{"id":366799,"date":"2023-03-26T09:05:04","date_gmt":"2023-03-26T07:05:04","guid":{"rendered":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=366799"},"modified":"2023-03-26T09:05:04","modified_gmt":"2023-03-26T07:05:04","slug":"kopernik-covek-koji-je-pomerio-centar-sveta","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2023\/03\/26\/kopernik-covek-koji-je-pomerio-centar-sveta\/","title":{"rendered":"Kopernik: \u010covek koji je pomerio centar sveta"},"content":{"rendered":"

Autor: Petar Gruji\u0107<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Ako bi se pravio izbor monografija koje su obele\u017eile razvoj nau\u010dne misli, pre svega one na Zapadu, u prvih pet svakako bi u\u0161le (po hronolo\u0161kom redu): 1. Elementi (\u03a3\u03c4\u03bf\u03b9\u03c7\u03b9\u03b1) Eukilda (c. 300 s.e.), 2. Almagest (\u039c\u03b1\u03b8\u03b7\u03bc\u03b1\u03c4\u03b9\u03ba\u03ae \u03a3\u03cd\u03bd\u03c4\u03b1\u03be\u03b9\u03db \u2013 \u0397\u039c\u03b5\u03b3\u03ac\u03bb\u03b7 \u03a3\u03cd\u03bd\u03c4\u03b1\u03be\u03b9\u03db) Ptolomeja (c. 90- c. 168) n.e. , 3. De Revolucionibus Orbium Coelestium Nikole Kopernika (1473 – 1543), 4. Principia Mathematica Philosophiae Naturalis Isaka Njutna (1642-1727) i 5. Poreklo Vrsta \u010carlsa Darvina (1809-1882). Prve \u010detiri knjige su matemati\u010dke prirode (isklju\u010divo \u2013 Elementi) ili barem delimi\u010dno \u2013 Almagest i De Revolucionibus.<\/p>\n

Ovo obja\u0161njava njihov trajni uticaj, jer se ne radi samo o na\u0161oj empiriji, koja je podlo\u017ena reviziji, ve\u0107 o proizvodima \u201e\u010distog uma\u201c u Kantovom smislu. Nije onda \u010dudo da se 2-4 traktati obilno pozivaju na Euklida, koji je sastavio \u010dvrst matemati\u010dki sistem, baziran na Aristotelovoj deduktivnoj metodi, koja i danas pretstavlja paradigmu primenjene logi\u010dke misli. De Revolucionibus i O PorekluVrsta izdvajaju se u ovom spisku po revolucionarnom zaokretu koje su izazvale, kako u nau\u010dnoj misli, tako i u predstavi koju je homo sapiense imao o svojem kosmi\u010dkom okru\u017eenju, odnosno o \u017eivom svetu, uklju\u010duju\u0107i i samog sebe. U tom kontekstu mesto Kopernika ima posebnu ulogu, kako u epistemolo\u0161kom, tako i ontolo\u0161kom smislu.<\/p>\n

Kopernik je ovim traktatom postao eponim za mentalni zaokret (revolucija upravo i zna\u010di okretanje), u dva smisla. Razmenjuju\u0107i mesta i uloge Zemlje i Sunca napravio je tzv Koprnikanski obrt. No pored ovoga za Kopernika je vezan koncept homogenosti svemira, koji se danas odoma\u0107io u epistemologiji pod nazivom Kopernikanski princip, koji polazi od toga da Zemlja nema nikakav privilegovan polo\u017eaj, osim \u0161to se mi slu\u010dajno nalazimo na njoj. Zemlja je bila \u201cprva \u017ertva\u201c ovog principa, jer je na\u0161 globus prepustio mesto svojem ve\u0107em nebeskom partneru \u2013 Suncu.<\/p>\n

Uticaj koji je De Revolucionibus imao na na\u0161e poimanje Kosmosa ne mo\u017ee se preceniti. S druge strane istorijska je \u010dinjenica, poznata i samom Koperniku, da je ideja o heliocentri\u010dnom modelu starija od ovog renesansnog nau\u010dnog giganta. Dva su imena ovde od zna\u010daja za nas \u2013 Pitagorejac Filolaj i astronom Aristarh. Na\u017ealost nijedan rad Aristarha gde on prezentira svoj model nije sa\u010duvan, ali u pismu Arhimeda mladjeg savremenika Aristarha, kralju Gelonu, sa\u010duvanom u njegovom traktatu Pe\u0161\u010danik, (Archimedis Syracusani Arenarius & Dimensio Circuli) \u010ditamo:<\/p>\n

