{"id":391328,"date":"2024-01-18T07:03:44","date_gmt":"2024-01-18T06:03:44","guid":{"rendered":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=391328"},"modified":"2024-01-18T07:18:11","modified_gmt":"2024-01-18T06:18:11","slug":"ideja-jugoslavije-je-izbeglistvo-u-fiktivnu-domovinu","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2024\/01\/18\/ideja-jugoslavije-je-izbeglistvo-u-fiktivnu-domovinu\/","title":{"rendered":"‘Ideja Jugoslavije je izbegli\u0161tvo u fiktivnu domovinu’"},"content":{"rendered":"

Mladi filozof\u00a0Vladimir Milenkovi\u0107<\/strong>\u00a0primarno se bavi teorijom ideologije, epistemologijom i marksisti\u010dkom estetikom. Objavio je nekoliko radova s fokusom na historijsku avangardu, a zajedno s\u00a0Unom\u00a0Popovi\u0107\u00a0i\u00a0Milo\u0161em Miladinovim\u00a0uredio je zbornik “Umetnost i kultura” (2021.) koji je nastao na temelju radova sa godi\u0161njeg skupa Omladinske sekcije Esteti\u010dkog dru\u0161tva Srbije. Napisao je i tekst o postpetooktobarskoj desnici u Srbiji. Ovaj razgovor vodili smo na tragu njegovog rada “Materijalisti\u010dka kritika gra\u0111anske jugonostalgije”<\/a>, koji je ljetos objavljen na portalu Slobodni filozofski.<\/p>\n

Kako je srednjoklasna jugonostalgija preuzela primat u pozitivnoj idealizaciji Jugoslavije?<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Tvrdnja da je jugonostalgija danas primarno sentiment srednje klase upu\u0107uje na to da idealizacija socijalisti\u010dke Jugoslavije ne mora da bude uvezana sa socijalisti\u010dkom politikom. Dok je radni\u010dka klasa li\u0161ena svoje materijalne baze u procesu postsocijalisti\u010dke deindustrijalizacije, atomizirana i bez politi\u010dke reprezentacije interesa, gra\u0111anska klasa kooptirala je ideju socijalisti\u010dke Jugoslavije koja je ispra\u017enjena od socijalisti\u010dkog sadr\u017eaja. “Jugoslovenstvo” gra\u0111anske klase zapravo je izraz resantimana spram rezultata kapitalisti\u010dke transformacije dru\u0161tva, odnosno reakcija spram nesigurnog polo\u017eaja te klase u uslovima kapitalisti\u010dke (polu)periferije.<\/p>\n

Motivi u kojima se Jugoslavija slika nemaju veze sa bilo kakvim socijalisti\u010dkim i demokratskim tekovinama, ve\u0107 isklju\u010divo malogra\u0111anskim predstavama o hedonizmu, a ideja bratstva i jedinstva slu\u017ei da bi se potvrdio gra\u0111anski kospomopolitski identitet<\/h2>\n

Ekonomsko blagostanje, me\u0111unarodni ugled, sna\u017ene javne institucije \u0161kolstva i zdravstva, vertikalna dru\u0161tvena pokretljivost uz jedan “meritokratski” princip, koje se u ovoj vizuri pripisuju Jugoslaviji, zapravo predstavljaju vrednosti koje je ta klasa o\u010dekivala da \u0107e biti ostvareni politi\u010dkom pluralizacijom i tr\u017ei\u0161nom transformacijom. Umesto toga, dobila je konstantnu pretnju pred prelaskom u redove radni\u010dke klase ili ekonomske imigracije. Budu\u0107i da je ostvarenje tih vrednosti zapre\u010deno u konkretnim istorijskim uslovima postjugoslovenskog prostora, one se izme\u0161taju u idealizovanu pro\u0161lost Jugoslavije, a sama Jugoslavija se reinterpretira ne kao socijalisti\u010dki, nego kao gra\u0111ansko-modernizacijski projekat \u010diji je istinski smisao bila izgradnja i ja\u010danje srednje klase kao glavnog oslonca dru\u0161tvene stabilnosti i prosperiteta.<\/p>\n

Koji je period u centru te imaginacije i \u0161to ga karakterizira?<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

