{"id":378966,"date":"2023-09-08T05:56:01","date_gmt":"2023-09-08T03:56:01","guid":{"rendered":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=378966"},"modified":"2023-09-08T05:58:30","modified_gmt":"2023-09-08T03:58:30","slug":"ziva-izmedju-srece-i-nesrece","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2023\/09\/08\/ziva-izmedju-srece-i-nesrece\/","title":{"rendered":"\u017diva: izme\u0111u sre\u0107e i nesre\u0107e"},"content":{"rendered":"

Autor: Miljan Vasi\u0107<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Zbog svoje sjajnosrebrnkaste boje i te\u010dnog stanja na sobnoj temperaturi, \u017eiva je od davnina zauzimala posebno mesto me\u0111u ostalim metalima. Bila je poznata Egip\u0107anima, Kinezima, Grcima, Rimljanima, ali i narodima Srednje Amerike. Svaka od ovih kultura je imala svoje legende o \u017eivi, kojoj su pripisivana lekovita i magijska svojstva. \u017diva je bila osnovni \u010dinilac svih alhemi\u010darskih snova o otkri\u0107u tajne nastanka zlata, ali i pojava koja je intrigirala mnoge filozofe prirode.<\/p>\n

Tako je za Aristotela, koji nam daje najstariji sa\u010duvani pisani izvor o ovom metalu, \u017eiva predstavljala jedan od izuzetaka njegovog op\u0161teg pravila prema kojem te\u010dna tela najve\u0107im delom sadr\u017ee element vode. Za takva tela je karakteristi\u010dno da, poput vode same, na dovoljno niskim temperaturama prelaze u \u010dvrsto stanje. Me\u0111utim, izgleda da Aristotel nikada nije bio svedok prelaska \u017eive u \u010dvrsto stanje, jer to zahteva temperaturu od oko -39\u00b0C, mnogo hladniju od gr\u010dkih zima. Zbog toga je \u010duveni filozof zaklju\u010dio da \u017eiva predstavlja neobi\u010dan spoj zemlje i vazduha, gde vazduh odnosi prevagu, \u0161to za posledicu ima \u017eivinu karakteristi\u010dnu strukturu.<\/p>\n

Prema legendi sa istoka, prvi kineski car \u0106in \u0160i Huang, za kojeg se vezuje izgradnja Velikogzida, sahranjen je zajedno sa \u017eivopisnommaketom carstva kojim je vladao. Na ovoj maketi,kineske reke su bile mali potoci \u017eive koji suse ulivali u veliki \u017eivin bazen koji je predstavljaomore. Legenda ka\u017ee i to da je ovaj vladarizgubio \u017eivot kada je popio \u017eivu nadaju\u0107i se da\u0107e mu ona podariti besmrtnost.<\/p>\n

Ova epizoda nam ukazuje na to da, uprkos svojoj intrigantnoj pojavi, \u017eiva mo\u017ee biti izuzetno toksi\u010dna. Ta odlika \u017eive je kroz istoriju bila dobro poznata svim narodima koji su je eksploatisali. Glavni prirodni izvor \u017eive je mineral cinabarit, \u017eivin sulfid, iz kojeg se zagrevanjem mo\u017ee dobiti \u010dista \u017eiva. Cinabarit je vekovima kori\u0161\u0107en kao izvor boje koju znamo kao cinober crvenu. Iako je ovaj mineral u mnogim kulturama bio na izuzetnoj ceni, rudnici cinabarita su va\u017eili za okru\u017eenje u kojem su se razvijale razne fizi\u010dke bolesti, ali i ozbiljna du\u0161evna oboljenja. Rimljani su ove rudnike koristili kao poslednju stanicu za zlo\u010dince ili politi\u010dki nepodobne. Dugo izlaganje uticaju \u017eive bilo je jednako sporoj smrtnoj kazni.<\/p>\n

\n

Podaci govore da je u poslednjih sto godina, zahvaljuju\u0107i ljudskom faktoru, koncentracija \u017eive u atmosferi porasla tri do pet puta.<\/h2>\n<\/blockquote>\n

