{"id":402431,"date":"2024-05-22T07:46:40","date_gmt":"2024-05-22T05:46:40","guid":{"rendered":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=402431"},"modified":"2024-05-22T07:46:40","modified_gmt":"2024-05-22T05:46:40","slug":"robert-kejgan-o-americkom-idealu-pravde","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2024\/05\/22\/robert-kejgan-o-americkom-idealu-pravde\/","title":{"rendered":"Robert Kejgan \u2013 O ameri\u010dkom idealu pravde"},"content":{"rendered":"

\u00a0Autor: Todor Vuli\u0107<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Pro\u010ditav\u0161i esej Roberta Kejgana O raju i mo\u0107i: Amerika i Evropa u novom svetskom poretku, Frensis Fukujama je kao komentar na njega napisao samo jednu re\u010d: \u201eBrilijantno\u201c. Na koricama tog eseja objavljenog na srpskom jeziku, izdava\u010d je od\u0161tampao i komentar Leona Vizeltira, a koji glasi: \u201eBrilijantno pore\u0111enje strategije i filozofije, realiteta mo\u0107i i etike mo\u0107i, ameri\u010dkog ideala pravde i evropskog ideala mira. Mala knjiga Roberta Kejgana je u stvari velika knjiga\u201c itd. Me\u0111utim, izme\u0111u redova pri\u010de o ameri\u010dkom idealu pravde u konfliktu sa evropskim idealom mira, iskrsava pri\u010da o moralnoj izopa\u010denosti, megalomaniji, teomaniji i mizantropiji lidera i ideologa Neoliberalne imperije. Ose\u0107aju\u0107i se iza zidina NATO tvr\u0111ave nepobedivo i nedodirljivo, ta elita je izdigla sebe iznad Boga, \u010doveka, zakona, pravde, morala i ljudskosti. Bolesno pohlepna u svom imperijalnom vr\u0161ljanju, ona je danas postala glavni faktor destrukcije sveta i izvor globalnog zla. U ovom \u201ebrilijantnom\u201c eseju, Kejgan pi\u0161e pohvalu ludosti te elite, te je tako, posle Erazmove Pohvale ludosti, ludost po drugi put pohvaljena. Iz obilja tema sadr\u017eanih u ovoj knjizi, u nastavku \u0107emo se pozabaviti samo manjim brojem njih, i to onih koje ilustruju mentalnu i moralnu izopa\u010denost i zversku prirodu elite modernog imperijalnog hegemona.<\/p>\n

\n

O etici mo\u0107i neoliberalnog Zapada<\/h3>\n<\/blockquote>\n

Pozivaju\u0107i se na svog idola Roberta Kupera, Kejgan, izme\u0111u ostalog, elaborira etiku mo\u0107i vo\u0111a Neoliberalne imperije. Njihova etika se svodi na nama dobro poznate dvostruke standarde. \u201e\ua78cIzazov za postmoderni svet \u2013 tvrdi Kuper \u2013 predstavlja navikavanje na dvostruke ar\u0161ine\ua78c. Me\u0111u sobom, Evropljani mogu \ua78cfunkcionisati u skladu sa zakonima i \u0161iriti saradnju u pogledu bezbednosti\ua78c. Ali, pri susretu sa spoljnim svetom, \ua78cEvropa se mora okrenuti surovijim metodama ranijeg razdoblja \u2013 sili, preventivnom napadu, obmani, svemu \u0161to je potrebno\ua78c. Ovo za Kupera \u2013 pi\u0161e Kejgan \u2013 predstavlja osnovni princip za\u0161tite dru\u0161tva: \ua78cIzme\u0111u sebe, dr\u017eimo se zakona, ali kad se bavimo d\u017eunglom, moramo da prihvatimo zakone d\u017eungle\ua78c\u201c (Kejgan, 2003, 102-103). Ovakav princip pona\u0161anja i delovanja Neoliberalne imperije, ne samo da je plagijat prastarog imperijalnog principa, ve\u0107 je i vrlo \u2013 \u201eeti\u010dan\u201c. Za\u0161to postmoderni svet treba navi\u0107i na dvostruke ar\u0161ine: jedan za njih, a drugi za sve ostale? Zato \u0161to \u2013 ako raspola\u017ee\u0161 silom i \u017eeli\u0161 da se do\u010depa\u0161 tu\u0111ih prirodnih bogastava i ekonomskog roblja, samo taj prostor proglasi d\u017eunglom i postupi po zakonu d\u017eungle. I sve je tvoje: i ukrajinska crnica, i sibirska gas, i arapska nafta, i afri\u010dki dijamanti, i amazonske \u0161ume\u2026 jer sve je to u neoliberalnoj viziji sveta \u2013 spoljni svet \u2013 po kojem neoliberalna gola sila uzima sebi za pravo da vr\u0161lja kako joj se prohte. Zato interakcija neoliberalnog sveta sa tim spoljnim svetom podrazumeva bezakonu upotrebu sile, obmanu, preventivni napad i ostalo \u0161to je potebno. I na kraju krajeva, to je d\u017eungla koju treba neoliberalizovati i \u201ecivilizovati\u201c, \u0161to zna\u010di kolonizovati.<\/p>\n

