Jugoslavija mo\u017eda i nije bila najbolje, ali je svakako bila najmanje r\u0111avo rešenje. Bar to je, ako ništa drugo, dokazao i ovaj besmisleni rat u kojem su skoro svi prošli gore zbog toga što su je rušili umesto da su je civilizovano preuredili <\/p>\n
Pi\u0161e: Mirko Tepavac<\/strong><\/em><\/p>\n \u010cinjenica što se Jugoslavija dva puta u mukama ra\u0111ala i dva puta u krvi raspadala – od svoga osnivanja 1918, u toku efektivnih sedamdeset godina svoga postojanja – podjednako mo\u017ee da poslu\u017ei kao argument kako onima koji su je zastupali, tako i onima koji su je osporavali.<\/p>\n Treba se setiti da se 1918. u Jugoslaviji (Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca) nisu okupile prethodno formirane slobodne dr\u017eave nego narodi koji su prethodno vekove proveli u okvirima tu\u0111ih dr\u017eava, na ovom trusnom tursko-austro-ugarskom geografskom prostoru. Samo su Srbija, najve\u0107a, najbrojnija i teritorijalno najprostranjenija, i Crna Gora, najmanja, bile samostalne dr\u017eave pre nastanka Jugoslavije. Ulogu zemlje ujedinitelja mogla je odigrati samo Srbija, zbog svog zaslu\u017eeno visokog ugleda me\u0111u dr\u017eavama pobednicama u Prvom svetskom ratu – iako je po privrednoj i kulturnoj razvijenosti stajala osetno ispod Slovenije i Hrvatske.<\/p>\n Ubrzo se pokazalo da o\u010dekivanja tri ujedinjena naroda nisu bila ista. Srpsko dr\u017eavno vo\u0111stvo i prete\u017ean deo srpske javnosti zamišljali su ujedinjenje kao proširenje srpske dr\u017eave (maltene kao ratnu dobit) kao kona\u010dno ostvarenje velikog sna – da svi Srbi \u017eive u jednoj dr\u017eavi. Ostali su se, me\u0111utim, nadali da im ujedinjenje sa pobedni\u010dkom Srbijom, uz sve poštovanje njene ujediniteljske uloge, otvara prostore za sopstvenu nacionalnu emancipaciju i da \u0107e, ovog puta sa svojima,mo\u0107i da ostvare sve ono što nisu mogli pod tu\u0111ima. Razo\u010daranja su \u010dekala i jedne i druge.<\/p>\n Dramati\u010dan raspad Jugoslavije pred navalom nema\u010dkog i italijanskog fašizma 1941. godine – 23 godine posle ujedinjenja – izgledao je tako ubedljiv i kona\u010dan da je malo ko u zemlji i svetu verovao da se od njenih pokidanih komada ikada mo\u017ee sastaviti neka nova dr\u017eavna zajednica. Ali »\u010dudo« se ipak dogodilo. Sve i da je ta\u010dno da posle sedmodecenijskog trajanja Jugoslavija nije više imala uslova da opstane, ne bi bila istina da nije trebalo ni da nastane. Ako bi raspad 1941. bio dokaz da je bila iluzorna, vaskrs 1945. je dokaz da je bila realna, da nije bila vešta\u010dka tvorevina, da \u010dak ni ona prva nije fatalno morala na nestane.<\/p>\n Najbitnija konstanta postanka i trajanja obe Jugoslavije je \u010dinjenica da je zaista bila stvarna potreba njenih naroda. Dokaz je i to što nikada nije bilo narodne pobune protiv njenog postojanja, ako izuzmemo predokupacijske spoljne podsticaje po\u010detkom \u010detrdesetih, i doma\u0107e, nacionalisti\u010dke devedesetih godina. Nezadovoljstva, socijalnih i antire\u017eimskih, uvek je bilo, ali nije bilo antijugoslovenskih. Ni Hrvatska sedamdesetih (maspok), ni Slovenija devedesetih, nisu zahtevale rasturanje, nego radikalno preure\u0111enje zajedni\u010dke dr\u017eave. Zahtevi za razdvajanje maksimalno su narasli kada je osiljeni Miloševi\u0107 ultimativno zahtevao »\u010dvrstu federaciju«, osu\u0111ivao zahteve za demokratizaciju federacije kao antisrpsku akciju, a svaki zahtev za ve\u0107om samostalnoš\u0107urepublika proglašavao za separatizam i secesiju. Zbor na Gazimestanu je bio kraj nadanja da se Jugoslavija mo\u017ee odr\u017eati, pa \u010dak i mirnim putem razi\u0107i.