{"id":455219,"date":"2026-04-11T08:08:12","date_gmt":"2026-04-11T06:08:12","guid":{"rendered":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=455219"},"modified":"2026-04-11T08:08:12","modified_gmt":"2026-04-11T06:08:12","slug":"da-li-je-pravedna-tranzicija-zaista-pravedna","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2026\/04\/11\/da-li-je-pravedna-tranzicija-zaista-pravedna\/","title":{"rendered":"Da li je pravedna tranzicija zaista pravedna"},"content":{"rendered":"

Pi\u0161e: Tatjana Avramovi\u0107<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Koncept pravedne tranzicije pojavio se kao odgovor na strah da bi napu\u0161tanje fosilnih goriva moglo dodatno produbiti nejednakosti, kao i zabrinutost zajednica iz oblasti koje ekonomski zavise od ekstrakcije i eksploatacije fosilnih goriva, da \u0107e ostati bez izvora prihoda i biti zaboravljene. U svojim osnovnim formulacijama, ovaj koncept nagla\u0161ava da se prelazak na dru\u0161tva sa niskom emisijom ugljenika mora odvijati tako da se obezbede dostojanstven rad, socijalna inkluzija i smanjenje siroma\u0161tva, a da se istovremeno izbegne da teret tranzicije padne na radnike i zajednice zavisne od industrija koje nestaju. Da bi se dostigli ovi ciljevi, pravedna tranzicija postala je deo svih zna\u010dajnijih dokumenata, koji se ti\u010du zelene tranzicije i procesa dekarbonizacije ekonomije, po\u010dev\u0161i od Evropskog zelenog dogovora.<\/p>\n

Me\u0111utim, kako se tranzicija ubrzava, postaje sve jasnije da ga\u0161enje jedne industrije i za\u0161tita jedne grupe stanovni\u0161tva ne dolazi bez novih posledica. Zelena tranzicija, a sa njom i pravedna tranzicija, zahteva nove tehnologije, a nove tehnologije zahtevaju nove rudnike. Time se otvara prostor za ono \u0161to sve ve\u0107i broj autora naziva zelenim ekstraktivizmom, odnosno intenzivnom eksploatacijom minerala pod okriljem odr\u017eivosti. Eksploatacija kriti\u010dnih sirovina ve\u0107 se pokazuje kao izrazito \u0161tetna za mnoge zajednice, koje ispa\u0161taju radi ambicija, naj\u010de\u0161\u0107e zemalja globalnog severa, da smanje emisije gasova sa efektom staklene ba\u0161te.<\/p>\n

Zato su danas neka od bitnih pitanja \u2013 kako koncept pravedne tranzicije koegzistira sa realno\u0161\u0107u zelene ekstrakcije i kako se ideja socijalne pravde uklapa u \u010dinjenicu da \u0107e mnoge zajednice tek postati \u017ertve, ne zbog fosilnih goriva, ve\u0107 zbog \u010diste energije koja treba da ih zameni?<\/p>\n

Mnogi autori zato sve glasnije upozoravaju da tranzicija, ukoliko se nastavi u postoje\u0107em ekonomskom okviru, ne\u0107e biti pravedna, nego samo \u201epravedna za neke\u201c. Dok je, sa jedne strane, trend ga\u0161enje rudnika uglja, dodu\u0161e usporen, sa druge strane, imamo progla\u0161ene strate\u0161ke projekte u cilju sprovo\u0111enja evropskog zakona o kriti\u010dnim sirovinama, gde se mnogi od odabranih projekata ve\u0107 suo\u010davaju sa neslaganjem javnosti i zna\u010dajnim otporom lokalnih zajednica.<\/p>\n

\n

Za\u0161to je planirana zelena budu\u0107nost duboko ekstraktivna<\/h3>\n<\/blockquote>\n

