{"id":437508,"date":"2025-08-15T07:02:18","date_gmt":"2025-08-15T05:02:18","guid":{"rendered":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=437508"},"modified":"2025-08-15T07:02:18","modified_gmt":"2025-08-15T05:02:18","slug":"kriticke-teorije-imperijalizma-naucno-orudje-protiv-geopolitickih-spekulacija","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2025\/08\/15\/kriticke-teorije-imperijalizma-naucno-orudje-protiv-geopolitickih-spekulacija\/","title":{"rendered":"Kriti\u010dke teorije imperijalizma: nau\u010dno oru\u0111e protiv geopoliti\u010dkih spekulacija"},"content":{"rendered":"

Pi\u0161e: Vladimir Milenkovi\u0107<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Neposredno nakon izraelskog napada na Iran britanski Guardian objavljuje tekst redovnog kolumniste i biv\u0161eg urednika spoljno-politi\u010dke redakcije, Simona Tisdalla, pod bombasti\u010dnim naslovom: Tramp, Netanjahu i Kamnei, tri ljutita starca zbog kojih bi svi mogli poginuti. Upe\u010datljiv naslov, sam po sebi, upu\u0107uje na psihologizaciju politi\u010dkih odluka triju lidera i poziva na moralisti\u010dku srd\u017ebu. I zaista, naslov ne vara, jer sam tekst ne nudi analizu, ve\u0107 se zadr\u017eava na afektivnosti, sadr\u017eanoj u samom naslovu. Pitaju\u0107i se o uzrocima eskalacije konflikata, kolumnista Guardiana ne razmatra spektar mogu\u0107ih ekonomskih, politi\u010dkih ili ideolo\u0161kih razloga, ve\u0107 prelazi odmah na stvar:<\/p>\n

\u2026sveop\u0161tii sukob je izbegavan do sada. Ko je onda glavni krivac za ovu iznenadnu, nevi\u0111enu eksploziju? Odgovor: tri ljutita starca \u010dije pona\u0161anje izaziva ozbiljne sumnje u njihov sud, zdrav razum, motive, pa \u010dak i njihovo mentalno zdravlje.1<\/em><\/p><\/blockquote>\n

Dakle, uzrok je pre svega u li\u010dnim kvalitetima lidera, te nas sam tekst upu\u0107uju da reagujemo, ali ne analiti\u010dki, ve\u0107 afektivno; mi kao savesni gra\u0111ani_ke moramo biti ljuti na njih, jer svojim agresivnim nastupom naru\u0161avaju status quo koji, naravno, ostaje bezupitan u svojoj benevolentnosti. Mogli bismo, premda spekulativno, pitati da li bi bilo druga\u010dije da su na liderskim pozicijama u SAD-u, Izraelu i Iranu, umesto ova tri opora starca, tri ljubazna mladi\u0107a, ili, \u0161ta-vi\u0161e, mlade liderke u rokerskim jaknama, poput biv\u0161e finske premijerke Sane Marin. Iste, Sane Marin, pod \u010dijim je mandatom Finska, nakon decenijske neutralnosti, kona\u010dno postala \u010dlanica NATO pakta. Tretman ove teme od strane uglednog kolumniste Guardian-a treba da prepoznamo kao simptom nivoa medijske obrade me\u0111unarodnih odnosa u kriznim uslovima rastu\u0107ih konflikata. U mejnstrim medijima postalo je u\u010destalo nai\u0107i i na stari levi\u010darski termin imperijalizam, ovaj put sa prefiksom neo, pogotovo sa po\u010detkom ruske invazije na Ukrajinu, kao i Trampovih glasovitih pretnji aneksijom Grenlanda i Panamskog kanala. Kolumnista Financial Times-a, Gideon Rachman, je eksplicitan u imenovanju tog novog fenomena, te upozorava kako:<\/p>\n

\u010culi ste za neoliberalizam i neokonzervativizam. Sada pozdravite doba neoimperijalizma.2\u00a0<\/em><\/p><\/blockquote>\n

Prema njegovu stanovi\u0161tu, imperijalizam, koji uzima u klasi\u010dnom zna\u010denju pretenzije za terirorijalnom ekspanzijom, dobija novo lice u 21. veku, ba\u0161 kada smo ve\u0107 svi mislili da smo ga ostavili iza sebe u devetnaestovekovnoj istoriji. Svetski mir po\u010dinju da ugro\u017eavaju autoritarnih, egomanijakalnih lidera velikih svetskih sila, njihovih imperijalnih ambicija, koje autor vidi u figurama Trampa, Putina i Xia. Ove imperijalne ambicije uperene prema spolja, idu, ruku pod ruku, sa politi\u010dkim autoritarizmom uperenim prema unutra. Autor nas upozorava da \u0107e, poput Putina i Xia, koji samorazumljivo pripadaju \u201czatvorenim dru\u0161tvima\u201d, Tramp nemilosrdno raditi na gu\u0161enju ameri\u010dke demokratije. Dakle jedina odbrana jeste osna\u017eivanje demokratskih institucija koje \u0107e biti kadre zaustaviti ovu provalu neoimperijalizma.<\/p>\n

