{"id":390499,"date":"2024-01-08T08:10:18","date_gmt":"2024-01-08T07:10:18","guid":{"rendered":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=390499"},"modified":"2024-01-08T08:10:18","modified_gmt":"2024-01-08T07:10:18","slug":"citulja-na-vetru-vest-o-smrti-antonija-negrija-1933-2023","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2024\/01\/08\/citulja-na-vetru-vest-o-smrti-antonija-negrija-1933-2023\/","title":{"rendered":"\u010citulja na vetru: vest o smrti Antonija Negrija (1933-2023)"},"content":{"rendered":"

Pi\u0161e: Sr\u0111an Damnjanovi\u0107<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Internetom se brzo pro\u0161irila vest: U 90 godini \u017eivota, umro je Antonio Negri, filozof i profesor politi\u010dkih nauka, mla\u0111im generacijama poznat po saradnji sa Majklom Hartom na delu Imperija. Smrt profesora Negrija obele\u017eili su globalni mediji, ali ni portali na srpskom jeziku nisu izostali, premda tek u formi kra\u0107eg prenosa agencijskih vesti, tituli\u0161u\u0107i uglednog pokojnika u rasponu od \u201eitalijanski filozof\u201d do \u201eideolog krajnje levice\u201d. Ve\u0107 je taj raspon zanimljiv i vredan analize. Utisak koji se stvorio nakon pogleda na medijsku scenu, sli\u010dan je onom koji se javlja kada nai\u0111emo na grupicu me\u0161tana koja razglaba o pokojniku sa najnovije umrlice. Paradoks je jo\u0161 uo\u010dljiviji na nivou globalnih medija, koji su sa suzdr\u017eanim\u00a0trijumfalizmom (ideolo\u0161kim i prirodnim), objavili smrt jednog od vode\u0107ih kriti\u010dara globalizma.<\/p>\n

Za\u0161to jedan filozof, ideolog radikalne levice, koji u 21. veku i nije tako radikalan, zauzima medijski prostor, sem \u0161to je u Srbiji trebalo ispuniti prazninu \u201eizborne ti\u0161ine\u201d?<\/p>\n

Re\u010d je paradigmati\u010dnoj li\u010dnosti.<\/p>\n

Profesor, koji je osu\u0111en na 30 godina zatvora \u201ezbog podsticanja na nasilje\u201c tokom burnih sedamdesetih, izbegao je izdr\u017eavanje kazne zahvaljuju\u0107i ulasku u parlament na listi pitoreskne Radikalne stranke i emigracijom u Francusku, kasnije je podr\u017eao socijaldemokratiju i predlo\u017eeni ustav EU. Ne promatraju\u0107i Evropsku uniju kao limitiraju\u0107i faktor, ve\u0107 kao arenu pogodnu za borbu radni\u010dke klase u eri globalizacije, utopijski je verovao da bi ujedinjena Evropa mogla da poslu\u017ei kao mo\u0107na demokratska alternativa, koja razvija socijalne funkcije dr\u017eava-\u010dlanica i neguje njihovu kulturnu raznovrsnost.<\/p>\n

I dalje smo u skladu sa levi\u010darskim tipikom: zala\u017eu\u0107i se za izlazak Evropske unije iz NATO-a, a pozicioniraju\u0107i se kao ba\u0161tinik antifa\u0161izma i socijalizma 20. veka, Antonio Negri postaje prihvatljiv svima. \u201eAkademski radnici\u201d apliciraju za projekte na osnovu njegovih ideja pri institucijama \u010diji je svet nastojao da digne u vazduh. Pored toga, kako je mogu\u0107e da Imperiju preuzimaju kao svoj steg upravo li\u010dnosti iz antiglobalisti\u010dkog pokreta sa nacionalnim predznakom, pre svega u Srbiji? Dakle, mi smo ti me\u0161tani na parapetu koji sede ispod izbledelih i sve\u017eih umrlica.<\/p>\n