U centru te gra\u0111anske jugonostalgije je period od kraja \u0161ezdesetih do polovine osamdesetih godina, pri \u010demu se zaboravlja period posleratne obnove \u010detrdesetih, ili period najdinami\u010dnijeg privrednog razvoja i implementacije ideje samoupravljanja pedesetih. To je se\u0107anje selektivno, jer odgovara ideolo\u0161koj identifikaciji srednje klase. Jugonostalgi\u010darska fiksacija je parcijalna, jer ako se jugoslovensko socijalisti\u010dko iskustvo uzme kao celina, ta celina nedvosmisleno upu\u0107uje na poku\u0161aj uspostavljanja samoupravnog socijalizma. U skladu sa marksisti\u010dkim razumevanjem uloge dr\u017eave u revolucionarnoj transformaciji dru\u0161tva, samoupravni socijalizam je trebalo da bude put u postepeno “odumiranje” dr\u017eave, pri \u010demu bi se administrirani dr\u017eavni organi upravljanja postepeno smenjivali udru\u017eenim organizacijama radni\u010dkog samoupravljanja.<\/p>\n

Dakle, vo\u0111ena i postepena demokratizacija svih aspekata dru\u0161tvenog \u017eivota, zasnovana na klasnom kompromisu izme\u0111u partijske avangarde (birokratskog sloja) i \u0161irokih radni\u010dkih slojeva, koja bi trebala da rezultira ukidanjem klasnih razlika, odnosno ostvarenom komunizmu. Me\u0111utim, upravo nakon 1965. dolazi do produbljivanja krize samoupravljanja u Jugoslaviji, pri \u010demu uz deklarativnu odanost idejama samoupravljanja, vladaju\u0107a klasa zapravo otvara vrata sve ve\u0107em prodiranju tr\u017ei\u0161nih mehanizama sa ciljem integracije Jugoslavije u me\u0111unarodnu podelu rada koja je vi\u0111ena kao put prevazila\u017eenja te\u0161ko\u0107a sistema u daljem rastu. Privredna reforma iz 1964\/65. predstavlja zaokret ka tr\u017ei\u0161noj ekonomiji, pa dolazi do obnove bankarskog sistema, preorijentacije prema izvoznoj politici, ukidanja carinskog protekcionizma, ja\u010danja trgovinskog kapitala. Kapital se dakle delimi\u010dno osamostaljuje od neposrednog birokratskog planiranja i dolazi do uspostavljanja jednog nestabilnog hibridnog sistema “tr\u017ei\u0161nog socijalizma”.<\/p>\n

\u0160to postaje predmetom nostalgije?<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Taj sistem “tr\u017ei\u0161nog socijalizma” donosi prodor konzumeristi\u010dke kulture, koji se u takvoj jugonostalgiji identifikuje sa slikom obilja i bezbri\u017enog \u017eivota. Me\u0111utim, teza koju \u017eelim da iznesem nije da je srednjeklasna jugonostalgija naprosto nostalgija za nekim zbirom konkretnih fenomena iz jugoslovenske istorije, ve\u0107 da je centralni predmet gra\u0111anske jugonostalgije imaginacija postsocijalisti\u010dke tranzicije, bez protivre\u010dnosti koje sa sobom donosi restauracija kapitalizma, dakle bez periferizacije, deindustrijalizacije, op\u0161teg siroma\u0161enja i produbljivanja socijalnih razlika, i u na\u0161em konkretnom slu\u010daju rata. Drugim re\u010dima, imaginacija prema kojoj je “Skandinavija na Balkanu” bila nadohvat ruke, ali je izgubljena, jer je u nekom trenutku elita izabrala put nacionalisti\u010dkog podila\u017eenja masama, umesto kultivisanja gra\u0111anskih vrednosti srednje klase. Upravo zato se u centru te imaginacije nalazi istorijski period po\u010detka prodiranja tr\u017ei\u0161nih odnosa u jugoslovensko socijalisti\u010dko dru\u0161tvo, koji je apstrahovan od protivre\u010dnosti i nestabilnosti sistema koje je tr\u017ei\u0161na liberalizacija generisala.<\/p>\n

Jugoslavija i Evropska unija<\/h2>\n

U tekstu za ilustraciju navodite izjavu glumice Mirjane Karanovi\u0107 o njenom jugoslavenskom identitetu. Za\u0161to ste odabrali ba\u0161 njezinu izjavu?<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Izjava Mirjane Karanovi\u0107 sama po sebi ne donosi ni\u0161ta novo, nego ilustruje tezu o liberalnom karakteru jugonostalgije srednje klase, koji je ispra\u017enjen od bilo kakvog socijalisti\u010dkog sadr\u017eaja. U\u017eivaju\u0107i u udobnosti privilegija koja ta klasna pozicija pru\u017ea, bivaju\u0107i li\u0161ena odgovornosti da se legitimi\u0161e postoje\u0107e stanje, mogu\u0107e je zauzeti poziciju “lepe du\u0161e”, da upotrebim\u00a0Hegelov\u00a0termin. Tek se s obzirom na tu poziciju mogu\u0107e zauzimati za “vi\u0161e vrednosti” koje nisu ostvarene u tom dru\u0161tvu, ali bez realne namere da to dru\u0161tvo menja, nego zbog potvr\u0111ivanja sebe u ulozi “istinske elite” kroz identifikaciju sa tim vrednostima.<\/p>\n