Dobro poznati lik iz Alise u Zemlji \u010duda Luisa Kerola je \u0160e\u0161ird\u017eija, koji Alisu poziva na ludu \u010dajanku. Kerol je kao inspiraciju uzeo u to vreme uvre\u017eenu frazu \u201ebiti lud kao \u0161e\u0161ird\u017eija\u201c. Ovaj izraz, me\u0111utim, krije daleko mra\u010dniju pro\u0161lost. Naime, radnici u industrijskoj proizvodnji filcanih \u0161e\u0161ira su tokom 18. i 19. veka radili u uslovima u kojima su bili izlo\u017eeni \u017eivinim otrovnim isparenjima, bez ikakve za\u0161tite. \u017diva deluje kao te\u017eak neurotoksin, koji izaziva poreme\u0107aje u centralnom nervnom sistemu. Redovna izlo\u017eenost ovim isparenjima mo\u017ee da izazove \u010ditav niz problema u radu unutra\u0161njih organa, ali i tremor, poreme\u0107aje vida i sluha, demenciju, pa \u010dak i halucinacije.<\/p>\n

Ovih nekoliko pri\u010da nam govore o neobi\u010dnom mestu koje \u017eiva zauzima u nasle\u0111u mnogih kultura. Iako je eksploatacija cinabarita stara hiljadama godina, \u017eiva je dobila posebno istaknutu ulogu nakon industrijske revolucije. Tokom dvadesetog veka, koristila se za rad mnogih svakodnevnih predmeta kao \u0161to su baterije, sijalice, prekida\u010di i, naravno, termometri.<\/p>\n

Me\u0111utim, \u010dak i ako nijedan od ovih predmeta pojedina\u010dno ne predstavlja pretnju za ljude koji ih koriste, njihova industrijska proizvodnja jo\u0161 mo\u017ee ostaviti te\u0161ke posledice na radnike koji ih proizvode, ba\u0161 kao i nekada na \u0161e\u0161ird\u017eije. Ipak, iako o \u017eivi i njenim negativnim dejstvima danas znamo daleko vi\u0161e nego stare kulture, dva nedavna istra\u017eivanja pokazuju da mnoge tajne o ovom elementu tek \u010dekaju da budu otkrivene.<\/p>\n

\n

KAKO JE \u017dIVA NAD\u017dIVELA MAJE?<\/h2>\n<\/blockquote>\n

U studiji koja je objavljena u septembru ove godine, tim istra\u017eiva\u010da predvo\u0111en Dankanom Kukom sa Australijskog katoli\u010dkog univerziteta u Brizbejnu otkrio je prisustvo \u017eive na devet od deset majanskih lokaliteta koji su obuhva\u0107eni istra\u017eivanjem. Sama informacija da su Maje imale kontakt sa \u017eivom nije neka naro\u010dita novost. Prva otkri\u0107a na ovu temu poti\u010du ve\u0107 s kraja 19. veka. Tokom sedamdesetih godina pro\u0161log veka je ova teza u nau\u010dnim krugovima postala \u0161iroko prihva\u0107ena. Bilo je poznato da su na majanskim nalazi\u0161tima prona\u0111eni cinabarit u prahu, kao i predmeti cinober boje. Dve nove stvari koje ova nedavna studija otkriva ti\u010du se razmera geografskog podru\u010dja na kojima su ovi tragovi prona\u0111eni, kao i same koli\u010dine \u017eive koja je na njemu prisutna. U istra\u017eivanje su uklju\u010deni lokaliteti na poluostrvu Jukatan, u Belizeu, Gvatemali, kao i delovima Hondurasa i El Salvadora, \u0161to je prostor koji obuhvata ne\u0161to vi\u0161e od 200.000 kvadratnih kilometara, kao i grad Tenotivakan u centralnom Meksiku. Neke od ovih lokacija nalazile su se stotinama kilometara daleko od najbli\u017eih prirodnih nalazi\u0161ta cinabarita.<\/p>\n