\n

O\u017ealo\u0161\u0107ena porodica<\/h3>\n<\/blockquote>\n

I u slu\u010daju smrti, noblesse oblige!\u00a0Sve strane, ma koliko zava\u0111ene, pomirene su pred o\u010dima javnosti zajedni\u010dkim potpisom na \u010ditulji. No, problem je najavljen znatno ranije, publikovanjem Imperije, sada ve\u0107 daleke 2005. Antologijsko delo leve scene objavljeno je u Srbiji u \u201epatriotskoj\u201c i \u201enacionalisti\u010dkoj\u201c izdava\u010dkoj ku\u0107i. Daleko od toga da konkurentskim stanovi\u0161tima osporavam \u0161irinu i pronicljivost, naprotiv, hegelijanstvo obavezuje: u\u010dimo od neprijatelja! Kako je mogu\u0107a ta ideolo\u0161ka seoba? Ona je pogodila i druge, daleko poznatije filozofe. Noam \u010comski je najbolji primer, a recepcija njegovog dela mo\u017ee se pratiti decenijama unazad. Prvo, nije re\u010d samo o srpskom specifikumu, srodan problem registrova\u0107u i na op\u0161tijem planu. Drugo, re\u010d je o karakteristi\u010dnom \u010ditanju, koje unosi samo jedan rubin u Sveti gral vlastitog stanovi\u0161ta. I tre\u0107e, cela operacija je pod velom nostalgije, \u201enacionalno\u201d \u010ditanje zagovara povratak na neki, sada ve\u0107 imaginarni, ancien r\u00e9gime, a ta pojava je karakteristi\u010dna bez obzira na ideolo\u0161ke podele. Dalje, ova tri elementa mogu se prepoznati kao simptom manira jedne digestivne filozofije (Sartr), koja je u stanju da savlada sve \u0161to strpa u sebe, a time i da obesmisli svaku mogu\u0107nost delovanja. \u0160to je \u0161iri obim pojma, u\u017ei je njegov stvarni sadr\u017eaj, kao i mogu\u0107nost da se ne\u0161to konkretno promeni.<\/p>\n

Ve\u0107 je registrovano na pole\u0111ini srpskog izdanja Imperije: novi politi\u010dki poredak globalizacije treba posmatrati kao poredak bez granica i ograni\u010denja. Njihova knjiga pokazuje koliko se dana\u0161nja Imperija su\u0161tinski razlikuje od evropske imperijalisti\u010dke dominacije i kapitalisti\u010dke ekspanzije u pro\u0161losti, ili kako je nagla\u0161eno na istom mestu, globalna imperija se oslanja na elemente ameri\u010dkog konstitucionalizma sa hibridnim identitetom i \u0161irenjem granica, itd.<\/p>\n

Muzika za sva\u010dije u\u0161i!<\/p>\n

Re\u010d je o tezama koje su prihvatljive svim stranama \u201eo\u017ealo\u0161\u0107ene porodice\u201c i mogu poslu\u017eiti kao univerzalni mamac. Dodu\u0161e, i najve\u0161tiji lovac se ponekad uhvati u sopstvenu klopku. Hart i Negri formuli\u0161u i ne\u0161to manje prihvatljive argumente publici sa desne strane. Jedna od retkih dobrih osobina savremene Imperije, nalazi se u potkopavanju temelja nacionalne dr\u017eave, etniciteta, rase i naroda primerima kontakata i hibridizacije. Globalizaciji mo\u017eemo da se suprotstavimo samo kontra-globalizacijom. Dakle, sasvim hegelijanski: Noge koje \u0107e te odneti ne samo da su pred vratima, nego su to tvoje sopstvene noge! Imperiju mo\u017ee omesti sama Imperija.<\/p>\n

Dakle, osnovne teze Imperije su samo naizgled prihvatljive svima. Imperija je politi\u010dki subjekt koji efektivno reguli\u0161e sve oblike globalne razmene, ona je suverena sila koja upravlja svetom, a suverenitet nacionalnih dr\u017eava, premda su one jo\u0161 na snazi, progresivno opada. Po\u0161to se primarni faktori proizvodnje i razmene kre\u0107u sve br\u017ee preko dr\u017eavnih granica, nacionalna dr\u017eava ima sve manje uticaja i mo\u0107i da reguli\u0161e ove tokove kao i da nametne svoj autoritet. \u010cak i najdominantnije nacionalne dr\u017eave ne mogu vi\u0161e da se smatraju za vrhovnu i suverenu vlast ni van ni unutar svojih granica. Ako opada suverenitet nacionalnih dr\u017eava, to ne zna\u010di da suverenitet kao takav opada. Osnovna teza Harta i Negrija sadr\u017eana je u insistiranju na novom obliku suvereniteta, koji je satkan od niza nacionalnih i supranacionalnih organizama ujedinjenih pod jednom jedinstvenom logikom upravljanja. Taj novi oblik suvereniteta je ono \u0161to Hart i Negri nazivaju Imperijom. Suverenitet nacionalnih dr\u017eava bio je kamen temeljac imperijalizma evropskih sila tokom cele moderne. Iz tih razloga autori jasno razlikuju \u201eimperiju\u201d od \u201eimperijalizma\u201d. Imperijalizam je oblik protezanja suvereniteta evropskih nacionalnih dr\u017eava izvan njihovih granica, do te mere da se i celokupna karta sveta mogla obojiti evropskim bojama. Nasuprot imperijalizmu, Imperija vlada hibridnim identitetima, fleksibilnim hijerarhijama i pluralnim razmenama:<\/p>\n