Ima li taj \u201eeti\u010dki\u201c princip Neoliberalne imperije neko opravdanje. Naravno. \u201eKakvo pravo ima vlada SAD da se flagrantno me\u0161a u unutra\u0161nje stvari Kine [pitaju Kinezi]? To pravo im \u2013 odgovara Kejgan \u2013 daje LIBERALNI KREDO. [\u2026] Za one koji dele ovo uverenje, spoljna politika, pa i ratovi kojima se brane liberalni principi, [\u2026] kao \u0161to je na primer, bio onaj na Kosovu (ba\u0161 sjajno izabran primer \u2013 primedba autora), mogu biti opravdani \u010dak i ako aktuelno me\u0111unarodno pravo ka\u017ee da su neopravdani\u201c (Kejgen, 2009: 66). E sad, ako bi, recimo, Kinezi krenuli u ratove da brane komunisti\u010dki kredo, da li bi onda i ti ratovi bili opravdani? Naravno da ne bi. Po me\u0111unarodnom pravu, svaki rat bez odobrenja UN je zlo\u010din protiv mira, a onaj koji ga pokre\u0107e je zlo\u010dinac protiv mira \u2013 osim ako ga pokre\u0107e neoliberalna elita SAD i EU (kao, na primeru Kosova). Onda je to humanitarni rat u odbrani liberalnih principa. Dakle, dvostruki standardi su prema Kejganu, ni manje ni vi\u0161e ve\u0107 \u2013 ameri\u010dki ideal pravde. Zlobnici bi se zapitali: da nije taj ideal mo\u017eda bar pomalo sli\u010dan nacisti\u010dkom idealu i metodama? A ne \u2013 nikako! Uostalom, kad su to nacististi\u010dke metode bile: \u201esila, preventivni napad, obmana i sve \u0161to je potrebno\u201c. Kad su to nacisti upra\u017enjavali zakon d\u017eungle? Hteli-nehteli, moramo priznati da neoliberalni ideali i metode zaista nemaju nikakve veze sa nacisti\u010dkim, ba\u0161 kao \u0161to ni \u0161ija nema nikakve veze s vratom. Rekav\u0161i da se Evropa mora okrenuti surovijim metodama ranijeg razdoblja, Kuper je mo\u017eda pod tim ranijim razdobljem podrazumevao Akadsku imperiju Sargona Velikog. \u201eIstori\u010dari su ga zvali \ua78cvelikim\ua78c, jer je osvojio mnoge gradove, oplja\u010dkao veliki ratni plen i poubijao mnoge ljude\u201c (Djurant, 2004: 130). Me\u0111utim, ni to ba\u0161 ne li\u010di na ameri\u010dki ideal pravde, mada se, ruku na srce, tu i tamo mogu na\u0107i i neki zajedni\u010dki elementi, kao \u0161to su: osvajanja, plja\u010dke tu\u0111ih bogastava i masovna ubistva ljudi.<\/p>\n