Jedini lokalitet na kojem nisu prona\u0111eni tragovi \u017eive je \u010can B\u2019i, koji je zapravo izuzetak koji potvr\u0111uje pravilo, jer je u pitanju naselje koje su Maje nastanjivale samo kratko vreme. Ono \u0161to ovo istra\u017eivanje sugeri\u0161e je da \u017eiva nije bila nikakva retkost \u2013 naprotiv, bila je deo svakodnevnog \u017eivota Maja tokom klasi\u010dnog perioda ove civilizacije. Arheolo\u0161ki ostaci prisustva \u017eive me\u0111u Majama obuhvataju predmete obojene cinoberom, zatim sa\u010duvane fragmente rude cinabarita i iz nje dobijen prah, i naposletku, te\u010dnu \u017eivu. U svom te\u010dnom obliku, \u017eiva je prona\u0111ena u mnogim \u0107upovima i drugim posudama. U slu\u010daju Tenotivakana, te\u010dna \u017eiva je prona\u0111ena u udubljenjima u podu ispod hrama Pernate zmije, za \u0161ta nau\u010dnici sumnjaju da su u pitanju ostaci mnogo ve\u0107eg bazena punog ovog metala.<\/p>\n

Iako ovo istra\u017eivanje pru\u017ea mnoge zna\u010dajne podatke, njime se otvaraju i neka nova pitanja. Ko je, i kako, dopremao \u017eivu do majanskih gradova? Koji su razlozi njene \u0161iroke rasprostranjenosti me\u0111u Majama? I, mo\u017eda najintrigantnije, da li je koncentracija \u017eive bila toliko velika da je izlo\u017eenost njenim otrovnim dejstvima odigrala neku ulogu u propasti majanske civilizacije? Iako na ova pitanja jo\u0161 ne postoje nedvosmisleni odgovori, autori su u okviru samog istra\u017eivanja i nekoliko naknadnih intervjua poku\u0161ali da daju neka od potencijalnih obja\u0161njenja i smernice za dalja istra\u017eivanja.<\/p>\n

Kao \u0161to je istaknuto, ve\u0107ina majanskih naseobina bila je veoma daleko od dostupnih nalazi\u0161ta cinabarita. Ovo zna\u010di da su iskopavanje, proizvodnja, trgovina i prerada \u017eive bile \u0161iroko rasprostranjene i veoma zna\u010dajne delatnosti. Istovremeno, svaka od njih je predstavljala veliki logisti\u010dki izazov \u2013 posebno kada je u pitanju \u017eiva u te\u010dnom stanju. Iako u ovom trenutku ne mo\u017ee da se precizno odgovori na pitanje kako je ta\u010dno izgledao \u010ditav ovaj proces, treba uzeti u obzir da su Maje imale razvijenu mre\u017eu trgovinskih puteva kojima su prenosile va\u017ene materijale, poput \u017eada ili opsidijana, stotinama kilometara preko Srednje Amerike. Verovatno je da je cinabarit bio jo\u0161 jedna zna\u010dajna roba kojom se trgovalo na ovim putevima. Ipak, te\u0161ko da bi se iko izlagao tolikom trudu ako je funkcija \u017eive za Maje bila samo dekorativna. Naprotiv, ona je predstavljala mnogo vi\u0161e. Prema tvrdnji jednog od koautora studije, Maje su verovale da \u017eiva sadr\u017ei \u010dulel, misti\u010dni entitet koji bi se, u nedostatku boljeg izraza, mogao prevesti kao \u201edu\u0161a\u201c. Maje su smatrale da je \u010dulel zajedni\u010dko svojstvo ljudi i \u017eivotinja, koje omogu\u0107ava njihovu me\u0111usobnu interakciju i komunikaciju. Ta sila, koja se nalazi u krvi, omogu\u0107ava psima da razumeju komande koje im izdaju ljudi, ali i samim ljudima da se sporazumevaju pomo\u0107u jezika. Zbog specifi\u010dne crvene boje, Maje su bile sklone da ovo svojstvo pripi\u0161u i ne\u017eivom objektu kao \u0161to je ruda cinabarita, ali i te\u010dnoj \u017eivi koja se iz nje dobija. Oni, strogo govore\u0107i, tu rudu i nisu smatrali ne\u017eivim predmetom, ve\u0107 ne\u010dim \u0161to ima du\u0161u i \u0161to je, samim tim, sposobno za odre\u0111eni vid interakcije. Drugim re\u010dima, \u017eiva je bila \u017eiva. Zato je za Maje ona bila sakralna te\u010dnost, a cinober boja je krasila zidove palata i hramova, kao i komade grn\u010darije. Tokom vremena, iz fragmenata cinabarita bi iscurela te\u010dna \u017eiva, koja se potom slivala u zemlju ili vodu.<\/p>\n