Zelena tranzicija je u razli\u010ditim zemljama, kao i u Evropskoj uniji, \u010desto predstavljanoj kao predvodnicom u procesu dekarbonizacije, najvi\u0161e definisana setovima zakona koji, raspar\u010dani na razli\u010dite oblasti, treba zajedno da dostignu cilj smanjenja emisija i ubla\u017eavanja uticaja klimatskih promena. Evropska unija je od 2019. godine definisala ambiciozan Evropski zeleni dogovor kao svoju novu strategiju rasta, koji defini\u0161e put Unije do klimatski neutralnog kontinenta.<\/p>\n

Ovaj set zakona kombinuje razli\u010dite mehanizme, odluke i akcione planove, pa je tako EU kroz Mehanizam za pravednu tranziciju, izdvojila 17,5 milijardi evra kako bi podr\u017eala radnike, regione zavisne od uglja i energetski siroma\u0161na doma\u0107instva. Ovaj fond postoji da bi omogu\u0107io regionima, ovim sektorima i zajednicama, najranjivijim tokom procesa dekarbonizacije, da pre\u0111u na druge poslove, kao i na proizvodnju energije iz obnovljivih izvora.<\/p>\n

Dominantni narativi o pravednoj tranziciji vrlo retko govore o nepravednoj strani ovog procesa, kao i negativnom uticaju procesa zelene tranzicije globalnog severa na zemlje globalnog juga. Tako dolazimo i do kontradikcija velikih paketa, koji dovode do dekarbonizacije, kao \u0161to je Evropski zeleni dogovor gde, sa jedne strane, imamo Mehanizam za pravednu tranziciju, ali, sa druge, Zakon o kriti\u010dnim sirovinama (CRMA) koji defini\u0161e neophodne kriti\u010dne sirovine potrebne za sprovo\u0111enje ove tranzicije i postavlja ciljeve za pove\u0107anje ekstrakcije na samoj teritoriji EU i van nje.<\/p>\n

Tako\u0111e, imamo \u010dinjenicu da je sama tranzicija veoma tehnolo\u0161ki intenzivna i da je definisana kroz proizvodnju elektri\u010dnih automobila, gigafabrika baterija, solarnih panela, vetroparkova, superprovodljivih mre\u017ea, sistema za skladi\u0161tenje energije ili drugih tehnolo\u0161kih re\u0161enja, koja zahtevaju tzv. tranzicione metale. Studija koju je naru\u010dila Svetska banka isti\u010de da bi bilo potrebno izvaditi oko 3,1 milijarde tona sedamnaest osnovnih minerala kako bi se ostvarila pedesetpostotna \u0161ansa za ograni\u010davanje globalnog porasta temperature na 2\u00baC do 2100. godine, i da bi potra\u017enja za klju\u010dnim prelaznim mineralima, kao \u0161to su litijum, kobalt i grafit, mogla da poraste za pribli\u017eno 500% do 2050. godine.<\/p>\n

Ve\u0107ina kriti\u010dnih sirovina koje Evropska unija koristi poti\u010de iz zemalja globalnog juga, \u010dak i kada se Kina ne uzima u obzir. Klju\u010dni primeri obuhvataju \u010cile, Argentinu i Boliviju kao glavne izvore litijuma. U ovom ve\u0107 su\u0161nom regionu koristi se metod ekstrakcije koji zahteva ogromne koli\u010dine vode i pogor\u0161ava situaciju za ve\u0107 vrlo ugro\u017eene zajednice. Sli\u010dno se de\u0161ava i u Demokratskoj Republici Kongo koja obezbe\u0111uje najve\u0107i deo globalnog kobalta, gde su uslovi rada jako lo\u0161i, a \u010desto u takvim uslovima rade i deca. Resursi dolaze i iz Gvineje koja je jedan od najva\u017enijih proizvo\u0111a\u010da boksita, kao i Brazila koji dominira proizvodnjom niobijuma. Ove dr\u017eave snabdevaju evropsku industriju resursima od kojih zavise baterije, \u010dista energija i digitalna infrastruktura, dok sama EU obezbe\u0111uje tek mali deo sopstvenih potreba.<\/p>\n