Ostavimo sad ironiju po strani, i zaklju\u010dimo ono \u0161to iz re\u010denog proizilazi. Od Sargona do Klintona i Bajdena, imperijalne elite su upra\u017enjavale iste zlikova\u010dke metode i istu imperijalnu \u201eetiku\u201c, a u istoriji se po svojstvenoj joj spiralno-cikli\u010dnoj dinamici ponavljalo ono isto ali druga\u010dije. Jednu imperiju je zamenjivala druga, pona\u0161aju\u0107i se kao i njena prethodnica. Tu cikli\u010dnu dimamiku istorije obznanjuje i starozavetna knjiga u stihovima: \u201e\u0160to je bilo to je sada, i \u0161to \u0107e biti to je ve\u0107 bilo; jer Bog vra\u0107a \u0161to je pro\u0161lo\u201c (Propovednik 3.15). Imperijalni ideal pravde oli\u010den u dvostrukim standardima, prepoznao je i ruski pesnik Fjodor Tjut\u010dev (1803\u20131873), savremenik i Napoleonove invazije na Rusiju i Krimskog rata, \u201eopevav\u0161i\u201c taj ideal u stihovima:<\/p>\n

\u201eDivno je na tlu evropskom,<\/p>\n

gde je la\u017e tako rasko\u0161no procvetala\u2026<\/p>\n

Za njih \u2013 zakon i ravnopravnost,<\/p>\n

za nas \u2013 nasilje i obmana\u201c.<\/p>\n

Zar tada evropski imperijalni ideal pravde, koji sa\u017eima Tjut\u010dev u svojim stihovima pisanim u 19. veku, nije upravo ovaj imperijalni ideal koji zagovaraju Kuper, Kejgan i neoliberalne elite, projektuju\u0107i ga u 21. vek: \u201eZa njih zakon i ravnopravnost, za nas nasilje i obmana\u201c; i to je su\u0161tina. Francuzi su u oba spomenuta rata bili agresori, a kakav je danas stav njihovog predsednika? Koliko ju\u010de, Makron je, u intervjuu za The Economist, upitan da li je i dalje privr\u017een ideji o mogu\u0107em slanju trupa u Ukrajinu odgovorio: \u201eApsolutno\u201c. Starozavetna knjiga ka\u017ee: \u201e\u0160to je bilo to \u0107e biti, \u0161to se \u010dinilo to \u0107e se \u010diniti, i nema ni\u0161ta novo pod suncem\u201c (Propovednik 1.9). Zaista, \u0161ta to ima novo pod suncem i da li je u istoriji ikada bilo i\u010deg su\u0161tinski novog? Vratimo se sad opet Kejganu.<\/p>\n

\n

O zve\u010darki naoru\u017eanoj pi\u0161toljem<\/h3>\n<\/blockquote>\n

\u201eAmerika mora da se odupre po\u0161tovanju odre\u0111enih me\u0111unarodnih uredbi koje bi mogle da ograni\u010de njenu sposobnost da sa uspehom kr\u010di sebi put kroz d\u017eunglu Roberta Kupera. Ona mora da se zala\u017ee za kontrolu naoru\u017eanja [\u2026] ali ne sopstvenog naoru\u017eanja. (Ba\u0161 mu\u0161ki i tipi\u010dno kaubojski. Razoru\u017ea\u0161 protivnika, a onda mu naoru\u017ean, i to ta\u010dno u podne, herojski iza\u0111e\u0161 na dvoboj kod O. K. Korala \u2013 primedba autora). Ona MORA \u2013 nastavlja Kejgan misle\u0107i na Ameriku \u2013 da \u017eivi po dvostrukim ar\u0161inima. I ponekad (to ponekad zna\u010di uvek \u2013 primedba autora) mora da se pona\u0161a unilateralno (u smislu: jednostrano ili samovoljno u upotrebi sile \u2013 primedba autora), i to ne iz ljubavi prema unilateralizmu, ve\u0107 samo zato \u0161to [\u2026] nema drugog izbora. Retko koji Evropljanin priznaje, a Kuper to \u010dini implicitno, da samo takvo pona\u0161anje Amerike mo\u017ee dobro poslu\u017eiti civilizovanom svetu, da ameri\u010dka sila, iako se rukovodi dvostrukim ar\u0161inima, predstavlja najbolje sredstvo za napredak \u010dove\u010danstva \u2013 i sasvim verovatno jedino sredstvo\u201c (Kejgan, 2003: 135-136). Dakle, prema Kejganu, Kuperu i neoliberalnoj eliti \u010dove\u010danstvo mo\u017ee napredovati samo permanentnom upotrebom ameri\u010dke vojne sile rukovo\u0111ene dvostrukim ar\u0161inima, ba\u0161 onako kako je ta ameri\u010dka vojna sila upotrebljavana u 19. veku na Divljem zapadu. Tako imperijalna etika Divljeg zapada, tog simbola dvostrukoar\u0161inskog bezakonja, beskrupulozne otima\u010dine, svakovrsnih zverstava i obmana, u neoliberalnoj viziji dobra, postade najbolje, pa \u010dak i jedino sredstvo za napredak \u2013 gle \u010duda \u2013 civilizovanog sveta. Ako niste znali da civilizovani svet mo\u017ee napredovati samo primenom krajnje necivilizovanih (\u201ekaubojskih\u201c) metoda, sada znate. Hantington bi na ovo rekao \u2013 aliluja.<\/p>\n

