{"id":376756,"date":"2023-08-16T07:36:13","date_gmt":"2023-08-16T05:36:13","guid":{"rendered":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=376756"},"modified":"2023-08-16T07:37:00","modified_gmt":"2023-08-16T05:37:00","slug":"materijalisticka-kritika-gradjanske-jugonostalgije","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2023\/08\/16\/materijalisticka-kritika-gradjanske-jugonostalgije\/","title":{"rendered":"Materijalisti\u010dka kritika gra\u0111anske jugonostalgije"},"content":{"rendered":"

Autor: Vladimir Milenkovi\u0107<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Dovr\u0161enjem procesa restauracije kapitalizma na na\u0161im prostorima, kao i \u201esmenom generacija\u201c koja se odigrala u poslednjih trideset godina, liberalna, gra\u0111anska, odnosno srednjoklasna jugonostalgija preuzela je primat me\u0111u optikama pozitivne idealizacije socijalisti\u010dke Jugoslavije. Srednja klasa, deiluzionirana svojim prekarnim polo\u017eajem u dru\u0161tvu kapitalisti\u010dke (polu)periferije, gde se nalazi pod permanentnom pretnjom gubitka polo\u017eaja i prelaska u redove radni\u010dke klase ili ekonomske emigracije, svoje je uto\u010di\u0161te prona\u0161la u ideolo\u0161koj imaginaciji jugoslovenske modernizacije. Me\u0111utim, za kojom slikom Jugoslavije toliko \u010dezne srednja klasa?<\/p>\n

Iako je jugoslovensko dru\u0161tvo najdinami\u010dniji privredni rast ostvarilo 1950-ih godina, ovaj period nije u centru te imaginacije. On se predstavlja kao sivi period komunisti\u010dke totalitarnosti, tobo\u017enjeg gu\u0161enja li\u010dnih sloboda, \u201esurovog\u201c kolektivizma. Nasuprot tome, u fokusu gra\u0111anske jugonostalgije nalazi se mitologizovana slika Jugoslavije od sredine \u0161ezdesetih do sredine osamdesetih godina, kao dru\u0161tva ekonomskog blagostanja koje je navodno obezbedilo meritokratski princip profesionalnog ostvarenja i uzlazne socijalne mobilnosti, te li\u010dnu slobodu uprkos uzusima jednopartijskog sistema.<\/p>\n

Predmet nostalgije tako postaju robe \u0161iroke potro\u0161nje iz jugoslovenske proizvodnje, jugoslovenska brutalisti\u010dka arhitektura sa naglaskom na modernisti\u010dke spomenike NOB-u, jugoslovenski turizam, jugoslovenski rokenrol, pa \u010dak i elementi koji izlaze iz stroge matrice urbane srednje klase, kao \u0161to je novokomponovana narodna muzika, \u010dije nostalgi\u010dne trope, primerice, eksploati\u0161e film Toma.<\/p>\n

Kako su se dramski umetnici nametnuli kao tribuni malogra\u0111anskog mentaliteta i elitisti\u010dkog resantimana, radi ilustracije teze uze\u0107emo jednu izjavu Mirjane Karanovi\u0107 o njenom jugoslovenskom identitetu:<\/p>\n

\u201eU\u010dila sam u \u0161koli i kod ku\u0107e da nisu va\u017eni ni vera, ni nacionalnost, da su va\u017eni ljudi. \u010citala sam za lektiru dela iz \u010ditave te velike zemlje i u\u010dila o istoriji, gledala sam predstave, TV drame i filmove na svim jezicima i dijalektima koji su postojali. Mladinsko gledali\u0161\u010de, Kugla glumi\u0161te, Oslobo\u0111enje Skoplja, Festival MESS, Paolo Ma\u0111eli, Du\u0161an Jovanovi\u0107, Dejan Mija\u010d. U mojoj domovini su bila sva ta prelepa mesta: Hvar, Ohridsko jezero, Pohorje, Crno jezero na Durmitoru, \u0110avolja varo\u0161, Motovun, Sveti Stefan, kafana T\u2019ga za jug u Skoplju, pulska Arena. Azra, Film, Idoli, Orgazam, Haustor. Za mene je Jugoslavija bila najlep\u0161a i najuzbudljivija zemlja na svetu.\u201c<\/p><\/blockquote>\n

O jugoslovenskom bismo identitetu iz ispovesti Mirjane Karanovi\u0107 mogli zaklju\u010diti da je bio kosmopolitski, jer biti Jugosloven nije nacionalna odrednica ve\u0107 ideja \u201egra\u0111anina sveta\u201c koji gleda ko je kakav \u010dovek, a ne koje je nacionalnosti. Naviknut da u\u017eiva u lep\u0161im stranama \u017eivota, u umetnosti, turisti\u010dkom i ugostiteljskom izobilju, kvalitetnoj popularnoj kulturi, dobrom starom rokenrolu, on transcendira uskogrudnost nacionalnog identiteta. Jugosloven je lepa du\u0161a koja je zahva\u0107ena vrtlogom istorije potisnuta na marginu dru\u0161tva, gde je osu\u0111ena da bude \u010duvar poslednjih vrednosti humaniteta u nehumanom dru\u0161tvu.<\/p>\n

