{"id":354542,"date":"2022-09-06T08:32:05","date_gmt":"2022-09-06T06:32:05","guid":{"rendered":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=354542"},"modified":"2022-09-06T08:32:05","modified_gmt":"2022-09-06T06:32:05","slug":"mihail-gorbacov-simptom-a-ne-uzrok-smrti","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2022\/09\/06\/mihail-gorbacov-simptom-a-ne-uzrok-smrti\/","title":{"rendered":"Mihail Gorba\u010dov: simptom, a ne uzrok smrti"},"content":{"rendered":"

Autor: Stefan Gu\u017evica<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Nekada davno, pre kraja Istorije i trijumfa liberalnog individualizma, znalo se da istoriju ne pi\u0161u \u201cveliki ljudi\u201d. Stoga je tada bilo mnogo te\u017ee prodati pri\u010du da je neko kao Gorba\u010dov uni\u0161tio Sovjetski Savez i socijalizam. On ga je svakako sahranio \u2013 ali grobar ne ubija, ve\u0107 samo zaklju\u010duje obred za onog ko je ve\u0107 umro.<\/p>\n

Mihail Gorba\u010dov umro je manje od dva meseca nakon \u0161to se Pizza Hut povukao iz Rusije<\/a>. Ironiju su primetili mnogi, a legendarna reklama<\/a> iz 1998. godine, u kojoj prisustvo Gorba\u010dova izaziva generacijski i ideolo\u0161ki sukob, koji na kraju, naravno, razre\u0161ava konzumerizam, postala je paradigmati\u010dan rezime njegovog nasle\u0111a. Za one koji su bili dovoljno zainteresovani da za Gorba\u010dova odvoje vi\u0161e od minut i deset sekundi svog \u017eivota, koliko traje njegova reklama za Pizza Hut, suo\u010dili su se sa \u0161irokim dijapazonom gledi\u0161ta. Sa jedne strane, na\u0161li su se dostojanstveni opro\u0161taji u duhu posthladnoratovskog liberalnog trijumfalizma, gerijatri\u010dnog i nerefleksivnog koliko i Gorba\u010dovljevi prethodnici na vlasti osamdesetih. Sa druge strane, do\u0161lo je do trijumfalizma zbog smrti \u010doveka koji je unesre\u0107io (u zavisnosti da li pitate desnicu ili levicu) mo\u0107nu veliku Rusiju ili radni narod od Lajpciga do Vladivostoka. U \u201clevim\u201d krugovima, od onih koji maglovito smatraju da kapitalizam ba\u0161 i nije dobar, do onih koji eksplicitno \u017eele diktaturu proletarijata, smrt Gorba\u010dova generalno je do\u010dekana sa likovanjem i podse\u0107anjima koliko su njegova dela bila katastrofalna za socijalizam i za me\u0111unarodni radni\u010dki pokret.<\/p>\n

\n

Antinarodna tragedija<\/strong><\/h2>\n<\/blockquote>\n

Da li je jedan generalni sekretar Komunisti\u010dke partije Sovjetskog Saveza zaslu\u017eio da internet levi\u010dari izvode ples nad njegovim grobom kao da je Margaret Thatcher ili George Bush Stariji? Naravno da jeste. To \u0161to se samoizja\u0161njavao kao generalni sekretar Komunisti\u010dke partije ne \u010dini ga komunistom. Sasvim jasna logika za nekog ko tvrdi da ima materijalisti\u010dki pogled na svet, iako \u0107e mnogi samodeklarisani marksisti koji Gorba\u010dova mrze povu\u0107i crtu kada neko poku\u0161a da napravi isti argument za Staljina<\/a>, ili \u010dak Si \u0110inpinga. \u010cak i likovanje je potpuno razumljivo kada se vidi ko sve za Gorba\u010dovim tuguje.<\/p>\n