To je dakle deklarativni iskorak protiv nepravdi sveta koji ostaje u okvirima subjektivnog samopotr\u0111ivanja i slu\u017ei da se ujedno distancira od “neprosve\u0107enih narodnih masa” i od “korumpirane vlasti”. Kao “lepoj du\u0161a” koja se postavlja iznad realnih dru\u0161tvenih uslova posttranzicionog “varvarstva”, ideja Jugoslavije postaje izbegli\u0161tvo u fiktivnu izgubljenu domovinu. To odre\u0111uje i motive u kojima se Jugoslavija slika. Oni nemaju veze sa bilo kakvim socijalisti\u010dkim i demokratskim tekovinama, ve\u0107 isklju\u010divo malogra\u0111anskim predstavama o hedonizmu, izobiljem turisti\u010dke i kulturne ponude. Kona\u010dno, ideja bratstva i jedinstva slu\u017ei da bi se potvrdio taj gra\u0111anski kospomopolitski identitet, koji transcendira provincijalizam nacionalnih identiteta.<\/p>\n

Izme\u0111u socijalisti\u010dke Jugoslavije i Evropske unije ne mo\u017ee postojati nikakva zbiljska paralela. Me\u0111utim, to je pore\u0111enje ideolo\u0161ki prijem\u010divo, jer udara na \u017eice ideolo\u0161ke imaginacije nekog “boljeg” kapitalizma koji je bio nadohvat ruke, ali se nikada nije ostvario<\/h2>\n

\u0160to mislite o usporedbi Jugoslavije s Evropskom unijom?<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Pore\u0111enje Jugoslavije sa Evropskom unijom, koje pominjem u tekstu o kojem razgovaramo, napravila je dramatur\u0161kinja\u00a0Milena Bogavac, i navodim ga kao nonsens u koji ta liberalna jugonostalgija zapada. Izme\u0111u socijalisti\u010dke Jugoslavije i Evropske unije ne mo\u017ee postojati nikakva zbiljska paralela. Me\u0111utim, to pore\u0111enje je ideolo\u0161ki prijem\u010divo, jer udara na \u017eice ideolo\u0161ke imaginacije nekog “boljeg” kapitalizma koji je nekad bio nadohvat ruke, ali se nikada nije ostvario. \u010cest refren koji \u010dujemo iz tog tabora jeste da nije do\u0161lo do \u010distke srpskih liberala 1972. na \u010delu sa\u00a0Markom Nikezi\u0107em, ne bi do\u0161lo do rasta me\u0111unacionalnih tenzija i Jugoslavija bi mirno pro\u0161la proces kapitalisti\u010dke transformacije i integracije u “porodicu evropskih dr\u017eava”. Sli\u010dne tvrdnje mo\u017eemo da \u010dujemo i o kasnijem neuspehu reformi\u00a0Ante Markovi\u0107a.<\/p>\n

Histori\u010darka Latinka Perovi\u0107 imala je koncept “dominantne” i “ne\u017eeljene” elite. Taj koncept ima nastavlja\u010de u nekih mla\u0111ih histori\u010dara…<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Naravno, istori\u010darka\u00a0Dubravka Stojanovi\u0107\u00a0ocenjuje delo\u00a0Latinke Perovi\u0107\u00a0u kojem izla\u017ee te koncepte kao “krunu vi\u0161edecenijskog rada srpske istori\u010darke”, a u samom tekstu kao ilustraciju uzimam tvrdnje istori\u010dara\u00a0Milivoja\u00a0Be\u0161lina. Rekao bih da Latinka Perovi\u0107 u delu “Dominantna i ne\u017eeljena elita” eksplicira i kristali\u0161e ideolo\u0161ke pretpostavke koje stoje iza liberalne interpretacije jugoslovenske i srpske istorije, a sjajnu kritiku toga pru\u017ea\u00a0Mira Bogdanovi\u0107. Istorijski proces se tu, naime, svodi na borbu dva dominantna principa, pri \u010demu je jedan antimoderan, kolektivisti\u010dki, ekspanzivan, dok je drugi modernizacijski, gra\u0111anski, razvojan. Pritom su dru\u0161tveni agensi samo te elite, dok \u0161iroke mase samo pasivno gravitiraju prema tom “kolektivisti\u010dkom” principu, \u010dine\u0107i jednu elitu “dominantnom”, a drugu “ne\u017eeljenom”. U su\u0161tini, to nije ni\u0161ta drugo do elaboracija ideologema o tzv. prvoj i drugoj Srbiji, koja je podignuta na nivo istorijskog principa.<\/p>\n