<\/p>\n Zbog svega toga vredno je da se više zabavimo karakteristikama te druge Jugoslavije, ne samo zato što je duplo du\u017ee trajala, nego što je deli kvalitativni diskontinuitet, kako sa prvom, tako i s onom poslednjom, Miloševi\u0107evom, la\u017enom. <\/p>\n *<\/p>\n Neosporna je istina da komunisti\u010dki orijentisani Titovi partizani – za razliku od \u010detnika Dra\u017ee Mihajlovi\u0107a – nisu glumili rat protiv okupatora nego su ga stvarno vodili, nastojali i uspeli da povedu u masovnu oru\u017eanu borbu pripadnike bukvalno svih jugoslovenskih naroda i svih etni\u010dkih grupa, a ravnogorci Dra\u017ee Mihajlovi\u0107a okupljali su skoro isklju\u010divo Srbe i Crnogorce u svoje, u brdima pasivno stacionirane odrede. General Mihajlovi\u0107 je nudio obnovu kraljevske Jugoslavije pod srpskom dominacijom (videti odluke ravnogorskog Kongresa u selu Ba, januara 1944), a Tito federativno ure\u0111enu republiku nacionalne ravnopravnosti, ali i revolucionarnu promenu društvenog poretka koji, ina\u010de, nije u\u017eivao prevelike simpatije ni u samoj Srbiji. Rat je po\u010deo propagandnim veli\u010danjem herojske borbe Jugoslovenske vojske u otad\u017ebini, a završio se sveopštom podrškom saveznika Titovim partizanima u borbi protiv okupatora i kvislinga, najzad i savezni\u010dkom odlukom da kraljevska vlada \u010detni\u010dku vojsku u otad\u017ebini podredi partizanskoj vrhovnoj komandi, iako im nisu bili nepoznati (jer nisu ni skrivani) i njihovi revolucionarni ciljevi. Tito nije otvoreno insistirao na komunizmu u toku borbe protiv okupatora, a Mihajlovi\u0107 je do kraja insistirao na borbi protiv »komunista«. Tako je uskogrudi antikomunizam kraljevske vlade i vojske fakti\u010dki omogu\u0107io, ili bar olakšao, pobedu Titovog »komunizma«. <\/p>\n *<\/p>\n Jugoslovenski partizanski pokret, iako najja\u010di i najefikasniji u okupiranoj Evropi, nije dabome presudno doprineo pobedi saveznika nad silama Osovine, ali je nesumnjivo bio presudan faktor obnavljanja jugoslovenske dr\u017eave. Bez njega se Jugoslavija ne bi podigla iz mrtvih, ma koliko neko mislio da nije trebalo ni da nastane. Svi su sa Jugoslavijom više postigli nego što bi mogli bez nje. Da nije bilo partizanske pobede u antifašisti\u010dkom savezništvu, Hrvatska ne bi dobila Istru i dalmatinska ostrva, Slovenija jadransku obalu u Trš\u0107anskom zalivu, Makedonija nacionalnu dr\u017eavu, BH samostalnu republiku, a Srbija ne bi bila dominantna nacija velike dr\u017eave koja se prostirala od Maribora do \u0110ev\u0111elije, ni Vojvodina ne bi mo\u017eda bila, kao što do tada nikada nije bila, sastavni deo dr\u017eave Srbije, jer i 1918. nije ušla u sastav same Srbije, nego Kraljevine SHS. Teritorija Jugoslavije bila bi podeljena na sfere uticaja velikih sila, a posle hladnoratovske konfrontacije podeljena i gvozdenom zavesom. Posle dramati\u010dnog ratnog iskušenja narodi i gra\u0111ani ubedljivo su potvrdili svoju rešenost da ostanu u zajedni\u010dkoj dr\u017eavi, s nadom da \u0107e ona mo\u0107i da ponudi više nego prethodna. <\/p>\n *<\/p>\n Da li je postojao jasan koncept društvenog i dr\u017eavnog ure\u0111enja Jugoslavije u toku rata i neposredno posle njegovog pobedonosnog završetka?<\/p>\n Jasan odgovor dat je u toku rata samo na pitanje nacionalnih odnosa i dr\u017eavnog ustrojstva. Još 29. novembra 1943. godine, koji se ina\u010de uzima kao datum zasnivanja druge Jugoslavije, na sastanku privremenog parlamenta (AVNOJ-a) odlu\u010deno je da Jugoslavija treba da bude jedinstvena federativna republika, sa šest ravnopravnih republi\u010dkih jedinica, uz najšira prava nacionalnih manjina.<\/p>\n Jaka partizanska vlast, nakon trijumfalno okon\u010danog rata, za kratko vreme je pogušila nacionalisti\u010dka uporišta, radikalno poka\u017enjavala ratne zlo\u010dince i kolaboracioniste, pridodaju\u0107i im i ve\u0107i deo svojih politi\u010dkih protivnika. Svaki nacionalisti\u010dki delikt je bio surovo ka\u017enjavan. »Bratstvo i jedinstvo«, danas neki ka\u017eu silom nametnuto, postalo je ve\u0107ini stanovnišva široko prihva\u0107eno i poštovano. Tako je ve\u0107 godinu-dve dana posle rata svako mogao slobodno i bezbedno da se kre\u0107e s kraja na kraj Jugoslavije, bez obzira na svoju nacionalnu pripadnost, veru i govor. Bilo je to pravo \u010dudo za zemlju u kojoj je jedna desetina stanovništva stradala tokom borbe protiv okupatora, u me\u0111usobnom obra\u010dunavanju, nacionalnom, klasnom i verskom istrebljivanju.