\u201eJasne nacionalne boje na imperijalisti\u010dkim kartama sveta pome\u0161ale su se i stopile u imperijalni spektar duginih boja\u201d.<\/h2>\n

Tematska rokada posle pada Berlinskog zida doprinosi konfuziji koja nastaje ukoliko se prenebregne razlika izme\u0111u Imperije i imperijalizma. Kulturolo\u0161ko-rodna-identitetska pitanja idu levici, a \u201eorganski \u017eivot\u201d \u2014 ekstremnoj desnici. Levica je na gubitku, premda prividno trijumfuje. \u010citaju\u0107i dela koja stvaraju akademske zvezde u zemljama metropolama svetskog kapitalizma, moglo bi se pomisliti da je emancipatorni potencijal Tre\u0107eg sveta pobedio na Zapadu, kao \u0161to je teorijska produkcija na istoku biv\u0161eg bloka sasvim u skladu sa vizantijskom idejom simfonije crkve i dr\u017eave.<\/p>\n

\n

Samir Amin \u2013 o\u017ealo\u0161\u0107eni glas sa onoga sveta<\/h3>\n<\/blockquote>\n

Razlika u izme\u0111u Negrija i dela \u201eo\u017ealo\u0161\u0107ene porodice\u201d, kako smo ve\u0107 naveli, nalazi su u nostalgiji. A odsustvo nostalgije kod Negrija je vi\u0161e hegelijansko, premda je Negri nedvosmislen. Istorija je daleko od svog kraja, ratovi nisu efemerne pojave na pokorici alt-modernosti, nego su njena su\u0161tina. Imperija s kojom se suo\u010davamo vr\u0161i vlast tla\u010denjem i razaranjem, ali to nas ne \u010dini nostalgi\u010dnim prema starim oblicima dominacije. Za Harta i Negrija, prelaz na Imperiju i njene procese globalizacije nudi nove mogu\u0107nosti snagama oslobo\u0111enja.<\/p>\n

Niko nema prava na nostalgiju!<\/p>\n

Kreativne snage mno\u0161tva, koje nose Imperiju, sposobne su da automatski stvore protiv-Imperiju, alternativnu politi\u010dku organizaciju globalnih tokova i razmene. Borbena aktivnost osporavanja i potkopavanja Imperije vodi\u0107e se na tlu same Imperije \u2014 Hic Rhodus, hic salta. Mno\u0161tvo \u0107e morati da prona\u0111e nove demokratske oblike i novu konstitutivnu vlast koja \u0107e \u201ejednog lepog dana\u201d biti u stanju da nas izvede iz same imperije.<\/p>\n

U ovom trenutku treba uvesti glas \u201es onoga sveta\u201d, kritiku bazi\u010dnih pretpostavki Harta i Negrija od strane Samira Amina, koja nas mo\u017ee vratiti sada nostalgi\u010dnim re\u0161enjima na levoj strani. Globalizacija ne \u010dini nacionalne politike zastarelim, a jo\u0161 manje suspenduje ulogu nacija i nacionalnih interesa. Tako\u0111e, i teza da ne postoji imperijalizam, ve\u0107 samo \u2018carstvo\u2019 bez sredi\u0161nje vlasti nije neupitna. Amin je osporio te tvrdnje, vra\u0107aju\u0107i loptu Valer\u0161tajnovoj teoriji sistema. Va\u017enost imperijalizma kao upotrebe ekonomskih, politi\u010dkih i vojnih sredstava za pot\u010dinjavanje periferija dominantnim sredi\u0161tima nije osporena. Amin je dalje tvrdio da oblikovanje perifernih kapitalisti\u010dkih dru\u0161tava rezultira razli\u010ditim oblicima proletarizacije, koji se razlikuju shodno dodeljenim funkcijama. Ti su oblici, iako razli\u010diti od onih u dominantnim centrima, zapravo komplementarni. Percipirano \u2018mno\u0161tvo\u2019, koje predstavlja globalnu radni\u010dku klasu, strukturirano je razli\u010dito u razli\u010ditim zemljama i fazama kapitalisti\u010dkog razvoja.<\/p>\n