Ti zna\u0161 da ve\u0107ina astronoma koristi naziv \u201esvemir\u201c za sferu \u010diji je centar takodje centar Zemlje, \u010diji je polupre\u010dnik jednak pravoj liniji izmedju centra Sunca i centra Zemlje. Ovo je uobi\u010dajeno gledi\u0161te kako si mogao da \u010duje\u0161 od astronoma. Ali Aristarh je napisao knjigu sa izvesnim hipotezama, prema kojoj izlazi, na osnovu pomenutih pretpostavki, da je vasiona mnogo puta ve\u0107a od pomenutog \u201esvemira\u201c. Prema njegovim hipotezama fiksne zvezde i Sunce ostaju nepokretne, Zemlja se okre\u0107e oko Sunca po obodu kru\u017enice, pri \u010demu Sunce le\u017ei u sredini Podiuma, a da sfera fiksnih zvezda, situirana oko istog centra kao i Sunce, toliko je velika da krug po kojem on pretpostavlja da Zemlja rotira ima takvu proporciju prema udaljenosti fiksnih zvezda kao \u0161to centar sfere ima u odnosu na njenu povr\u0161inu.<\/p><\/blockquote>\n

Kopernik je znao za doprinose Starih heliocentri\u010dnom modelu i on to uop\u0161teno pominje u knjizi. Interesantno je da u rukopisu eksplicitno navodi imena Filolaja i Aristarha, ali ih izostavlja u \u0161tampanoj verziji. O razlogu za ovo izostavljanje mo\u017eemo samo da nagadjamo. Mo\u017eda kao rimokatolik nije hteo da se vezuje za \u201epaganske\u201c autore, \u0161to bi samo ote\u017ealo \u201eprodju\u201c kod ortodoksnog klera njegovog vremena.<\/p>\n

Knjigu Nikole Kopernika “O kretanju nebeskih sfera” na srpskom jeziku je nedavno izdala Izdava\u010dka knji\u017enica “Zorana Stojanovi\u0107a” iz Novog Sada. Povodom rodjendana Nikole Kopernika, koji je bio 19. februara za sve \u010ditaoce B92.net koji knjigu naru\u010de preko sajta www.ikzs.com do 28. februara, obezbe\u0111en je popust od 25%.
\nArhimed, kako vidimo iz navedenog pasusa, uzdr\u017eava se od ocene Aristarhovog modela. On je, ina\u010de, bio kompetentan astronom i pretpostavlja se da je konstruisao i planetaaijum. To \u0161to je model Aristarha sa Samosa (310-230) s.e ostao u senci Ptolomejevog geocentri\u010dnog sistema vi\u0161e je istorijska akcidencija nego neka realizacija logi\u010dnog razvoja. Ono \u0161to modernog \u010ditaoca mo\u017ee da \u010dudi jeste za\u0161to je astronomija bila tako prominentna u kulturi Starih, ne samo u Evropi nego oup\u0161te?<\/p>\n

\"\"<\/p>\n

Odgovor le\u017ei u \u010dinjenicida je anti\u010dki (pa i preistorijski) \u010dovek bio mnogo bli\u017ei Nebu nego moderni stanovnik na\u0161e planete. Za njega je Nebo bila svakodnevno (ta\u010dnije svakono\u0107no) prisutna misterija, koja je igrala neizvesno veliku ulogu u njegovom \u017eivotu, odnosno njegovoj zajednici. U nebeskim sistemima i pojavama Stari su videli mogo vi\u0161e od nas i zato su bili zainteresovani da registruju sve \u0161to se gore de\u0161ava i vidi uop\u0161te. Neposredna korist ove op\u010dinjenosti nebom jeste mogu\u0107nost da se na osnovu zapisa starih asronoma izvr\u0161i precizno datiranje istorijskih dogadjaja.<\/p>\n