<\/p>\n Za razliku od jasnog koncepta federativnog ustrojstva nove Jugoslavije, koncept društvenog i privrednog razvoja bio je maglovit i ideološki optere\u0107en. Nije dopirao mnogo dalje od idealizovanog sovjetskog uzora, \u010diju pravu prirodu je ovde malo ko dobro poznavao. \u010cuveno Staljinovo pismo Titu, 1948. godine, impresivan je dokument hegemonisti\u010dke nadmenosti i velikodr\u017eavne arogancije, ne samo prema jednom zaslu\u017enom savezni\u010dkom vo\u0111stvu, nego i prema \u010ditavom narodu koji je ina\u010de srazmerno, skoro isto toliko doprineo i postradao koliko i veliki Sovjetski Savez.<\/p>\n Treba imati mašte da se zamisli kako su se tada morali ose\u0107ati fanati\u010dni komunisti koji su se po ideologiji, vaspitanju i zajedni\u010dkoj borbi poistovetili sa Sovjetskim Savezom. Jedan, ne baš mali deo indoktriniranih komunista, nije uopšte to mogao da podnese. Do\u017eiveli su ubrzo sudbinu izdajnika zemlje i Partije koja ih je surovo, preko no\u0107i, odbacila i kaznila potpunom izolacijom, robijom i surovostima koncentracionog logora, na Golom otoku, koje su ponekad nadmašivale \u010dak i okupatorske.<\/p>\n To su apsurdne istorijske okolnosti, u kojima je hrabro i kategori\u010dno, uz ubedljivu podršku \u010ditavog naroda, izgovoreno ono veliko, istorijsko Titovo NE Staljinu. Tito, slavni komandant partizanske vojske i neprikosnoveni vo\u0111a komunisti\u010dke partije, ina\u010de pravi \u010dovek za velike trenutke, izrastao je tada i u neprikosnovenog vo\u0111u jugoslovenskih naroda, svakako najpopularnijeg u kratkoj istoriji Jugoslavije, svih njenih naroda, pa i same Srbije.<\/p>\n Pobedni\u010dka Jugoslavija po\u010dela je svoj posleratni \u017eivot kao monolitna, strogo centralizovana dr\u017eava, što je u prvo vreme moglo da se opravdava enormnom ratnom destrukcijom i neo\u010dekivanom spoljnom opasnoš\u0107u, ma koliko da je bilo inkompatibilno s obe\u0107anom »novom« demokratijom i višenacionalnom federativnom strukturom dr\u017eave. Krajnje je reducirana privatna inicijativa i imovina. Zaveden je strogi monopol jednopartijske vladavine. Ograni\u010dene su politi\u010dke i gra\u0111anske slobode (Nema demokratije za neprijatelje socijalizma!)i uvedena totalna kontrola štampe, politi\u010dkog udru\u017eivanja i javnog mnenja. Uz to se natproporcionalno, i uz obilnu pomo\u0107 Zapada – zbog ruskih pretnji – naoru\u017eavala armija, mno\u017eio i usavršavao javni i tajni represivni aparat. Ono što bi ina\u010de \u010dinio kao ortodoksni komunist – a za šta ne bi lako stekao opštu podršku stanovništva i sveta – sada je \u010dinio kao hrabri patriot, po nu\u017edi odbrane nezavisnosti zemlje.<\/p>\n U otporu Staljinovoj pretnji, Tito u stvari i nije imao drugog izbora sem tog, najboljeg! Sovjetski model razvoja bio je neprikladan, Zapadni – ideološki neprihvatljiv, a sopstveni – materijalno krajnje ograni\u010den i još nedefinisan! Sovjetske pretnje nisu mogle Tita naterati da se potpuno prikloni Zapadu, ali ni oslonac na Zapad da se odrekne sopstvenog shvatanja socijalizma i dr\u017eavne nezavisnosti.<\/p>\n Koliko god da je 1948. Tito umeo da ka\u017ee veliko NE Staljinu, nije sedam godina kasnije, 1955, umeo da ne ka\u017ee DA Hruš\u010dovu. Tim pre što je tada ve\u0107 bilo realno da Rusi, sem uzdr\u017eane normalizacije odnosa izme\u0111u dve, sada ve\u0107 potpuno ravnopravne dr\u017eave, ništa više ne mogu o\u010dekivati. Beogradska deklaracija, koju su mudro formulisale najbolje <\/p>\n glave Titovog rukovodstva, a Rusi nevoljno i teška srca ipak na kraju prihvatili, ostavljala je utisak da jugoslovensko unutrašnje ure\u0111enje i njen socijalizam nikada više ne mo\u017ee biti briga vode\u0107e zemlje socijalizma i me\u0111unarodnog komunisti\u010dkog pokreta.