Najve\u0107e posledice ovakvog modela snosi lokalno stanovni\u0161tvo u zemljama gde se rudarenje odvija. Ekolo\u0161ki pritisci uklju\u010duju iscrpljivanje i zaga\u0111enje vodnih resursa, degradaciju zemlji\u0161ta, uni\u0161tavanje biodiverziteta i pove\u0107anje emisija zaga\u0111iva\u010da vazduha u blizini rudarskih i prera\u0111iva\u010dkih postrojenja. Socijalni efekti su jednako ozbiljni: prisilna preseljenja, radni uslovi koji \u010desto nisu bezbedni, rast konflikata, korupcija i pove\u0107anje nejednakosti. Posebno su pogo\u0111ene ruralne i starosedela\u010dke zajednice, koje imaju najmanju kontrolu nad projektima i najvi\u0161e zavise od prirodnih resursa, pa se tako preko 80% projekata litijuma i vi\u0161e od polovine projekata nikla, bakra i cinka nalazi na teritorijama starosedela\u010dkih naroda.<\/p>\n

Dok koristi zavr\u0161avaju u industrijama globalnog severa, teret ekolo\u0161ke i socijalne \u0161tete ostaje na zajednicama koje nemaju mo\u0107 da odlu\u010duju o sopstvenom razvoju. Ovaj disbalans otkriva duboku nepravdu u trenutnom modelu zelenog snabdevanja Evrop\u0435. Ovakve prakse dovode do stvaranja takozvanih zelenih zona \u017ertvovanja.<\/p>\n

\n

Zelene zone \u017ertvovanja<\/h3>\n<\/blockquote>\n

Stavljanje pritiska na odre\u0111ene regione, zajednice, na autohtona i marginalizovana zemlji\u0161ta, sredstva za \u017eivot i suverenitete, u nastojanju da se obezbede materijalni resursi za pravedne tranzicije, na kraju i njihovo uni\u0161tavanje radi zelenog tehnolo\u0161kog razvoja, koji je \u010desto planiran za neke druge delove sveta, dovodi u pitanje pravednost samog procesa. Na ovaj na\u010din stvaraju se zelene zone \u017ertvovanja(pojam sve \u010de\u0161\u0107i u literaturi). Pojam zona \u017ertvovanja, prvobitno kori\u0161\u0107en za podru\u010dja opasno kontaminirana rudarstvom i preradom uranijuma zarad razvoja i testiranja nuklearnog oru\u017eja tokom Hladnog rata, kasnije je pro\u0161iren, pa obuhvata \u201ezajednice ili \u017eari\u0161ta hemijskog zaga\u0111enja gde stanovnici \u017eive neposredno pored jako zaga\u0111enih industrija ili vojnih baza\u201c.<\/p>\n

Danas se, usled ve\u0107 pomenutog razvoja zelenih tehnologija i zna\u010dajne ekspanzije rudarenja kriti\u010dnih sirovina, zaga\u0111enja i ugro\u017eavanja razli\u010ditih ekosistema i zajednica, predla\u017ee da se logika \u017ertvovanja odre\u0111enog prostora ili ekologije mo\u017ee pro\u0161iriti tako da obuhvati mesta i populacije koje \u0107e biti pogo\u0111ene nabavkom, transportom, instalacijom i radom na re\u0161enjima za napajanje zelene tranzicije, kao i tretmanom otpada od materijala na kraju \u017eivotnog veka.<\/p>\n

Ove zone se danas prote\u017eu od litijumskih slanih ravnica Andskog regiona, preko kobaltnih polja Katange u Demokratskoj Republici Kongo, sve do rudnika nikla u jugoisto\u010dnoj Aziji. One uklju\u010duju i evropske lokacije, na kojima se planiraju rudnici litijuma i bakra, kao \u0161to je projekat Jadar, sa kojim se mi suo\u010davamo, ili primeri Portugala i Finske, te postrojenja za obradu, transport i odlaganje otpada iz zelenih tehnologija, koja \u010desto ostaju nevidljiva u javnom diskursu.<\/p>\n