Vezuju\u0107i partikularne nebeske pojave, kao \u0161to je konjukcija planeta i sl, za poznata istorijska zbivanja, mo\u017eemo da odredimo, takore\u0107i u sat, kada se ne\u0161to dogodilo. Jer nebeske pojave su regularne (ako izuzmemo one efemerne poput pada meteorita), dok istoriju pi\u0161u ljudi sa svim svojim voluntaristi\u010dkim akcidencijama (koje upravo u defini\u0161u slobodnu volju, odnosno slobodu izbora). Danas se mo\u017ee, na osnovu neposrednog uvida u situaciju na nebu i zakona (Njutnovske) nebeske mehanike predvideti nebeska konfiguracija za vekove i milenijume unapred (predikcija), odnosno unazad (retrodikcija).<\/p>\n

Jo\u0161 je preistorijski \u010dovek znao da nisu sva svetle\u0107a tela na nebeskoj sferi istog karaktera, odnosno da ne slede istu kinematiku, kako bismo danas rekli. Fiksne zvezde pipadale su jednoj kategoriji, \u201ezvezde lutalice\u201c (planete) drugoj, komete tre\u0107oj itd. Posebno mesto zauzimali su Mesec i Sunce. Stari asronomi registrovali su pomno polo\u017eaj zvezda, sa maksimalnom ta\u010dno\u0161\u0107u svojih instrumenata. Moderna opa\u017eanja na\u0161la su da se njihova merenja ne poklapaju sa na\u0161im, savremenim. Prva reakcija bila je da su Stari bili \u201eneprecizni\u201c, da bi se shvatilo da nisu u pitanju opservacije, ve\u0107 njihovi objekti.<\/p>\n

Shvatilo se da \u201ezvezde stajalice\u201c nisu fiksirane u kosmi\u010dkom prostoru, ve\u0107 su i one podlo\u017ene nebeskoj dinamici i kre\u0107u se kroz kosmi\u010dki prostor. Sporo, ali se kre\u0107u. No glavni problem predstavljale su \u201elutalice\u201c, planete, koje su svojim periodi\u010dnim, pa ipak nepravilnim kretanjem, zadavale glavobolju posmatra\u010dima na Zemlji, koji su poku\u0161avali da nadju pravila po kojima se planete kre\u0107u. A to nije bio lak zadatak, sa svim planetarnim \u201eretrogradnim\u201c kretanjima, uklju\u010duju\u0107i i privremeno zaustavljanje. Ovo je navelo pobo\u017enog kastilijanskog kralja Alfonsa X – Alfonso Mudri, (1221-1284) – koji je rukovodio sastavljanjem tablica polo\u017eaja planeta (poznate<\/p>\n

Tablas Alfonsias) da d\u0203 \u010duvenu blasfemi\u010dnu izjavu: \u201eDa me je dobri Bog konsultovao kod Stvaranja, imao bih da mu dam neki dobar savet\u201c. Nije daleko od blasfemije odmakao ni Albert Ajn\u0161tajn, koji se \u010desto pitao da li je Gospod imao u vidu i druga re\u0161enja kada je stvarao ovaj Svet.<\/p>\n

Za\u0161to je kretanje planeta tako komplikovano? Danas kada znamo gotovo sve o njihovoj dinamici, odnosno fizi\u010dkim uzrocima njihove kinematike, shvatamo da je empirijski uvid u zakone njihovog kretanja bio komplikovan i zavodljiv, jer smo planete posmatrali \u201esa pogre\u0161nog mesta\u201c, tj sa jedne od planeta \u2013 Zemlje. Prirodno mesto za univerzalnu i korektnu ta\u010dku osmatanja jeste Sunce, koje svojom masom daleko prevazilazi mase drugih nebeskih tela u solarnom sistemu.<\/p>\n

Sunce zato, prema Njutnovoj dinamici, predstavlja prirodni centar referentnog sistema, u odnosu na koji se sve drugo u njemu kre\u0107e. Istorija koncipiranja fizi\u010dkog modela koji korektno otslikava \u201enebesku stvarnost\u201c ilustruje jo\u0161 jednu fundamentalnu epistemolo\u0161ku paradigmu: \u010dulni uvid je potreban, ali ne i dovoljan uslov za koncipiranje realnosti koja nas okru\u017euje. Na\u0161a \u010dula nam ka\u017eu da se Sunce okre\u0107e oko nas (tj na\u0161e planete), ali to je, kako se na kraju ispostavilo, samo privid. Ta \u201e\u010dulna obmana\u201c dr\u017eala je ljude u zabludi sve do Kopernika. Ljude, ali ne sve.<\/p>\n

