{"id":46577,"date":"2008-02-21T11:43:57","date_gmt":"2008-02-21T11:43:57","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=46577"},"modified":"2008-02-21T11:43:57","modified_gmt":"2008-02-21T11:43:57","slug":"telesni-sok","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2008\/02\/21\/telesni-sok\/","title":{"rendered":"Telesni \u0161ok"},"content":{"rendered":"

Razgovor s Naomi Klajn, autorkom knjige \\'Kapitalizam katastrofe\\’<\/em><\/p>\n

Pi\u0161e: Greg Grandin<\/strong><\/em><\/p>\n

Naomi Klajn je kanadski novinar i redovni saradnik The Nation<\/em>" i londonskog Guardiana<\/em>. Po\u010dinju\u0107i s Ne logo: uzimanje na nišan brendovskih nasilnika (1999) rad Klajnove je istra\u017eivao dve glavne sile koje su oblikovale posthladnoratovski svet: ekspanziju radikalnog slobodno-tr\u017eišnog kapitalizma i, nakon jedanaestog septembra, o\u017eivljavanje imperijalnog militarizma. Više od samog istra\u017eivanja neumerenosti, zloupotreba i narodnog suprotstavljanja neoliberalizmu i ratu, novinarstvo Klajnove ih dosledno povezuje, istra\u017euju\u0107i kako je korporativni globalizam Klintonove ere neosetno preto\u010den u neokonzervativnu doktrinu preventivnog ratovanja. Latinska Amerika, prvi region gde je neoliberalizam bio nametnut i prvi koji je proizveo odr\u017eivi pokret otpora prema njemu, dugo je bio centralni fokus njenog rada, koji je uklju\u010divao, pored njenog pisanja, Lovinu, dokumentarac iz 2004. koji je producirala sa svojim mu\u017eem Avi Luisom, dokumentuju\u0107i preuzimanje La Forje, fabrike automobila iz Buenos Airesa, od strane svojih radnika prate\u0107i argentinsko ekonomsko topljenje 2002. godine. \u010clan NACLA ure\u0111iva\u010dkog odbora Greg Grandin intervjuisao je Klajnovu prilikom \u010detrdesete godišnjice NACLA.<\/p>\n

Šta ste mislili pod naslovom vaše nove knjige Doktrina šoka? <\/strong><\/p>\n

Doktrina šoka je filozofija koja je dirigovano donošenje odluka na najvišim nivoima vlade u SAD i u mnogim drugim zemljama. To je filozofija za ljude \u010dija je politi\u010dka agenda toliko nepopularna, da se ne mo\u017ee nametnuti pod normalnim okolnostima. Mora postojati neka vrsta šoka ili telesnog udara ka društvu – rat, teroristi\u010dki napad, prirodna katastrofa – koja \u010dini da ljudi izgube tlo pod nogama, izgube svoju orijentaciju. Kao posledica tog šoka, vi mo\u017eete progurati kroz politi\u010dki program ono što ina\u010de ne biste mogli. To je centralni princip doktrine šoka, koju ja tako\u0111e zovem "kapitalizam katastrofe". <\/p>\n

Milton Fridman, poslednji ekonomski guru slobodnog tr\u017eišta, artikulisao je doktrinu šoka bolje od ikoga. On je napisao ranih osamdesetih: „Jedino kriza – stvarna ili tako opa\u017eena – proizvodi pravu promenu. Kada se kriza dogodi, akcije koje se preuzimaju zavise od ideja koje le\u017ee unaokolo." On je govorio o svojim vlastitim idejama, radikalno ideološkoj kampanji slobodnog tr\u017eišta, zasnovanoj na ekonomskoj katedri \u010dikaškog univerziteta, kampanji koja nije mogla napredovati pod normalnim okolnostima. On je to znao iz prve ruke: Nikson je bio pun razumevanja za Fridmanove ideje, ali je otkrio da se, ako bi ih sproveo u politiku, ne bi mogao odr\u017eati na vlasti u izbornoj demokratiji. To je bilo posle iskustva kada je Fridman izašao sa krizom kao svojim rešenjem. On je upu\u0107ivao na ekonomsku krizu, ali u knjizi koju sam pogledala, širok je opseg trauma koje mogu poslu\u017eiti ovoj „razmekšavaju\u0107oj" svrsi za nametanje politika slobodnog tr\u017eišta.<\/p>\n