Problem u likovanju le\u017ei drugde, a to je njegova apsolutna politi\u010dka beskorisnost. Likovanje nad smr\u0107u Gorba\u010dova ili njegove politi\u010dke vizije nije zamena za odsustvo sopstvene. Sad \u010dekamo Kissingera, pa Kraljicu Elizabetu, ne nu\u017eno tim redosledom. U me\u0111uvremenu, mo\u017eda ne\u0107emo politi\u010dki organizovati radna mesta, niti na bilo koji drugi na\u010din pribli\u017eavati teoriju i praksu marksizma milionima koji za nju ne znaju, a kojima bi pomogla da se oslobode dru\u0161tva zasnovanog na prisili najamnog rada. Ali ose\u0107a\u0107emo se dobro i samozadovoljno kada umre \u010dovek koji je \u201crasturio\u201d Sovjetski Savez, \u017eena koja vodi ru\u0161evine imperije ili \u010dovek za kog smo na Wikipediji \u010ditali da je organizovao ratne zlo\u010dine u Kambod\u017ei. Za to ne moramo napustiti udobnost svog doma, a kamoli, ne daj bo\u017ee, razgovarati sa neistomi\u0161ljenicima da bi postali istomi\u0161ljenici.<\/p>\n

To naravno ne zna\u010di da treba prezati od ocene Gorba\u010dovljeve istorijske uloge. U najboljem<\/em> slu\u010daju, Gorba\u010dov je tragi\u010dna figura: \u010dovek koji je naivno i iskreno verovao da Zapad od SSSR-a \u017eeli partnerstvo, a ne pokornost. Umesto partnerstva, dobio je trijumf NATO-a i globalnu hegemoniju SAD-a. U svojim hvalospevima, liberali \u0107e, naravno, ignorisati nedavne izjave Gorba\u010dova<\/a> koje za konflikt u Ukrajini krive NATO. To isto \u0107e \u010diniti oni koji veruju u fantaziju Vrlog Novog Multipolarnog Sveta, ali iz sasvim drugih pobuda.<\/p>\n

Za razliku od komunizma, koji je napustio, Gorba\u010dov je verovao u SSSR i do kraja \u017eivota je \u017ealio<\/a> \u0161to nije uspeo da ga sa\u010duva kao politi\u010dku zajednicu. Me\u0111utim, te\u0161ko je zamisliti kako bi jedna u zamisli proleterska internacionalisti\u010dka dr\u017eava, bez geografskih i etni\u010dkih odrednica u svom imenu, opstala bez makar nominalne vlasti u ime radni\u010dke klase. U njegovom idealisti\u010dkom svetu, ovo veoma konkretno pitanje nikada nije bilo razra\u0111eno. U ovome se isto slagao sa Putinom, mada Putin vidi kolaps SSSR-a<\/a> u su\u0161tini kao raspad nekakve \u201cvelike Rusije\u201d. Za Putina je kolaps SSSR-a uvek bio prvenstveno geopoliti\u010dka<\/a> katastrofa.<\/p>\n

Za one kod kojih ne pale putinisti\u010dke pri\u010de o kolapsu SSSR-a kao \u201cruskoj\u201d nesre\u0107i, ostaje \u010dinjenica da je krah Sovjetskog Saveza zaista bio najve\u0107a tragedija dvadesetog veka. \u010cak i da Sovjetski Savez nije postigao mnogo vi\u0161e od toga da su se, kroz \u010ditav vek, po prvi put u istoriji \u010dove\u010danstva, bogati napokon bojali sirotinje, postigao bi mnogo. A stvaranje prve radni\u010dke dr\u017eave na svetu zaslu\u017eno je za sve od dekolonizacije Afrike i Azije do istorijske anomalije<\/a> relativnog prosperiteta koji su iskusile \u0161iroke narodne mase u zemljama Zapadne Evrope i Severne Amerike od 1945. do kraja sedamdesetih.<\/p>\n

Gorba\u010dov nije ubio samo apstraktnu ideju: njegova dela imala su veoma jasne ekonomske i dru\u0161tvene posledice. Procenjuje se da je samo u Rusiji od 1991. do 2001. godine do\u0161lo do izme\u0111u 2,5 i 3 miliona<\/a> preuranjenih smrti, \u0161to pokazuje da privatizacija mo\u017ee da bude ubita\u010dna koliko i Staljinova kolektivizacija. Nimalo iznena\u0111uju\u0107e, o smrtima Rusa i Ukrajinaca u gladi tridesetih i dalje slu\u0161amo mnogo vi\u0161e nego o smrtima iz devedesetih koje su i danas mnogima u \u017eivom se\u0107anju.<\/p>\n