Istorija nala\u017eenja zadovoljavaju\u0107eg modela onoga \u0161to danas nazivamo Solarnim planetarnim sistemom je duga i jo\u0161 uvek puna neizvesnosti. Pre svega zbog oskudnosti i nepouzdanosti podataka koje su nam Stari ostavili. Kada se radi o hliocentri\u010dnom sistemu, jedan od najboljih prikaza dao je Hit, u svojoj monografiji Aristarh sa Samosa knjiga koju svakako treba pro\u010ditati kao uvod u De Revolucionibus. U ovoj monogrfiji dat je jedini o\u010duvani traktat Aristarha O veli\u010dininama i udaljenostima Sunca i Meseca. Ono \u0161to je za nas ovde interesnatnije nije sam traktat (u kojem se Aristarhov koncept heliocentri\u010dnog modela ne pominje), ve\u0107 istorija traganja za modelom koji adekvatno predstavlja nebeske fenomene, sve do Aristarha.<\/p>\n

Tu mo\u017eemo pro\u010ditati da je Pitagorejac Filolaj iz Krotona (470-385) s.e. zagovarao model u kojem se sve okre\u0107e oko \u201ecentralne vatre\u201c, u kojoj su mnogi videli aluziju na Sunce. Heraklidu sa Ponta (390-310) s.e. neki su pripisivali prvu ideju o kvazi-heliocentri\u010dnom sistemu, u kojem Merkur i Venera (ta\u010dnije Hefest i Afrodita) rotiraju oko Sunca, a ovo pak rotira oko Zemlje. Ovaj hibridni model lansira\u0107e kasnije Tiho Brahe (1546-1601). Izvesno je, medjutim, da prva registrovana teza o sopstvenoj rotaciji Zemlje pripada Pitagorejcima. Danas znamo da ovo kretanje oko sopstvene ose daje klju\u010d za razumevanje kinematike Solarnog sistema, odnosno prividnu rotaciju nebeske sfere. Apolonije iz Perga (Veliki Geometar, 262-190 s.e.) zagovarao je, takodje, kvazi-heliocenri\u010dnu hipotezu, kao i op\u0161tu teoriju o epiciklima koji \u0107e odigrati centralnu ulogu u Ptolomejevom geocentri\u010dnom sistemu, kao i u Kopernikovom, takodje.<\/p>\n

Model nebeskih sfera (njih 27) prvi je postavio veliki matemati\u010dar Eudoks (\u0395\u03c5\u03b4\u03bf\u03be\u03bf\u03c2) sa Knida (410-355) s.e., kao pomo\u0107no matemati\u010dko sredstvo, kojim je objasnio zapa\u017eeno retrogradno kretanje nekih planeta. Ovaj model usvojio je i Aristotel (384-322) s.e., ali je sfere zami\u0161ljao kao realne nebeske objekte, \u010dime ja sa geometrije pre\u0161ao na dinamiku. U svojem Sintaksisu (najve\u0107em astronomskom delu Antike) Ptolomej se obilato koristio ekcentri\u010dnim krugovima, epiciklima, deferantama i drugim geometrijskim figurama da objasni komplikovano kretanje planeta.<\/p>\n

Sfere i kru\u017enice uzete su za elementarne entitete, zbog svoje matemati\u010dke jednostavnosti i estetske privla\u010dnosti, koja je za Helene bila primarna osobina fundametalnih entiteta. Moderna matemati\u010dka astronomija, medjutim, nije propustila da konstatuje da je metoda Ptolomeja svojevrsno razlaganje periodi\u010dnih krivih na najelementarnije periodi\u010dno kretanje, ono uniformno po krugu. Ova metoda se danas obilato koristi u matematici i poznata je kao Furijeovo razlaganje funkcije po harmonicima.<\/p>\n

Pre nego \u0161to ostavimo Ptolomeja i njegov geocentri\u010dni model, pomenimo Seleuka iz Seleukije (190-150) s.e., koji je Aristarhovom heliocentri\u010dnom apstraktnom modelu dao dinami\u010dku podlogu. Mnogi danas smatraju da je ovaj astronom, koji je dao fizi\u010dko obja\u0161njenje pojave plime i oseke, imao u rukama sve \u0161o je bilo potrebno da se heliocentri\u010dni sistem podari korektnom fizi\u010dkom dinamikom, tj da kretanje nebeskih tela objasni silama koje izmedju njih deluju.<\/p>\n