<\/p>\n Na\u017ealost, nije bilo tako. Moskovska deklaracija 1956, dakle samo godinu dana posle Beogradske, ozna\u010dila je ve\u0107 i uspostavu bliske saradnje izme\u0111u dve komunisti\u010dke partije u zajedni\u010dkom interesu borbe za socijalizam. Tokom nekoliko narednih godina Jugoslaviji je, sa promenljivom sre\u0107om, ali nepromenjenim intenzitetom, nu\u0111eno da sada kao nagradu primi ono što je 1948. odbila da primi kao kaznu.<\/p>\n Promenjeni odnosi sa Sovjetskim Savezom imali su, kao i uvek, jak uticaj na unutrašnje pravce razvoja. I ina\u010de nesklon liberalnim reformama, a optere\u0107en shvatanjima socijalizma na prosovjetski na\u010din, Tito je spre\u010davao napuštanje \u010dvrsto uspostavljenog jednopartijskog monopola i osloba\u0111anje privrede od dr\u017eavnog dirigovanja. I dalje nije bilo nikakve spremnosti da se liberalizuje rigidan sistem upravljanja. Milovan \u0110ilas – iako jedan od \u010detvorice najbli\u017eih Titovih ratnih i posleratnih saradnika, i najkreativniji formulator otpora staljinizmu, i prvi mentor demokratizacije jugoslovenske komunisti\u010dke partije i dr\u017eave, grubo je odba\u010den 1954. godine, nemilosrdno napadan, zatim hapšen i osu\u0111ivan na duge robije. <\/p>\n *<\/p>\n Dokaz nezavisnosti bio je i veliki jugoslovenski anga\u017eman, u nastajanju i dugom trajanju, Pokreta nesvrstanih zemalja, u kojem je ona, na opštu, a pre svega sopstvenu korist, igrala ne samo vidnu nego, u velikom delu dvodecenijskog trajanja, zbilja i vode\u0107u ulogu. Ma koliko da se danas i ta Titova zasluga osporava pa \u010dak i osu\u0111uje u ovom posttitovskom periodu, \u010dinjenica je da je nesvrstanost vredela Jugoslaviji bar koliko i Jugoslavija njoj. Nesvrstanost nije bila puka neutralnost, ekvidistanca prema konfrontiranim supersilama, a pogotovu nije, kako se danas neodgovorno tvrdi, izgovor za udaljavanje od evropskog Zapada. Nije bila jeftino diplomatsko taktiziranje nego dobro smišljena politika. Na stranu neka tadašnja doma\u0107a preuveli\u010davanja va\u017enosti toga pokreta i Titova ambicija da, iako šef male dr\u017eave, igra veliku ulogu u svetskim poslovima.<\/p>\n Nesvrstanost je, pre svega, bila va\u017eno uporište jugoslovenske nezavisnosti. Obavezuju\u0107i se na aktivnu ulogu u tom pokretu, Tito se, i da nije hteo, morao obavezivati i na strogu doslednost u ja\u010danju dr\u017eavne nezavisnosti zemlje, upravo radi te uloge. A Jugoslavija ne bi dostigla ni tadašnji stepen unutrašnje demokratizacije da nije bila tako otvorena prema celom svetu, što je tako\u0111e zahtevala njena uloga u pokretu nesvrstanosti, do koje je Tito toliko dr\u017eao. Bez Jugoslavije se, o njoj, a pogotovu protiv nje, ništa nije moglo rešavati ni u Rusiji, ni u Americi, ni u susedstvu, ni u Evropi. <\/p>\n *<\/p>\n U unutrašnjoj politici Jugoslavija je pokušala da doka\u017ee mogu\u0107nost uspostave demokratskog socijalizma, socijalizma sa ljudskim likom. Posleratni impresivni entuzijazam u obnovi zemlje, radne akcije stotine hiljada mladih ljudi, modernizacijski pothvati u industriji i poljoprivredi, besplatno školovanje i le\u010denje, puna zaposlenost, sloboda kretanja…Ti uspesi se danas olako osporavaju. Jugoslavija je bila jedina isto\u010dnoevropska zemlja u kojoj je, za vreme komunizma, ve\u0107ina stanovnika ipak \u017eivela bolje – ne samo materijalno – nego pre njega. Pokazalo se, me\u0111utim, da bi se linijom uspona moglo nastaviti samo dubljom demokratizacijom celokupnog politi\u010dkog i upravnog sistema. Ali upravo to više nije bilo mogu\u0107e! Tito – nevoljni reformator – postao je sve odlu\u010dniji ko\u010dni\u010dar promena, koji više dr\u017ei do svoje formule jednopartijskog socijalizma nego do prosperiteta zemlje, kad god se to dvoje na\u0111e u koliziji. Pobunjenim studentima Beogradskog univerziteta 1968. dao je za pravo, a iskoristio i to – da ništa bitno ne promeni. Ipak je izgledalo da Jugoslavija uspeva da na\u0111e uspešan i originalan put u socijalizam sa ljudskim likom. Sve je bilo podre\u0111eno potrebi da li\u010di na veliki uspeh originalnog titovskog, samoupravnog socijalizma i kada je Jugoslavija ve\u0107 nemilice trošila budu\u0107nost. Sistem je uveliko postajao anahron, pokušavaju\u0107i da ulepšavanjem neuspelog o\u010duva privid »savršenog«.