Ispitala sam tri razli\u010dita na\u010dina šoka: prvo, glavni kataklizmi\u010dki doga\u0111aji, poput ratova i teroristi\u010dkih napada, koji bacaju ljude u stanje potpune dezorijentacije. Ovo ih omekšava za drugi šok, tako\u0111e poznat kao šok terapija – ekonomske politike slobodnog tr\u017eišta progurane kroz sve odjednom, kao vrsta ekstremnih dr\u017eavnih reformi. To smo videli u \u010cileu sedamdesetih, Boliviji osamdesetih, Rusiji devedesetih. Tre\u0107i oblik šoka jeste doslovan šok mu\u010dilišta. Ja sam dokazivala da je mu\u010denje sna\u017eno povezano sa ekonomskom šok terapijom, jer kada ljudi odbace „reforme" slobodnog tr\u017eišta, tada dr\u017eave \u010desto prelaze na mu\u010denje pojedinaca, a tako\u0111e i terorisanje \u010ditavih društava. Postala sam zainteresovana kako ova tri šoka poja\u010davaju jedan drugi kada sam bila u Iraku pokrivaju\u0107i okupaciju. Prvo su došli „šokiraj i ulij strahopoštovanje" napadi. Onda, pod Polom Bremerom, Irak je prešao od zemlje koja se gušila pod sankcijama u apsolutni kapitalizam Divljeg Zapada. Ovo je bio drugi šok. Ali Ira\u010dani nisu reagovali na na\u010din koji je bio o\u010dekivan. Oni su se po\u010deli organizovati i protestovati i odupirati. A kada se pojavio otpor, videli smo tre\u0107i šok, koji je telesni šok, mu\u010dilište.<\/p>\n

Mnogi \u010ditaoci \u0107e znati da je \u010cile prvo mesto gde je direktna veza izme\u0111u neoliberalne ekonomije i mu\u010denja postala o\u010digledna. Ali pozadina Fridmanove umešanosti sa Pino\u010deovom vladom nije tako dobro poznata.<\/strong><\/p>\n

Godinama ranije, kada sam \u010dula frazu „\u010dikaški momci", mislila sam da se to odnosi na severoamerikance koji su otišli u \u010cile i radili sa Pino\u010deom. I to je bilo ta\u010dno u nekoj meri, jer je Fridman li\u010dno putovao u \u010cile 1975. i sreo se sa Pino\u010deom. Ali pravi \u010dikaški momci, kao što ste vi napisali u Imperijalnoj radionici , bili su \u010cileanci koji su studirali na Univerzitetu u \u010cikagu. U velikoj meri, to nije bio samo akademski program, nego pokušaj vlade SAD da promeni ideološki pejza\u017e Latinske Amerike. To je po\u010delo u pedesetim, kada je veliki deo zabrinutosti u Vašingtonu usmeren na takozvane pink ekonomije i utisak da se Latinska Amerika veoma ubrzano kre\u0107e ka levici.<\/p>\n

Jedna strategija, smišljena od USAID, bila je dovo\u0111enje velikog broja \u010dileanskih studenata na Univerzitet u \u010cikagu, koji je tada bio smatran za veoma ekstremnu instituciju. U Sjedinjenim Dr\u017eavama, \u010dikaška ekonomska katedra bila je vi\u0111ena kao put izvan. Fridman se uvek \u017ealio na to kako je bio marginalan, kako Kejnzijanci na Harvardu i Jejlu imaju monopol na politi\u010dki uticaj. On i njegove kolege videli su sebe kao bandu pobunjenika na ivici, rade\u0107i s onim latinoameri\u010dkim studentima, koji su bili uvedeni u ono što je prakti\u010dno bio kult ekstremnog kapitalizma. Studenti su bili obu\u010davani kao ideološki ratnici – njihova nastava je bila pla\u0107ena od vlade SAD i kasnije fondacije Ford – a onda su poslati nazad ku\u0107i da se bore sa „pinkovima" („crvenima", prim. prev.). Po\u010delo je sa \u010cileom, ali je kasnije prošireno na Argentinu, Brazil, Meksiko.<\/p>\n