Sa raspadom i socijalizma i SSSR-a, Gorba\u010dov je u\u0161ao u istoriju kao neuspe\u0161niji Deng Sjaoping, jo\u0161 jedan \u010dovek koji je zape\u010datio (neo)liberalnu globalnu hegemoniju na nekih \u010detvrt veka, dok ponovni uspon Kine i, u manjoj meri, Rusije, nisu doveli do nove runde me\u0111u-imperijalisti\u010dkih sukoba. Orlando Figes, \u010duveni liberalni istori\u010dar Ruske revolucije, slikovito ju je nazvao \u201cnarodnom tragedijom<\/a>\u201c. U njegovom antikomunisti\u010dkom narativu, uprkos najboljim namerama revolucionara, stvoren je sistem koji je ve\u0107 do smrti Lenjina postavio uslove za Staljinovu autokratiju. Mada se ne sla\u017eem sa Figesovim zaklju\u010dcima, bio bih toliko slobodan da pozajmim njegov slikoviti naslov i Gorba\u010dovljevu vladavinu opi\u0161em kao antinarodnu tragediju: partijski birokrata sa lo\u0161im poznavanjem marksizma i politi\u010dke ekonomije, vo\u0111en dobrim namerama (jer apstraktne ideje \u201cboljeg\u201d socijalizma i \u201cvi\u0161e\u201d demokratije kod njega nisu mnogo vi\u0161e od isprazne dobre namere) podario je sovjetskim i isto\u010dnoevropskim narodima ubila\u010dki kapitalizam za koji su do 1991. godine svi naivno verovali da postoji isklju\u010divo kao karikatura iz sovjetske propagande.<\/p>\n

Postoji samo jedan problem sa Gorba\u010dovim: u neku ruku, on zapravo nije uradio ni\u0161ta od ovoga za \u0161ta ga teretim. Odnosno, on je finalizirao ne\u0161to \u0161to je ve\u0107 bilo svr\u0161en \u010din. Nekada davno, pre kraja Istorije i trijumfa liberalnog individualizma, znalo se da istoriju ne pi\u0161u \u201cveliki ljudi\u201d. Stoga je tada bilo mnogo te\u017ee prodati pri\u010du da je neko kao Gorba\u010dov uni\u0161tio Sovjetski Savez i socijalizam. On ga je svakako sahranio \u2013 ali grobar ne ubija, ve\u0107 samo zaklju\u010duje obred za onog ko je ve\u0107 umro.<\/p>\n

\n

Ruska revolucija: od izolacije do nazadovanja<\/strong><\/h2>\n<\/blockquote>\n

Te\u0161ko je danas naglasiti koliko je veliki zna\u010daj samog naziva dr\u017eave koja se zvala Savez Sovjetskih Socijalisti\u010dkih Republika (mada je ameri\u010dki ekonomista jugoslovenskog porekla, Branko Milanovi\u0107, nedavno napisao odli\u010dan kratak \u010dlanak<\/a> o tome). Za Krle\u017eu, Sovjetski Savez je bio \u201cjedina la\u0111a \u0161to plovi smjerom Kozmopolisa\u201d. Me\u0111utim, trebao je da bude \u201cjedina\u201d u univerzalnom, a ne u partikularnom smislu. 1919. godine, Ma\u0111arska sovjetska republika uzela je za svoju zastavu \u2013 crvenu, a za himnu \u2013 Internacionalu. U Ma\u0111arskoj sovjetskoj republici nije bilo ni\u0161ta preterano \u201cma\u0111arsko\u201d. A i za\u0161to bi? Da je nisu zaustavile vojske Francuske i Rumunije, ona bi bila deo SSSR-a zajedno sa dr\u017eavama nastalim na ru\u0161evinama Ruskog carstva. Na Drugom kongresu Kominterne 1920. godine, njen predsednik, Grigorij Zinovjev, najavio je<\/a> da \u0107e Tre\u0107i kongres biti ujedno i Prvi svetski kongres sovjetskih republika.<\/p>\n