<\/p>\n Samoupravljanje, ta nesumnjivo vredna ideja, koja ina\u010de ima korena u srpskoj socijalnoj tradiciji, nije mogla oti\u0107i dalje i dublje od ve\u0107 na Zapadu prihva\u0107ene ideje »participacije«. Postojala je \u010dak iluzija da samoupravljanje mo\u017ee da zameni, ili makar umanji, naraslu potrebu priklanjanja pluralizmu i višepartijskom sistemu. Ali, razume se, nije mogla – kao što se proklamovalo – da postane osnova društvenog i dr\u017eavnog poretka, jer nije podrazumevala opštu demokratizaciju i odricanje od jednopartijskog dirigovanja.<\/p>\n Ali pravde radi treba priznati da je jugoslovenski socijalizam, iako nije unapredio demokratske i gra\u0111anske slobode, ipak, posle pedesetogodišnjeg trajanja, iza sebe ostavio društvo i dr\u017eavu u boljem stanju nego što je zatekao. Nije valjda suvišno primetiti da uz svu ideološku sli\u010dnost i organsku srodnost, nikad nije bio rigidan i neslobodan kao sovjetski. Ni sama oznaka »komunizam« ne pripada mu podjednako kao svim drugim zemljama socijalisti\u010dkog lagera. <\/p>\n *<\/p>\n Kašnjenje demokratskih, društvenih i ekonomskih reformi ote\u017eavalo je i reformu nacionalnih odnosa. Federalni etatizam postepeno se preseljavao na republi\u010dki nivo, gde su ga ulepšavale jarke nacionalne boje. Nije dr\u017eavnoj celini Jugoslavije naštetilo što su se republike osamostaljivale nego što je priroda vladavine u njima ostala ista kakvu su njeni nacionalni predvodnici u federalnoj dr\u017eavi oštro osu\u0111ivali. Sve je ostalo \u010dvrsto podre\u0111eno jednopartijskom monopolu, prvo federalnom, zatim, još i striktnijem, nacionalno-republi\u010dkom. Zato je i bilo mogu\u0107e da istinska demokratizacija nacionalnih odnosa ostane bez zna\u010dajnijih pozitivnih uticaja na demokratizaciju društvenih odnosa.<\/p>\n U periodu 1971-1972. Tito se temeljito, uz pomo\u0107 konzervativnog dela partije, obra\u010dunao sa hrvatskim zahtevom za reformu federacije (maspokom) koji – iako optere\u0107en nacionalisti\u010dkom podrškom, nije bio i bez opravdanih demokratskih zahteva, i nije u suštini bio antijugoslovenski. Skoro godinu dana, zatim, sledio je obra\u010dun i sa demokratskom reformisti\u010dkim inicijativama u Srbiji, koju su predstavljali liberali Marka Nikezi\u0107a, \u010dija su nastojanja uklju\u010divala i potrebu da se demokratizacija društva osloni na demokratizaciju odnosa u federaciji. Prigovarano im je što se kao odlu\u010dni protivnici nacionalizma nisu vatreno pridru\u017eili horskoj osudi onog hrvatskog. Obra\u010dun nije usledio zbog vlastodr\u017ea\u010dke »simetrije« nego zato što je dogmatizmom optere\u0107eno Titovo rukovodstvo više zaziralo od demokratije nego od narastaju\u0107ih nacionalizama. <\/p>\n *<\/p>\n Nije danas mogu\u0107e dokazati, ali je još te\u017ee osporiti, da bi jugoslovenska ideja – ta\u010dnije ideja jugoslovenskog zajedništva – \u010dak i nekoliko godina pre miloševi\u0107evskih ratova, mogla da dobije ubedljivu ve\u0107inu na svakom poštenom referendumu, manje-više u svim jugoslovenskim republikama.<\/p>\n Pa zašto se onda, nakon pedeset godina svoga postojanja, posle monarhisti\u010dke, i titovska Jugoslavija kona\u010dno raspala, opet u ruševinama i krvi?<\/p>\n Za sedamdeset godina svog postojanja (1918-1941. i 1945-1991) Jugoslavija je bila i kraljevska i socijalisti\u010dka, i unitarna i decentralizovana, i samoupravlja\u010dka i titovska – jedino nikada nije bila istinski demokratska! Nije to bio ni bur\u017eoaski monarhizam, ni Titov revolucionarni, jednopartijski socijalizam. A samo kao istinski demokratska mogla je da se ili odr\u017ei, ili makar mirno i uljudno razi\u0111e. Nisu Jugoslaviju rušili zbog »komunizma« – koji se kod nas još i mogao transformirati, kao na primer kineski – nego zbog njenog multietni\u010dkog kosmopolitizma, sa kojim se probu\u0111eni etnonacionalizam nije mogao pomiriti. Oni koji tvrde da je komunizam ukinuo srpsku dr\u017eavnost zaboravljaju da je nju ukinula srpska