Ovo nas dovodi do poslednjeg pitanja: da li je i koliku ulogu \u017eiva odigrala u propadanju majanske civilizacije? Iako je cinabarit u Srednjoj Americi po\u010deo da se iskopava ve\u0107 krajem drugog milenijuma pre nove ere, najve\u0107i broj artefakata koje su analizirali Kuk i njegove kolege poti\u010de iz srednjeg i poznog klasi\u010dnog perioda (izme\u0111u 3. i 9. veka n.e.); upravo onog perioda koji je prethodio postepenom napu\u0161tanju majanskih gradova. Maje su, poput Rimljana, dobro znale za opasnosti rada u rudnicima cinabarita i posledice duge izlo\u017eenosti ovom materijalu. Me\u0111utim, mogu\u0107e je da istovremeno nisu bili svesni da su prah koji se pravio mrvljenjem ove rude i \u017eiva koja se dobijala zagrevanjem, podjednako opasni. Neki od indikatora da zaista nisu bili svesni ove opasnosti su to \u0161to su cinober, osim za dekoraciju zidova i predmeta, koristili i kao boju za telo, kao i to \u0161to su skladi\u0161tili te\u010dnu \u017eivu u palatama i hramovima.<\/p>\n

Zbog specifi\u010dne crvene boje, Maje su bile sklone da ovo svojstvo pripi\u0161u i ne\u017eivom objektu kao \u0161to je ruda cinabarita, ali i te\u010dnoj \u017eivi koja se iz nje dobija. Oni, strogo govore\u0107i, tu rudu i nisu smatrali ne\u017eivim predmetom, ve\u0107 ne\u010dim \u0161to ima du\u0161u i \u0161to je, samim tim, sposobno za odre\u0111eni vid interakcije. Drugim re\u010dima, \u017eiva je bila \u017eiva.
\nKako je studija pokazala, koncentracija \u017eive je bila najvi\u0161a u Tikalu, velikom majanskom gradu u dana\u0161njoj Gvatemali. Ovo je istovremeno lokacija sa najve\u0107om otkrivenom koli\u010dinom te\u010dne \u017eive od svih koje su bile obuhva\u0107ene istra\u017eivanjem. \u017diva, koja je vremenom curela iz kori\u0161\u0107enih boja, prakti\u010dno je tekla niz zidove i slivala se u dva rezervoara vode, jedan ispod hrama, a drugi ispod palate. Ipak, najve\u0107i deo stanovni\u0161tva Tikala je koristio udaljenije rezervoare vode, dok su ova dva kontaminirana bila namenjena onima koji su \u017eiveli u neposrednoj blizini palate i hrama. Ovo upu\u0107uje na jo\u0161 jednu zanimljivost: upravo su vladaju\u0107e elite bile u najve\u0107oj meri podlo\u017ene trovanju \u017eivom. Ne samo \u0161to su se u njihovim piramidama skladi\u0161tili \u017eiva i predmeti obojeni cinoberom, ve\u0107 su i, prema nekim navodima, sve\u0161tenici tokom rituala \u010desto palili cinabarit i iz njega pu\u0161tali \u017eivu. Me\u0111u mnogim zdravstvenim problemima koje izaziva, hroni\u010dno trovanje \u017eivom za posledicu mo\u017ee imati i ozbiljne poreme\u0107aje metabolizma. Otud je posebno interesantno da je poslednji kralj Tikala, Mra\u010dno Sunce, na sa\u010duvanim crte\u017eima prikazan kao abnormalno gojazan!<\/p>\n

Koncentracija \u017eive koja se danas nalazi na ovom lokalitetu je u nekim delovima i do sedamnaest puta ve\u0107a od one koja je dovoljna da izazove trovanje kod ljudi. To zna\u010di da je ovo mesto i dan-danas potencijalno opasno za posetioce i istra\u017eiva\u010de. Pritom, moramo uzeti u obzir da govorimo o vremenskoj razlici ve\u0107oj od 1000 godina, tokom kojih je najve\u0107a koli\u010dina \u017eive isparila.<\/p>\n

