Vidovdan se smatra praznikom nad praznicima, ali ne samo zbog istorijskog obrta u na\u0161em narodu 1389. godine, ve\u0107 i zbog jakih narodnih vjerovanja.<\/p>\n
Sveti Vid, kome je praznik posve\u0107en, bio je bog svetlosti, obilja i rata. Kao i mnoge praznici, na\u0161 narod ga obele\u017eava kroz zanimljive obi\u010daje, koji se povezuju sa zdravljem, porodicom, prilikama za nove ljubavi, ali i istinom za koju se veruje da ispliva na videlo uo\u010di ovog praznika. O tome nam je vi\u0161e govorila Sne\u017eana A\u0161anin, etnolog.<\/p>\n
– Vidovdan je praznik posve\u0107en Svetom Vidu. \u00a0Vidovdan zna\u010di da se sve vidi. U narodu je postojala tradicija kod mladih, da je ovo praznik kada treba da se vi\u0111aju momci i devojke i ka\u017eu da je to dan kada se ra\u0111a ljubav. Pored toga, veruje se da je Vidovdan praznik za koji je dobro da se iznosi ode\u0107a da je “vidi sunce”. Na ovaj dan, sunce ima “ubita\u010dnu” mo\u0107 za sve mikroorganizme koji \u0161tete ode\u0107i.<\/p>\n
Ranije, taj obi\u010daj izno\u0161enja ode\u0107e vezan je bio za stvari od vune ili svile, uklju\u010duju\u0107i ode\u0107u, \u010darape i \u0107ilime. U njih su se nekada \u010desto moljci zavla\u010dili, koji su pravili \u0161tetu prirodnim materijalima. Zato, ljudi su iznosili sve to na sunce, koje je ubijalo moljce.<\/p>\n
U na\u0161em narodu jo\u0161 uvek postoji sve\u017ee se\u0107anje i obi\u010dajna praksa da se iznose \u0107ilimi da se vide. To je nekada tako\u0111e bio dokaz koliko je neka porodica vredna, a naro\u010dito devojka, koja na taj na\u010din iznosi svoju devoja\u010dku spremu na videlo. Onda prolaze momci i njihove majke i o\u010devi, koji koriste tu piliku da uo\u010de vredno\u0107u porodice sa kojom planiraju da se urode, takore\u0107i. Danas, naro\u010dito u seoskim sredinama se jo\u0161 uvek ovo praktikuje, \u0161to se izno\u0161enja ti\u010de.<\/p>\n
Ova praksa ima \u010distila\u010dku ulogu za ovaj praznik, a ima i takore\u0107i magijsku ukorenjenost i tako\u0111e nau\u010dnu utemeljenost, jer je u ovo vreme sunce u najve\u0107em zenitu. Dani su najdu\u017ei, dakle sunce je najja\u010de i ima onu najve\u0107u mo\u0107 da o\u010disti i sa\u010duva pomenute predmete od \u0161teto\u010dina – govori za nas A\u0161anin.<\/p>\n
Tako\u0111e, Vidovdan, kao \u0161to i sam naziv govori, ima i ve\u0107u povezanost sa vidom kako nam obja\u0161njava etnolog. Veruje se da na ovaj dan treba le\u010diti o\u010dna oboljenja. Kao jo\u0161 jedan obi\u010daj ukorenjen u na\u0161oj tradiciji, na\u0161a sagovornica izdvaja i odlazak na izvore ili odlazak po lekovitu i osve\u0161tanu vodu i njome se umivaju. Na ovaj na\u010din, verovali su da \u0107e ih osve\u0161tena vodica i prirodni, lekoviti izvori izle\u010diti od problema sa o\u010dima i vidom.<\/p>\n
Ovaj praznik je tako\u0111e veoma bitan, ne samo u kolevci narodnih verovanja, ve\u0107 i u istoriji na\u0161eg naroda. Na ovaj dan se 1389. godine odigrala bitka na Kosovu, a etnolog nam otkriva i zanimljivost vezanu za sam boj, povezana sa verovanjem:<\/p>\n
– Veruje se da se tog dana pred bitku videlo “ko je vera, a ko nevera”. Tako\u0111e se slu\u017ee pomeni stradalim junacima Kosovskog boja, kao i liturgija. Smatra se da se na Vidovdan sve tajne mogu saznati i otkriti – zaklju\u010duje ona.<\/p>\n
Posebno se ovaj praznik u duhu ljubavi okretao devojkama. Ako sve urade u skladu sa obi\u010dajima i pod jastuk stave par\u010de hleba, odre\u0111enu travu i so, trebalo bi da sanjaju svog budu\u0107eg supruga, a ukoliko ga jo\u0161 uvek ne poznaju, u narednih par dana \u0107e ga negde sresti i upoznati.(Izvot: Ona.rs)<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"
Vidovdan se smatra praznikom nad praznicima, ali ne samo zbog istorijskog obrta u na\u0161em narodu 1389. godine, ve\u0107 i zbog jakih narodnih vjerovanja.<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":405742,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"none","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[8],"tags":[],"class_list":["post-405739","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-svastara"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/405739","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=405739"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/405739\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":405743,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/405739\/revisions\/405743"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/405742"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=405739"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=405739"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=405739"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}