Refreni koji se ponavljaju u desnim i levo liberalnim medijima, a koji se svode na patologizaciju lidera ili na dihotomiju autoritarno-demokratski, nisu ostavili imunim ni pojedine leve intelektualce. Po\u010detak ruske invazije na Ukrajinu postao je kamen spoticanja za levicu, gde je ideolo\u0161ki refleksi \u010desto znali pomutili bilo kakvo analiti\u010dko rezonovanje. Najupadljiviji primer jeste slu\u010daj Slavoja \u017di\u017eeka.<\/p>\n

\u017di\u017eekovo dezertiranje od istorijskog materijalizma vodilo ga u usvajanje \u201cnavija\u010dkog\u201d odnosa u globalnim sukobima, gde se prokazuju tzv \u201cneutralni\u201d ili \u201cpacifisti\u010dki\u201d levi\u010dari skepti\u010dni ka metafizi\u010dkim dimenzijama koje \u017di\u017eek vidi u ukrajinskoj vojsci.3 Pod ruku sa ratnohu\u0161ka\u010dim izlivima, u skora\u0161njim \u017di\u017eekovim obra\u0107anjima pojavila se i egzoti\u010dna vizija pan-evropskog nacionalizma. Naime, slovena\u010dki filozof predla\u017ee slede\u0107e akcione ta\u010dke progresivnim Evropljanima:<\/p>\n

Prvo, Evropa mora (re)definisati sebe samu \u2013 i tu ve\u0107 nastaju problemi sa dr\u017eavama i populisti\u010dkim snagama koji odbacuju ujedinjenu Evropu i njeno emancipatorno nasle\u0111e.<\/em><\/p>\n

Drugo, deo ove redefinicije je vojna autonomija. D\u017eon Bolton predvi\u0111a da \u0107e Tramp da povu\u010de SAD iz NATO-a \u2013 nadajmo se da \u0107e se to dogoditi i da \u0107e NATO postati oru\u017eana sila ujedinjene Evrope.4<\/em><\/p><\/blockquote>\n

Daleko od bilo kakve rasprave o artikulaciji interesa radni\u010dke klase, ili perspektiva gra\u0111enja radni\u010dkog pokreta, \u017di\u017eekove politi\u010dke ideje regresiraju na pozicije centralizma EU pod ideolo\u0161kim pla\u0161tom odbrane prosvetiteljskog nasle\u0111a. Ideolo\u0161ka dihotomija autoritativnog i demokratskog, koju smo imali toliko prilika da \u010dujemo od liberalnih medija, ponavlja se kroz suprotstavljanje tzv. populisti\u010dkih snaga prosvetiteljskom idealu. Sa tih pozicija, u \u017di\u017eekovoj vizuri prelamaju u neke neobi\u010dne kombinatorike geopoliti\u010dkih aktera, gde sve postaje mogu\u0107e \u2013 da se Evropa na temelju vrednosti prosvetiteljsva u\u010dvrsti kao geopoliti\u010dka antite\u017ea rastu\u0107em autoritarizmu (ili kako ih \u017di\u017eek naziva \u2013 mekim fa\u0161izmima), mogu\u0107e je da NATO postane vojska ujedinjene Evrope, mogu\u0107e je da ta i takva Evropa u\u0111e u pragmati\u010dni pakt sa Kinom, i time oja\u010da svoju poziciju. \u017di\u017eekova nedavna teorijska inovacija u vidu \u201ckvantne istorije\u201d dozvoljava analize u kojima sve postaje mogu\u0107e, osim, naravno, istorijsko-materijalisti\u010dke kritike temeljnih kontradikcija savremnog kapitalizma, te promi\u0161ljanja mogu\u0107ih strategija otpora radni\u010dkog pokreta.<\/p>\n

\u017di\u017eekov zakasneli postmodernizam, koji ga je odveo u ambis ideolo\u0161ke konfizije (a svaka ideolo\u0161ka konfuzija de facto rezultira prihvatanjem vladaju\u0107e ideologije) ima dublji koren u napu\u0161tanju teme imperijalizma na zapadnoj akademskoj levici jo\u0161 sa krajem prethodnog veka. \u010cuveni Indijski marksisti\u010dki ekonomista, Prabhat Patnaik, tako se jo\u0161 1990. godine zapitao \u201c\u0160ta se desilo sa imperijalizmom?\u201d5Dostupno na: https:\/\/monthlyreview.org\/2021\/03\/01\/the-ideology-of-late-imperialism\/. Godine 1974, kada je napu\u0161tao Sjedinjene Dr\u017eave, tema imperijalizma je bila u fokusu akademskih rasprava na levici. Vrativ\u0161i se 15 godina kasnije, nakon pada Berlinskog zida, od rasprave o imperijalizmu nije bilo ni traga ni glasa, te se \u010dinilo da je liberalni konsenzus nametao teme levici.<\/p>\n