Ali to je propalo. Iako su milioni dolara potrošeni na njihovo obrazovanje, ovi ideološki ratnici do\u017eiveli su neuspeh. Vratili su se u \u010cile u šezdesetim i tamo su imali svoje male \u010dasopise i ekonomske strane u novinama i oni su objavljivali radove. Ali politi\u010dka debata se toliko pomerila ka levici, da su oni za nju postali irelevantni. Ideja da \u0107e ameri\u010dki State Department nekako pretvoriti \u010cile u Fridmanizam, u formu kapitalizma koja je radikalnija od bilo \u010dega što je bilo pokušano u SAD, razumljivo je bila apsurdna.<\/p>\n

Ovaj po\u010detni neuspeh je va\u017ean zbog toga što nam je tako \u010desto govoreno da je kapitalizam, ili ovaj radikalni vid kapitalizma, trijumfovao širom sveta zbog bitke ideja, i da su Fridmanovci pobedili. Kada je Fridman umro prošle godine, slušali smo nesmanjene proslave ove tobo\u017ee mirne bitke koju je njegova strana dobila. Oni su pobedili u Latinskoj Americi, oni su pobedili u Rusiji, oni su pobedili u Kini – ili nam je tako re\u010deno. Ali od samog po\u010detka, od prvih laboratorijskih ispitivanja, Fridmanovci su gubili loše kada je bilo mirno.<\/p>\n

Ali tada, naravno, \u010dikaški momci su se vratili, nakon svrgavanja Salvadora Aljendea, ovog puta sa tenkovima. I to je bilo u ovom brutalnom, anti-demokratskom kontekstu da su oni „pobedili".<\/p>\n

Kako je \u017eivot u Latinskoj Americi informisao vaše analize, da je ova radikalna ekonomska doktrina zahtevala intenzivnu koli\u010dinu nasilja i prinude da bi se izvršila? <\/strong><\/p>\n

\u017dive\u0107i u Argentini tokom jedne godine, pre otprilike pet godina, moj mu\u017e, Avi Luis i ja smo pravili film o tamošnjoj ekonomskoj krizi. Svi sa kojima sam razgovarala u Argentini su rekli da je trideset hiljada ljudi nestalo sedamdesetih godina, da bi ekonomski model mogao biti nametnut, nakon što je druga grupa \u010dikaških momaka došla na vlast unutar vojne diktature. Oni su tretirali ovu uzro\u010dnost kao potpuno samo-evidentnu. \u017divot u Argentini dao mi je pouzdanje da stvarno napravim one veze i imenujem imena i ka\u017eem, dobro, ako ovaj ekonomski projekat mo\u017ee biti nametnut jedino kroz nasilje, tada sigurno arhitekte tog ekonomskog projekta dele odgovornost s ljudima koji su povla\u010dili obara\u010d i izgradili mu\u010dilišta. Levi\u010dari su bili smatrani odgovornima za totalitarne re\u017eime i ideologija centralizovanog dr\u017eavnog komunizma je bila smatrana odgovornom kada se mogla nametati jedino kroz masakre. I mi smo prihvatili to. I ja mislim da je to pošteno. Ja ka\u017eem to kao levi\u010dar. Ali desnica nikada nije bila primorana da pro\u0111e kroz isto prodiranje u dubinu sopstvene duše. I to treba da se dogodi. Ako se to ne dogodi, potraga za slede\u0107om šok laboratorijom \u0107e se nastaviti.<\/p>\n

