na sve svoje filmove, bio zaboravljen, mo\u017eda pomalo prezren, ali svakako ostavljen na miru. Ovako, mora da gori.<\/p>\n

Da se razumemo, nije ova pri\u010da toliko velika zato što je Kusturica izdao Bošnjake, utoliko pre što se za izdaju naroda, bar kod nas, zapravo i ne gori. Mrze vas par dana, dok se ne pojavi novi koji je izdao, a onda vam sve zaborave. Ali Kusturica je izdao nešto mnogo šire, ja\u010de i opasnije; on je izdao ceo jedan ideološki korpus, stvoren na razvalinama Berlinskog zida, da bi u zemlje bivše Jugoslavije bio uterivan kroz ratove, vojne intervenicje, tranziciju i neku vrstu mentalnog razobli\u010davanja regiona, koji je kroz vekovna mešanja i konflikte kultura stekao ne samo višak istorije, nego i višak arome i višak zna\u010denja. Sam Kusturica je tu istorjsku situaciju ovdašnjih nacija svojevremeno ilustrovao metaforom o srpskom kajmaku, koji u sebi ima, recimo, tri miliona bakterija. Ali, kako evropski standardi ne dozvoljavaju više od trista hiljada, sa tom bakterijskom razlikom, koje se treba otarasiti, otarasi\u0107emo se i i ukusa srpskog kajmaka, njegove izuzetnosti dakle.<\/p>\n

DRUGA\u010cIJI PROTIV IZUZETNIH <\/p>\n

Kusturica je, dakle, reprezentativan primerak otpora ideološkom \u010ditanju Fukojamine postistorije. Re\u010d je o prvoj ideologiji u istoriji sveta u \u010dijem nastanku ne vidimo u\u010deš\u0107e ideje, ve\u0107 dominaciju pravila; prvoj u kojoj je proizvodnja istorije drugo ime za politi\u010dku nekorektnost; prvoj koja je izuzetnost podredila prilici; prvoj koja je izuzetnost tretirala kao drugo ime za višak zna\u010denja, dok je prilika samo kontekst istorijskog mirovanja.<\/p>\n

Zato je njegova pri\u010da toliko velika, zato je i toliko tragi\u010dna – zato što je Kusturica izme\u0111u svoje izuzetnosti (talenta, dakle) i prilike izabrao ovo prvo. Verovati pri tome da izabrao Srbe, mo\u017eda je ta\u010dno, ali toliko je nedovoljno kao kad se od drveta ne vidi šuma. Ono što se u tome \u010dini zna\u010dajnijim: Kusturica je izabrao gubitni\u010dku stranu, sa punom sveš\u0107u o tome, onako kako stara britanska re\u010d ka\u017ee da se d\u017eentlmeni uvek bore za izgubljenu stvar.<\/p>\n

LICA NOVOG SVETA <\/p>\n

Kusturi\u010dina filmska poetika danas ne postoji nigde osim u njegovim filmovima, njegovi likovi lete nebom i snagom volje pomeraju predmete po nalogu sopstvene izuzetnosti umesto da puze zemljom po nalogu prilike. Zato njegove filmske likove nije ubio Miloševi\u0107, kako banalno tvrdi Jergovi\u0107; njih su ubile krhotine palog Berlinskog zida, isto onako kao što pobeda jedne ideje – svaki monocentrizam – ume da toleriše drugost (pedere, rase, religije, invalide…) baš zbog toga što ne ume da toleriše i što ubija izuzetnost, jer ne \u017eeli društveno trenje, pitanja i pobune, ne \u017eeli oko sebe svet koji savladava gravitaciju, ne\u0107e ništa od onoga što proizlazi iz svake izuzetnosti, i dobre i r\u0111ave. Kao što su ubile izuzetnost, te krhotine su se na raznim stranama sveta sru\u010dile na glave njihovim uticajnim nosiocima od \u010ceslava Miloša do Harolda Pintera, od \u0110er\u0111a Konrada do Noama \u010comskog, od Bore Peki\u0107a do Josifa Brodskog – neki od njih su, odri\u010du\u0107i se talenta zarad prilike, i pristali na novi svet, neki su se oduprli, neki su i bukvalno svisnuli, ali svaki od njih je prošao isto: njegova re\u010d nije više zna\u010dila ništa, nije mogla da pokrene nikoga. Umesto njih dobili smo prose\u010dne korisnike prilike od Anri-Levija do D\u017eoan Rouling, od humanitarnog Kušnera do histeri\u010dnog Bona.<\/p>\n

Zato je pri\u010da o Kusturici i njegovim mrziteljima ve\u0107a od sudbine jednog, makar izuzetnog, filmskog re\u017eisera i intelektualca. To je univerzalna politi\u010dka i društvena pri\u010da, koju je na svoj na\u010din prethodnih nedelja sebi postavljao Vaclav Klaus, zatim ona na kojoj britanski konzervativci o\u010dajni\u010dki \u017eele da dobiju podršku svoje zemlje, ona koja stoji kao ovdašnji zid pred Vukom Jeremi\u0107em, koji, jednako kao i Kusturica, samo u svom fahu, bira izme\u0111u izuzetnosti i prilike. Jer ovo dvojstvo u svetu koji poznajemo ne egzistira pluralisti\u010dki: zgrabiš li priliku, mora\u0107eš da izgubiš sve što te razlikuje od ostalih; opredeliš li se za izuzetnost, propustio si sve prilike i navukao bedu, posebno u svetu koji te okru\u017euje i koji sve više veruje kako je izuzetnost isto što i \u010dir na \u010delu: ta\u010dno je da te razlikuje od ostalih, ali boli i ve\u0107ini nije mnogo privla\u010dno.<\/p>\n

Zato izme\u0111u Kusturice i onih koji ga mrze mira nikada ne\u0107e biti, samo zato zato što \u017eivi u svetu koji je bio spreman da potre sve razlike da bi sa\u010duvao jedan temeljni nepomirljivi dualizam. Izme\u0111u izuzetnosti i prilike.<\/p>\n

Novi Standard<\/em><\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Pi\u0161e: \u017deljko Cvijanovi\u0107 Kako oprostiti \u010doveku koji bi, da je na vreme prepoznao priliku i izabrao stranu, danas ravnao bosanska brda i ispravljao Drine, umesto što sla\u017ee svoje lego-kockice po Mokroj gori i svet iz svojih filmova sebi\u010dno seli u svoju svakodnevicu. Kako zaboraviti nekome kome je te ‘92. bio dato da ga u isto […]<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-47148","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/47148","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=47148"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/47148\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=47148"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=47148"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=47148"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}