Nije te\u0161ko pretpostaviti krajnje domete Aminove kritike.\u00a0Negrijeva pogre\u0161ka u podr\u017eavanju evropskog ustava konsoliduje neoliberalni kapitalizam, umanjuju\u0107i potencijal gra\u0111anskog dru\u0161tva u protestu i pobuni. Ne samo da imperijalisti\u010dke sile kontroli\u0161u globalizaciju kroz strategije vojnih intervencija, nego nastoje prekinuti jo\u0161 uvek dragocenu vezu izme\u0111u razli\u010ditih institucija gra\u0111anskog sveta i radni\u0161tva, a one prve, vezati isklju\u010divo za sebe. Zanimljivo je da Samir Amin, premda su njegove teze naizgled bli\u017ee pozicijama \u201eo\u017ealo\u0161\u0107ene porodice\u201d, za nju nije privla\u010dan autor.<\/p>\n

\n

Druga smrt \u201ekrepalog psa\u201d<\/h3>\n<\/blockquote>\n

Slede\u0107a grupa o\u017ealo\u0161\u0107enih mo\u017ee insistirati na uputstvu samih autora, na jasnoj liniji koja postoji od Imperije do ranijih ideja i u tom kontekstu mo\u017eemo predstaviti i Negrijev odgovor na kritiku. Ukoliko uva\u017eimo Aminove argumente, otvoren je samo jedan put, put u natrag, kroz pukotinu Imperije (poglavlje Intermeco), naime kroz Marksov poziv da napustimo bu\u010dnu sferu razmene i da se spustimo u podzemlje proizvodnje. Oblast proizvodnje je mesto gde se otkriva struktura dru\u0161tva, gde nastaju otpori i alternative Imperiji, premda sada moramo priznati da je i taj drugi put\u00a0 \u2014 nostalgi\u010dan. U tom svetlu treba posmatrati Negrijev doprinos autonomizmu. Iz srca Imperije vodi pukotina do sedamdesetih godina pro\u0161log veka, a mnogi bi tu pukotinu da zatrpaju kao i da doprinesu \u0161akom zemlje u normalizaciji argumentacije. U filozofskom kontekstu, re\u010d je o spinozizmu. Neobi\u010dni pokojnik je povezao spinozizam (a nije u tome jedini), sa borbom radni\u010dke klase, kasnije u prihvatljivim okvirima mno\u0161tva.<\/p>\n

Negri je odigrao klju\u010dnu ulogu u osnivanju grupe Potere Operaio (Radni\u010dka snaga) 1969. godine, a bio je i va\u017ena osoba u Autonomia Operaia. Zagovaranjem radni\u0161tva (operaismo), Negri se koncentrisao na \u201eosna\u017eivanje\u201d (kako se to danas formuli\u0161e) radni\u010dke klase, a koketiranje ili stvarna saradnja sa teroristi\u010dkim grupama, dovela ga je i do zatvora. Operaismo polazi od Marksove ideje da kapital odgovara na akcije radni\u010dke klase, nagla\u0161avaju\u0107i aktivnu ulogu radni\u010dke klase i reaktivnu prirodu kapitala. Teorija tvrdi da stalne borbe radni\u010dke klase uti\u010du na tehnolo\u0161ke i politi\u010dke promene, navode\u0107i primere kao \u0161to je veza izme\u0111u \u0161trajkova i automatizacije proizvodnje.<\/p>\n

U ovom kontekstu uputno je pozvati se na Negrijeve reakcije nastale po\u010detkom dvehiljaditih.\u00a0Dakle, na eventualni nastavak prvog perioda i na argumente protiv nacionalisti\u010dkih ili populisti\u010dkih ideja koji postoje i u tezama reformisti\u010dkih levica, koliko i u doma\u0107oj, nacionalisti\u010dkoj strani \u201eo\u017ealo\u0161\u0107ene porodice\u201d. Kriti\u010darima bliskim Samiru Aminu, Negri prebacuje da oni tek u okvirima nacionalne dr\u017eave pronalaze uslov i oslonac delovanja, a od nacionalne dr\u017eave, veruje Negri, treba tek po\u0107i. Danas je oblik vrednovanja izmenjen putem hegemonije nematerijalnog rada (u rasponu od intelektualnog, racionalnog, lingvisti\u010dkog, afektivnost), koji se vi\u0161e ne mo\u017ee zadr\u017eati unutar zatvorenih teritorija. U ovoj etapi ne va\u017ei vi\u0161e ni zakon vi\u0161ka vrednosti (on je postao neefikasan i prekratak), a svaka borba protiv najamnog rada, svaka pobuna, kada je usmerena protiv eksploatacije je mno\u0161tvo, pogotovo ona koja prevladava uske dimenzije revolucionarnog subjekta. Razlika izme\u0111u nacionalisti\u010dkih i populisti\u010dkih \u010ditanja Negrijevog dela i \u010ditanja koje prati Negrijevu argumentaciju, nedvosmislena je i vi\u0161e nego jasna. Naime, govoriti o nacionalnoj dr\u017eavi i imperijalizmu, a da se ne odredi razdoblje toga oblika i njegovog trajanja postaje veoma opasno i gotovo reakcionarno, veruje Negri. U srpskom kontekstu treba izbaciti samo jednu re\u010d, ono \u2014 \u201egotovo\u201d.<\/p>\n