Prodor kapitala<\/h2>\n

Koji su prema toj interpretaciji bili najva\u017eniji doga\u0111aji koji su zape\u010datili sudbinu Jugoslavije?<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Prema toj interpretaciji presudni momenti jugoslovenske istorije odigrali su se po\u010detkom sedamdesetih godina, a to su bili gu\u0161enje MASPOK-a u Hrvatskoj 1971. i smena rukovodstva SK Srbije 1972. na \u010delu sa Markom Nikezi\u0107em, odnosno “\u010distka srpskih liberala”. Prema re\u010dima istori\u010dara Milivoja Be\u0161lina, to je onemogu\u0107ilo da se republi\u010dki konflikti razre\u0161e na demokratski na\u010din, i u kona\u010dnici je vodilo rastu nacionalisti\u010dkih tenzija i nasilnom raspadu Jugoslavije. Ono \u0161to takva interpretacija ispu\u0161ta iz vida, zbog objektivnih ograni\u010denja svoje idealisti\u010dke pozicije, jeste da je uspon hrvatskog i srpskog rukovodstva bio simptom uznapredovalih protivre\u010dnosti jugoslovenskog dru\u0161tva, a ne njihovo mogu\u0107e razre\u0161enje.<\/p>\n

Naime, nakon privrednih reformi iz sredine \u0161ezdesetih godina tr\u017ei\u0161te kapitala sve je vi\u0161e odre\u0111ivalo uslove proizvodnje i reprodukcije \u010ditavog privrednog sistema, odnosno prelaz na tr\u017ei\u0161ni socijalizam, dok su sa druge strane institucije samoupravljanja, radni\u010dki saveti, ko\u010dili fleksibilnost tr\u017ei\u0161ta radne snage, odnosno spre\u010davali da tr\u017ei\u0161te diktira zapo\u0161ljavanje i otpu\u0161tanje u preduze\u0107ima. Sa rastu\u0107om koncentracijom kapitala u bankarskom i trgovinskom sektoru, na scenu stupa nova tehnomenad\u017eerska klasa, koja je zainteresovana za dalju marginalizaciju samoupravljanja i tr\u017ei\u0161nu liberalizaciju. Budu\u0107i da je privredni sistem Jugoslavije bio fragmentiran po republikama, ova klasa koncentri\u0161e svoj uticaj na republi\u010dka rukovodstva. Upravo rukovodstva\u00a0Savke\u00a0Dab\u010devi\u0107-Ku\u010dar\u00a0i\u00a0Mike\u00a0Tripala\u00a0u Hrvatskoj, odnosno Marka Nikezi\u0107a u Srbiji zastupaju interese te nove klase. Prodor kapitala bio je centrifugalna sila koja je produbljivala jaz me\u0111u republikama, a ne put ka njihovom razre\u0161enju.<\/p>\n

Je li takva interpretacija idealisti\u010dka?<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Jeste jer kao agense istorijskih promena uzima apstraktne ideje. Ako se dotaknemo pomenute koncepcije Latinke Perovi\u0107 u pitanju je sukob dva apstraktna principa “modernosti” i “antimodernosti”, “individualizma” i “kolektivizma”, koji se u istoriji pojavljuju kao razli\u010diti akteri. Tako se propast Jugoslavije tuma\u010di kroz kontinuitet gu\u0161enja liberalnih ideja od strane centralisti\u010dkih snaga, da bi taj “konzervativni” princip kona\u010dno ispoljio svoje destruktivno nacionalisti\u010dko lice na samom kraju jugoslovenske istorije.<\/p>\n