Na istoj liniji jugonostalgije je i dramatur\u0161kinja mla\u0111e generacije Minja Bogavac, koja smatra da je multikulturna Jugoslavija bila prete\u010da EU, odnosno jo\u0161 bolja od EU, jer:<\/p>\n

\u201eImali smo socijalizam, imali smo ideju bratstva i jedinstva naroda i narodnosti, to su bili poku\u0161aji uspostavljanja dru\u0161tva zasnovanog na socijalnoj pravdi. Danas, takvih dr\u017eava, u svetu vi\u0161e nema i zato mislim da je Jugoslavija bila najbolji dr\u017eavni pilot projekat koji se desio u istoriji novog veka. Znam da se zavr\u0161ilo lo\u0161e, potpuno mi je jasno da eksperiment nije uspeo, ali i dalje mislim da moramo da priznamo: bila je to odli\u010dna ideja! Nismo bili spremni za nju, ali \u2013 bila je odli\u010dna!\u201c<\/p><\/blockquote>\n

Iako Minja Bogavac izri\u010dito pominje socijalizam, on ipak ostaje u kontekstu jedne eksperimentalne ideje koja nije mogla da za\u017eivi u na\u0161im narodima. Kolektivni \u201emi\u201c nismo bili spremni, jer su sile etnonacionalisti\u010dkog provincijalnog duha (palanke) odnele prevagu nad kosmopolitskim Jugoslovenima. Dakle, krive su mase koje nisu dorasle ideji punog gra\u0111anskog ostvarenja u dr\u017eavi blagostanja; njihov smrad ugu\u0161io je kratak da\u0161ak vetrova Skandinavije na Balkanu.<\/p>\n

Iako ove izjave deluju kao arbitrarna zapa\u017eanja i subjektivni utisci, one zapravo imaju odre\u0111enu objektivnu te\u017einu jer na \u201ezdravorazumskom\u201c i \u201esvakodnevnom\u201c nivou reprodukuju ideolo\u0161ku interpretaciju moderne srpske istorije Latinke Perovi\u0107 i niza istori\u010dara pod njenim uticajem. Zrela koncepcija Latinke Perovi\u0107, prema kojoj politi\u010dki \u017eivot oblikuje borba izme\u0111u \u201edominantne\u201c i \u201ene\u017eeljene\u201c elite, na temeljan je na\u010din razmontirana u knjizi Mire Bogdanovi\u0107 Elitisti\u010dki pasijans, stoga u okvirima ovog teksta ne\u0107emo dublje zalaziti u elaboraciju. Umesto toga, razmotrimo izjavu istori\u010dara mla\u0111e generacije, Perovi\u0107ina epigona Milivoja Be\u0161lina:<\/p>\n

\u201ePosle smena politi\u010dkih elita Srbije i Hrvatske, zaista je prestala mogu\u0107nost da se unutarjugoslovenski odnosi i sporovi re\u0161avaju demokratskim putem, otvorenim dijalogom i razgovorima. Dogmatske i konzervativne elite koje su do\u0161le umesto njih, ve\u0107inu problema su gurale pod tepih represivnim metodama. Problemi time nisu nestajali. Uz to, smenom liberala u Srbiji, dat je vetar u jedra konzervativizmu, pa i nacionalizmu. Najkonzervativniji titoisti iz 1970-ih deceniju i po kasnije su bili gorljivi podr\u017eavaoci Milo\u0161evi\u0107a i srpskog nacionalizma.\u201c<\/p><\/blockquote>\n

Prema ovoj interpretaciji jugoslovenske istorije, najzna\u010dajniji doga\u0111aji koji su zape\u010datili sudbinu Jugoslavije bili su gu\u0161enje MASPOK-a 1971. i, pre svega, \u010distka srpskih liberala 1972. godine. Liberalno rukovodstvo republi\u010dkih partija, \u201edemokratske snage\u201c koje su te\u017eile daljoj liberalizaciji jugoslovenske ekonomije i konfederalizaciji republika, ugu\u0161eno je od konzervativnih snaga saveznog rukovodstva i \u201eduboke dr\u017eave\u201c oli\u010dene u saveznoj slu\u017ebi dr\u017eavne bezbednosti.<\/p>\n