\n

Kant protiv Hobsa<\/h3>\n<\/blockquote>\n

Elaboriraju\u0107i aktuelni konflikt izme\u0111u ameri\u010dke i evropske strate\u0161ke kulture, Kejgan ka\u017ee: \u201eAmerikanci su sa Marsa, a Evropljani sa Venere: Sve manje se sla\u017eu i razumeju jedni druge\u201c (Kejgan, 2003: 7-8). Naravno, ovom metaforom o Marsu (kojem se danas priklanjaju Amerikanci) i Veneri (kojoj se navodno priklanjaju Evropljani), Kejgan cilja na rimskog boga rata i rimsku boginju ljubavi po kojima su navedene planete dobile ime. Ameri\u010dku (ili ratno-marsovsku) strate\u0161ku kulturu on izvodi iz stanovi\u0161ta Tomasa Hobsa (1588\u20131679) iznetu u njegovom Levijatanu. Prema Hobsu, ljudi u svom \u201eprirodnom stanju\u201c, zbog svoje egoisti\u010dne prirode, neizbe\u017eno zapadaju u rat svih protiv svih. Re\u0161enje za tu op\u0161tu anarhiju i bezakonje je preno\u0161elje dela ljudskih prava na suverenu vlast (oli\u010denu u dr\u017eavi i vladaru), koja koriste\u0107i silu zavodi red u dru\u0161tvu. Stoga je upotreba sile jedini garant ure\u0111enosti odnosa me\u0111u ljudima. Zato Amerikanci \u201evi\u0161e vole prisilu od ube\u0111ivanja, sankcije od podsticanja boljeg pona\u0161anja, \u0161tap od \u0161argarepe\u201c (Kejgan, 2003: 9).<\/p>\n