Desnica je zbunjena oko latinoameri\u010dke laboratorije i sortira ono što \u017eeli da ka\u017ee, pa, to se ne ra\u010duna. Oni podme\u0107u datum krstaškog rata za slobodno tr\u017eište od svog pravog po\u010detka u 1973. pa do osamdesetih, sa Reganom i Ta\u010derovom, i zatim dokazuju kako je krstaški pohod bio miran i demokratski. Oni pokušavaju da zaborave one rane godine pod Pino\u010deom. <\/p>\n

Vaša knjiga obavija svoj put kroz istoriju vrednu zapa\u017eanja, od Britanije posle Foklandskog rata, preko SAD pod Reganom i post-hladnoratovske Isto\u010dne Evrope, do Iraka, Ju\u017ene Azije i Nju Orleansa. <\/strong><\/p>\n

Gledala sam u ona klju\u010dna \u010dvorišta koja su bila izdavana kao mirna i demokratska: Britanija i Bolivija u osamdesetim, Jeljcin u devedesetim, i ostala. Slu\u010daj Ta\u010derove je posebno zanimljiv. Ona je pokušala da progura neke veoma nepopularne reforme slobodnog tr\u017eišta 1981. i 1982., stvaraju\u0107i sebe kao najnepopularnijeg premijera u britanskoj istoriji, ili sigurno u istoriji glasanja. Mislim da se spuštala do 22% u anketama. Bilo je jasno da unutar britanske demokratije, ona nije mogla da ostvari svoje ciljeve kada se suo\u010davala sa reizborom. I tada je argentinska hunta osvojila Malvine ili Foklandska ostrva, doga\u0111aj koji je Ta\u010derovoj spasao politi\u010dku karijeru. Posle pobede u foklandskom ratu, njena popularnost je sko\u010dila na 59%. Ona je pretvorila ovaj uspeh u rat kod ku\u0107e, i bila je veoma eksplicitna oko toga. Kada je poslala u pobunu policiju da razbije napad kopa\u010da uglja, ona je rekla: „Mi smo se borili s neprijateljem napolju, a sada \u0107emo se boriti s neprijateljem unutra". A neprijatelj unutra bio je sindikat. <\/p>\n

Vi ste tako\u0111e skicirali nov na\u010din akumulacije kapitala, na na\u010din nove ekonomske logike, u kojima su dinami\u010dni sektori globalne ekonomije vezani za ono što ste nazvali „kompleks kapitalizma katastrofe".<\/strong><\/p>\n

To je mnogo krupnije od vojno-industrijskog kompleksa, za koji mi naginjemo da mislimo kao o kompanijama koje prave projektile i dobijaju velike ugovore da ponovo izgrade mostove koji su bombardovani. Kompleks kapitalizma katastrofe je zaista privatizovana bezbednosna dr\u017eava – zajedno izgradnja bezbednosne dr\u017eave na „doma\u0107em frontu" i ekspanzija ameri\u010dkog carstva u inostranstvu, u posledicama rata i prirodnih katastrofa. Danas mi razumemo kako je Bušova administracija koristila jedanaesti septembar da prigrabi vlast za izvršne ogranke da bi vodila preventivne ratove. Bela ku\u0107a je koristila šok od jedanaestog septembra da zaobi\u0111e diskusiju i, u ime sigurnosti, krene sa vrlo anti-demokratskom agendom.<\/p>\n

Ali u isto vreme kada su prigrabili mo\u0107, sve je prepušteno privatnim kompanijama. Tako da je sigurna dr\u017eava koju su oni izgradili bila šuplja, u smislu da je izgledala kao da je pokrenuta od vlade, ali sve je prešlo u privatne ruke. Po\u010dinjem da mislim da Rat protiv terora igra istu vrstu uloge kao prava tr\u017eišna obmana, veoma sli\u010dna kompanijama koje svoje proizvvode plasiraju preko interneta koje su se pojavile kasnih devedesetih. Ova nova ekonomija je objavljena posle jedanaestog septembra. Poslovni prospekt je bio ovaj: ameri\u010dka vlada \u0107e u\u010diniti šta god bude trebalo da bi u\u010dinila dr\u017eavu „bezbednom" kod ku\u0107e; mi \u0107emo voditi rat protiv zla svuda, zauvek.<\/p>\n

