{"id":47127,"date":"2009-10-27T09:36:19","date_gmt":"2009-10-27T09:36:19","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=47127"},"modified":"2009-10-27T09:36:19","modified_gmt":"2009-10-27T09:36:19","slug":"treci-svetski-vodice-se-za-resurse-i-nece-biti-nuklearni","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2009\/10\/27\/treci-svetski-vodice-se-za-resurse-i-nece-biti-nuklearni\/","title":{"rendered":"Tre\u0107i svetski vodi\u0107e se za resurse i ne\u0107e biti nuklearni"},"content":{"rendered":"

Razgovaraju dvojica prijatelja u metrou, u vagonu krcatom ljudima. Ka\u017ee jedan od njih:<\/em><\/p>\n

– Znaš li da bi u slu\u010daju po\u017eara ovaj vagon izgoreo za 15 do 17 minuta?<\/em><\/p>\n

– Ma nemoj! – ka\u017ee drugi – a kako znaš?<\/em><\/p>\n

– Tašta mi radi u direkciji metroa. Oni to znaju.<\/em><\/p>\n

– A šta bi bilo sa ljudima?<\/em><\/p>\n

– Pa, ugušili bi se.<\/em><\/p>\n

– Zna\u010di da bi trebalo nositi sa sobom gas-masku – konstatovao je ovaj drugi.<\/em><\/p>\n

– E, pa, prijatelju, šta misliš koliko bi ti dozvolili da dišeš na nju?<\/em><\/p>\n

Ovaj drugi nije odmah shvatio repliku – u vagonu je bilo podosta jakih momaka koji bi mu svakako oteli gas-masku kako se sami ne bi ugušili.<\/em><\/p>\n

Zbog \u010dega ovaj uvod? Zbog toga što je i vazduh koji udišemo tako\u0111e resurs. Situacija u metrou, iako hipoteti\u010dna, sasvim je realna. I mo\u017ee poslu\u017eiti kao model ponašanja \u010dove\u010danstva kada bi se našlo u sli\u010dnoj situaciji. O pomanjkanju vazduha u doglednoj budu\u0107nosti, hvala bogu, još nema govora, ali se nedostatak drugih resursa ose\u0107a ve\u0107 danas. <\/p>\n

Šta mi svrstavamo u resurse? Naravno, naftu, gas, ugalj. Verovatno i uran za atomske elektrane, zatim poljoprivredne površine, riblje rezerve svetskog okeana… I najzad, pija\u0107u vodu, najvredniji resurs, koji se mo\u017ee istrošiti pre svih drugih.<\/p>\n

RIBLJI RESURSI<\/strong> Dugo vremena nade su polagane u svetski okean kao na rezervno skladište prehrambenih namirnica koje \u0107e spasiti \u010dove\u010danstvo kada svega drugog nestane. Nedavno su izra\u010dunate te rezerve i ispostavilo se da to više nije skladište, ve\u0107 omanji špajz. Rezerve ribe su veoma tanke zbog preteranog lova, intenzitet proizvodnje raste, a prirodna reprodukcija ne susti\u017ee. I do 2050. godine rezervi više ne\u0107e biti.<\/p>\n

Sa sigurnoš\u0107u mo\u017eemo tvrditi da tre\u0107i svetski rat ne\u0107e biti nuklearni. Jer resurse treba sa\u010duvati u upotrebljivom obliku, što bi posle upotrebe atomskog oru\u017eja bilo nemogu\u0107e. Mo\u017eda je u tome i spas? Njihov broj se iz razli\u010ditih razloga postepeno smanjuje u celom svetu. Negde se one ne obra\u0111uju, kao u zemljama nekadašnjeg Sovjetskog Saveza zbog nerentabilnosti poljoprivredne proizvodnje. Negde one postaju neupotrebljive zbog pogrešne melioracije, koja dovodi do pove\u0107anja saliniteta tla, kao u Kini, koja je ve\u0107 izgubila tre\u0107inu setvenih površina, a ponegde ih guta i pustinja.<\/p>\n

NAFTA, GAS I UGALJ<\/strong> Prema postoje\u0107im procenama, svetskih rezervi nafte, prirodnog gasa i uglja pri savremenom nivou proizvodnje bi\u0107e dovoljno za 40, 60 i 220 godina.<\/p>\n