Me\u0111utim, prema Kejganu, Evropljani takvu strate\u0161ku kulturu do\u017eivljavaju kao kulturu smrti, \u0161to ona i jeste. Moderna strate\u0161ka kultura Evropljana, prema njemu, zasnovana je na Kantovom shvatanju. \u201eEvropljani slede svoj poredak, oslobo\u0111eni na\u010dela politike sile. [\u2026] Isko\u010dili su iz hobsovskog sveta anarhije i zakora\u010dili u kantovski svet ve\u010dnog mira\u201c (Kejgan, 2003: 82). Za razliku od Hobsa, \u201eKant je tvrdio da re\u0161enje za nemoralne strahote hobsovskog sveta predstavlja stvaranje svetske vlade. Ali, on se pla\u0161io da bi \ua78cstanje sveop\u0161teg mira\ua78c, nastalo zahvaljuju\u0107i svetskoj vladi, predstavljalo jo\u0161 ve\u0107u pretnju ljudskoj slobodi od hobsovskog me\u0111unarodnog poretka, utoliko \u0161to bi takva vlada, sa svojim monopolom nad silom, postala \ua78cnajstra\u0161niji oblik despotizma\ua78c. Kant nije mogao da re\u0161i problem na\u010dina na koji nacije mogu da do\u0111u do trajnog mira bez uni\u0161tavanja ljudske slobode. Ali za Evropu taj problem su re\u0161ile Sjedinjene Dr\u017eave. Po\u0161to su je one \u0161titile spolja, evropska nadnacionalna vlada nije morala da sama brine o sopstvenoj bezbednosti. Evropljanima nije bila potrebna sila kako bi dosegli mir, a ni da bi ga o\u010duvali\u201c (Kejgan, 2003: 82). Tako su Amerikanci za Evropljane re\u0161ili kantovski paradoks. Za razliku od Kanta, Kejgan ne bi imao ni\u0161ta protiv svetske vlade pa makar ona monopolom nad silom zavela i despotizam, naravno, pod uslovom da ta vlada bude u rukama Amerikanaca. \u201eSjedinjene Ameri\u010dke Dr\u017eave se ve\u0107 pona\u0161aju kao me\u0111unarodni \u0161erif [\u2026] koji poku\u0161ava da sprovede mir i pravdu u svetu u kom, po mi\u0161ljenju Amerikanaca, vlada bezakonje i \u010diji razbojnici se moraju zastra\u0161iti ili uni\u0161titi, \u010desto pomo\u0107u vatrenog oru\u017eja\u201c (Kejgan, 2003: 51). Kejgan ovde ponovo model Divljeg zapada projektuje na ceo svet, i to onog Divljeg zapada gde samozvani sudija za ve\u0161anje, Roj Bin, tiranskim metodama zavodi svoju izopa\u010denu viziju pravde.<\/p>\n

S druge strane, Evropljani \u201euglavnom daju prednost mirnom re\u0161enju problema, vi\u0161e cene pregovore, diplomatiju i ube\u0111ivanje od prisile. Kada je potrebno presuditi u nekom sporu, \u010de\u0161\u0107e se pozivaju na me\u0111unarodno pravo, me\u0111unarodne konvencije i me\u0111unarodne stavove. Oni poku\u0161avaju da koriste trgova\u010dke veze ne bi li zdru\u017eili narode. \u010cesto daju prednost procesu nad rezultatom, veruju\u0107i da, naposletku, proces mo\u017ee postati su\u0161tina\u201c (Kejgan, 2003: 10). Imaju\u0107i u vidu na\u0161e tridesetogodi\u0161nje iskustvo sa tim Evropljanima, ovakva karakterizacija evropske strate\u0161ke kulture nije ni\u0161ta drugo do karikaturalno idealizovanje mnogo mra\u010dnije stvarnosti. Ta strate\u0161ka kultura je zaista, nasuprot marsovsko-ameri\u010dkoj, veneri\u010dna, ali u medicinskom smislu te re\u010di.<\/p>\n