Da li je on to stvarno i uradio stvar je mi\u0161ljenja. Iz Aristarhovih prora\u010duna izlazi da je masa Sunca 170 puta ve\u0107a od mase Zemlje, \u0161to ukazuje na fizi\u010dko rezonovanje astronoma sa Samosa kada je koncipirao sistem u kojem Sunce dominira.<\/p>\n

Istorija nastanka De Revolucionibus umnogome potse\u0107a na pri\u010du o Darvinovoj knjizi O Poreklu Vrsta. Kopernik je dugo radio na koncipiranju i razradi heliocenri\u010dnog sistema, da bi, po nagovoru prijatelja i kolega svoje rezulate sumirao kra\u0107im traktatom naslovljenim Commentariolus, tridesetak godina pre De Revolucionibus. Njegove rezultati mogu se sumirati tezama:<\/p>\n

    \n
  1. Nema jednog centra svih nebeskih sfera.<\/li>\n
  2. \u00a0Centar Zemlje nije centar svemira, nego samo centar prema kojem se kre\u0107u te\u0161ki predmeti i centar lunarne sfere.<\/li>\n
  3. \u00a0Sve sfere obuhvataju Sunce kao da je u sredini svih njih i zato je centar vasione blizu Sunca.<\/li>\n
  4. Odnos razdaljine izmedju Sunca i Zemlje prema visini zvezdane sfere mnogo je manji nego odnost polupre\u010dnika Zemlje prema udaljenosti Sunca i Zemlje i zanemarljiv je u poredjenju sa velikim visinom sfera fiksnih zvezda.<\/li>\n
  5. Bilo koje kretanje koje se javlja u sferi fiksnih zvezda ne pripada toj sferi nego Zemlji. Tako cela Zemlja zajedno sa okolnim elementima rotira sa njenim dnevnim kretanjem oko fiksnih polova, dok sfera fiksnih zvezda ostaje nepokretna kao najdalje nebo.<\/li>\n
  6. Bilo koja kretanja koja nam se \u010dine da pripadaju Suncu nisu zbog [kretanja] Sunca, ve\u0107 zbog [kretanja] Zemlje i na\u0161e sfere sa kojom se okre\u0107emo oko Sunca, kao i svaka druga planeta. I tako je Zemlja podlo\u017ena vi\u0161e od jednom kretanju.<\/li>\n
  7. Retrogradno i direktno kretanje koje se javlja kod planeta ne pripada njima ve\u0107 [kretanju] Zemlji. Tako s\u0203mo kretanje Zemlje obja\u0161njava veliki broj prividno neregularnog kretanja Neba.<\/li>\n<\/ol>\n

    Traktat je nai\u0161ao na povoljan prijem kod onih kojima je autor dostavio svoj rukopis, \u0161to ne iznenadjuje, jer se radilo o prijateljima. (Sli\u010dno je bilo, kao \u0161to znamo i sa Darvinom, \u010diji je \u010dlanak sa glavnim rezultatima nai\u0161ao na povoljan prijem u Lineovom Dru\u0161tvu, kao i rad Alfreda Walasa, pro\u010ditan na istoj sednici, 1858, sa istim tezama). Tiho Brahe je posedovao jedan primerak, takodje. Spis je postao veoma popularan medju astronomima i prepisivan je mnogo puta.<\/p>\n

    (Mi mo\u017eemo samo da nagadjamo koliki broj od ovih \u010ditalaca je bio upoznat sa Aristarhovim modelom, a koliki deo od toga je bio prihvatio, nezavisno od Kopernika, heliocentri\u010dni sistem. Ako je bilo takvih mora da su odahnuli o\u010dekuju\u0107i da heliocentri\u010dni model udje na astronomsku scenu, a da oni, pri tome, ne moraju na loma\u010du.).<\/p>\n