Teorije imperijalizma na koje Patnaik referi\u0161e, i kojima je u svom radu doprineo, prestavljaju marksisti\u010dku tradiciju razumevanja me\u0111unarodnih odnosa, u kontekstu globalizovanog kapitalizma. Za razliku od liberalnih ideologa, koji svoje predstave o imperijalizmu zasnivaju na odre\u0111enim idejama, bilo na psiholo\u0161koj dimenziji \u201cr\u0111avih li\u010dnosti lidera\u201d, bilo na politi\u010dkoj dimenziji dihotomija \u201cautoritarizma vs liberalne demokratije\u201d, nau\u010dni pristup koji je sproveden u marksisti\u010dkim teorijama imperijalizma temelji se na razumevanju dru\u0161tvenih odnosa u njihovom ekonomsko-politi\u010dko-ideolo\u0161kom totalitetu, koji je u krajnoj liniji determinisan protivre\u010dno\u0161\u0107u izme\u0111u dru\u0161tvenog karaktera proizvodnih snaga i privatnog karaktera sredstava za proizvodnju.<\/p>\n

Prvi talas teorija imperijalizma se javlja neposredno pre i tokom Prvog svetskog rata u delima Roze Luksemburg \u201cAkumulacija kapitala: prilog ekonomskom obja\u0161njenju imperijalizma\u201d (1913), Nikolaja Buharina \u201cSvetska privreda i imperijalizam\u201d (1915) i Vladimir Ilji\u0107a Lenjina \u201cImperijalizam kao najvi\u0161i stadij kapitalizma\u201d (1916). Uprkos svojim razli\u010ditostima, sva tri dela se mogu razumeti kao poku\u0161aj istorijsko-materijalisti\u010dkog odgovora na pitanje kako je depresija u koju je kapitalizam upao nakon 1873. godine, vodila ka globalnom vojnom sukobu imperijalisti\u010dkih sila. Nastavljaju\u0107i se na uvide marksisti\u010dkog ekonomiste, Rudolfa Hilferdinga, o integraciji monopolizovanog industrijskog kapitala sa bankarskim kapitalom, kao i dr\u017eavnim aparatom, teoreti\u010dari uvi\u0111aju da se kapitalisti\u010dka kompeticija prenosi na globalnu arenu. Politi\u010dke odluke velikih kapitalisti\u010dkih sila postaju nerazlu\u010dive od interesa njihovih ekonomskih elita na globalnom tr\u017ei\u0161tu, te ubrzana militarizacija postaje funkcija prvenstveno ekonomske ekspanzije i ambicija za kontrolom globalnih lanaca snabdevanja. Usled hroni\u010dne krize akumulacije nakon depresije sa kraja 19. veka, suprotstavljeni interesi kapitalisti\u010dkih monopola postajali su sve isklju\u010diviji, pretvaraju\u0107i se prvo u carinske, zatim i oru\u017eane ratove, te dosti\u017eu\u0107i svoj vrhunac u najve\u0107em globalnog konfliktu do tada, Prvom svetskom ratu. Za teoreti\u010dare imperijalizma, tzv. Veliki rat, pokazao je su\u0161tinsku neodr\u017eiovost kapitalisti\u010dke reprodukcije na svetskom nivou. Na ovu nestabilnost sistema je mogao odgovoriti samo organziovani proleterski politi\u010dki subjekt. Ratnom nacionalizmu imperijalnih sila, trebalo je odgovoriti revolucionarnim internacionalizmom radni\u010dkog pokreta, \u0161to se i desilo u svetsko-istorijskom doga\u0111aju revolucije u Rusiji 1917. Me\u0111utim,\u00a0 stare imperijalne sile uspjele su izlovati Sovjetski savez, a Velika depresija iz 1929. postepeno je generisala nove oblike imperijalizma, koji \u0107e se sunovratiti u novi globalni sukob.<\/p>\n