\n

Psihologija slabosti i me\u0111unarodno pravo<\/h3>\n<\/blockquote>\n

Prema Kejganu, me\u0111unarodno pravo je pribe\u017ei\u0161te slabih i upla\u0161enih. Prirodno je da jake sile svet posmatraju druga\u010dije od slabih sila, kakve su danas evropske. Zato se Evropljani \u010de\u0161\u0107e pozivaju na me\u0111unarodno pravo, me\u0111unarodne konvencije i me\u0111unarodne stavove. Po\u0161to ameri\u010dkoj mo\u0107i na svetu nema ravne, za Amerikance (koji su u skladu s tim oboleli od manije veli\u010dine \u2013 primedba autora) je me\u0111unarodno pravo samo kamen oko vrata koji \u201eograni\u010dava Ameri\u010dku sposobnost da sa uspehom kr\u010di sebi put kroz d\u017eunglu Roberta Kupera\u201c. U tom konfliktu izme\u0111u jedne i druge strate\u0161ke kulture, Evropljani, aludiraju\u0107i na Amerikance, ka\u017eu: da onima koji imaju \u010deki\u0107 (silu), svi problemi li\u010de na eksere, a Amerikanci, aludiraju\u0107i na Evropljane \u2013 da oni koji nemaju \u010deki\u0107, ne \u017eele da bilo \u0161ta li\u010di na ekser (osim Srba, naravno). \u201eU jednom anarhi\u010dnom svetu \u2013 pi\u0161e Kejgan \u2013 male sile, stalno se pla\u0161e da \u0107e postati \u017ertve. Velike sile, sa druge strane, obi\u010dno se vi\u0161e pla\u0161e propisa koji bi mogli da ih ograni\u010de, nego \u0161to strahuju od bezakonja. U jednom anarhi\u010dnom svetu, one se oslanjaju na svoju silu. [\u2026] Po\u0161to Evropljanima nedostaju kapaciteti da bi preduzeli unilateralne vojne akcije, bilo pojedina\u010dno, bilo kao \ua78cEvropa\ua78c, sasvim je normalno da se protive da drugi rade ono \u0161to oni ne mogu. Zato pozivanje na multilateralizam i me\u0111unarodno pravo Evropljanima donosi stvarnu i prakti\u010dnu korist, a ne ko\u0161ta mnogo. [\u2026] Dana\u0161nji Savet bezbednosti obuhvata samo jednu veliku silu \u2013 Sjedinjene Ameri\u010dke Dr\u017eave. Ali, Savet bezbednosti ipak predstavlja jedino mesto gde neka slabija dr\u017eava, kao \u0161to je Francuska, ima barem teoretsku mo\u0107 da kontroli\u0161e ameri\u010dke akcije, ukoliko je uop\u0161te mogu\u0107e ubediti Sjedinjene Dr\u017eave (a nije mogu\u0107e \u2013 primedba autora) da po\u0161tuju njegove odluke. Za Evropljane, Savet bezbednosti predstavlja zamenu za mo\u0107 koju nemaju\u201c (Kejgan, 2003: 54-57). Zato, ka\u017ee Kejgan, Amerikanci kuvaju ru\u010dak, a Evropljani peru sudove; zato je Amerika ostala zarobljena u istoriji, a Evropa u\u0161la u rajsko stanje mira.<\/p>\n

\n

O neoliberalnom na\u010delu moralne svesti<\/h3>\n<\/blockquote>\n

\u201eVe\u0107ina Evropljana ne vidi \u2013 nastavlja Kejgan \u2013 ili ne \u017eeli da vidi, veliki paradoks: da je uslov za njihov prelazak u postistoriju bio taj da Sjedinjene Dr\u017eave ne u\u010dine istu stvar [i priklone se Veneri]. Jer Evropa nema ni volje ni sposobnosti da \u0161titi sopstveni raj, i spre\u010di da ga, kako duhovno tako i fizi\u010dki, ne pregazi svet koji tek treba da prihvati na\u010delo moralne svesti. Ona je postala zavisna od ameri\u010dke spremnosti da koristi vojnu mo\u0107 ne bi li \u0161irom sveta zastra\u0161ila i porazila one koji jo\u0161 uvek veruju u politiku sile\u201c (Kejgan, 2003: 102). Generalno uzev\u0161i, la\u017e i hipokrizija su obavezni sadr\u017eaji pamfleta koje njima u slavu pi\u0161u neoliberalni ideolozi. Me\u0111utim, Kejgan je, govore\u0107i o odbrani Evrope od sveta koji jo\u0161 nije prihvatio na\u010delo moralne svesti, prevazi\u0161ao svakog od njih pojedina\u010dno. O kom i kakvom to na\u010delu moralne svesti on govori \u2013 on koji zagovara: zakon d\u017eungle, golu silu, obmanu i dvostruke ar\u0161ine u me\u0111unarodnim odnosima? Oni koji su politikom sile duhovno i fizi\u010dki pregazili svet, sad sopstvene \u017ertve progla\u0161avaju pretnjom zbog njihove navodne vere u politiku sile. Ovde se valja prisetiti Hantingtonovih re\u010de: \u201eZapad je osvojio svet ne nadmo\u0107no\u0161\u0107u svojih ideja [\u2026], nego svojom nadmo\u0107no\u0161\u0107u u primeni organizovanog nasilja. Zapadnjaci \u010desto zaboravljaju ovu \u010dinjenicu: nezapadnjaci nikad. [\u2026] \ua78cEkspanzija Zapada\ua78c se zavr\u0161ila i po\u010deo je \ua78crevolt protiv Zapada\ua78c\u201c (Hantington, 2000: 55-57). Naravno, \u017ertve agresije nisu i ne\u0107e zaboraviti neoliberalno organizovano nasilje nad njima, i zato objektivno jesu pretnja Zapadu. Me\u0111utim, o tome je Zapad trebao misliti u vreme setve, a ne pred \u017eetvu. U\u0161av\u0161i posle raspada Sovjetskog Saveza u fazu hibrisa (kako anti\u010dki Grci nazva\u0161e ludilo oholosti) oni nisu bili sposobni da shvate gde treba stati, a po svoj prilici to ni danas ne shvataju.<\/p>\n