Dakle, prema liberalnom tuma\u010denju, tragedija jugoslovenske istorije o\u010dituje se u tome \u0161to je \u0161ansa za kapitalisti\u010dku transformaciju dru\u0161tva postojala ve\u0107 krajem \u0161ezdesetih i po\u010detkom sedamdesetih godina, ali je nepovratno propu\u0161tena. Jugoslavija je nakon perioda rapidne industrijalizacije mogla da se u potpunosti integri\u0161e u svetski sistem slobodnog tr\u017ei\u0161ta, \u010dime bi se kao ravnopravna partnerica pridru\u017eila zapadnoevropskim dr\u017eavama.<\/p>\n

Gra\u0111anska jugonostalgija za ovim periodom istorije utoliko ne nosi nikakvu socijalisti\u010dku sadr\u017einu, ve\u0107 predstavlja resantiman zbog izgubljene \u0161anse \u201etranzicije po meri \u010doveka\u201c, \u201edobrog\u201c kapitalizma koji bi osiguravao pozicije srednje klase u dru\u0161tvenoj stratifikaciji. Na tom planu odigrava se salto mortale u kojem se centralisti\u010dke jugoslovenske te\u017enje izjedna\u010davaju sa nacionalisti\u010dkima, kao nositeljke kolektivisti\u010dkog duha koji gu\u0161i ostvarenje gra\u0111anskog ideala individualnih sloboda. Kako ispravno prime\u0107uje Branislav Dimitrijevi\u0107:<\/p>\n

\u201eJugonostalgija je otuda pre svega nostalgija za kulturnom imaginacijom postsocijalisti\u010dke tranzicije koja zapo\u010dinje kroz liberalno-reformisti\u010dke procese u Jugoslaviji upravo tokom \u0161ezdesetih.\u201d<\/p><\/blockquote>\n

Ovakve mispercepcije jugoslovenske istorije proizilaze iz idealisti\u010dkog pristupa tuma\u010denju istorijskog procesa, odnosno iz inherentnih ideolo\u0161kih ograni\u010denja liberalne paradigme. Naime, istorijski proces striktno se svodi na politi\u010dku dimenziju, u kojoj se razli\u010diti reprezenti na razli\u010ditim pozicijama bore oko pitanja modernizacije, koju se shvata isklju\u010divo kao otvorenost prema liberalnim vrednostima slobodnog tr\u017ei\u0161ta i gra\u0111anskog individualizma. Razli\u010diti akteri, uprkos klasnim interesima koje reprezentuju, tako bivaju postavljeni na jednu od dve osi u ovom permanentnom konfliktu \u201ekolektivista\u201c i \u201eindividualista\u201c, \u201emodernista\u201c i \u201eantimodernista\u201c.<\/p>\n

U ovakvoj interpretaciji istorijskog procesa, mogu\u0107e je, recimo, da Aleksandar Rankovi\u0107 (\u0161ef OZNA-e i UDB-a) i Borisav Jovi\u0107 (kasnije Milo\u0161evi\u0107eva \u201edesna ruka\u201c), budu na \u201eistoj strani istorije\u201c, kao \u201ekonzervativci\u201c koji su opstruirali modernizacijske tendencije. \u0160tavi\u0161e, postoji izvesna \u201etajna veza\u201c, gde je Rankovi\u0107ev dogmatski komunizam tobo\u017ee \u201eevoluirao\u201c u srpski nacionalizam tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, u skladu sa tezom da oba spaja autoritativni i kolektivisti\u010dki odnos prema dru\u0161tvu. Iza ovog stava stoji drugosrbijanski narativ prema kome je pad Rankovi\u0107a iznedrio jednu nacionalisti\u010dku opoziciju koja \u0107e postepeno preuzimati vlast u Srbiji. Na tom tragu se Latinka Perovi\u0107 o Rankovi\u0107evoj sudbini sugestivno pita:<\/p>\n

\u201eAko u mladosti on [Aleksandar Rankovi\u0107] nije na\u0161ao komunizam, nego komunizam njega \u2019kao sredstvo i podatan materijal\u2019, nije li ga na pragu starosti tako na\u0161ao i nacionalizam?\u201c<\/p><\/blockquote>\n

U pitanju je jedna istorijska transverzala u kojoj se menjaju ideolo\u0161ki predznaci, ali zajedni\u010dki ostaje ideal \u201ezatvorenog\u201c dru\u0161tva i vrednosti koje iz toga proizilaze.<\/p>\n

Ovoj \u201eaksiolo\u0161koj\u201c postavci istorijskog procesa treba suprotstaviti materijalisti\u010dki pristup, da bismo pokazali kako je takva idejna koherencija \u201ekonzervativne elite\u201c naprosto ideolo\u0161ka fikcija liberala. Dovoljno je uporediti stavove Rankovi\u0107a i Jovi\u0107a prema fundamentalnim ekonomskim pitanjima, kako bismo uvideli da je Rankovi\u0107 zapravo bio najmo\u0107niji protivnik ekonomske liberalizacije (\u201eantimodernist\u201c) u prvoj polovini \u0161ezdesetih godina, \u0161to je u velikoj meri doprinelo njegovom \u201epadu\u201c 1966., dok je Jovi\u0107 u\u010destvovao u timu Kire Gligorova koji je sprovodio program privredne reforme usmerene upravo na otvaranje jugoslovenskog dru\u0161tva tr\u017ei\u0161nim procesima (\u201emodernist\u201c), odakle i po\u010dinje njegov politi\u010dki uspon.<\/p>\n