Drugi talas teorija imperijalizma dolazi u prvim decenijama nakon Drugog svetskog rata u uslovima konsolidacije hegemonije SAD-a u me\u0111unarodnim odnosima, kao i novog oblika posleratne akumulacije. Kako ameri\u010dki marksisti\u010dki ekonomisti, Paul Baran i Paul Sweezy, pokazuju u svom temeljnom delu \u201cMonopolni kapital\u201d iz 1966. , uspostavljanje ove hegemonije kroz izgradnju vojno-industrijskog kompleksa, nije stvar isklju\u010divo vojno-politi\u010dkih odluka, ve\u0107 je diktirano krizom apsorpcije vi\u0161ka na Zapadu. Usled nedostanih kapaciteta doma\u0107eg tr\u017ei\u0161ta da apsorbira vi\u0161ak kapitala u vidu profitablinih proizvodnih investicija, javlja se sve ve\u0107a potreba za vojnom potro\u0161njom koja bi nadomestila te nedostatke. Sa druge strane, Andre Gunder Frank razvija marksisti\u010dku interperataciju \u201cteorije zavisnosti\u201d (dependency theory), koju su ve\u0107 1949. u svojim radovima anticipirali Raul Prebisch i Hans Singer. Tzv. Prebisch-Singer hipoteza nastala je iz empirijskih istra\u017eivanja nejednakih uslova me\u0111unarodne trgovine na relaciji tzv. razvijenih zemalja i zemalja u razvoju6Teorije zavisnosti koje nastaju na tragu Prebich-Singerovih nalaza o nejednakoj razmeni denunciraju i uvre\u017eene ekonomske termine kojima se nacionalne ekonomije ozna\u010davaju kao \u201czemlje u razvoju\u201d, odnosno \u201crazvijene zemlje\u201d. Nasuprot ovim ideolo\u0161kim terminima, koji impliciraju da je ekonomska nerazvijenost interni problem date ekonomije, te da kroz industrijalizaciju vo\u0111enu potrebama svetskog tr\u017ei\u0161ta dolazi do razvoja, Andre Gunter Frank u svom tekstu iz 1966. \u201cRazvijanje podrazvijenosti\u201d (The Development of Underdevelopment), predla\u017ee termin podrazvijenosti. Za razliku od nerazvijenosti koja se mo\u017ee izjedna\u010diti sa pre-industrijskim, odnosno tradicionalnim stanjem dru\u0161tva, podrazvijenost predstavlja strukturni i istorijski pojam pod kojim se razumeva integracija perifernih ekonomija u globalno tr\u017ei\u0161te na nejednakim osnovama. Kroz kolonijalnu eksproprijaciju resursa, eksploataciju radne snage, i tr\u017ei\u0161nu dominaciju, zemlje centra strukturno prilago\u0111avaju ekonomije periferije tako da produbljuju globalne odnose nejednakosti. Stoga, nike u pitanju puki \u201czaostatak\u201d ekonomija periferije, naspram ekonomija centara, kako implicira pojmovni par razvijene vs zemlje u razvoju, ve\u0107 je u pitanju proces podrazvijanja periferije kako bi se njena ekonomija dr\u017eala u odnosu zavisnosti spram kapitala iz centra.. Singer i Prebisch na osnovu podataka iz me\u0111unarodne trgovine, uvi\u0111aju trend prema kome u du\u017eem vremenskom periodu (1876-1943), vrednost robe koje zemlje u razvoju mogu da uvezu iz razvijenih zemalja opada relativno na datu vrednost izvoza sirovih materijala. Ovo otkri\u0107e upu\u0107uje na fundamentalno nejednake uslove razmene izme\u0111u zemalja kapitalisti\u010dke periferije i kapitalisti\u010dkog centra, koje \u0107e postati kamen temeljac za \u201cteoriju zavisnosti\u201d.<\/p>\n

Kroz marksisti\u010dku optiku Frank radikalizuje teze o nejednakoj razmeni, sagledavaju\u0107i ih ne kao puko ekonomski problem, ve\u0107 kao sistemsku odliku globalizovanog kapitalizma. Na temelju kolonijalnog nasle\u0111a, zemlje centra kroz ekonomski politi\u010dki i vojni pritisak dr\u017ee zemlje periferije u stanju nerazvijenosti, kako bi profitirali od nejednake razmene. Tokom sedamdesetih, ameri\u010dki sociolog, Immanuel Wallerstein, rafinira osnovne teze iz \u201cteorije zavisnosti\u201d produkuju\u0107i robusnu \u201cteoriju svetskih sistema\u201d (world-systems theory), prema kojoj eksploatacija periferije nije naprosto etapa u razvoju kapitalisti\u010dog sistema, ve\u0107 njegov konstitutivni uslov. Nejednaka razmena se konstitui\u0161e zajedno samim kapitalisti\u010dkim svetskim sistemom u tzv. \u201cdugom 16. veku\u201d. Paralelno sa njim, egipatsko-francuski marksisti\u010dki ekonomista, Samir Amin, poku\u0161ava da reinterptira Marksovu teoriju vrednosti u kontekstu asimetri\u010dnih cena robe i rada na periferiji i centru, te produbljuje sintagmu nejednake razmena u sintagmu imperijalisti\u010dke monopolne rente. Prema Aminu, pojam rente postaje centralan, kako bi ukazao da se vrednost esktrahuje kroz razli\u010dite mehanizme prisile na globalnom tr\u017ei\u0161tu. Monopolisti\u010dka kontrola nad tehnologijom kroz sistem patenata, kontrola globalnih finansijskih institucija, i u krajnjoj liniji vojna dominacija zemalja centra, usmerene su na reprodukciju asimetri\u010dnih odnosa mo\u0107i, koje \u0107e dr\u017eati periferiju u permanentnom stanju nerazvijenosti.<\/p>\n

Me\u0111utim, u liberalnom triumfalizmu koji je nasledio nakon pada socijalisti\u010dkog bloka, ostaci leve akademije na Zapadu, odustaju od ideje klasne borbe i priklanjaju se razli\u010ditim (mikro)politikama reprezentacije, i autori_ice koji su se bavili teorijama imperijalizma bivaju potpuno marginalizovani. Sa stanovi\u0161ta politika identiteta, postmodernih i kulturnih studija, klasna borba deluje kao zastarela i ekonomski redukcionisti\u010dka, te se glavno polje emacipatorne borbe preme\u0161ta na polje kulture i medijske reprezentacije marginalizovanih grupa. U kontekstu analize me\u0111unarnodnih odnosa, nabolji primer takvog kretanja jeste knjiga Antonia Negrija i Michael Hardta \u201cImperij\u201d iz 2000. godine. Negri i Hardt predla\u017eu napu\u0161njanje starog, tzv. \u201clenjinisti\u010dkog\u201d modela razumevanja imperijalizma, zarad ne\u010dega \u0161to nazivaju imperij. Prema Hardtu i Negriju suverentitet nacionalnih dr\u017eava, koje su bili nosioci kolonijalizma i imperijalizma, isparava kroz proces tehnolo\u0161ke revolucije koja je omogu\u0107ila globalizaciju kapitala, te na njihovo mesto dolazi apstraktni imperij:<\/p>\n