Drugim re\u010dima, logika zone \u017ertvovanja vi\u0161e nije ograni\u010dena na ekstrakciju fosilnih goriva, ona postaje integralni, iako neimenovani, element infrastrukture pravedne tranzicije. Prostorna raspodela koristi i \u0161tete jasno otkriva da su neke zajednice, naj\u010de\u0161\u0107e ruralne, starosedela\u010dke ili dru\u0161tveno marginalizovane, \u010desto ugro\u017eene, dok se koristi prelaska na \u010distu energiju koncentri\u0161u u razvijenijim oblastima. Uprkos tome, rasprave o nivou, vrsti i legitimnosti \u017ertvovanja, koje tranzicija podrazumeva, retko se pojavljuju u zvani\u010dnim dokumentima EU ili drugih aktera globalnog severa. U njima se pravednost i dalje, pre svega, razume kao socio-ekonomska kompenzacija radnicima i regionima unutar bogatih dr\u017eava, dok se transnacionalna dimenzija ekolo\u0161ke pravde, pitanje globalne redistribucije koristi i \u0161tete, gotovo u potpunosti izostavlja iz institucionalne slike tranzicije.<\/p>\n

\n

Pravedna tranzicija u Srbiji<\/h3>\n<\/blockquote>\n

Kao \u010dlanica Energetske zajednice i zemlja kandidat za \u010dlanstvo u Evropskoj uniji, Srbija je potpisala Pariski sporazum 2015. godine, \u010dime je prihvatila obaveze da aktivno deluje u pogledu smanjenja emisija sa efektom staklene ba\u0161te. Pored toga, kao zemlja kandidat, Srbija se obavezala da transponuje mnoge dokumente, koji podsti\u010du zelenu tranziciju. Jedan od dokumenata koje je Vlada Srbije nedavno usvojila jeste i Akcioni plan pravedne tranzicije.<\/p>\n

Sam dokument poprili\u010dno je opisnog karaktera, ne defini\u0161e jasne ciljeve niti brojeve do kada i koliko ljudi \u0107e pro\u0107i kroz proces pravedne tranzicije, i bavi se isklju\u010divo regionima zavisnim od uglja, odnosno regionima u kojima ekonomske aktivnosti zavise od proizvodnje uglja. Kako je sektor proizvodnje i upotrebe uglja u Srbiji izuzetno velik, sa vi\u0161e od 25 hiljada ljudi koji rade u termoelektranama ili rudnicima uglja, veoma je zna\u010dajno posvetiti potrebnu pa\u017enju tome kako \u0107e se sam proces dekarbonizacije i prelaska na druge vidove proizvodnje energije sprovesti i kako \u0107e uticati na ljude zaposlene u ovom sektoru. Ali, kao \u0161to je ranije u tekstu navedeno, uticaj energetske tranzicije se tu ne zavr\u0161ava i pitanje je da li dokument, koji treba da obezbedi pravednost samog procesa, treba da ignori\u0161e drugu stranu istog nov\u010di\u0107a.<\/p>\n

Srbija je sada ve\u0107 nadaleko poznata i po potencijalnom projektu iskopavanja litijuma, metala potrebnog, pre svega, za proizvodnju baterija za elektri\u010dne automobile, tako \u010desto navo\u0111ene bitne stavke za proces dekarbonizacije. Brojni nau\u010dnici (a objavljene su i mnoge studije) govorili su o tome koje su sve potencijalne \u0161tete ovog projekta: voda je zaga\u0111ena i tokom same istra\u017ene faze; biodiverzitet izuzetnog bogatstva, a nije ni potpuno istra\u017eeno kolikog, ugro\u017een je; bogato poljoprivredno zemlji\u0161te \u0107e nestati; me\u0161tani \u0107e biti raseljeni\u2026 Dolini Jadra u stvari preti sudbina da \u0107e postati zelena zona \u017ertvovanja.<\/p>\n

Sa druge strane, korist ovog projekta za samu tranziciju u Srbiji nije toliko ni spominjana. Znamo da \u0107e se taj metal, koji \u0107e se mo\u017eda iskopavati na teritoriji na\u0161e zemlje, koristiti u Nema\u010dkoj, pa se postavlja pitanje kako je to mogu\u0107e i da li je pravedno. Kako je mogu\u0107e da dokumenta koja defini\u0161u proces tranzicije ne uzimaju u obzir iskopavanje metala koji se u tranziciji koristi. I za\u0161to se dokumenta, koja se bave pravedno\u0161\u0107u samog procesa energetske ili zelene tranzicije, odnose samo na odre\u0111ene delove pravednosti?<\/p>\n