Tako\u0111e, u ovu sliku \u201edogmatske i konzervativne elite\u201c, kako je karakteri\u0161e Be\u0161lin, te\u0161ko je svrstati i samog Milo\u0161evi\u0107a, koji stupa na politi\u010dku scenu sa pozicije direktora Beobanke, upravo kao najreprezentativniji izdanak nove tehnokratske klase koja je te\u017eila daljoj ekonomskoj liberalizaciji.<\/p>\n

Dakle, va\u017eno je imati u vidu da se istorijski proces ne odvija prate\u0107i osi temeljnih \u201eideja\u201c ili \u201evrednosti\u201c, kako nam to prezentuju liberalni istori\u010dari, ve\u0107 kroz klasnu borbu oko suprotstavljenih klasnih pozicija iz kojih se formiraju ideolo\u0161ki odnosi spram dru\u0161tvene stvarnosti, koji proizvode ideje o dru\u0161tvu. Kroz ovakav materijalisti\u010dki pristup istoriji, mogu\u0107e je demistifikovati ideolo\u0161ke mispercepcije jugoslovenske istorije, te uspostaviti politi\u010dki odnos prema srednjoklasnoj jugonostalgiji.<\/p>\n

\u00a0* * *<\/h2>\n

Kao \u0161to je pomenuto ranije, u fokusu gra\u0111anske jugonostalgije nalazi se period od sredine \u0161ezdesetih do sredine osamdesetih. Me\u0111utim, ovaj period ne predstavlja \u201ezlatno doba\u201c Jugoslavije, ve\u0107 suprotno tome, razvoj i kulminaciju krize jugoslovenskog dru\u0161tva, koja je uzrokovana prodorom kapitalisti\u010dkih odnosa u socijalisti\u010dko dru\u0161tvo[1].<\/p>\n

Nakon dinami\u010dnog i ekstenzivnog razvoja pedesetih, koji je bio no\u0161en velikim infrastrukturnim projektima usmerenima ka transformaciji iz agrarnog u industrijsko dru\u0161tvo, uz poku\u0161aj samoupravnog socijalisti\u010dkog upravljanja sredstvima za proizvodnju, ve\u0107 po\u010detkom 1960-ih dolazi do usporavanja rasta sistema, te ozbiljnijih razmimoila\u017eenja i sukob\u00e2 oko daljeg pravca razvoja jugoslovenske privrede me\u0111u frakcijama politi\u010dke elite. Mesta tihog sukoba bila su pitanja deetatizacije privrede i liberalizacije tr\u017ei\u0161ta, te pitanje dubljeg prodora samoupravnih principa (obe tendencije legitimisale su se kao samoupravne).<\/p>\n

Ovaj sukob rezultira pobedom koncepcije koja je smatrala da je re\u0161enje za prevazila\u017eenje zastoja u jugoslovenskoj privredi reorijentacija privredne politike na \u201ezakone ponude i potra\u017enje\u201c Nasuprot tome, pora\u017eena je ideja nastavka razvoja kroz insistiranje na planskoj privredi. Odlu\u010deno je da se privrednim preduze\u0107ima osigura ve\u0107a autonomija u ekonomskom odlu\u010divanju, a investicione politike premesti u ruke \u201eekonomskih stru\u010dnjaka\u201c, koji \u0107e ih prilagoditi \u201etr\u017ei\u0161nim zakonomernostima\u201c \u2013 nasuprot dotada\u0161njem politi\u010dkom diktatu partijskih kadrova, dirigovanoj privredi i velikim infrastrukturnim investicijama.<\/p>\n

Ova ideja je 1964. i 1965. materijalizovana nizom mera fokusiranih na otvaranje puta slobodnijem delovanju tr\u017ei\u0161nih odnosa u privredi, kao i na rast li\u010dnih dohodaka, kako bi se u skladu s time stimulisala potro\u0161nja i generisao rast privrede, a 1966. se donosi petogodi\u0161nji plan koji treba da sprovede privrednu reformu. Namera nove politi\u010dke elite bila je da nakon perioda ubrzane industrijalizacije prebrodi zastoj u jugoslovenskoj privredi kroz te\u0161nje uklju\u010divanje u svetsko tr\u017ei\u0161te, odnosno ukidanje carinskog protekcionizma i uvo\u0111enje tr\u017ei\u0161nog principa unutar doma\u0107e privrede kako bi na konkurentan na\u010din mogla da u\u010destvuje na svetskom tr\u017ei\u0161tu.<\/p>\n