Prijelaz prema Imperiju izranja iz sutona moderne suverenosti. Za razliku od imperijalizma, Imperij ne uspostavlja nikakvo teritorijalno sredi\u0161te i ne oslanja se na utvr\u0111ene granice ili zapreke. On je decetralizirani i decentiraju\u0107i aparat vladavine koji postepeno uklju\u010duje cijelo globalno podru\u010dje unutar svojih otvorenih granica koje se sve vi\u0161e \u0161ire.7<\/em><\/p><\/blockquote>\n

U opisivanju imperija, Hardt i Negri, zapravo pribegavaju odre\u0111enoj filozofskoj i nenau\u010dnoj metafori, idealisti\u010dkoj predstavi \u201ctr\u017ei\u0161ta kao takvog\u201d, razvezanog od svake fiksiranosti za subjekte, \u201catopi\u010dnog\u201d, u isti mah i svugde i nigde. Imperij svoje obrise zadobiva tek u multinacionalnim korporacijama i globalnim finansijskim institucijama. U ovakvom \u201cdecentralizovanom\u201d i \u201cdecentriraju\u0107em\u201d aparatu vladavine, prema Negriju i Hardtu, mogu se odupreti samo spontane i decentralizovane mre\u017ee otpora, koje nazivaju mno\u0161tvo. Revolucionarni subjekt za njih prestaje biti organizovana radni\u010dka klasa, te postaje niz heterogenih dru\u0161tvenih grupa i pojedinaca, kao \u0161to su digitalni radnici, prekarni radnici, migranti, razli\u010diti dru\u0161tveni aktivisti. Horizontalnim umre\u017eavanjem ovakvih grupa, prema Hardtu i Negriju, mogu\u0107e je pru\u017eiti otpor omniprezentnom imperiju.<\/p>\n

U kontekstu neupitne hegemonije SAD na prelazu iz 20. u 21. vek teorije Negrija i Hardta mogle su nositi neku te\u017einu, ali tek kao metafore za \u201cduh vremena\u201d. Postmarksisti\u010dki chic termini kao \u0161to su \u201cdeteriorizovano\u201d, u izvesnom metafori\u010dkom smislu su odgovarale stanju stvari dezorjentisane lifestyle levice na Zapadu, koja se od politi\u010dkih velikih tema povla\u010dila na eti\u010dki plan mikro-otpora. Nasuprot vladaju\u0107oj dru\u0161tvenoj atomiziranosti, nakon epiloga masovnih emancipatornih pokreta 20. veka, privid u\u010de\u0161\u0107a u nekom neuhvatljivom mno\u0161tvu, davao je kakvu-takvu moralnu satisfakciju \u201cotpora sistemu\u201d. Ipak, u rastu\u0107im globalnim konfliktima kojima imamo prilike da svedo\u010dimo poslednjih godina, baratanje terminima kao \u0161to su imperij i mno\u0161tvo postaje potpuno politi\u010dki deklasirano, i deficitarno za bilo kakvu ozbiljnu analizu me\u0111unarodnih odnosa.<\/p>\n

Pitanje antiimperijalizma ponovo dobija na svojoj va\u017enosti u diskusijama na levici. Egzemplarna rasprava na temu imperijalizma odigrala se tokom 2018. izme\u0111u \u010duvenog marksisti\u010dkog geografa i ekonomiste, Dejvida Harvija (David Harvey) i D\u017eona Smita (John Smith), autora veoma zna\u010dajne studije \u201cImperijalizam u 21. veku\u201d.<\/p>\n

Poput Hardta i Negrija, i Dejvid Harvi smatra da je pojam imperijalizma u svom tradicionalnom, lenjinisti\u010dkom, smislu izgubio na relevantnosti za savremeni kapitalizam, me\u0111utim za razliku od ove dvojice, Harvi svoju argumentaciju neposrednije zasniva u marksisiti\u010dkim terminima. Centralni Harvijev argument predstavlja procena da umesto eksploatacije (ili \u201csupereksploatacije\u201d) periferije od strane centra, odnosno transfera bogatstva sa globalnog Juga na globalni Sever, kao \u0161to su predlagale teorije zavisnosti (dependency theory), odnosno teorije svetskog sistema (world-system theory), savremeni kapitalizam se pre oslanja na razli\u010dite strategije eksproprijacije vrednosti, odnosno komodifikacije prostora koja nisu pripadale sferi kapitalisti\u010dke razmene (tzv. commons), time obezbe\u0111uju\u0107i privremeni domen \u0161irenja kapitalizma. Taj fenomen Harvi ozna\u010dava sintagmom \u201cprostorna fiksiranja\u201d (spatial fixes). Ta \u201cprostorna fiksiranja\u201d predstavljaju dinami\u010dan na\u010din na koji se kapitalizam prostorno \u0161iri i reorganizuje, kako bi suzbijao permanentne krize akumulacije sa kojima je suo\u010den. Dakle, nisu u pitanju strukturalni odnosi zavisnosti i transfera bogatstva izme\u0111u \u201cbogatog Severa\u201d i \u201csiroma\u0161nog Juga\u201d, ve\u0107 decentrirana pomeranja globalizovanog kapitalizma, koji u potrazi za novim tr\u017ei\u0161tima, jefinijom cenom rada, i jeftinijim resursima, koja nisu fiksirana ni za jedno geografsko te\u017ei\u0161te. Razvoj informacionih tehnologija i sa njim uparena transnacionalna mobilnost kapitala omogu\u0107ena neoliberalnim politikama 80ih godina, pru\u017eili su dosad nevi\u0111eni dinamizam u geografskoj potrazi za vi\u0161im profitnim stopama.<\/p>\n