    Problemi su nastali kada su Kopernik i Darvin objavili svoje teorije in extenso, pribli\u017eno tridesetak godina posle koncipiranja svojih centralnih ideja. Ovde treba napomenuti da reakcija klera, odnosno crkve, na oba dela nije bila tako militantna, kako se ponekad to predstavlja. Kopernik je bio i sam kanonik Rimokatoli\u010dke, dok je Darvin bio, makar formalno, \u201edobar vernik\u201c Anglikanske crkve. Obe knjige su stru\u010dnog karaktera i ni u jednoj nema polemi\u010dkih tonova. Da je Zemlja pokretna kod Kopernika se jedva pominje, vi\u0161e kao elementarna \u010dinjenica. \u0160to se originalnog predgovora u kojem se navodi da se radi o matemati\u010dkoj hipotezi, tu je bilo vi\u0161e nau\u010dni\u010dke skepse nego straha, ili pak hipokrizije.<\/p>\n

    U izvesnom smislu taj predgovor mogao bi se smatrati Eudoksovskim prelidom, a sadr\u017eaj traktata Aristotelovskim (fizi\u010dkim) modelom. Problemi koje \u0107e imati Djordano Bruno (1548-1600) i Galilej (1564-1642), na primer, vi\u0161e su posledica militantnosti prvog, odnosno vulgarizaciji heliocentri\u010dnog sistema drugog, nego \u0161to je Crkva bila zainteresoana da polemi\u0161e sa nau\u010dnim umovima toga doba. Upravo su ovi pomenuti konflikti i doprineli kaznenim merama Crkve. Papa nije bio naseo na Galilejev hri\u0161\u0107anski sindrom mu\u010denika i zadovoljio se da starog nau\u010dnika konfinira u ku\u0107ni pritvor. Kopernikovo remekdelo ostalo je, ipak, na spisku proskribovanih knjiga sve do 1835., kao i Galilejevi Dijalozi o dve nove nauke.<\/p>\n

    Indikativno je da se Kopernik poziva na svoje anti\u010dke prethodnike, pre svega Ptolomeja, kao i Hiparha, najve\u0107eg anti\u010dkog astronoma (190-125) s.e. i dr, ali ne i na srednjevekovne izvore, osim nekolicine arapskih astronoma, \u0161to govori o lakuni evropskog nau\u010dnog miljea, kojim je doninirala hri\u0161\u0107anska crkva.<\/p>\n

    Stru\u010dna javnost, a pogotovo lai\u010dka, nije odmah reagovala na pojavu Knjige. Za to ima vi\u0161e obja\u0161njenja. Pre svega, nije se radilo o senzacionalnom otkri\u0107u, tipa Eureka!, ve\u0107 o traktatu koji se ti\u010de rigorozne matemati\u010dke metode, koju je samo manji deo astronoma mogao da razume. Ve\u0107i deo astronomske populacije nije tada ni imao priliku da knjigu pro\u010dita, uostalom. \u0160tafetu su preuzeli velikani evropske nauke.<\/p>\n

    Slede\u0107i veliki korak u razumevanju strukture i kinematike Solarnog sistema napravio je Johan Kepler (1571-1630), veliki nema\u010dki astronom, koji na osnovu astronomskih podataka Tiha Brahea, objavljuje svoja tri \u010duvena zakona po kojima se kre\u0107u planete. Prvi od njih ka\u017ee da se sve planete kre\u0107u po elipti\u010dnim putanjama, sa Suncem u jednoj od \u017ei\u017ea. Zna\u010daj ovog otkri\u0107a ne mo\u017ee se preceniti. Kao prvo, planete se definitivno ovim \u201eskidaju sa nebeskih sfera\u201c, \u0161to zna\u010di da su to sada slobodna nebeska tela koja se kre\u0107u kroz svemirski prostor. Ovim se, makar implicite, uvodi u igru koncept dejstva na daljinu, dakle bez neposrednog kontakta izmedju nebeskih tela. Tehni\u010dki gledano otkri\u0107e je zahtevalo izuzetnu preciznost u dobijanju i interpretaciji astronomskih podataka. Kako se ispostavilo sve ove elipse bile su malog ekscentriciteta, tj bliske kru\u017enicama.<\/p>\n