Iz poslovne perspektive, ovo je ogromno vra\u0107anje poverenja, jer investitori uvek tragaju za predvidivoš\u0107u i stabilnoš\u0107u, a Bušova administracija je to isporu\u010dila. To je stvorilo tr\u017eište od 200 milijardi dolara u bezbednosti domovine i objavilo da zahtev nikada ne\u0107e prestati. Drugim re\u010dima, ako ulo\u017eite svoj novac u ovu industriju, ako obezbe\u0111ujete „bezbednosne" proizvode da zadovoljite zahteve koje ste stvorili, to je bezbedna opklada. Vlada, dok pokre\u0107e ovu novu ekonomiju, tako\u0111e deluje kao svoji rizi\u010dni kapitalisti, obezbe\u0111uju\u0107i neograni\u010dena sredstva za bilo koga ko se mo\u017ee pojaviti s najnovijim spravama (oru\u017ejem, prim. prev.) da nas u\u010dini sigurnim ili da vodi rat u inostranstvu.<\/p>\n

Sektor domovinske bezbednosti je odli\u010dan primer ovoga. To nije vladina agencija u tradicionalnom smislu, nego pre prazan omota\u010d koji postoji samo da razdeli novac privatnim izvo\u0111a\u010dima da stvore proizvode koje vlada potom kupuje.<\/p>\n

Jedan razlog zašto je trebalo toliko dugo da se ovo prepozna kao nova ekonomija i razume kako ovo menja naše \u017eivote je to što smo mi u devedesetim navikli da se naše elite hvališu o svom bogatstvu. Vratimo se tada, beskrajne povorke šljašte\u0107ih \u010dlanaka koji su nam govorili kako su kapetani informati\u010dke ekonomije bili bogati. Ali titani kompleksa kapitalizma katastrofe se ne hvale; oni znaju bolje od toga. Tako da je ovo ekonomija sa mnoštvom internet-kompanija ali sa diskrecijom CIA-e. Rezultat je da javnost ne pri\u010da o kapitalizmu katastrofe kao o novoj ekonomiji, iako su njegove implikacije dramati\u010dnije od onih u Fordizmu.<\/p>\n

Govorite o Izraelu kao laboratoriji za ovu novu ekonomiju, na\u010din na koji je \u010cile bio laboratorija za neoliberalizam – zemlja koja konstantno vodi ratove, ali u\u017eiva u \u017eivahnoj ekonomiji. <\/strong><\/p>\n

Izrael je slu\u010daj za detaljno prou\u010davanje šta se doga\u0111a kada zemlja potpuno izgubi svoj ekonomski podsticaj za mir. To je zanimljivo u smislu priznate mudrosti devedesetih: „Slobodna trgovina" \u0107e potpomo\u0107i miru, otkada \u0107e zemlje biti previše zauzete trgovinom bombi jedni drugima. Ali izraelska ekonomija je jedna od najuspešnijih na svetu, rastu\u0107i 8% godišnje, i mnogo od onoga što pokre\u0107e ovaj rast je ratna industrija. Izrael je pretvorio sebe u izlo\u017ebeni prostor za tehnologije nacionalne bezbednosti, kao što su se vazdušni avioni bez posade koristili da osmatraju i ciljaju palestinske lidere. Njihova sposobnost da pogode nekoga u njegovom automobilu je bila dr\u017eana na me\u0111unarodnim izlo\u017ebama oru\u017eja, dok se izraelska firma udru\u017eila sa Boingom da osvoji ugovor s nacionalnom bezbednoš\u0107u vredan 2.5 milijarde dolara, da izgradi takozvanu virtuelnu ogradu na meksi\u010dkim i kanadskim granicama. Prodajna literatura ovih izraelskih kompanija reklamirala je \u010dinjenicu da su ove tehnologije, bile one virtuelne ograde, bespilotne letelice ili obezbe\u0111enje aerodroma, bile ispitane na terenu na Palestincima. Tako da je Izrael krajnji paradoks. On pokazuje da brz rast i beskona\u010dni rat mogu koegzistirati. I to treba slu\u017eiti kao upozorenje o tome šta se dešava kada je tako mnogo ekonomije povezano sa kompleksom kapitalizma katastrofe – vi imate sna\u017ean nedostatak podstreka da izgradite mirniji, odr\u017eiviji svet.<\/p>\n