U kompleksnim mre\u017eama distribucije, te kroz finansijalizovani oblik protoka kapitala, proizvodnja mo\u017ee da pomera svoje lokacije, dok u zavisnosti od tih promena u vidu industrijalizacije, odnosno deindustrijalizacije, restruktuira urbani pejza\u017e. Problem izvoza proizvodnje u zone jeftine radne snage, koji za teorije imperijalizma predstavljaju fokus istra\u017eivanja, Harvi vidi samo jednu od strategija, koja mo\u017ee biti razumljena samo u sadejstvu sa primenom neoliberanih politika u centru. Kako se kapital u centru suo\u010dava sa krizom vi\u0161ka akumulacije, odnosno, manjkom investicionih prilika, prostor samih dr\u017eava centra do\u017eivljava komodifikaciju. Budu\u0107i da proizvodne investicije postaju manje profitabline, kapital se preliva u finansijsku sferu berzanskih spekulacija i tr\u017ei\u0161ta nekretnina. Tako stari industrijski centri kao \u0161to su Detroit i Liverpul do\u017eivljavaju urbanisti\u010dku devastaciju, dok finansijski centri poput Nju Jorka i Londona do\u017eivljavaju ekspanziju, pru\u017eaju\u0107i prostor za vrtoglavi rast cena nekretnina. Biv\u0161i radni\u010dki kvartovi kao \u0161to su Bruklin i Harlem zbog rastu\u0107e cene tro\u0161kova \u017eivota istiskuju stanovni\u0161tvo i postaju rezervisane za bogate elite, stvaraju\u0107i nove profitne zone za investicije u tr\u017ei\u0161te nekretnina i luksuzne robe. Sa druge strane, u novo-industrijalizovanim regijama globalnog Juga, usled velike i nagle akumulacije kapitala, dolazi do munjevitog razvoja novih investicionih mega-centara, kao \u0161to su bogati gradovi kineske pacifi\u010dke obale ili Singapur. U svojoj debati sa Smitom, Dejvid Harvi odlazi toliko daleko da tvrdi da je poslednjih 30 godina transfer bogatstva u velikoj meri promenio pravac, od \u201cglobalnog Severa\u201d ka \u201cglobalnom Jugu\u201d. 8Dostupno na: https:\/\/roape.net\/2018\/02\/05\/realities-ground-david-harvey-replies-john-smith\/<\/p>\n

D\u017eon Smith reaguje na Harvijeve tvrdnje smatraju\u0107i da Harvi zanemaruje dominantnu ulogu \u201csuper-eksploatacije\u201d radne snage periferije, stavljaju\u0107i ga u isti ravan sa ostalim vidovima \u201cprostornih fiksiranja\u201d, te previ\u0111a da je eksport proizvodnje u zone jeftinog rada uslov mogu\u0107nosti finansijalizacije na Zapadu, a ne tek paralelni proces. Za Smita, finansijalizacija kapitala ne relativizuje uloge centra i periferije, ve\u0107 ih dodatno u\u010dvr\u0161\u0107uje, te smatra da je danas proces transfera bogatstva sa globalnog Juga na globalni Sever ekstremniji nego ikad. Naime, u pitanju nije naprosto ubiranje vi\u0161ka na osnovu razlike u nivoima nadnica u razli\u010ditim podru\u010djima, ve\u0107 nose\u0107i stub savremenog kapitalizma koji Smith naziva \u201cglobalna arbitra\u017ea rada\u201d (global labour arbitrage). Pri tome odrednice \u201cglobalni Jug\u201d i \u201cglobalni Sever\u201d nisu naprosto geografske fiksacije, na \u0161ta ih Harvi svodi, ve\u0107 predstavljaju zbirno ime za niz politi\u010dkih, ekonomskih i kulturalnih faktora na postkolonijalnom prostoru, na koje se oslanjaju globalni monopoli prilikom sni\u017eavanja cena rada ispod njihove vrednosti, kako bi omogu\u0107ili supereksploataciju periferije.<\/p>\n