    To je i bio razlog \u0161to je njihova kinematika mogla uspe\u0161no da se simulira uniformnim kretnjem po kru\u017enici, gledano iz ta\u010dke bliske centru kruga (Ptolomejev ekvant). Ovo je upravo bio jedan od bitnih elemenata Ptolomejevog modela, sa kru\u017enicama sa centrom van Zemlje, tzv ekscentricama. Kepler je bio gotovo otkrio zakon univerzalne gravitacije, koji \u0107e definitivno formulisati Isak Njutn (1642-1727). Njegova formula sadr\u017eala je pored inverzne zavisnosti od medjusobnog udaljenja gravitiraju\u0107ih tela, zavisnosti koju su ve\u0107 i drugi bili predlagali i zavisnost od masa tela. Odmah je postalo jasno ono \u0161to je, po svoj prilici, znao i Aristarh, da najmasivnije telo mora biti centar rotacija, a to je u na\u0161em slu\u010daju Sunce.<\/p>\n

    Ovaj dinami\u010dki argumenat, zajedno sa kinemati\u010dkim razmatranjima Kopernika, demonstrirao je korektnost heliocentri\u010dnog sistema. Planetarni sistem ne samo da je bio realisti\u010dki model, ve\u0107 je morao biti takav, prema zakonima Njutnovske dinamike. Manje telo rotira oko masivnijeg, \u0161to zna svaki igra\u010dki par tanga, na pr. Po svoj prilici i Seleuk je na taj na\u010din koncipirao svoj heliocentri\u010dni model, koji je kompletirao onaj Aristarhov, ba\u0161 kao \u0161to je Njutnov kompletirao Kopernikov.<\/p>\n

    Ta\u010dku na j stavili su Kant (1724-1804) i Laplas (1749-1827) svojom kosmogonijom, pokazuju\u0107i kako je Solarni sistem mogao biti formiran iz neuredjene svemirske materije, tj kako je na\u0161 Kosmos nastao iz Haosa. Predlo\u017eeni mehanizam dao je uverljivo obja\u0161njenje do tada neobja\u0161njene \u010dinjenice da se planete, uklju\u010duju\u0107i i njihove satelite, poput Meseca, kre\u0107u u istoj kosmi\u010dkoj ravni. Laplasu za svoj model Bog nije bio potreban, kako je on to jezgrovito objasnio mladom Bonaparti i zato nije imao ni potrebu, za razliku od Alfonsa Mudrog, da Gospodu daje savete.<\/p>\n

    Strogo govore\u0107i Kopernikov sistem nije imao neposrednu prakti\u010dnu prednost nad Ptolomejevim. On nije uveo nikakav revolucionarno nov konept, ili metodu, ve\u0107 samo promenu perspektive, koja je sve stavila na svoje logi\u010dko mesto.<\/p>\n

    (Sli\u010dno va\u017ei i za Darvinovu Teoriju evolucije, koja je samo promenila perspektivu gledanja na \u017eivi svet. Iz te nove perspektive njegova Teorija evolucije ispada trivijalna, gotovo banalna. Nije neko stvorio Svet da bi sve u njemu bilo \u010doveku ugodno, nego je \u017eivot kao takav prilagodljiv spolja\u0161njim uslovima, pa i homo sapiens).<\/p>\n

    Zato nije \u010dudo da nije bio prihva\u0107en od mnogih, ne samo iz religijsko-dogmatskih razloga. Bilo je i ozbiljnih nau\u010dnih poku\u0161aja da se Kopernikov model ospori. Tako italijanski jezuita Djovani Batista Ri\u0107oli (1598-1671) publikuje 1651 obiman traktat pod naslovom Sedamdesetisedam Argumenata Protiv Kretanja Zemlje,sa fizi\u010dkom i astronomskom argumenacijom. Bez obzira na \u201ebiblijsku konotaciju\u201c broja argumenata (77), mnogi od njih bili su ozbiljne zamerke i polemika zasnovana na njima nastavila se i posle Njutna.<\/p>\n

    Sudbina Kopernikove knjige, odnosno njegovog modela, ilustruje dobro jedan \u0161iri problem \u2013 odnos religije i nauke, ta\u010dnije vere i znanja. Razlog za\u0161to ova dva sektora ljudske kulture nemaji i ne mogu imati zajedni\u010dki presek le\u017ei u radikalno razli\u010ditom karakteru njihovih u\u010denja. Empirijske nauke, pa i nauka o Prirodi, bazirane su na na\u0161em iskustvu, koje evoluira u (istorijskom) vremenu. Religijsko u\u010denje pak operi\u0161e neizbe\u017eno sa \u201eapsolutnim istinama\u201c, koje se ne mogu (ne smeju) menjati. Zato je vezivanje religioznog za znanje krajnje rizi\u010dno, kako je hri\u0161\u0107anska crkva iskusila vi\u0161e puta.<\/p>\n