Na planeti danas ima šest milijardi stanovnika. Od toga u razvijenim i uspešnim zemljama \u017eivi otprilike \u010detvrtina stanovništva planete – milijardu i po ljudi. Pretpostavimo da \u0107e od sutra svi ljudi \u017eiveti tako dobro, tj. na istom nivou potrošnje kako se danas \u017eivi u Francuskoj. U tom slu\u010daju bi resursa planete – nafte, gasa, metala, drveta i plodnog tla – bilo dovoljno svega za 10 godina. Posle toga ne bi imalo šta da se troši. Upravo iz tog razloga savremena geopolitika, koju sprovode najrazvijenije zemlje, u celosti je usmerena u pravcu da se, kao prvo, kontrolišu postoje\u0107i resursi, a drugo – da se ne dopusti da onih tri \u010detvrtine stanovništva planete troši više, nego što troši danas.<\/p>\n

Zanimljivo je veoma specifi\u010dno ponašanje SAD u toj situaciji. Svi znaju šta one \u010dine u geopolitici – povremeno bombarduju one koji je ne slušaju. Svoje resurse veoma štede, a one proizvedene u drugim zemljama koriste za stvaranje svojih rezervi. Na primer, svoju naftu ne proizvode, ve\u0107 uvoze tu\u0111u i skladište je u podzemnim skladištima. Kada u celom svetu nafte nestane, SAD \u0107e je imati za još pet ili deset godina.<\/p>\n

VODA<\/strong> Ve\u0107 kroz dvadeset godina najmanje 40 procenata stanovnika planete ose\u0107a\u0107e drasti\u010dne nestašice, a izme\u0111u 2025. i 2035. godine ukupni svetski obimi potrošnje vode pribli\u017ei\u0107e se tik mogu\u0107nostima dostupnih resursa.<\/p>\n

Me\u0111unarodni eksperti odavno ve\u0107 upozoravaju na mogu\u0107nost rata za dostup neobnovljivim prirodnim resursima koji se ubrzano troše: nafte, prirodnog gasa, urana i nekih metala. Nafta je bila uzrok napada SAD na Irak, a ta ista nafta, zajedno sa gasom, mo\u017ee isprovocirati slede\u0107i rat Amerikanaca sa Irancima. U poslednje vreme, doduše, razmatra se mogu\u0107nost rata za dostup vodnim resursima. Jer, 39 zemalja sveta ve\u0107 zna\u010dajan deo potrebne vode uvozi iz inostranstva.<\/p>\n

Nedostatak vode delimi\u010dno je povezan s time što su vodni resursi neravnomerno raspore\u0111eni: 700 miliona ljudi u 43 zemlje imaju manje vodnih resursa od minimalnih potreba. Do 2025. godine pomanjkanje vode \u0107e osetiti tri milijarde ljudi jer \u0107e se potrošnja pove\u0107avati u Kini, Indiji, zemljama Afrike i ju\u017eno od Sahare.<\/p>\n

\u010cak 538 miliona ljudi u severnoj Kini ve\u0107 danas \u017eivi u uslovima nestašice vode. Broj stanovnika se pove\u0107ava, a dostup pija\u0107oj vodi i danas je problem za mnoge ljude. Minimalna potrošnja vode dnevno po \u010doveku je 20 litara – ne samo za pi\u0107e nego i druge potrebe, ali 1,1 milijarda ljudi mo\u017ee trošiti tek pet litara dnevno.<\/p>\n

Godišnja potrošnja pija\u0107e vode na planeti iznosi više od tri i po hiljade kubnih kilometara. Pri tom 70 procenata ukupne potrošnje koristi se u poljoprivredi za navodnjavanje, mnogo vode troši se u hemijskoj i celuloznoj industriji, crnoj i obojenoj metalurgiji. Razvoj energetike tako\u0111e dovodi do drasti\u010dnog pove\u0107anja potrošnje vode.<\/p>\n

Deficit vode u celom svetu mo\u017ee biti uzrok konflikata i pojave miliona izbeglica iz zemalja u razvoju. Sukobi zbog pija\u0107e vode ve\u0107 su se doga\u0111ali – bilo je 37 slu\u010dajeva u poslednjih pola veka. Istina, u me\u0111uvremenu je potpisano više od 200 me\u0111udr\u017eavnih sporazuma o koriš\u0107enju vodnih resursa.<\/p>\n

Uporedo s tim, 90 odsto stanovništva planete \u017eivi u zemljama koje dele vodu sa susedima. I u tom smislu Rusija je u ogromnoj prednosti – ona je bogata pija\u0107om vodom i nalazi se na drugom mestu posle Brazila po prirodnim rezervama. Na teritoriji Rusije postoji dva i po miliona reka, više od tri miliona jezera, i ukupne rezerve vode u njima procenjuju se na 26 hiljada kubnih kilometara. Samo je Bajkal najve\u0107i rezervoar pija\u0107e vode u svetu.<\/p>\n