monarhija, kada je nacionalne entitete utopila u administrativne banovine. U »komunisti\u010dkoj« federaciji Srbija je bila dominantna republika, sa svoje dve autonomne pokrajine, sa kojima je imala tri glasa u šesto\u010dlanoj federaciji, kada je sa njima umela da uspostavi saradni\u010dke odnose. <\/p>\n *<\/p>\n Osu\u0111uju\u0107i zla jednopartijskog »komunizma« ne treba izvinjavati ni oskudnu bur\u017eoasku demokratiju kraljevine Jugoslavije, dr\u017eave siromašnog naroda i bogate monarhije. Po\u010dela je unitaristi\u010dkim centralizmom nadnacionalne dr\u017eave »troimenog naroda«, a samo nekoliko godina kasnije slede zloglasni »zakon o zaštiti dr\u017eave«, zabrana sve uticajnije komunisti\u010dke partije, atentat u parlamentu, suspenzija legalnog i nametanje oktroisanog ustava, šestojanuarska diktatura, osnivanje kaznenih logora i dugogodišnje robije za politi\u010dke protivnike. Kompromitovala se ratnoprofiterskim bogatstvima, korupcionaškim aferama, bedom velikog dela radni\u010dkog i selja\u010dkog stanovništva, \u017eandarmerijskim batinaškim intervencijama protiv zabranjenih štrajkova, i najzad oficirskim pu\u010dem 27. marta, uo\u010di fašisti\u010dke okupacije. Nije bila najgora dr\u017eava u Evropi, ali nije bila ni prosperitetna ni uzorno demokratska. Sporazum Cvetkovi\u0107-Ma\u010dek bio je prvi, pa i taj je bio zakasneli korak ka federalizaciji unitaristi\u010dkog dr\u017eavnog ure\u0111enja, koju je prekinuo rat. Razlozi za propast prve Jugoslavije ne iscrpljuju se njenim priklanjanjem Trojnom paktu, oficirskim pu\u010dem marta 1941. i fašisti\u010dkom okupacijom. <\/p>\n *<\/p>\n Naša zla imaju dublju i du\u017eu istoriju nego naš komunizam. Nijedno multietni\u010dko društvo – ako nije demokratsko – ne mo\u017ee trajnije da izbegne pokore nacionalizma, baš kao što nijedan nacionalizam ne mo\u017ee a da ne završi u autokratiji, bilo da je ona monarhisti\u010dka, komunisti\u010dka ili, kao posle pada komunizma, nacionalisti\u010dka. Nije pravo pitanje da li je komunizam kriv za raspad Jugoslavije kao zajedni\u010dke dr\u017eave, nego koliko je kriv za pomamu nacionalizama posle \u010dega više nije imala nikakvog izgleda. Komunizam na umoru – nacional-radikalizam na pomolu! Ekstremni nacionalizam kao i ideološka, rasna i verska zatucanost, doveli su toliko puta do kolektivnog gubljenja razuma, krvavih progona, lova na veštice, sveopšteg moralnog posrnu\u0107a, neo\u010dekivano velike mase do tada mirnih i razumnih ljudi.<\/p>\n Da je komunizam bio sposoban da se demokratizuje, morao je biti spreman ne samo da deli vlast, nego i da je napusti na slobodnim izborima. Tome ni demokrati nisu radi, a autoritarci to ne mogu ni da zamisle. »Komunizam nije gubio istorijske bitke, nego bitku sa istorijom« (\u0110ilas, Nesavršeno društvo).<\/p>\n Ostavimo komunizmu njegove grehe, nisu ni malobrojni, ni oprostivi. Ali nemojmo sve krivice pripisivati komunizmu. Time samo opravdavamo Miloševi\u0107ev militantni nacionalizam koji se javio kao najpouzdaniji znak napuštanja komunisti\u010dkog ideološkog internacionalizma. Ni komunizam, kao ni re\u017eimi pre njega, pa ni petooktobarski demokratizam, nisu mogli da slede lekciju prave civilizacije – da od svakog prethodnog perioda treba preuzeti nesumnjiva dostignu\u0107a i samo po tom kriterijumu odbaciti ono što zaslu\u017euje osudu.<\/p>\n Vreme »komunizma« i Tita \u010deka pravednu istorijsku ocenu. Ne mo\u017ee mu se osporiti da je bio hrabar ratnik i dr\u017eavnik, iskreni privr\u017eenik jugoslovenskog zajedništva i njene nezavisnosti. I makar toliko ga priznati i poštovati koliko ga još i danas poštuje civilizovani svet. Na\u0107i meru izme\u0111u satanizacije i nostalgije. <\/p>\n *<\/p>\n Srbija je najviše doprinela stvaranju i prve Jugoslavije ali je baš ona najviše doprinela propasti druge. Hrvatski »doprinos« jedva da je nešto manji. U obe su ekstremisti nacionalno pitanje postavili kao teritorijalno, obema je dr\u017eavna celina Jugoslavije smetala da se teritorijalno prošire. Svaka je pretendovala