Obi\u010dno se navodi da je op\u0161te stanovi\u0161te \u201eitalijanskog filozofa\u201d spinozisti\u010dko. Pozivanje na spinozizam uspostavlja vi\u0161e teorijski odnos prema Negrijevom delu, a Hegelova legendarna kritika Spinoze, mo\u017ee biti od velike pomo\u0107i pri otkrivanju najslabije karike u Negrijevom mi\u0161ljenju. Re\u010d je o odnosu Imperije i mno\u0161tva. Kada govori o spinozizmu, Hegel govori o filozofiji uop\u0161te. Bez spinozizma, nema ni savremene filozofije. Opet, kada govori o supstanciji (Imperija, jedno) Hegel ne propu\u0161ta priliku da se na\u0161ali na ra\u010dun Spinozine smrti od tuberkuloze. Spinoza je oboleo u saglasnosti sa svojim sistemom u kome se svaka osobenost i pojedina\u010dnost gube u supstanciji. Tuberkuloza je nihilisti\u010dka bolest! Sa druge strane, Hegel, kada govori o Jakobijevoj filozofiji, konstatuje da se o spinozizmu malo zna, kao i da se javlja za\u010du\u0111enost kada se o tom \u201emrtvom psu\u201d (tote Hund) uop\u0161te govori.<\/p>\n

Danas se o spinozizmu govori sve vi\u0161e. U filozofiji s kraja 20. veka Negri postaje istaknuta figura na podru\u010dju kontinentalne filozofije, posebno unutar sve \u017eivljeg neospinozizma, uz uticajnije i poznatije mislioce poput Altisera, Lakana i Deleza. U jednom od intervjua Negri je pregnantno formulisao svoju odanost Spinozi. Spinoza je uspeo da defini\u0161e princip slobode koji rezonira sa idejom izgradnje sveta kroz mno\u0161tvo pojedina\u010dnih modusa. Ve\u0107 je prime\u0107eno: Negrijev doprinos neospinozizmu uklju\u010duje reinterpretaciju i pro\u0161irenje Spinozinih koncepcija. Istra\u017euju\u0107i teme poput Imperije, mo\u0107i i odnosa izme\u0111u pojedinca i kolektiva, Negri povla\u010di jasnu razliku izme\u0111u tradicionalnih filozofskih pristupa i novijih perspektiva u temama subjektivnosti, politike i dru\u0161tvene organizacije.<\/p>\n

Negri je u trenutku svoje smrti postao va\u017enija figura, mo\u017eda vi\u0161e nego za \u017eivota, kada je svojim radikalnim delovanjem privukao pa\u017enju medija. Ukoliko se ne ra\u0161\u010disti jedno teorijsko pitanje, kao \u0161to je ono o subjektu i supstanciji, Jednom i mno\u0161tvu \u2014 od duga se boluje i u tre\u0107em kolenu. Za antinomiju koja postoji na relaciji \u201ekrepalog psa\u201c spinozizma koji nije u stanju da sagleda svoj prelazak ka mno\u0161tvu, i neposrednog skoka u mno\u0161tvo kroz \u201eaktivizam duginih boja\u201c, \u00a0Negri je i dalje nadle\u017ean.<\/p>\n

* Autor je filozofski pisac iz Novog Sada. Nastavnik u karlova\u010dkoj gimnaziji, na Pravnom fakultetu za privredu i pravosu\u0111e predaje teme iz prakti\u010dne filozofije.\u00a0<\/em><\/p>\n

\u010citulja na vetru: vest o smrti Antonija Negrija (1933-2023)<\/a><\/p><\/blockquote>\n