Rezultati ove privredne reforme bili su katastrofalni, kako u ekonomskom, tako i u politi\u010dkom te socijalnom pogledu. Prodor tr\u017ei\u0161nog principa u jugoslovensko socijalisti\u010dko dru\u0161tvo dovodi do naglog pove\u0107anja dru\u0161tvenih razlika, rasta nezaposlenosti i formiranja nove klase stru\u010dnjaka koja postaje stvarni gospodar akumulacije. Dr\u017eavni kapital prenosi se na banke, \u0161to proizilazi iz uverenja da \u0107e one bolje raspolagati akumulacijom u novostvorenim tr\u017ei\u0161nim uslovima, i prouzrokuje stvaranje nove elite, van bilo kakve demokratske kontrole u bankarskom i trgovinskom sektoru.<\/p>\n

Ovo dru\u0161tveno raslojavanje prati dalje usporavanje razvoja privrede. Ekonomski u\u010dinci reforme suprotni su o\u010dekivanima. Rast dru\u0161tvenog proizvoda u dru\u0161tvenom sektoru smanjuje se u periodu od 1954-1965. sa 9,7 posto na 6 posto u periodu od 1966-1970. Uprkos ovom padu dru\u0161tvenog proizvoda bele\u017ei se rast li\u010dnih dohodaka u pove\u0107anom rasponu, kao indikatoru socijalnog raslojavanja. Ovaj porast li\u010dnog dohotka stimulisan je u skladu sa neoklasi\u010dnim ekonomskim uverenjima kreatora reforme da je \u0161iroka potro\u0161nja generator privrednog rasta i razvoja.<\/p>\n

Paralelno sa centrifugalnim silama tr\u017ei\u0161ta koje su raslojavale jugoslovensko dru\u0161tvo, kako u pogledu imovinske stratifikacije, tako i u produbljivanju jaza izme\u0111u razvijenih i manje razvijenih jugoslovenskih republika i pokrajina, krajem \u0161ezdesetih odvija se i su\u0161tinska reorganizacija Saveza komunista, prouzrokovana \u017eestokim sukobom unutar frakcija vladaju\u0107e klase.<\/p>\n

Napetost izme\u0111u centralista, na \u010delu sa Aleksandrom Rankovi\u0107em, i federalista, \u010dije su najistaknutije li\u010dnosti bili Kardelj i Bakari\u0107, nakon privredne reforme dobija oblik otvorenog sukoba. Sukob kulminira \u201eaferom prislu\u0161kivanje\u201c, gde Slu\u017eba dr\u017eavne bezbednosti na \u010delu sa Rankovi\u0107em biva optu\u017eena za prislu\u0161kivanje Brozove rezidencije, a sam Rankovi\u0107 isklju\u010den iz politi\u010dkog \u017eivota na \u010duvenom Brionskom plenumu 1966. godine.<\/p>\n

Pobeda federalista rezultira procesom federalizacije Saveza Komunista Jugoslavije, koji po\u010dinje da funkcioni\u0161e vi\u0161e kao unija republi\u010dkih partija. Princip demokratskog centralizma pritom nije napu\u0161ten, ve\u0107 samo prenet sa saveznog na republi\u010dki nivo. Paralelno sa tim, kroz niz ustavnih amandmana od 1967. do 1971. na su\u0161tinski se na\u010din transformi\u0161e skup\u0161tinski sistem, uvo\u0111enjem procesa pod nazivom \u201efederiranje federacije\u201c, u kojem se politi\u010dke odluke donose posredovanjem izme\u0111u razli\u010ditih interesa i dogovorom republi\u010dkih partijskih elita. Me\u0111utim, ovaj splet politi\u010dkih i ekonomskih procesa predstavlja \u0161ok za socijalisti\u010dko dru\u0161tvo, u kojem se pojavljuje niz sukobljenih klasnih i klasno-frakcijskih interesa izme\u0111u kojih nije lako posredovati.<\/p>\n

\u00a0* * *<\/h2>\n

Istorijski, protivre\u010dnosti socijalisti\u010dkog dru\u0161tva posredovane su odre\u0111enim klasnim kompromisom izme\u0111u birokratske elite i \u0161irokih narodnih masa. Prvobitna klasna struktura jugoslovenskog dru\u0161tva nakon 1945. predstavlja klasi\u010dan staljinisti\u010dki model birokratizacije partijske avangarde, koja postaje nova vladaju\u0107a klasa. Ova vladaju\u0107a klasa dodu\u0161e nije bur\u017eoaska, ve\u0107 dr\u017eavno-socijalisti\u010dka. Iako kapitalom, zemlji\u0161tem i sredstvima za proizvodnju koji su u dr\u017eavnom vlasni\u0161tvu ne raspola\u017ee vlasni\u010dki, kao birokratski aparat ipak postupa kao da ima svojinska ovla\u0161\u0107enja, odnosno imenuje direktore proizvodnje i diriguje investicijama te celokupnim privrednim razvojem. Radni\u010dka klasa i zadru\u017eni seljaci ostaju u nadni\u010dnom odnosu spram dr\u017eave kao titulara kapitala.<\/p>\n