na deo teritorije neke druge, a obe na \u010ditavu teritoriju nacionalno izmešane Bosne i Hercegovine. Svetska zajednica li\u010dila je ponekad na samouverenu lekarsku ekipu u kojoj svako predla\u017ee poneku amputaciju, a da prethodno konzilijum nije utvrdio od \u010dega pacijent zapravo boluje i mora li se nešto se\u0107i pre nego što se svi drugi lekovi poka\u017eu neefikasnim. Kada je pacijent izdahnuo lekari peru ruke i pravdaju se tvrdnjom da nije ni imao uslova da ostane u \u017eivotu. Jugoslavija je bolovala od sasvim druge bolesti nego što je ona od koje je le\u010dena. Još dugo nakon po\u010detka jugoslovenske krize niko nije ohrabrivao raspad Jugoslavije, svesni tragi\u010dnih posledica koje ona mo\u017ee izazvati, ni evropske sile, ni susedi, a poslednja Amerika. O tome dokumentovano govori nedavno objavljena knjiga \u017divorada Kova\u010devi\u0107a Amerika i raspad Jugoslavije. Rešenja su mogla uspeti samo kao naša, a pomo\u0107 bilo \u010dija, ako je dobronamerna i blagovremena. <\/p>\n *<\/p>\n Jugoslavija mo\u017eda i nije bila najbolje, ali je svakako bila najmanje r\u0111avo rešenje. Bar to je, ako ništa drugo, dokazao i ovaj besmisleni rat u kojem su skoro svi prošli gore zbog toga što su je rušili umesto da su je civilizovano preuredili. Nije svaka Jugoslavija bolja od nikakve, ali nema valjanih dokaza da bi bilo bolje da nije bilo nikakve. Jugoslavija ni za Srbiju nije bila jedno »izgubljeno istorijsko vreme« (V. Koštunica i ne samo on: »Svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu!«). Naprotiv, baš je Srbija izgubila jedno istorijsko vreme, <\/p>\n pokušavaju\u0107i da federaciju podredi svojoj dominaciji (»\u010cvrsta federacija«, »Jedan \u010dovek jedan glas«, »Gde god \u017eive Srbi to je Srbija«…). Po planovima takvog preure\u0111enja, nekoliko miliona ljudi moralo je da napusti svoje domove, da promeni zavi\u010daje i susede, radna mesta, poznanike i prijatelje, pa \u010dak i svoje bra\u010dne drugove! Malo šta je nehumanije od humanog preseljenja koje su maloumno dogovarali, branili pa i organizovali istaknuti predstavnici srpsko-hrvatske intelektualne elite. Bilo je jasno da humano preseljenje ima za cilj baš etni\u010dko \u010diš\u0107enje, a da se takav cilj nije mogao postizati bez rata.<\/p>\n Garancija prosperiteta na multietni\u010dkom Balkanu nisu ekskluzivno nacionalne dr\u017eave nego otvorena multietni\u010dka društva. Pošto u Srbiji nije bilo spremnosti za sporazumna, demokratska rešenja, ovladali su oni koji su nametali nacionalna. Srpski velikodr\u017eavni hegemonizam razbio je Jugoslaviju, udaljio jednu za drugom sve njene sastavne delove jugoslovenske federacije, pa \u010dak i Crnu Goru. I, ako ne malaksa, ima\u0107e još šta da poruši.<\/p>\n Dotrajalost Velike Jugoslavije je bila samo dotrajalost dotadašnjih oblika njenog postojanja. Poslednja realna šansa za opstanak Jugoslavije bila je reforma Ante Markovi\u0107a 1990. Evropa i Amerika su reformu doduše toplo pozdravile, ali se nisu postarale da je materijalno podupru, sumnjaju\u0107i da ona ne bi bila dovoljna garancija za pad komunizma, ako opstane jugoslovenska celina. Va\u017enije im je bilo da padne komunizam nego da opstane jugoslovenska dr\u017eava. <\/p>\n *<\/p>\n Jugoslavije kakva je bila do 1941. godine – pa ni one kakva je bila do po\u010detka oru\u017eanog sukobljavanja – nikada više, razume se, niti mo\u017ee niti treba da bude. Bila bi korak nazad, posle svega što se s njom i oko nje i posle nje dogodilo. Me\u0111utim, sedam decenija njenog postojanja ne mo\u017ee ostati bez ikakvog traga. Jugoslavija nije bila samo geografski pojam, niti vešta\u010dka multinacionalna dr\u017eavna konstrukcija, nego civilizacijska i kulturna \u010dinjenica, stvarana, obnavljana i razvijana zahvaljuju\u0107i integrativnom duhovnom nastrojenju najve\u0107eg dela njenog stanovništva. Ve\u0107 to je dovoljno da doka\u017ee nehumani i antikulturni karakter teze, istaknute u nacionalisti\u010dkom ludilu, da isti narodi, koji su vekovima \u017eiveli