Na teritoriji Srbije projekat Jadar nije jedini planirani projekat rudarenja, samim tim ni devastacije okru\u017eenja. Homolje je napadnuto intenzivnim procesom istra\u017eivanja, koji ve\u0107 u ovoj fazi devastira prirodu tog podru\u010dja, pa i postoje\u0107i rudnici na istoku Srbije, iako ve\u0107 dugogodi\u0161nji, \u0161ire se dalje i prete da se devastacija nastavi. Da li je onda vreme da promislimo da li smo dobro definisali obuhvat pravednosti, koji je do sada kori\u0161\u0107en? Da li je vreme da prestanemo da raspar\u010davamo pojam pravednosti na razli\u010dite dokumente, regione, profesije, i poku\u0161amo sveobuhvatnije da tretiramo ovaj problem u okviru procesa energetske tranzicije ili mo\u017eda i u budu\u0107em razvoju dru\u0161tva?<\/p>\n

\n

Mo\u017eda je vreme da odrastemo<\/h3>\n<\/blockquote>\n

Navedene politike jasno pokazuju da se dana\u0161nja vizija pravedne tranzicije odvija unutar logike rasta, \u010desto u ovom kontekstu nazivanog \u201ezelenim\u201c rastom, koji se u dominantnim strategijama predstavlja kao po\u017eeljna i odr\u017eiva nadogradnja postoje\u0107eg ekonomskog modela. Ali, i zeleni rast podrazumeva sve ve\u0107u potra\u017enju za materijalnim resursima, intenzivniju eksploataciju prostora i prirodnih sistema, te pove\u0107ane rizike za zajednice koje nemaju politi\u010dku mo\u0107 da uti\u010du na odluke o takvom razvoju. Time se pravednost postavlja u okvir koji je unapred ograni\u010den jer, dokle god rast ostaje centralni cilj, nemogu\u0107e je o\u010dekivati da \u0107e se \u017ertve smanjiti, jednako raspodeliti ili izbe\u0107i.<\/p>\n

Zato se \u010dini da klju\u010dni izazov nije u tome kako pravednu tranziciju u\u010diniti efikasnijom, ve\u0107 u tome kako redefinisati same temelje na kojima ona po\u010diva. Prava pravednost ne mo\u017ee biti postignuta ako se odnosi samo na radnike u fosilnom sektoru ili na regione unutar jedne geografske oblasti, dok se drugi delovi sveta pretvaraju u zone \u017ertvovanja. Isto tako, ona ne mo\u017ee biti ograni\u010dena na kompenzacije ili tehnolo\u0161ke optimizacije ako se nastavljaju politike koje pove\u0107avaju potra\u017enju za novim sirovinama, guraju\u0107i prirodne sisteme do granica izdr\u017eljivosti. Ako se ozbiljno shvati pitanje pravednosti, ne samo prema ljudima danas, ve\u0107 i prema prirodi, budu\u0107im generacijama i zajednicama koje nisu birale da u\u010destvuju u tranziciji, onda postaje jasno da pravednost nije kompatibilna sa modelom koji zahteva stalno \u0161irenje, ekstrakciju i rast.<\/p>\n

Tatjana Avramov\u0107 je ekolo\u0161kinja koja se bavi pitanjima pravedne tranzicije, zaga\u0111enja vazduha i izazovima ekstraktivisti\u010dkih ekonomija. U svom radu istra\u017euje modele razvoja koji ne po\u010divaju na iscrpljivanju resursa, ve\u0107 na unapre\u0111enju kvaliteta \u017eivota i osna\u017eivanju zajednica.<\/em><\/p><\/blockquote>\n

Da li je pravedna tranzicija zaista pravedna<\/a><\/p><\/blockquote>\n