Takav kongres nikada nije odr\u017ean. Tokom dvadesetih, revolucija je pora\u017eena u Nema\u010dkoj, Italiji, Ma\u0111arskoj i Bugarskoj (pa\u017eljiviji \u010ditaoci obrati\u0107e pa\u017enju na to kakvi su re\u017eimi zavladali u tim dr\u017eavama nakon kona\u010dnih poraza socijalisti\u010dke revolucije, te uo\u010diti \u0161ablon). Pobedonosna revolucija ostala je izolovana u nerazvijenoj kapitalisti\u010dkoj Rusiji ne sasvim iza\u0161loj iz feudalizma, za koju su Marx i Engels verovali da socijalizam mo\u017ee razviti isklju\u010divo<\/a> pod uslovom pobede proleterske revolucije u industrijalizovanim zemljama Evrope. Pitanje nemogu\u0107nosti socijalizma u jednoj zemlji za njih nije bilo pitanje dogme, nego strukturne problematike<\/a> kapitalisti\u010dkog sistema:<\/p>\n

\u201cStvaranjem svetskog tr\u017ei\u0161ta, krupna industrija je ve\u0107 povezala sve ljude Zemlje, posebno civilizovane narode, u tako bliske odnose jednih sa drugima da niko nije nezavisan od toga \u0161ta se doga\u0111a drugima. Dalje, koordinisala je dru\u0161tveni razvoj civilizovanih zemalja do tolikog stepena, da su u njima bur\u017eoazija i proletarijat postali odlu\u010duju\u0107e klase, a njihova me\u0111usobna borba najzna\u010dajnija. Sledi da komunisti\u010dka revolucija ne\u0107e biti nacionalni fenomen ve\u0107 se mora odigrati simultano u svim civilizovanim zemljama \u2013 to jest, bar u Engleskoj, Americi, Francuskoj i Nema\u010dkoj.\u201d<\/p>\n

\u010cak i da su zasebno Amerika ili Nema\u010dka mogle da razviju socijalizam, problematika se nije vrtela oko njih, nego oko nedovoljno industrijalizovane, ve\u0107inski selja\u010dke Rusije. Marksisti su, op\u0161te govore\u0107i, problem revolucije na periferiji posmatrali kao problem revolucionarnih faza \u2013 \u201czaostale\u201d zemlje morale su pro\u0107i kroz bur\u017eoasko-demokratsku fazu (\u0161to uklju\u010duje prevlast industrije nad poljoprivredom, parlamentarnu demokratiju i posledi\u010dno duboku klasnu nejednakost) da bi do\u0161le do socijalisti\u010dke revolucije. Ruska revolucija ozbiljno je dovela u pitanje ovu linearnu ideju progresa, a njeno odbacivanje najbolje je argumentovao Lav Trocki kroz teoriju nejednakog i kombinovanog razvoja<\/a>. Ukratko, zemlje periferije mogle su da \u201cpresko\u010de\u201d bur\u017eoasko-demokratsku fazu pod uslovom uspeha socijalisti\u010dke revolucije u najrazvijenijim dr\u017eavama. Krajem dvadesetih, najradikalniji deo Leve opozicije u Bolj\u0161evi\u010dkoj partiji, poznat pod imenom \u201cdemokratski centralisti<\/a>\u201c, zaklju\u010dio je da do ovoga nije do\u0161lo jer je u Rusiji, u uslovima me\u0111unarodne izolacije, do\u0161lo do \u201cnazadovanja\u201d revolucije.<\/p>\n

Drugim re\u010dima, socijalisti\u010dka revolucija postepeno je degradirala u bur\u017eoasko-demokratsku. Taj proces po\u010deo je u vreme Staljina, i pratila su ga teorijska povla\u010denja \u2013 po\u010dev\u0161i od \u201csocijalizma u jednoj zemlji\u201d i rastu\u0107eg dru\u0161tvenog konzervativizma. Proces je dostigao vrhnac redefinisanjem samog pojma socijalizma, prethodno vi\u0111enog kao dru\u0161tva bez novca i robne proizvodnje<\/a>, u dru\u0161tvo koje odlikuju jednostavno dr\u017eavna kontrola nad industrijom i kolektivizovana poljoprivreda. Staljin je proces revizije marksizma i uspostavljanja li\u010dne autokratije krunisao ubistvom<\/a> manje-vi\u0161e svih starih bolj\u0161evika i zna\u010dajnih teoreti\u010dara marksizma.<\/p>\n