Dodatna istra\u017eivanja su potrebna kako bi se utvrdilo da li je visok stepen kontaminacije \u017eivom odigrao ulogu u velikim istorijsko-kulturnim promenama koje su obele\u017eile kraj klasi\u010dnog perioda majanske kulture. Zato je slede\u0107i potez na geohemi\u010darima i arheolozima koji treba da istra\u017ee mesta kojima se \u017eiva kretala, kao i ljudske ostatke u potrazi za tragovima trovanja. Bez obzira na to do kakvih \u0107e se novih saznanja do\u0107i, ve\u0107 danas je sasvim jasno da je majanska kultura, koja jedva da je koristila metale, uspela da putem \u017eive ostavi takav uticaj na svoje okru\u017eenje, da je njen hemijski otisak vidljiv nakon vi\u0161e od jednog milenijuma.<\/p>\n

\n

KOCKA JE BA\u010cENA<\/h2>\n<\/blockquote>\n

\u0160estostrane kocke za igru, sa ozna\u010denim brojevima od jedan do \u0161est na svakoj stranici \u2013 kakve i danas koristimo \u2013 u upotrebi su preko 4000 godina. Pronala\u017eene su na lokalitetima u Egiptu, Indiji, Persiji, ali \u010dini se da nigde u pro\u0161losti nisu bile toliko rasprostranjene kao u starom Rimu. Kockice od drveta ili kostiju javljale su se na rimskim lokalitetima \u0161irom nekada\u0161njeg carstva. Arheolo\u0161ka otkri\u0107a i pisani izvori nam otkrivaju da su ih Rimljani koristili kako za igre na tabli tako i za kockanje koje je bilo uobi\u010dajeni porok rimskih gra\u0111ana.<\/p>\n

Karakteristi\u010dna osobina rimskih kockica za igru je njihova asimetri\u010dnost. Tim arheologa i antropologa sa Univerziteta Kalifornije u Dejvisu, u istra\u017eivanju objavljenom juna ove godine, utvrdio je da je preko 90% prona\u0111enih kockica blago spljo\u0161teno, tako da po obliku vi\u0161e odgovaraju kvadru nego savr\u0161enoj kocki. U praksi, ovo zna\u010di da se prilikom bacanja kockice dve \u0161ire stranice pokazuju malo \u010de\u0161\u0107e nego preostale \u010detiri. Kako objasniti ovu neobi\u010dnu pojavu? Za ove istra\u017eiva\u010de prosto obja\u0161njenje da Rimljani nisu imali dovoljno naprednu tehnologiju da proizvedu savr\u0161enu kockicu nije bilo prihvatljivo, jer govorimo o civilizaciji koja nam je, izme\u0111u ostalog, ostavila akvadukte i hiljade kilometara poplo\u010danih puteva.<\/p>\n

Odgovor koji nau\u010dnici nude je da Rimljani jednostavno nisu mnogo marili za ono \u0161to bismo danas nazvali jednako\u0161\u0107u ishoda, jer je moderna ideja verovatno\u0107e sasvim izmicala prose\u010dnom stanovniku onog vremena. Prema njihovom verovanju, svaki (za smrtnike) nasumi\u010dni ishod zapravo je bio odluka bogova poput Fortune, personifikacije sre\u0107e. Ako bilo koji od brojeva koje kocka poka\u017ee podjednako zavisi od volje bogova, sledilo bi da je svaki ishod, iz ugla igra\u010da, jednako verovatan. Taj ishod ne mo\u017ee biti posledica ne\u010dega tako banalnog kao \u0161to je oblik kockice za bacanje, te zbog toga rimske zanatlije nisu pridavale naro\u010ditu pa\u017enju njihovoj simetriji.<\/p>\n

Ipak, koliko su stare igre na sre\u0107u, toliko su stari i poku\u0161aji da se sre\u0107a, \u010dak i ne\u010dasnim sredstvima, preokrene u sopstvenu korist. Iz pisanih i materijalnih izvora znamo da je bilo Rimljana koji su na razne na\u010dine poku\u0161avali da izigraju volju bogova. Dve metode varanja bile su poznate vekovima. Najpre, neretko su u upotrebi bile kockice koje su imale dva ista broja na suprotnim stranama. Tako je nepa\u017eljivom igra\u010du moglo da promakne da njegov protivnik, na primer, dobija \u0161estice malo \u010de\u0161\u0107e nego ostale brojeve, a jedinice nikada. Dovitljiviji prevaranti koristili su kockice napunjene olovom, takve da prete\u017eu na odre\u0111enu stranu, te su pokazivale broj na suprotnoj strani \u010de\u0161\u0107e nego bilo koji drugi. Ipak, nakon nekoliko odigranih partija, ni jedan ni drugi vid varanja nije mogao lako da obmane opreznog kockara. Me\u0111utim, u oktobru ove godine saznali smo da je postojao i tre\u0107i, daleko suptilniji vid varanja, koji je zahtevao posebno pripremljene kocke za igru.<\/p>\n

