{"id":446896,"date":"2025-12-17T07:43:33","date_gmt":"2025-12-17T06:43:33","guid":{"rendered":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=446896"},"modified":"2025-12-17T07:43:33","modified_gmt":"2025-12-17T06:43:33","slug":"arhitektura-gaze","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2025\/12\/17\/arhitektura-gaze\/","title":{"rendered":"Arhitektura Gaze"},"content":{"rendered":"

Pi\u0161e: Tom\u00e0 Berlanda<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Ima mesta na kojima se ideja obnove ru\u0161i pod teretom ponavljanja. Gaza je jedno od njih. Svaki put kad prestane bombardovanje, iskrsavaju re\u010di ponovna izgradnja, kao da se radi o neutralnom tlu na kom treba ponovo zapo\u010deti. Ali tlo nikad nije neutralno. Ono je sa\u010dinjeno od slojeva prethodnih ponovnih izgradnji; ru\u0161evine ku\u0107a su unete na mapu i izbrisane, a onda ih je okupacija ponovo upisala. Govoriti ovde o rekonstrukciji zna\u010di suo\u010diti se s paradoksom: kako ponovo graditi kad novoizgra\u0111eno mo\u017ee podle\u0107i istom uni\u0161tavanju koje je bilo njegov uslov.<\/p>\n

Ovde je nemogu\u0107a obnova ono stanje u kom arhitektura ne mo\u017ee ni da se povu\u010de ni da ne\u0161to popravi a da ne reprodukuje logiku dominacije \u2013 prostor u kom se gradnja, \u017ealjenje i istrajavanje uru\u0161avaju jedno u drugo. To je opis napetosti koja je istovremeno eti\u010dka i politi\u010dka: potreba da se deluje usred razaranja iako se zna da delovanjem mo\u017ee da se produ\u017ei \u0161teta. Razmi\u0161ljati u okviru nemogu\u0107e obnove zna\u010di priznati da zadatak arhitekture vi\u0161e nije da ponovo izgradi ono \u0161to je uni\u0161teno, ve\u0107 da ostane s onim \u0161to istrajava. Razaranje Gaze, a \u0161ire i Palestine nije ratna slu\u010dajnost ve\u0107 strukturni projekat. Ono pokazuje dugotrajno preplitanje arhitekture, politike i kolonijalne mo\u0107i. Svaka nacrtana mapa, svaki predlo\u017eeni plan, svako materijalno ograni\u010denje nametnuto blokadama postaje prostorni instrument kontrole. Koliko god dobronamerna, humanitarna obnova \u010desto prati tu istu logiku. Ona preobra\u017eava katastrofu u problem upravljanja, u kom arhitektura ima ulogu da normalizuje krizu a ne da joj se suprotstavi.<\/p>\n

Arhitektura je uvek oscilovala izme\u0111u o\u010duvanja i dominacije. Njeni alati \u2013 crtanje, planiranje, merenje \u2013 obe\u0107avaju red, a ipak ih sistemi nasilja lako upre\u017eu u svoje ciljeve. U Gazi \u010dak i \u010dinom ponovne izgradnje nekog zida ili puta upravlja volja okupatora. Beton postaje oru\u017eje regulative; brzina postaje na\u010din merenja poslu\u0161nosti. Edvard Said je jednom napisao da je orijentalizam zamrznuo Istok u nepromenljivu, \u201ebezvremenu sliku\u201c izvan istorije. Kolonijalni projekat radi ne\u0161to sli\u010dno s vremenom i prostorom: zamrzava \u017eivot Palestinaca u stanje stalne krize, ve\u010ditu sada\u0161njost razaranja i odlaganog popravljanja.<\/p>\n

Graditi u takvim uslovima zna\u010di nastanjivati ono \u0161to D\u017eudit Batler naziva \u201eubila\u010dkim vremenom\u201c, kad ritmove dnevnog \u017eivota diktira temporalnost okupacije. Ka\u0161njenja, kontrolni punktovi, razaranja nisu samo prostorne ve\u0107 i vremenske prepreke. One usporavaju, obustavljaju ili ubrzavaju tempo \u017eivota. U tim okolnostima ideja o arhitektonskom napredovanju, kretanju unapred, gra\u0111enju za budu\u0107nost gubi zna\u010denje. Sama budu\u0107nost je okupirana. Izazov onda nije samo tehni\u010dki ve\u0107 i eti\u010dki: \u0161ta zna\u010di baviti se arhitekturom u predelu u kom je svaki \u010din gradnje verovatno osu\u0111en na skoro uni\u0161tenje? \u0160ta mogu arhitekti, nastavnici i pisci nau\u010diti od istrajnosti onih koji nastavljaju da grade, pou\u010davaju i \u017eive me\u0111u ru\u0161evinama?<\/p>\n