Razvoj dr\u017eavnog socijalizma u prvim godinama FNRJ tako\u0111e je no\u0161en klasnim kompromisom izme\u0111u \u0161irokih narodnih masa i upravlja\u010dkog sloja, koji je postignut op\u0161tom mobilizacijom sa ciljem izgradnje i rapidne industrijalizacije zemlje radi postavljanja temelja socijalisti\u010dke transformacije \u010ditavog dru\u0161tva. Iako ve\u0107 u prvim godinama dolazi do procesa birokratizacije, vladaju\u0107a klasa pro\u017eeta je sna\u017enom doktrinarnom socijalisti\u010dkom sve\u0161\u0107u i posve\u0107eno\u0161\u0107u emancipaciji \u0161irokih masa, izgra\u0111enima u doba ilegale i rata.<\/p>\n

Nakon rezolucije Informbiroa 1948. i sukoba sa SSSR-om, vladaju\u0107a klasa morala je da prona\u0111e novi na\u010din legitimacije, druga\u010diji put u socijalizam od ostatka Isto\u010dnog bloka, pa se 1950. donosi Zakon o samoupravljanju, koji \u0107e preoblikovati prvo ekonomski, a zatim i politi\u010dki sistem Jugoslavije, te uvesti novu dinamiku u klasni kompromis vladaju\u0107e (birokratske) i radni\u010dke klase.<\/p>\n

Transformisanjem vlasni\u0161tva iz dr\u017eavnog u dru\u0161tveno, upravljanje preduze\u0107ima prepu\u0161teno je radni\u010dkim kolektivima. Iako su planiranje privrednog razvoja i investiciona politika ostale \u010dvrsto u rukama politi\u010dke elite, a samoupravljanje uvedeno odozgo kao vid demokratskog samoograni\u010davanja mo\u0107i vladaju\u0107e klase, tim je \u010dinom uspostavljen pravni okvir potencijalne realne participacije radni\u010dke klase u ekonomskom odlu\u010divanju.<\/p>\n

Ustavni zakon iz 1953., progla\u0161en kao \u201epovelja dru\u0161tvenog samoupravljanja\u201c, uvodi dvodomnu skup\u0161tinu u kojoj se, pored Saveznog ve\u0107a, ustanovljuje i Ve\u0107e proizvo\u0111a\u010da, s namerom da se radni\u010dkoj klasi omogu\u0107i prodor i u politi\u010dku sferu odlu\u010divanja. Nakon vi\u0161e od decenije iskustva radni\u010dkog samoupravljanja na ekonomskom planu, ustav iz 1963. trebao je da transformi\u0161e \u010ditav dru\u0161tveni \u017eivot na temelju ideje samoupravljanja, te detaljno normira sistem samoupravnog socijalizma.<\/p>\n

Taj drugi ustav socijalisti\u010dke Jugoslavije, nazvan i \u201epovelja samoupravljanja\u201c, zami\u0161ljen je tako da umanji ulogu dr\u017eave naspram samoupravnih organizacija. Skup\u0161tina se u isti mah odre\u0111uje kao vrhovni organ vlasti, ali i dru\u0161tvenog samoupravljanja, a Ve\u0107e proizvo\u0111a\u010da se pro\u0161iruje u \u010detiri ve\u0107a radnih zajednica: Privredno, Socijalno-Zdravstveno, Prosvetno-kulturno i Organizaciono-politi\u010dko. Ovakva ustavna re\u0161enja pokazuju nameru da se prodube samoupravni odnosi u dru\u0161tvu, me\u0111utim, kako prime\u0107uje Goran Markovi\u0107:<\/p>\n

\u201eKlju\u010dna protivrje\u010dnost ovog ustava bila je u tome \u0161to nije pru\u017eio izri\u010dite institucionalne garantije prevlasti radni\u010dke klase u organima samoupravljanja, uklju\u010duju\u0107i tu i dr\u017eavne organe koji su odre\u0111eni i kao organi samoupravljanja.\u201c
\nDakle, pedesete i prvu polovinu \u0161ezdesetih godina odlikuje protivre\u010dan razvoj. Vladaju\u0107a klasa crpi svoj legitimitet iz ideje transformacije dru\u0161tva na temelju samoupravljanja, i uvo\u0111enjem institucije radni\u010dkog odlu\u010divanja daje institucionalni okvir artikulacije interesa radni\u010dke klase. Me\u0111utim, u isti mah sistem obezbe\u0111uje neravnote\u017eu u toj raspodeli mo\u0107i jer birokratska klasa \u017eeli zadr\u017eati prerogative odlu\u010divanja, \u0161to ko\u010di realizaciju institucija samoupravljanja.<\/p>\n