U takvim uslovima, od marksizma u SSSR-u nije ostalo ni\u0161ta. Vladaju\u0107oj klasi Sovjetskog Saveza, on nije bio samo nepotreban, nego i \u0161tetan. Nije ni \u010dudo da su se \u201cdisidenti\u201d i \u201creformatori\u201d okretali prvenstveno ka apstraktnim idejama \u201cistine\u201d ili marksisti\u010dkog humanizma kog je mnogo vi\u0161e zanimala nadgradnja nego ekonomska baza dru\u0161tva. Isto tako, Gorba\u010dov je u mladosti, kao aparat\u010dik nezadovoljan radom partije, mogao da \u010dita mnoge kritike sovjetskog sistema napisane od strane zapadnoevropskih zelenih, socijaldemokrata i \u201cevrokomunista\u201d. Ova literatura, zabranjena za \u0161iroke mase, bila je dostupna visokorangiranim \u010dlanicama i \u010dlanovima Komunisti\u010dke partije. Me\u0111utim, nije mogao do\u0107i do spisa Trockog, Radeka, Kamenjeva ili Preobra\u017eenskog. U Sovjetskom Savezu nije bilo mesta za ozbiljan marksizam kao re\u0161enje za njegove ekonomske i politi\u010dke probleme.<\/p>\n

Me\u0111utim, bila bi gre\u0161ka ograni\u010diti se na ideju da se pri\u010da o sovjetskom marksizmu zavr\u0161ava samo zato \u0161to je Staljin sve najozbiljnije marksiste poubijao, a njihove knjige uni\u0161tio. Proces stvaranja nove vladaju\u0107e klase u SSSR-u, koji je po\u010deo jo\u0161 tokom dvadesetih i \u010diji je Staljin bio politi\u010dki vo\u0111a, doveo je do toga da marksisti\u010dke analize vi\u0161e nisu bile potrebne vladaju\u0107oj partiji. Izuzetak su, naravno, bile one deklarativne, u slu\u017ebi sholasti\u010dkog opravdavanja monopola na vlast partije koja je s vremenom gubila i reprezentativnost i legitimitet. Na kraju krajeva, uop\u0161te nije slu\u010dajno da je, kada je zapravo po\u010deo da tra\u017ei izvore \u201cistinskog\u201d bolj\u0161evizma, Gorba\u010dov zastao na politi\u010dkim stajali\u0161tima Buharina<\/a> sa kraja dvadesetih. Jedino ono najdesnije \u0161to je bolj\u0161evizam imao da ponudi u svojoj celokupnoj istoriji delovalo je primamljivo vladaru SSSR-a osamdesetih. Vladaju\u0107a klasa je kroz reforme samo poku\u0161avala da otkloni prepreke funkcionisanju dru\u0161tva koje su kroz pola veka stvarali i koje je, u su\u0161tini, ve\u0107 postalo bur\u017eoasko. A te prepreke nisu bile samo monopol partije nad vla\u0161\u0107u, nego i dr\u017eavna kontrola nad sredstvima proizvodnje. Nadgradnja je na kraju samo sustigla ekonomsku bazu \u201csovjetskog\u201d dru\u0161tva koje je uveliko bilo bez sovjeta kao organa radni\u010dke samouprave.<\/p>\n

\n

Grobar Gorba\u010dov<\/strong><\/h2>\n<\/blockquote>\n

Na duge staze, u svetsko-istorijskom smislu, ishod Ruske revolucije bio je sprovo\u0111enje bur\u017eoaske revolucije bez bur\u017eoazije<\/a>. To naravno ne zna\u010di da je ona u startu bila predodre\u0111ena na tako ne\u0161to, mada je sa me\u0111unarodnom izolacijom posao bolj\u0161evika postao izrazito te\u017eak. Isto tako, to ne potcenjuje njene tekovine: od modernizacije, prvih poku\u0161aja uspostavljanja radni\u010dke kontrole na radnim mestima, do stvaranja dru\u0161tava (i ne samo u nominalno socijalisti\u010dkim zemljama) koja su dekomodifikovala osnovne \u017eivotne potrep\u0161tine poput sme\u0161taja, obrazovanja i zdravstva. Vlast radni\u010dke klase mo\u017eda nije postojala u praksi, ali tobo\u017ee radni\u010dka partija morala je za ozbiljno da uzima zahteve klase od koje je vukla legitimnost i mandat za vlast. Na neki na\u010din, SSSR je bio dr\u017eavni ekvivalent birokratizovanom sindikalnom rukovodstvu<\/a>, koje je strukturno primorano da odgovara na zahteve radni\u0161tva iako ima suprotan klasni interes nego ljudi koje zastupa.<\/p>\n