Ova vrsta kocki je sasvim slu\u010dajno (ili voljom Fortune) otkrivena 2000. godine, kada je grupa \u0161kolaraca iz Belgije tokom ekskurzije posetila obli\u017enji rimski lokalitet. Tada je jedna desetogodi\u0161nja u\u010denica nepa\u017enjom polomila izlo\u017eeni primerak kocke za bacanje napravljen od kosti. Iz polomljene kosti je procurila sivkasta te\u010dnost: \u017eiva. Iako je slu\u010daj bio zanimljiv, \u010ditava anegdota bi pala u zaborav da dvoje belgijskih arheologa, vi\u0161e od dvadeset godina nakon tog doga\u0111aja, nisu uspeli da proniknu u tajne ove neobi\u010dne kockice.<\/p>\n

Njihovo istra\u017eivanje pokazuje da su kockice sa \u017eivom, iako veoma retke, mogle da se na\u0111u \u0161irom nekada\u0161njih oblasti Galije i Germanije. Kako autori smatraju, njihova funkcija bila je istovetna pomenutim kockicama sa olovom, uz jednu bitnu razliku. Te kockice su bile daleko fleksibilnije jer su omogu\u0107avale varalicama da pove\u0107aju verovatno\u0107u da \u0107e pasti bilo koji broj koji im je u datom trenutku potreban. Naime, sve \u0161to je igra\u010d morao da uradi bilo je da neposredno pre bacanja diskretno zadr\u017ei kockicu nagnutom na odre\u0111enu stranu \u2013 na primer, ako bi \u017eeleo da kockica poka\u017ee broj \u0161est, bilo je dovoljno da nagne kockicu tako da se \u017eiva slije ka jedinici. Te\u010dna struktura \u017eive je omogu\u0107avala da u slede\u0107em bacanju, kada bi mu recimo odgovarao broj pet, iskoristi istu kockicu. Ovo je bila jo\u0161 jedna velika prednost u odnosu na kockice sa olovom, jer je ovaj tip varanja bilo gotovo nemogu\u0107e otkriti.<\/p>\n

\n

U ovom trenutku, jedna od najte\u017ee pogo\u0111enih regija je Arktik, na kojem je \u010dak 98% prisutne \u017eive iz drugih delova planete.<\/h2>\n<\/blockquote>\n

Ono \u0161to posebno zapanjuje kod ovih kockica je neverovatna preciznost sa kojom su morale biti izra\u0111ene. Kockica bi bila pa\u017eljivo izbu\u0161ena i napunjena \u017eivom, uz oprez da ne postane primetno te\u017ea, a potom bi rupa morala da se zatvori istim materijalom. \u010citav ovaj proces je zahtevao znanje pravih majstora zlatarskog zanata, kao i precizne instrumente i materijale koje nije bilo lako nabaviti. Stoga, kako ovi nau\u010dnici zaklju\u010duju, jedna ovakva kockica je morala vredeti pravo malo bogatstvo. Njihov zaklju\u010dak je dodatno potkrepljen \u010dinjenicom da je ve\u0107ina tih kockica prona\u0111ena na nekada\u0161njim lokacijama rimskih vila u kojima su \u017eiveli najbogatiji gra\u0111ani.<\/p>\n

Ako su zaklju\u010dci ovog zanimljivog otkri\u0107a na mestu (a dodatna istra\u017eivanja tek slede), potencijalna cena ovih predmeta nam otkriva jo\u0161 ne\u0161to: pojedini Rimljani su se, po svoj prilici, kockali u veoma velike sume. Onaj ko je bio spreman da ulo\u017ei ogroman novac u takav predmet, uradio bi to samo ako bi o\u010dekivao da \u0107e mu se zauzvrat vratiti jo\u0161 ve\u0107a suma novca. Izgleda da su neki Rimljani odavno ostvarili snove alhemi\u010dara i prona\u0161li na\u010din da \u017eivu pretvore u zlato. Sre\u0107a je mo\u017eda pratila hrabre, ali je jo\u0161 verovatnije da je pratila bogate.<\/p>\n