\n

Ostati u ru\u0161evinama<\/h4>\n<\/blockquote>\n

Mo\u017eda zadatak vi\u0161e nije da se gradi, ve\u0107 da se ostane. Ostati ne zna\u010di predati se malodu\u0161nosti; to je praksa istrajavanja koja odbija i uni\u0161tenje i prerano isceljenje. Ostati zna\u010di insistirati na prisustvu tamo gde je upravo ono napadnuto, odr\u017eati prostor u \u017eivotu i \u010duvati se\u0107anje u razorenom materijalu grada.<\/p>\n

U Palestini ru\u0161evine nisu samo svedo\u010danstva o nasilju; one su i arhiv. Svaki fragment nosi u sebi tragove \u017eivota: okvir vrata, jedna plo\u010dica, de\u010dji crte\u017e na zidu koji vi\u0161e ne stoji vertikalno. Ti fragmenti svedo\u010de i o razaranju i o nepopustljivoj volji da se istraje. Oni su lekcije iz najosnovnije arhitektonske forme jer pokazuju kako stvoriti prostor, koliko god privremen, za nastavak \u017eivota.<\/p>\n

Rad s ru\u0161evinama zahteva druk\u010diju vrstu znanja. On tra\u017ei od arhitekte da zaboravi svoju opsesiju zavr\u0161avanjem neke gra\u0111evine i da se umesto toga bavi nepotpuno\u0161\u0107u, prekidom i \u010duvanjem. On zahteva pedagogiju sporosti, gde \u010din zapa\u017eanja, dokumentovanja i popravljanja zida postaje eti\u010dki stav. Palestinska praksa jasno nam nudi tu pouku. Nadahnut vizionarskom stra\u0161\u0107u svog osniva\u010da Suada Amirija, Institut Rivak pokazuje, strpljivim obnavljanjem sela i kulturne ba\u0161tine, da obnova mo\u017ee biti ukorenjena u kontinuitetu i brizi, a ne u spektaklu i brzini, da se mo\u017ee rukovoditi slojevitim vremenom mesta, a ne ubrzanim rasporedom koji name\u0107e upravljanje krizom. Projekat Jala (Abdalrahman Kitana, Alesandra Gola i Basel Kitana), svojim radom u Nablusu, zasnovanim na zajednici, pro\u0161iruje tu etiku u gradsku svakodnevicu i, u saradnji s lokalnim odborima i omladinskim grupama, dokumentuje, popravlja i odr\u017eava krhke dru\u0161tvene strukture, a one odr\u017eavaju \u017eivot izme\u0111u napada. Umetni\u010dka rezidencija za dekolonizuju\u0107u arhitekturu, ili DAAR (San di Hilal i Alesandro Peti) dodaje jo\u0161 jednu dimenziju eksperimenti\u0161u\u0107i s formama razgradnje i ponovnog nastanjivanja koje obelodanjuju i remete prostornu logiku dominacije ne pretvaraju\u0107i ru\u0161evine u estetsku poziciju. A Arhitekti za Gazu, s Jarom \u0160arif i Naserom Golzarijem, uvode te senzibilitete pravo u polje krize i obnove razvijaju\u0107i tehnike koje imaju punu svest o resursima i uspevaju da u oskudici sa\u010duvaju lokalnu mo\u0107 delovanja, o \u010demu svedo\u010di njihova nedavna instalacija \u201eCiljevi popravljanja\u201c (Objects of Repair) na Venecijanskom arhitektonskom bijenalu 2025. Uzete zajedno, te prakse modeluju na\u010dine gra\u0111enja koji mere vreme istrajno\u0161\u0107u a ne efikasno\u0161\u0107u i zasnivaju arhitekturu na blizini, odnosu i sporom i mukotrpnom radu ostajanja.<\/p>\n

\n

Nemogu\u0107a obnova<\/h4>\n<\/blockquote>\n

Izraz nemogu\u0107a obnova plod je takvog razumevanja. Uobli\u010dio se zahvaljuju\u0107i razgovorima i tekstovima arhitekata i univerzitetskih profesora sa razli\u010ditih geografskih \u0161irina i blizina Palestini; svako od njih se suo\u010davao s nepodno\u0161ljivim zadatkom artikulisanja prisustva usred razaranja. Ujedinjavali su ih odbijanje da skrenu pogled sa problema i zajedni\u010dko uverenje da arhitektura mora misliti i delovati usred ru\u0161evina, a ne posle njih.<\/p>\n

Iz razbacanih bele\u0161ki, predavanja i dopisivanja izraslo je kolektivno istra\u017eivanje o tome \u0161ta zna\u010di raditi usred ru\u0161evina, a ne posle njih. Razmi\u0161ljanja koja su se uobli\u010dila \u2013 istovremeno teorijska, dnevni\u010dka i pedago\u0161ka \u2013 prelaze granice raznih registara i udaljenosti. Neka od njih su nikla iz Gaze i Bejruta, neka iz u\u010dionica u kojima se studenti mu\u010de da nacrtaju ono \u0161to se ne mo\u017ee predstaviti. Ton se menja od svedo\u010danstva do analize, ali pitanje ostaje isto: koji oblik arhitekture je mogu\u0107 kad su uni\u0161teni njeni materijali, institucije i izvesnosti?<\/p>\n