Makar se Rusija devedesetih vratila na \u201c\u010disti\u201d kapitalizam, ruska bur\u017eoaska revolucija bez bur\u017eoazije imala je mnogo \u0161iri emancipatorski horizont od najradikalnije bur\u017eoasko-demokratske revolucije, one sprovedene u Francuskoj krajem osamnaestog veka. Gra\u0111anski koncept pravne jednakosti poku\u0161ala je da zameni onom mnogo bitnijom i stvarnijom, ekonomskom jednako\u0161\u0107u. Ovde je bitno napomenuti i da se marksizam ne zasniva na jednakosti, kao \u0161to se \u010desto pogre\u0161no misli, nego na ukidanju klasa<\/a>. Modernizacija, podizanje iz siroma\u0161tva i relativna materijalna jednakost predstavljaju nesumnjiv materijalni boljitak, ali nisu isto \u0161to i socijalizam. Uprkos tome, za dvadeseti vek, egalitarizam sovjetskog projekta je bio od izuzetnog zna\u010daja. Istovremeno, tokom postojanja ove radikalno-egalitaristi\u010dke dr\u017eave, njena socioekonomska struktura se postepeno menjala i vodila ka sve ve\u0107oj dru\u0161tvenoj stratifikaciji. Emancipatorski horizont je jedno, a dru\u0161tveni odnosi koje je stvarala su ne\u0161to sasvim drugo. Njena vladaju\u0107a klasa osamdesetih, \u010dak i kada je imala egalitaristi\u010dke ideje, nije mogla da krene u borbu protiv sopstvenih materijalnih interesa. Radni\u010dka klasa, sa druge strane, bila je previ\u0161e depolitizovana i atomizovana<\/a> da bi uzela stvar u sopstvene ruke.<\/p>\n

Vremenska distanca od Sovjetskog Saveza stvorila je i preko potrebnu politi\u010dku distancu, koja bi trebala biti i osloba\u0111aju\u0107a, ne samo razoru\u017eavaju\u0107a. Za razliku od osamdesetih, ljudi danas mogu da izraze marksisti\u010dka gledi\u0161ta bez da prethodno provedu desetak minuta distanciraju\u0107i se od gerijatrije iz Kremlja. Tradicija svih mrtvih generacija ne mora da pritiskuje kao mora mozak \u017eivih. Smrt Gorba\u010dova ne treba da bude povod za samodopadno ismevanje \u010doveka iz reklame za Pizza Hut, ali mo\u017ee i mora da bude povod za ozbiljno i kriti\u010dko marksisti\u010dko analiziranje materijalnih uslova u Sovjetskom Savezu koji su omogu\u0107ili da neko poput Gorba\u010dova do\u0111e na vlast. Takvo razmatranje nije samo istori\u010darska razbibriga, nego nu\u017enost za sve koji jo\u0161 uvek veruju da \u0107e \u010dove\u010danstvo ubudu\u0107e mo\u0107i u potpunosti da prevazi\u0111e kapitalizam, \u0161to podrazumeva i prevazila\u017eenje najve\u0107ih uspeha socijalizama dvadesetog veka.<\/p>\n

Bilten<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Gorba\u010dov nije ubio samo apstraktnu ideju: njegova dela imala su veoma jasne ekonomske i dru\u0161tvene posledice. Procenjuje se da je samo u Rusiji od 1991. do 2001. godine do\u0161lo do izme\u0111u 2,5 i 3 miliona preuranjenih smrti, \u0161to pokazuje da privatizacija mo\u017ee da bude ubita\u010dna koliko i Staljinova kolektivizacija.<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":354072,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[2322],"class_list":["post-354542","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu","tag-gorbacov"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/354542","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=354542"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/354542\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":354543,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/354542\/revisions\/354543"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/354072"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=354542"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=354542"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=354542"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}