\n

\u017dIVOT BEZ \u017dIVE<\/h2>\n<\/blockquote>\n

Podaci govore da je u poslednjih sto godina, zahvaljuju\u0107i ljudskom faktoru, koncentracija \u017eive u atmosferi porasla tri do pet puta. Me\u0111utim, kako isti\u010du autori studije o Majama, ovi najnoviji trendovi su samo nastavak vi\u0161emilenijskog procesa koji je doveo do toga da se \u017eiva na\u0111e na mestima na kojima se bez ljudskog uticaja nikada ne bi pojavila. Kuk i njegove kolege zastupaju stav da \u017eivimo u epohi \u201eantropocena\u201c, ali smatraju da je ona zapo\u010dela mnogo pre industrijske revolucije, te smatraju da je njihova studija jedan u nizu dokaza da smo pre 1000-2000 godina na delu imali \u201emajacen\u201c. Ovo je izraz koji nau\u010dnici koriste od 2015. godine kako bi ozna\u010dili sve globalne posledice koje su proistekle iz uticaja majanske urbane i ruralne infrastrukture u d\u017eunglama Srednje Amerike.<\/p>\n

Njihova studija nam pokazuje kakve posledice mo\u017ee imati nekontrolisana eksploatacija \u017eive koja se de\u0161avala na jednom, globalno gledano, malom komadu planete. Ako su posledice majacena vidljive nakon vi\u0161e od jednog milenijuma, mo\u017eemo samo zamisliti kakve razorne posledice ostavlja planetarno velika upotreba \u017eive tokom poslednjih decenija.<\/p>\n

Zbog svoje sjajnosrebrnkaste boje i te\u010dnog stanja na sobnoj temperaturi, \u017eiva je od davnina zauzimala posebno mesto me\u0111u ostalim metalima.
\nU ovom trenutku, jedna od najte\u017ee pogo\u0111enih regija je Arktik, na kojem je \u010dak 98% prisutne \u017eive iz drugih delova planete. Do akumulacije \u017eive na Arktiku dolazi njenim otpu\u0161tanjem iz atmosfere i putem cirkumpolarnih morskih struja, dok klimatske promene izazivaju dodatno osloba\u0111anje \u017eive iz zemlji\u0161ta koje se zagreva. Na Arktiku su ugro\u017eene \u010ditave populacije ptica, riba, polarnih medveda, kitova i foki, koje su izlo\u017eene koncentraciji \u017eive koja je stotinama puta ve\u0107a od one koja bi se tamo na\u0161la prirodnim putem.<\/p>\n

Danas nam je poznat negativan uticaj \u017eive, ne samo po zdravlje individualnih organizama ve\u0107 i po \u010ditavu \u017eivotnu sredinu. Zato od polovine pro\u0161log veka traju pozivi da se emisija \u017eive u atmosferu smanji, kao i da se, za svakodnevne potrebe, zameni bezopasnim materijalima. Kao nastavak ovih trendova, Svetska zdravstvena organizacija je 2013. godine pokrenula inicijativu da se iz medicinske upotrebe izbace merni instrumenti koji sadr\u017ee \u017eivu. Blizu 140 dr\u017eava se obavezalo da \u0107e po\u0161tovati konvenciju Ujedinjenih nacija koja predvi\u0111a smanjenje emisije \u017eive i njeno postepeno uklanjanje iz industrijske proizvodnje. Ovi globalni napori su neophodni jer, za razliku od Rimljana, odavno nismo u prilici da se kockamo sa \u017eivom.<\/p>\n

Tekst je izvorno objavljen u\u00a031. broju \u010dasopisa Elementi.<\/p>\n

Miljan Vasi\u0107 je student doktorskih studija na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Trenutno radi kao istra\u017eiva\u010d na Institutu za filozofiju. Njegovo primarno polje istra\u017eivanja je filozofija politike.<\/p><\/blockquote>\n

elementarium.cpn.rs<\/a><\/p>\n

Prijeti li Mojkovcu minimata sindrom?<\/a><\/p><\/blockquote>\n