Ono \u0161to se privremeno uobli\u010dilo kao nemogu\u0107a obnova nije zaklju\u010dak ve\u0107 otvaranje, predlog da drugi nastave da misle vode\u0107i ra\u010duna o tome, da odatle deluju i da to testiraju u sopstvenoj praksi. Nemogu\u0107a obnova okuplja glasove, ali i predla\u017ee na\u010din rada: arhitektura kao neprekidna saradnja, zasnovana na odnosu a ne na kontroli, na ostajanju a ne na obnavljanju.<\/p>\n

\n

Arhitektura kao istrajnost<\/h4>\n<\/blockquote>\n

Politi\u010dki zahtev koji proizlazi iz tih razmi\u0161ljanja je jasan: redefinisanje arhitektonskog delovanja kao istrajavanja. Delovanje vi\u0161e nije sposobnost da se ne\u010dem da oblik, ve\u0107 sposobnost da se o\u010duva odnos. Istrajavati zna\u010di ostajati u blizini bola ne pretvaraju\u0107i ga u estetsku monetu. To zna\u010di priznati da rad arhitekture po\u010dinje tamo gde se njena forma ru\u0161i.<\/p>\n

Posledice takve redefinicije idu dalje od Palestine. Ona dovodi u pitanje sau\u010desni\u0161tvo profesije u globalnim sistemima ekstrakcije i raseljavanja. Od arhitekata tra\u017ei da napuste fantazije o majstorstvu i da se suprotstave svojoj ulozi u infrastrukturama dominacije. Ona poziva nastavnike da neguju oblike znanja koji su zasnovani na solidarnosti a ne na stru\u010dnosti, da pou\u010davaju usred ru\u0161evina, priznaju\u0107i da je poljuljan sam temelj arhitekture.<\/p>\n

Istrajnost ne zna\u010di pasivnost. To je aktivan stav, na\u010din da se odr\u017eava otvorenom mogu\u0107nost \u017eivota usred razaranja, koji je precizno izra\u017een arapskom re\u010di sumud, nepokolebljivost: mirno, svakodnevno insistiranje na ostajanju tamo gde nema uslova za \u017eivot. U Gazi je sumud i politi\u010dki i arhitektonski \u010din. To je obnova koja prethodi svakoj ponovnoj izgradnji: potvr\u0111ivanje bi\u0107a suo\u010denog s brisanjem.<\/p>\n

\n

Ka pedagogiji pa\u017enje<\/h4>\n<\/blockquote>\n

Govoriti o istrajnosti ne zna\u010di romantizovati ru\u0161evine ili prepustiti se o\u010dajanju. To zna\u010di priznati da se budu\u0107nost ne mo\u017ee graditi na potpunom brisanju sada\u0161njosti. Politika ostajanja zahteva od arhitekture da uspori i da u\u010di od onih oblika \u017eivota koji istrajavaju usred razaranja. U takvim uslovima arhitektura postaje pedagogija pa\u017enje, u\u010denja od prostora, ru\u0161evina i istrajnosti onih koji ostaju.<\/p>\n

Tu pedagogija nije nastava ve\u0107 odnos: na\u010din nastanjivanja povrede bez njene estetizacije, preobra\u017eavanja \u010dina svedo\u010denja u prostornu praksu. Iz smrvljenih kvartova Gaze dolazi beskompromisna lekcija: da osnov arhitekture vi\u0161e nije stabilnost ve\u0107 fraktura, i da iz te frakture mo\u017ee po\u010deti jedna druk\u010dija etika.<\/p>\n

Raditi usred ru\u0161evina ne zna\u010di izbrisati ono \u0161to se dogodilo, ve\u0107 ostati uz to, odnositi se prema svakom fragmentu kao prema svedo\u010danstvu i prema svakom o\u017eiljku kao prema uputstvu. U tom smislu, arhitektura postaje jezik brige i \u010duvanja koji se govori u napetosti izme\u0111u \u017ealjenja i otpora. Njeni crte\u017ei vi\u0161e nisu planovi budu\u0107nosti ve\u0107 tragovi sada\u0161njosti u jednom vremenu koje nastoji da je uni\u0161ti, tragovi koji potvr\u0111uju da prostor istrajava tamo gde \u017eivot insistira na sebi, i da ru\u0161evine nisu kraj arhitekture ve\u0107 njen po\u010detak.<\/p>\n

Prevela Slavica Mileti\u0107<\/p>\n

Pe\u0161\u010danik.net<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Ima mesta na kojima se ideja obnove ru\u0161i pod teretom ponavljanja. Gaza je jedno od njih<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":435703,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"none","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-446896","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/446896","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=446896"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/446896\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":446899,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/446896\/revisions\/446899"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/435703"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=446896"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=446896"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=446896"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}