Kroz dvadeseto stole\u0107e, prirodne katastrofe u Latinskoj Americi su obezbedile prilike grupama povezanim sa levicom ili sa nacionalistima. Zemljotres iz 1994. u San Huanu u Argentini, signalizovao je po\u010detak Peronizma; zemljotresi u Nikaragvi i Gvatemali sedamdesetih vodili su pove\u0107anoj narodnoj radikalizaciji. Šta vi mislite da je preokrenulo ravnote\u017eu ka desnici, dozvoljavaju\u0107i joj da bolje iskoristi prednost poreme\u0107aja? <\/strong><\/p>\n

Kada se Fridman pojavio sa svojom teorijom o eksploataciji krize, on je veoma svesno podra\u017eavao levicu. Njegova strategija bila je oblikovana kako je uspešno levica reagovala na Veliku Depresiju, i on je mislio, iako to nikada nije rekao eksplicitno, da su pristalice slobodnog tr\u017eišta izgubile svoje samopouzdanje, da su socijalisti i Kejnzijanci bili spremni sa svojim zahtevima i agendama kada se tr\u017eište ruši. Mi treba da mislimo o celoj mre\u017ei desnog krila „trusta mozgova" koje je Fridman istrumentalizovao u osnivanju i odr\u017eavanju – Fondacija Heritage, o\u017eivljeni ameri\u010dki Enterprise institut, Cato institut – kao namenjenoj za o\u010duvanje ideja aktivnim, ako \u017eelite, da se osigura da su spremni i da \u010dekaju kada \u0107e nai\u0107i slede\u0107a kriza.<\/p>\n

Ali trustovi mozgova su tako\u0111e vešti u stvaranju mnogih kriza, ili atmosfere kriza, koje onda mogu eksploatisati. Polovina spisa koje štampaju u velikim koli\u010dinama ima re\u010d kriza u sebi – „dolaze\u0107a kriza u X" – u penzijama, društvenoj sigurnosti, u zdravstvenoj nezi. Oni su mašine za proizvo\u0111enje kriza. Mnogi spoljnopoliti\u010dki istra\u017eiva\u010dki centri, \u010desto finansirani od kompanija povezanih s kompleksom kapitalizma katastrofe, tako\u0111e igraju centralnu ulogu u odr\u017eavanju straha oko terorizma i imigracije, što skre\u0107e rast tr\u017eišta ka bezbednosnim proizvodima. Oni su posve\u0107eni intelektualnoj pripravnosti za katastrofu. Ovo smo videli dramati\u010dno nakon uragana Katarina. Trinaestog septembra, dve nedelje nakon što su nasipi probijeni, celono\u0107ni sastanak je odr\u017ean u fondaciji Heritage u Vašingtonu, dovode\u0107i zajedno klju\u010dne igra\u010de iz mnogih drugih velikih trustova mozgova, kao i republikanskih \u010dlanova Kongresa. Oni su izašli sa 32 slobodnotr\u017eišna rešenja za uragan Katarina. To je izvanredan spisak \u017eelja. Ali poenta je da su bili spremni: smanjili su radni\u010dki standard, školske vau\u010dere, \u010dak arkti\u010dko bušenje nafte. I gotovo svi su se odazvali, uklju\u010duju\u0107i izgradnju novih naftnih rafinerija.<\/p>\n

Zbog ovoga teorije zavere nisu neophodne: privreda i ekologija su nam sve podlo\u017enije krizama. Nije potrebno da krize budu stvorene namerno u mra\u010dnim zaverama. Sve što treba kapitalistima katastrofe je da budu spremni kada one nai\u0111u.<\/p>\n