Toj “aksiolo\u0161koj” postavci potrebno je suprotstaviti materijalisti\u010dki pristup. U \u010demu se on sastoji?<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Materijalisti\u010dki pristup kao agense dru\u0161tvenog kretanja uzima klase, koje su strukturno odre\u0111ene svojim mestom u na\u010dinu proizvodnje i reprodukcije odre\u0111ene dru\u0161tvene formacije. Me\u0111utim, prema gr\u010dko-francuskom sociologu\u00a0Nikosu\u00a0Pulancasu, klase ne postoje kao dovr\u0161eni entiteti koji stupaju u neke odnose, ve\u0107 su uvek me\u0111usobno suprotstavljene u klasnoj borbi. Klasna borba se uvek de\u0161ava u konkretnoj, istorijski specifi\u010dnoj situaciji unutar koje sukobljene klase zauzimaju razli\u010dite sukobljene pozicije. Ideolo\u0161ka borba, kao vid klasne borbe, mo\u017ee se razumeti tek s obzirom na klasne pozicije aktera. Da bismo razumeli odre\u0111ene idejne sukobe, ne\u0107emo dakle postulirati vrednosne principe, ve\u0107 kriti\u010dki razmotriti klasne pozicije koje stoje iza njih. Tako materijalisti\u010dki metod mo\u017ee da prodre iza manifestnog oblika politi\u010dkih borbi do realnih dru\u0161tvenih procesa koji tu borbu oblikuju.<\/p>\n

Historizirajte ukratko procese u samoupravljanju i strukturi partije.<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Nakon pobede u NOB-u, u prvom periodu obnove i izgradnje, preuzima se i primenjuje staljinisti\u010dko shvatanje prema kome vi\u0161ak vrednosti izvu\u010den iz rada treba da bude investiran u rapidnu industrijalizaciju. Alokacija tog vi\u0161ka de\u0161ava se u skladu sa planom, a to sve administrira birokratizovana partijska avangarda koja postaje nova vladaju\u0107a klasa. Ideolo\u0161ka kohesija obezbe\u0111uje se na bazi klasnog kompromisa izme\u0111u partijske avangarde i \u0161irokih narodnih masa. Vladaju\u0107a klasa je nakon sukoba sa SSSR-om morala da prona\u0111e nove na\u010dine legitimacije i uspostavljanja tog klasnog kompromisa, a pronalazi je u koncepciji samoupravnog kapitalizma. Samoupravljanje je trebalo da slu\u017ei kao demokratski vid samoograni\u010davanja vladaju\u0107e klase, na ra\u010dun radni\u010dke participacije. Me\u0111utim, taj vid klasnog kompromisa opet odlikuje neravnote\u017ea dru\u0161tvenoj mo\u0107i, pa se socijalisti\u010dko samoupravljanje nalazi na putu protivre\u010dnog razvoja.<\/p>\n

Kona\u010dno, od tog klasnog kompromisa radni\u010dke klase postepeno se odustaje od sredine \u0161ezdesetih, i sve ve\u0107u dru\u0161tvenu mo\u0107 za sebe pribira nova tehnomenad\u017eerska klasa koja nastaje u susretu partijske elite sa zahtevima tr\u017ei\u0161ta za “profesionalizacijom” privrednog upravljanja. Prodorom tr\u017ei\u0161nih sila, klasni i klasno-frakcijski interesi vi\u0161e nisu mogli da se na uspe\u0161an na\u010din posreduju i sistem upada u niz politi\u010dkih i ekonomskih kriza. Poslednje dve decenije socijalisti\u010dke Jugoslavije predstavljaju poku\u0161aje stabilizacije sistema, kroz re\u0161enja Zakona o udru\u017eenom radu, koji je predvi\u0111ao posredovanje partikularizovanih interesa kroz samoupravno sporazumevanje i dru\u0161tveno dogovaranje. Me\u0111utim, zbiljski rezultat nije bilo razbijanje monopola, ve\u0107 samo dalja regionalizacija ekonomije po republikama i rebirokratizacija u odlu\u010divanju, odnosno marginalizacija samoupravljanja.<\/p>\n

Portal Novosti<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Srednjeklasna jugonostalgija nije nostalgija za nekim zbirom konkretnih fenomena iz jugoslovenske istorije, ve\u0107 je njezin centralni predmet imaginacija postsocijalisti\u010dke tranzicije, bez protivre\u010dnosti koje sa sobom donosi restauracija kapitalizma, dakle bez periferizacije, deindustrijalizacije i produbljivanja socijalnih razlika, i u na\u0161em slu\u010daju rata, govori filozof Vladimir Milenkovi\u0107<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":391331,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"none","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-391328","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/391328","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=391328"}],"version-history":[{"count":4,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/391328\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":391335,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/391328\/revisions\/391335"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/391331"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=391328"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=391328"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=391328"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}