A sama Rusija danas za sopstvene potrebe troši ne više od dva procenta postoje\u0107ih rezervi vode, tako da je mo\u017ee deliti sa najbli\u017eim susedima. Pošto se i u Rusiji i u celom svetu potroši nafta (za 40 godina), voda mo\u017ee postati osnovni izvor za popunjavanje bud\u017eeta dr\u017eave.<\/p>\n

Na konflikt koji danas sazreva u vezi sa pitanjem \u010diji je Arktik (da li on pripada Rusiji ili drugim dr\u017eavama – Kanadi, Danskoj, Velikoj Britaniji, SAD i Norveškoj) trebalo bi gledati ne toliko kroz prizmu rezervi nafte i gasa na ledenom kontinentu, koliko kroz prizmu rezervi pitke vode. Energenti \u0107e se tamo prili\u010dno brzo iscrpeti, a 95 odsto svih rezervi presne vode koncentrisane su upravo u lednicima Arktika i Antarktika. Danas se ti lednici tope i pija\u0107a voda jednostavno se rastvara u okeanu. Ako se preduzmu mere i zaustavi proces topljenja, to jest ako se u punoj meri bude poštovao Kjotski sporazum, na pija\u0107oj vodi mo\u0107i \u0107e da se zaradi kudikamo više nego na nafti.<\/p>\n

Dakle, do 2050. godine sintetizova\u0107e se u jednu celinu tri zna\u010dajna faktora: iscrpljivanje naftnih i gasnih nalazišta, presne vode i prehrambenih namirnica. \u010covek tog vremena bi\u0107e mu\u010den \u017ee\u0111u, gla\u0111u i hladno\u0107om – nema nafte i gasa – nema grejanja.<\/p>\n

Tre\u0107i svetski rat, ako ga bude, bi\u0107e rat ne ideologija ili kojekakvih gluposti, ve\u0107 rat za posedovanje prirodnih resursa. Zapravo, bi\u0107e to \u010ditava serija ratova, koji \u0107e iznenada po\u010deti u raznim delovima sveta, ali ratova koji \u0107e se brzo okon\u010dati. Za vreme tih ratova pojavi\u0107e se mnoštvo alijansi „iz interesa" – jedne te iste zemlje mogu se udru\u017eivati radi proizvodnje vode, ali biti neprijatelji po pitanju nafte, biti prijatelji u obezbe\u0111ivanju uglja, ali neprijatelji u borbi za poljoprivredno zemljište…<\/p>\n

U toj borbi zemlje bogate resursima ima\u0107e neo\u010dekivano mnogo neprijatelja iz reda zemalja kojima bog nije dodelio resurse, a dao im je mnogo dece. Tre\u0107e zemlje, bez resursa i ve\u0107eg broja stanovnika, ima\u0107e visoke tehnologije i najsavremenije oru\u017eje, pa \u0107e kao takve \u017eeleti svoj deo tu\u0111ih resursa.<\/p>\n

Ratovi za resurse podse\u0107a\u0107e na neki na\u010din na kolonijalne ratove, sa tom razlikom što su se u kolonijalnom ratu osvajale teritorije i ljudi, a sada samo teritorije, jer im ljudi nisu potrebni – oni bi bili samo suvišni konzumenti hrane, vode i potroša\u010di deficitarnog goriva.<\/p>\n

I zato danas sa sigurnoš\u0107u mo\u017eemo tvrditi da tre\u0107i svetski rat ne\u0107e biti nuklearni. Jer resurse treba sa\u010duvati u stanju upotrebljivom za potrošnju, što bi posle upotrebe atomskog oru\u017eja bilo nemogu\u0107e. Zato \u0107e oni koji poseduju resurse, a koji imaju atomsko oru\u017eje, zadr\u017eavati potencijalne osvaja\u010de pretnjom da \u0107e na sopstvenoj teritoriji aktivirati atomsku bombu, pa tako neprijatelju ne\u0107e ostati ništa što bi mogao upotrebiti. Mo\u017eda je u tome i spas?<\/p>\n

Standard<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Razgovaraju dvojica prijatelja u metrou, u vagonu krcatom ljudima. Ka\u017ee jedan od njih: – Znaš li da bi u slu\u010daju po\u017eara ovaj vagon izgoreo za 15 do 17 minuta? – Ma nemoj! – ka\u017ee drugi – a kako znaš? – Tašta mi radi u direkciji metroa. Oni to znaju. – A šta bi bilo sa […]<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-47127","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/47127","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=47127"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/47127\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=47127"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=47127"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=47127"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}