Dr\u017eave periferije su strukturno pritisnute u sistem globalizovane proizvodnje i razmene, jer je kolonijalno nasle\u0111e uni\u0161tilo kapacitete za autonomni privredni razvoj, te se u globalizovanim lancima proizvodnje i vrednosti strukturiraju tako da servisiraju potrebe globalnih monopola, \u010dija se sredi\u0161ta nalaze na globalnom Severu (\u010diju okosnicu predstavljaju SAD, Evropa, Japan).\u00a0 Li\u0161eni ekonomske infrastrukture koja bi omogu\u0107ila autonoman razvoj, ekonomije periferije su zavisne od priliva inostranog investicionog kapitala zarad odr\u017eavanja privredne aktivnosti. Me\u0111utim te inostrane investicije dolaze samo pod uslovom odr\u017eavanja drasti\u010dno ni\u017eih nadnica nego u zemljama centra. Naime, cene rada moraju ostati ispod vrednosti rada, kako bi se privredna aktivnost uop\u0161te odvijala na periferiji. Stoga je mogu\u0107e da radnik_ica u tekstilnoj industriji u Banglade\u0161u u\u010destvuje svojom nadnicom manje od 1% u ceni gotova proizvoda, dok su razlike izme\u0111u sli\u010dnih poslova u zemljama centra i zemljama periferije 10 naprema 1, ili \u010dak 20 naprema 1.<\/p>\n

Jeftini proizvodi se plasiraju na svetsko tr\u017ei\u0161te (sirovine, primarne prera\u0111evine, delovi za kompleksnije industrije), dok se uvoze skuplji proizvodi zemalja centra (gotovi kompleksni proizvodi), proizvode\u0107i efekat nejednake razmene koja onemogu\u0107ava dalji razvoj. Tako da za odr\u017eavanje bilansa postaju zavisni od inostranog kreditiranja privrede, gde se svetske finansijske poluge, kao MMF, Svetska banka, nalaze u zemljama centra, dok se sama inostrana razmena izra\u017eava u dolarima kao globalnoj valuti.<\/p>\n

Smitovo insistiranje na \u201cglobalnoj arbitra\u017ei rada\u201d kao dominantnom procesu savremenog kapitalizma potkrepljuje i recentno istra\u017eivanje koje je sprovela grupa istra\u017eiva\u010da_ica na \u010delu sa antropologom, D\u017eejsonom Hikelom (Jason Hickel)9Dostupno na: https:\/\/www.sciencedirect.com\/science\/article\/pii\/S095937802200005X#b0305. U istra\u017eivanju koriste metod \u201canalize otiska\u201d (footprint analysis) koji se koristi i prilikom merenja uticaja proizvodnje na \u017eivotnu sredinu, kako bi preciznije uspeli da odrede koli\u010dinu sirovog materijala, zemlji\u0161ta i rada koji je ulo\u017een u proizvodnju, koja se eksportuje iz perfierije na centar. Ovakav pristup omugu\u0107io im je da navigiraju kroz kompleksne distributivne lance, i da jasnije odrede razlike izme\u0111u ulazinih jedinica za proizvodnju odre\u0111ene vrednosti koja se odvija na periferiji, te kona\u010dne realizacije te vrednosti koja se odvija u zemljama centra. Ta razlika je kvantifikovana u odnosu na dominantne cene na zapadu, kao i prose\u010dne svetske cene, kako bi se dala monetarna procena vrednosti koja je isisana iz ekonomija periferije.<\/p>\n

Rezultati njihovog istra\u017eivanja pokazuju da vrednost isisana iz ekonomija periferije, prema njihovoj monetarnoj proceni, konstitui\u0161e \u010dak 23% ukupnog bruto dru\u0161tvenog proizvoda ekonomija centra, dok prose\u010dna vrednosti koja je isisana u \u010ditavom periodu istra\u017eivanja od 1990. do 2015, na sli\u010dnom nivou, odnosno, 24%. Iz ovoga proizilaze dva zaklju\u010dka: prvo, da transfer vrednosti sa periferije na centar konstitui\u0161e lavovski deo ekonomija centra, te da nikako ne mo\u017ee biti uziman kao sporedni \u010dinbenik; drugo, da taj deo ostaje konstantan i u drugoj deceniji 21. veka, odnosno, da ne postoji tendencija obrtanja pravca trasnfera bogatstva, kako komentari\u0161e Harvi.<\/p>\n

Uprkos nesumnjivoj va\u017enosti za savremenu analizu me\u0111unarodnih odnosa, da li se mo\u017eemo u potpunosti osloniti eksplanatorni okvir koje nam nudi nasle\u0111e \u201cteorija zavisnosti\u201d i \u201cteorija svetskog sistema\u201d? Treba imati u vidu da se teorije imperijalizma koje se baziraju na transferu vrednost sa periferije u center, javljaju u prvim decenijama nakon zavr\u0161etka Drugog svetskog rata, u uslovima konsolidacije hegemonije SAD u me\u0111unarodnim odnosima. \u0160tavi\u0161e, one se u dobroj meri bave krizom apsorbcije vi\u0161ka vrednosti u zemljama centra. Zone ultra-depresirane cene rada postoje radi odr\u017eavanja visokih profitnih stopa, koje se ne mogu ostvariti u zemljama centra. Iako je proces globalnog transfera vrednosti i dalje na delu, \u010dini se da ne pru\u017ea potpun odgovor na eskalaciju svetskih konflikata u poslednjoj deceniji, kao ni na ekonomsku emancipaciju Kine iz perifernog polo\u017eaja u status kompetitivne ekonomske sile.<\/p>\n