Desnica je bila veoma dobra u ugledanju na stil i strategiju levice. Bolje nego što je levica ikad u\u010dinila, desnica je kombinovala disciplinu i provokaciju krize lenjinista sa gramšijevskim strpljenjem za rad kroz institucije, podstaknuta trockisti\u010dkom straš\u0107u. <\/p>\n

Oni tako\u0111e imaju mnogo više novca nego što je levica ikada imala!<\/p>\n

Ono što vi opisujete izgleda kao druga faza neoliberalizma. Prva faza je stvarala serijske krize; druga sada izaziva \u010ditavu novu ekonomiju koja profitira iz ovih kriza. <\/strong><\/p>\n

Što je ono što to \u010dini zastrašuju\u0107im. Zato što jednom kada dodate ekonomski podstrek za krizu, jedina pretnja jeste mir i ekološka odr\u017eivost. I to je zbog \u010dega je tako presudno da imamo javnu diskusiju o politi\u010dkim posledicama ove nove ekonomske faze.<\/p>\n

Me\u0111utim, ja vidim neki razlog za optimizam, uprkos svim zastrašuju\u0107im primerima cini\u010dnih kampanja za eksploataciju traumati\u010dnih trenutaka koje sam zabele\u017eila u knjizi. Levica pati od krize pouzdanja jer toliko mnogo nas veruje u la\u017e da su naše ideje oprobane i da su propale, i da smo izgubili bitku ideja. I iako su primeri u knjizi veoma uznemiruju\u0107i, oni pokazuju da naši saveznici – bilo da su u \u010cileu ili Jeljcinovoj Rusiji – nisu izgubili u poštenoj borbi; oni su smrskani. Ili druga\u010dije, oni su izdani od lidera koji su obe\u0107ali jednu stvar tokom izborne kampanje a isporu\u010dili nešto sasvim razli\u010dito kada su jednom došli na vlast (Solidarnost u Poljskoj, Afri\u010dki Nacionalni Kogres u Ju\u017enoj Africi). Tako da sam ja pokušala da istaknem ove socijal-demokratske ekonomske alternative koje su bile predlo\u017eene i izglasavane za više od prethodnih 35 godina, i ukazati da one nisu propale. One \u010dak nikada nisu ni pokušane, jer su ih šok terapeuti uništili pre nego što su dobile šansu da propadnu.<\/p>\n

Tako\u0111e pišete o „narodnoj rekonstrukciji", svakodnevnim odgovorima na najgora ne\u010doveštva neoliberalizma, pokrete koji su bili veoma sna\u017eni u Latinskoj Americi.<\/strong><\/p>\n

Kada sam \u017eivela u Argentini, \u010ditala sam dela Rodolfa Volša, jednog od najpoznatijih argentinskih novinara. Pre nego što je ubijen 1977. on je predvideo da \u0107e posledice terora potrajati izme\u0111u 20 i 30 godina. Kada sam \u010ditala to, 25 godina je prošlo, i ljudi su bili na ulicama, odbacuju\u0107i neoliberalizam. I svi su govorili: „Diktatura je gotova". Nisam imala ideju o \u010demu govore, jer je diktatura okon\u010dana još 1983. Ali što sam više pri\u010dala s ljudima, oni su više objašnjavali da ona nije završila za njih, da su i dalje bili uplašeni. Oni su i dalje imali neku vrstu terora koja je visila u vazduhu. I dalje su bili u šoku, ali su kona\u010dno izlazili iz toga i povratili svoje samopouzdanje. I ja mislim da je dobar deo sveta i dalje u šoku, ali on se najzad di\u017ee. Po\u010delo je u Latinskoj Americi i podiglo se prvo u Latinskoj Americi, tako da nam to treba dati nadu. <\/p>\n

Intervju je izvorno objavljen ovdje<\/a>, a PCNEN ga je preuzeo sa stranica Nove srpske politi\u010dke misli<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Razgovor s Naomi Klajn, autorkom knjige ‘Kapitalizam katastrofe’<\/em><\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-46577","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/46577","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=46577"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/46577\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=46577"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=46577"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=46577"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}