    Da je Jevrejska biblija, odnosno Stari Zavet, bila pisana u doba Prosve\u0107enosti, svakako ne bi Jehova stvorio nepomi\u010dnu Zemlju, makar Sunce i dalje bilo \u201eu slu\u017ebi \u010doveka\u201c. Problem sa religijom je u njenoj skleroti\u010dnosti koja je, pak, za nau\u010dnu misao pogubna. Empirijska nauka je realisti\u010dna slika stvarnosti ba\u0161 zato \u0161to je (potencijalno) pogre\u0161na. Ta\u010dnije, kao \u0161to je Poper ukazivao, znanje koje se ne mo\u017ee u principu oboriti nije nau\u010dno, tj nije znanje. Verski korpus, sa svoje stane, \u010dini kompaktnu, ali \u201ekrtu\u201c celinu. Ono ne mo\u017ee da evoluira i svaka inovacija u mitologiji i dogmatici rezultira u odvajanju ili deljenju originalng korpusa, putem sekti, jeresi, izvedenih religija i sl. Nau\u010dna misao je dinami\u010dna, verska stati\u010dna. Ovoga su naravno svesni nau\u010dni korifeji, poput Kopernika i Darvina i zato se nisu mnogo brinuli o emotivnim i ideolo\u0161kim kosekvencama svojih nau\u010dnih dostignu\u0107a.<\/p>\n

    Mi ne znamo da li je Nikola Kopernik bio vernik ili ne, ali to ja za nas ovde irelevantno, ba\u0161 kao i to da li je bio Poljak ili Nemac. Na jednom mestu njegove knjiga \u010ditamo:<\/p>\n

    I tako u slu\u010daju ove planete [Merkura], priroda je ozakonila predivnu raznolikost, ali takvu koju je potvrdila u ve\u010dnom, sigurnom i nepromenljivom poretku.<\/p><\/blockquote>\n

    \u010citalac bi na mesto \u201epriroda\u201c o\u010dekivao Gospod ili tako ne\u0161to. No ako malo razmislimo shvatamo da su \u201evelike du\u0161e\u201c, koncept prisutan u Bramanizmu (Mahatma \u2013 mah\u00e2 atman), ali nije bio nepoznat ni Anti\u010dkoj Evropi, iznad partikularnog, odnosno da je Kopernikanski princip prisutan i u njihovim verskim nazorima. Kantov \u010duveni apodikti\u010dki imperativ samo je jedna od eksplikacija istog principa, ovog puta u etici.<\/p>\n

    Prose\u010dan \u010ditalac te\u0161ko da \u0107e se upu\u0161tati u matemati\u010dke dokaze, tablice i sl Kopernikovog remekdela. Mnogo je va\u017enija krajnja poruka velikog renesansnog polimata, kojom je, makar implicite, sveo \u010doveka na pravu meru i time ga u\u010dinio velikim.<\/p>\n

    Astronomija.org.rs<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

    Sudbina Kopernikove knjige, odnosno njegovog modela, ilustruje dobro jedan \u0161iri problem \u2013 odnos religije i nauke, ta\u010dnije vere i znanja. Razlog za\u0161to ova dva sektora ljudske kulture nemaji i ne mogu imati zajedni\u010dki presek le\u017ei u radikalno razli\u010ditom karakteru njihovih u\u010denja. Empirijske nauke, pa i nauka o Prirodi, bazirane su na na\u0161em iskustvu, koje evoluira u (istorijskom) vremenu. Religijsko u\u010denje pak operi\u0161e neizbe\u017eno sa \u201eapsolutnim istinama\u201c, koje se ne mogu (ne smeju) menjat.<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":366800,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5,12],"tags":[],"class_list":["post-366799","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu","category-prica-dana"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/366799","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=366799"}],"version-history":[{"count":3,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/366799\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":366847,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/366799\/revisions\/366847"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/366800"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=366799"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=366799"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=366799"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}