Imperijalizam kakav poznajemo danas i dalje po\u010diva na politi\u010dkoj, ekonomskoj i vojnoj dominaciji zemalja bogatog Severa, nad zemljama siroma\u0161nog Juga, a pojava kompetitivnih formacija me\u0111unarodne trgovine, poput BRICKS-a, ne mora nu\u017eno da zna\u010di da sa padom globalne hegemonije SAD i saveznika, dolazi period oslobo\u0111enog razvoja periferije.<\/p>\n

Kao \u0161to ne sme zapadati u klopke liberalnih ideolo\u0161kih dihotomija autoritarizma vs liberalne demokratija, emancipatorna leva politika, ne sme zapadati u \u201cgeopoliti\u010dke spekulacije\u201d, te zauzimati navija\u010dki stav u konfliktima me\u0111u dr\u017eavama koje generi\u0161e kompeticija nad kontrolom me\u0111unarodne trgovine. Teorije imperijalizma utoliko pru\u017eaju dragoceno nau\u010dno oru\u0111e kojim je mogu\u0107e odr\u017eati nau\u010dnu autonomiju leve politike od ideolo\u0161kih pristrasnosti u nadiru\u0107im konfliktima. Istorijski materijalizam, pri tome, kao nauka \u010diji je eminent predmet istorija, nema ni\u0161ta drugo osim istorije same. Me\u0111utim, kao nedogmatska nauka \u017eivog procesa, ona mo\u017ee posredovati svoje istorijske uvide sa potrebama sada\u0161njeg trenutka. Stoga, mo\u017eda odgovor na izazove dana\u0161njice treba tra\u017eiti u posredovanju temeljnih uvida o dinamici centar-periferija, i njenom zna\u010daju za globalni kapitalizam, sa ranijim uvidima Luksemburg, Buharina i Lenjina, koje bacaju svetlo na interimperijalisti\u010dku kompeticiju i njene razorne posledice.<\/p>\n

Bilje\u0161ke:
\n1Dostupno na: https:\/\/www.theguardian.com\/commentisfree\/2025\/jun\/15\/trump-netanyahu-khamenei-three-angry-old-men<\/a>
\n2 https:\/\/www.ft.com\/content\/8d1afb00-57ee-4b59-abe3-df0ff18084fb\u00a0<\/a>
\n3Dostupno na: https:\/\/www.theguardian.com\/commentisfree\/2022\/jun\/21\/pacificsm-is-the-wrong-response-to-the-war-in-ukraine<\/a>
\n4Dostupno na: https:\/\/kyivindependent.com\/slavoj-zizek-fate-no-longer-smiles-on-us-europeans\/
\n5Dostupno na: https:\/\/monthlyreview.org\/2021\/03\/01\/the-ideology-of-late-imperialism\/<\/a>
\n6Teorije zavisnosti koje nastaju na tragu Prebich-Singerovih nalaza o nejednakoj razmeni denunciraju i uvre\u017eene ekonomske termine kojima se nacionalne ekonomije ozna\u010davaju kao \u201czemlje u razvoju\u201d, odnosno \u201crazvijene zemlje\u201d. Nasuprot ovim ideolo\u0161kim terminima, koji impliciraju da je ekonomska nerazvijenost interni problem date ekonomije, te da kroz industrijalizaciju vo\u0111enu potrebama svetskog tr\u017ei\u0161ta dolazi do razvoja, Andre Gunter Frank u svom tekstu iz 1966. \u201cRazvijanje podrazvijenosti\u201d (The Development of Underdevelopment), predla\u017ee termin podrazvijenosti. Za razliku od nerazvijenosti koja se mo\u017ee izjedna\u010diti sa pre-industrijskim, odnosno tradicionalnim stanjem dru\u0161tva, podrazvijenost predstavlja strukturni i istorijski pojam pod kojim se razumeva integracija perifernih ekonomija u globalno tr\u017ei\u0161te na nejednakim osnovama. Kroz kolonijalnu eksproprijaciju resursa, eksploataciju radne snage, i tr\u017ei\u0161nu dominaciju, zemlje centra strukturno prilago\u0111avaju ekonomije periferije tako da produbljuju globalne odnose nejednakosti. Stoga, nike u pitanju puki \u201czaostatak\u201d ekonomija periferije, naspram ekonomija centara, kako implicira pojmovni par razvijene vs zemlje u razvoju, ve\u0107 je u pitanju proces podrazvijanja periferije kako bi se njena ekonomija dr\u017eala u odnosu zavisnosti spram kapitala iz centra.
\n7Negri, Hart, Imperij, str 6.
\n8Dostupno na: https:\/\/roape.net\/2018\/02\/05\/realities-ground-david-harvey-replies-john-smith\/<\/a>
\n9Dostupno na: https:\/\/www.sciencedirect.com\/science\/article\/pii\/S095937802200005X#b0305<\/a><\/p><\/blockquote>\n

Kriti\u010dke teorije imperijalizma: nau\u010dno oru\u0111e protiv geopoliti\u010dkih spekulacija<\/a><\/p><\/blockquote>\n