Ovaj napeti klasni kompromis napu\u0161ta se sredinom \u0161ezdesetih, kada se, prema re\u010dima Darka Suvina:<\/p>\n

\u201eOligarhija [se] okrenula od saveza, koliko god pre\u0161utnog i diktatorskog, s radni\u010dkom klasom i intelektualcima, koji je imao upori\u0161te u samoupravljanju, ka njihovoj marginalizaciji (a time i getoizaciji samoupravljanja).\u201d<\/p><\/blockquote>\n

Marginalizacija samoupravljanja na delu je zato \u0161to takav klasni kompromis nije mogao da funkcioni\u0161e u prodoru tr\u017ei\u0161nih odnosa \u2013 radni\u010dki saveti kao institucije radni\u010dkog samoupravljanja predstavljali su su\u0161tinsku prepreku akumulaciji tr\u017ei\u0161nog kapitala. Radni\u010dko samoupravljanje istiskuje nova, tehnokratska frakcija vladaju\u0107e klase, koja nastaje u susretu partijske elite i zahteva me\u0111unarodnog tr\u017ei\u0161ta za \u201eprofesionalizacijom\u201c upravljanja.<\/p>\n

Raspola\u017eu\u0107i akumulacijom, nova tehnokratska frakcija vladaju\u0107e klase sve vi\u0161e pretenduje na ostvarivanje politi\u010dke vlasti, a njenom rastu doprinosi i komplikovanost jugoslovenskog pravno-politi\u010dkog sistema, koji je potiskivao demokrati\u010dnost samoupravljanja na ra\u010dun pravne i ekonomske ekspertize. Kroz doktrinu koja je dalji razvoj dru\u0161tva videla u podizanju li\u010dnog dohotka koji bi bio usmeren na potro\u0161nju, ova nova klasa zasniva svoj legitimitet na obe\u0107anju blagostanja putem razvoja tr\u017ei\u0161ta.<\/p>\n

Umesto radni\u010dke participacije u procesu proizvodnje, razvojni put Jugoslavije vidi se u obezbe\u0111ivanju potro\u0161a\u010dkog standarda. Sa rastu\u0107im ekonomskim raslojavanjem dru\u0161tva, ova nova frakcija vladaju\u0107e klase targetira novoformirani srednji sloj stanovni\u0161tva kao svog prirodnog saveznika.<\/p>\n

Prodorom spontaniteta tr\u017ei\u0161nih sila naru\u0161ava se klasni kompromis elite i \u0161irokih narodnih masa, te sukobljeni interesi vi\u0161e nisu mogli da se razre\u0161e, \u0161to generi\u0161e niz politi\u010dkih kriza krajem \u0161ezdesetih i po\u010detkom sedamdesetih. Od pobune na Kosovu 1968. koja je ugu\u0161ena ulaskom tenkova u Pri\u0161tinu i levi\u010darskih studentskih demonstracija na univerzitetima u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani iste godine, preko hrvatskog MASPOK-a 1971. godine, do frakcijskih borbi i \u010distke liberala u Srbiji 1972. godine, izgledalo je kao da se Jugoslavija raspada po \u0161avovima.<\/p>\n

Tokom ovih politi\u010dkih kriza, ostvaruje se nova konfiguracija klasnih odnosa u kojoj tehnokratska klasa paktira sa republi\u010dkim politi\u010dkim elitama, \u0161to dodatno produbljuje jaz me\u0111u republikama. Ovo se na razli\u010dite na\u010dine o\u010dituje u dve najve\u0107e republike: Srbiji i Hrvatskoj. Dok u Hrvatskoj sa rukovodstvom Savke Dab\u010devi\u0107-Ku\u010dar i Mike Tripala ovaj pakt dobiva svoj politi\u010dki oblik u jednoj konfederalisti\u010dkoj poziciji sa elementima nacionalizma, u Srbiji konfederalisti\u010dka pozicija dobiva nagla\u0161eno ekonomsko-liberalni karakter.<\/p>\n

Rukovodstvo Saveza Komunista Srbije na \u010delu sa Nikezi\u0107em prelazi u o\u0161tru opoziciju samoupravnim snagama, na najneposredniji na\u010din reprezentuju\u0107i interese tehnokratske klase. Iako samoupravljanje nije bilo otvoreno napadano, postojala je sna\u017ena tendencija njegove marginalizacije. Srpski liberali zalagali su se za dalju koncentraciju kapitala kroz ukrupnjivanje privrednih jedinica, i za promovisanje kapital-odnosa, pre svega u bankarstvu i trgovini na veliko. Ove izrazito antisamoupravne tendencije privremeno su savladane smenom srpskog rukovodstva 1972. godine, na inicijativu Josipa Broza Tita, koju su sproveli stari kadrovi Petar Stamboli\u0107 i Dragoslav Markovi\u0107.<\/p>\n