\n

***<\/h3>\n<\/blockquote>\n

Objaviv\u0161i ovaj neoliberalni manifest na samom po\u010detku 21. veka, kada je \u010dove\u010danstvo ve\u0107 uveliko u\u0161lo u Fukujaminu postistoriju, i kada je izgledalo da je hegemonija Sjedinjenih Dr\u017eava osu\u0111ena na ve\u010dnost, Kejgan koristi priliku i krajnje otvoreno saop\u0161tava ideolo\u0161ki kredo ameri\u010dke Neoliberalne imperije. U najkra\u0107em, i njego\u0161evski re\u010deno, klju\u010dna poruka tog manifesta je:<\/p>\n

\u201eVuk na ovcu svoje pravo ima,<\/p>\n

ka tirjanin na slaba \u010dovjeka\u201c.<\/p>\n

Ako smo ve\u0107 kao mali narod osu\u0111eni da \u017eivimo u vu\u010dijem neoliberalnom svetu, (\u0161to iz istorijske perspektive posmatrano za nas i nije neka novina), nikako ne bi trebali smetnuti s uma i Njego\u0161evu poruku koja sledi posle prethodnih stihova:<\/p>\n

\u201eAl\u2019 tirjanstvu stati nogom za vrat,<\/p>\n

dovesti ga ka poznaniju prava,<\/p>\n

to je ljudska du\u017enost najsvetija\u201c.<\/p>\n

Imperije su nastajale i propadale, ba\u0161 kako to re\u010de Kristofer Koker \u201ena depresivno pravilan na\u010din\u201c (Koker, 2002: 54). Zato nema sumnje da \u0107e i Neoliberalnoj imperiji neko \u201estati nogom za vrat\u201c, jer \u0161to je bilo to \u0107e biti! Nije isklju\u010deno da \u0107e dana\u0161nje generacije do\u017eiveti po\u010detak kraja i te imperije, iako to trenutno mnogima izgleda nemogu\u0107e. I ba\u0161 zato \u2013 \u201eneka bude \u0161to biti ne mo\u017ee\u201c.<\/p>\n

Izvori:<\/p>\n

Kejgan, Robert: O raju i mo\u0107i: Amerika i Evropa u novom svetskom poretku, \u010carobna knjiga, Beograd, 2003.<\/em>
\nKejgen, Robert: Povratak istorije i kraj snova, Alexsandria Press, Beograd, 2009.<\/em>
\nDjurant, Vil: Isto\u010dne civilizacije, Vojnoizdava\u010dki zavod \u2013 Narodna knjiga, Beograd, 2004.<\/em>
\nKoker, Kristofer: Filozofi varvari \u2013 Razmi\u0161ljanja o prirodi rata od Heraklita do Hajzenberga, Zavod za ud\u017ebenike, Beograd, 2012.<\/em>
\nHantington, Semjuel: Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka, CID- Podgorica\/Romanov-Banja Luka, 2000.<\/em><\/p><\/blockquote>\n

\u0420\u043e\u0431\u0435\u0440\u0442 \u041a\u0435\u0458\u0433\u0430\u043d \u2013 \u041e \u0410\u043c\u0435\u0440\u0438\u0447\u043a\u043e\u043c \u0438\u0434\u0435\u0430\u043b\u0443 \u043f\u0440\u0430\u0432\u0434\u0435<\/a><\/p><\/blockquote>\n