pomešano,sada ne mogu više da \u017eive zajedno,pa \u010dak ni mirno jedni pored drugih! Prema bolesnom rezonu koji su prouzrokovali mr\u017enja i rat, ispada da se mo\u017ee sa svojim nasilnicima i ratnim profiterima, a ne mo\u017ee sa \u010destitim ljudima tu\u0111e krvi i vere. Znatan deo intelektualaca, najviše srpskih i hrvatskih, dali su \u017ealostan doprinos toj ksenofobi\u010dnoj isklju\u010divosti. Iza bezumnog rušenja Jugoslavije ostaje samo more grobova, porušeni gradovi i stid pre\u017eivelih. <\/p>\n *<\/p>\n Ako je stvaranje Evropske unije najbolja vest u Evropi posle Drugog svetskog rata, krvavi raspad Jugoslavije svakako je – najgora.<\/p>\n Jugoslavija nije morala da propadne zbog svoje multietnije, multikonfesije i multikulture, ali je morala zbog hegemonizma, apsolutizma i nedemokratije. Kad bi podlegla nacionalisti\u010dkoj infekciji ni uspešna EU ne bi mogla da opstane (ne bi uostalom mogla ni da nastane). Reformisana i demokratski preure\u0111ena Jugoslavija, i Srbija s njom, mogla je uspešnije da se pribli\u017ei Evropskoj uniji nego njeni osamostaljeni delovi.<\/p>\n Svi delove bivše Jugoslavije danas \u017eele da se pridru\u017ee prosperitetnoj evropskoj zajednici, a ona u stvari po\u010diva na istim integrativnim na\u010delima na kojima je po\u010divala danas bivša jugoslovenska zajednica, sa svim republikama bivše Jugoslavije, uklju\u010duju\u0107i, razume se, i autonomno Kosovo. Samo sa tog stanovišta je umesno osporavati i rešenost Kosova da se proglasi dr\u017eavom, jer \u0107e i njen smisao postepeno da se gubi u kolektivu EU, kao uostalom i svih balkanskih dr\u017eava, uklju\u010duju\u0107i i samu Srbiju. Jer, iako EU nije negacija bilo \u010dije dr\u017eavne samosvojnosti, nespojiva je s anahronom ambicijom apsolutizovanog dr\u017eavnog suvereniteta.<\/p>\n Onog momenta kada je Miloševi\u0107 po\u010deo da rastura Jugoslaviju Srbija je po\u010dela da gubi Kosovo. Prosperitetna Srbija mo\u017ee ponovo ste\u0107i veliki uticaj na Kosovo, ali nikada više dr\u017eavni i teritorijalni suverenitet nad njim. Lakše \u0107e se Srbiji nametnuti nezavisnost Kosova nego Kosovu povratak pod srpski suverenitet. <\/p>\n *<\/p>\n Ideologija, \u010dak i totalitarna, homogenizuje relativno. Samo nacionalizam – pogotovo uz pomo\u0107 religije – homogenizuje apsolutno. Za društveni oblik ljudi se opredeljuju, a naciji automatski pripadaju. Šovinizam neprirodno poravnava i ujedinjuje ljude po nacionalnim, da se oni ne bi prirodno ujedinjavali po gra\u0111anskim uverenjima.<\/p>\n Suviše dugo su obe Jugoslavije stajale na raskrsnici izme\u0111u evropske civilizacije, kojoj su pripadale, i patrijarhalnog narodnjaštva – sklonog nasilju i despotiji – od kojih nisu uspevale da se otrgnu. Balkanski i srpski multietni\u010dki, geopoliti\u010dki i strateški prostor (i visok stepen zainteresovanosti Evrope i velikih sila za njega) nala\u017eu da se ovde ne sme voditi uska, provincijalna, nacionalisti\u010dka politika, bez štete po region i svaku zemlju u njemu. I lokalna politika zato ovde uvek mora biti moderna, dobrosusedska, evropejska i svetska. <\/p>\n *Autor je bio partizan, diplomata i dr\u017eavnik, dugogodišnji publicista i saradnik Republike<\/em><\/p>\n Republika.co.yu<\/em><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":" Jugoslavija mo\u017eda i nije bila najbolje, ali je svakako bila najmanje r\u0111avo rešenje. Bar to je, ako ništa drugo, dokazao i ovaj besmisleni rat u kojem su skoro svi prošli gore zbog toga što su je rušili umesto da su je civilizovano preuredili <\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-46846","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/46846","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=46846"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/46846\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=46846"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=46846"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=46846"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}