Me\u0111utim, iako su Nikezi\u0107evo rukovodstvo zamenili neutralni birokrati zainteresovani za o\u010duvanje statusa kvo, unutar jugoslovenske elite nije bilo snaga koje su imale agilnosti za dalje razvijanje samoupravljanja, a same institucije samoupravljanja, usled sistemskih ograni\u010denja, nikad nisu zadobile dovoljnu autonomiju kako bi se razvijale vlastitim snagama. One su nepovratno reducirane na puku formu, a posledice prodora tr\u017ei\u0161ne ekonomije u jugoslovensko dru\u0161tvo \u2013 akumulacija kapitala u rukama tehnokratskih struktura i uzurpacija politi\u010dke vlasti \u2013 ostavile su krvavi pe\u010dat na jugoslovenskom dru\u0161tvu.<\/p>\n

Dru\u0161tvene snage koje su nastale usled otu\u0111enja akumulacije i uspostavljanja kapital-odnosa (u uslovima frakcijskih borbi republi\u010dkih rukovodstava), predstavljale su centrifugalnu silu koja je u narednih dvadeset godina razarala jugoslovensko dru\u0161tvo. Rast nacionalizma dolazi kao nova legitimacijska ideologija otu\u0111enih republi\u010dkih elita koje su nameravale da svoj politi\u010dki kapital transformi\u0161u u ekonomski.<\/p>\n

\u00a0* * *<\/h2>\n

Materijalisti\u010dki pristup istorijskom procesu koji \u0107e sagledavati dinamiku klasne borbe kao nosioca politi\u010dkih procesa, utoliko pokazuje da tzv. borbe izme\u0111u \u201emodernista\u201c i \u201eantimodernista\u201c predstavljaju liberalnu ideolo\u0161ku fikciju, koja proizilazi iz nostalgi\u010dne \u017eelje za jednim \u201eboljim kapitalizmom\u201c koji nikad nije bio ostvaren. Kritika srednjoklasne jugonostalgije za nultim periodom \u201epostsocijalizma\u201c, odnosno ranom fazom restauracije kapitalisti\u010dkih odnosa u SFRJ, koja zapo\u010dinje jo\u0161 1960-ih, mo\u017ee biti sprovedena samo kao marksisti\u010dka evaluacija neuspeha realne transformacije jugoslovenskog dru\u0161tva prema samoupravnim principima.<\/p>\n

Bilje\u0161ke:
\n[1] Jugoslavija se u tekstu tretira kao dru\u0161tvo dr\u017eavnog socijalizma unutar kojeg se dogodio poku\u0161aj provo\u0111enja originalnog projekta samoupravljanja. Kao takva, bila je suo\u010dena sa dve temeljne protivre\u010dnosti. Prva protivre\u010dnost bila je zajedni\u010dka svim dr\u017eavama realnog socijalizma \u2013 iako je revolucijom do\u0161lo do kolektivizacije vlasni\u0161tva nad sredstvima za proizvodnju, vlasni\u010dka ovla\u0161\u0107enja na\u0161la su se u rukama nove birokratizovane partijske elite, \u0161to je dovelo do reprodukcije klasnih razlika i nadni\u010dnih odnosa na druga\u010dijim osnovama. Druga protivre\u010dnost, specifi\u010dna za jugoslovenski projekat, ti\u010de se realizacije samoupravljanja. Iako je samoupravljanje trebalo da uspostavi institucionalni okvir za demokratizaciju politi\u010dkog, ekonomskog i uop\u0161te dru\u0161tvenog \u017eivota, odnosno za realno ukju\u010divanje \u0161irokih slojeva radni\u0161tva u procese odlu\u010divanja, \u0161to je (shodno marksisti\u010dkoj doktrini) trebalo da dovede do postepenog \u201eodumiranja\u201c dr\u017eave, ono je osmi\u0161ljeno i sprovo\u0111eno \u201eodozgo\u201c, odnosno od same partijske elite. Time ono zadobija karakter \u201esamoograni\u010davanja\u201c mo\u0107i vladaju\u0107e klase u klasnom dru\u0161tvu, a nivo tog samoograni\u010davanja kontroli\u0161e sama ta elita. Unutar takvih odnosa mo\u0107i institucije samoupravljanja nikada nisu mogle da zadobiju realnu autonomiju.<\/em><\/p><\/blockquote>\n

Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroni\u010dkih medija Agencije za elektroni\u010dke medije za 2023. godinu.<\/p>\n

Slobodni filozofski<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

\u00a0Pobeda federalista rezultira procesom federalizacije Saveza Komunista Jugoslavije, koji po\u010dinje da funkcioni\u0161e vi\u0161e kao unija republi\u010dkih partija.<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":288050,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"none","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-376756","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/376756","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=376756"}],"version-history":[{"count":2,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/376756\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":376760,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/376756\/revisions\/376760"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/288050"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=376756"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=376756"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=376756"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}