{"id":354306,"date":"2022-09-03T06:30:41","date_gmt":"2022-09-03T04:30:41","guid":{"rendered":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=354306"},"modified":"2022-09-03T06:30:41","modified_gmt":"2022-09-03T04:30:41","slug":"prvo-je-nestao-socijalizam-a-onda-i-jugoslavija","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2022\/09\/03\/prvo-je-nestao-socijalizam-a-onda-i-jugoslavija\/","title":{"rendered":"Prvo je nestao socijalizam a onda i Jugoslavija"},"content":{"rendered":"
\n
\n

\u00a0Autor: Mirt Bezlaj<\/strong><\/p>\n<\/blockquote>\n<\/div>\n

\n
\n
\n
\n

Donosimo prevod intervjua koji je filozof i novinar Mirt Bezlaj vodio sa Galom Kirnom<\/strong>, politi\u010dkim teoreti\u010darem i teoreti\u010darem kulture i umetnosti, trenutno zaposlenim na poziciji \u00a0nau\u010dnog saradnika na Odseku za sociologiju Filozofskog fakulteta u Ljubljani, gde vodi istra\u017eiva\u010dki projekat pod nazivom \u201eProtesti, umetni\u010dke prakse i kultura se\u0107anja u postjugoslovenskom kontekstu\u201c.<\/p>\n

Gal Kirn je istra\u017eivao i pisao o neoliberalizmu, Altiseru, jugoslovenskoj kinematografiji crnog talasa, NOB-u, partizanskom prelomu, samoupravnom socijalizmu i mnogim drugim temama. Recentno je, na temu NOB-a i jugoslovenskog socijalizma, objavio knjige na slovena\u010dkom i engleskom: Partizanski prelom<\/a>: samoupravljanje, tr\u017ei\u0161na reforma i bauk socijalisti\u010dke Jugoslavije i Partizanski kontra-arhiv<\/a>, o pronala\u017eenju preloma u umetnosti i se\u0107anju u\/o jugoslovenskoj narodnooslobodila\u010dkoj borbi i dalje.<\/p>\n

Intervju je originalno objavljen<\/a> tokom avgusta 2022. u slovena\u010dkim novinama Delo, u njihovom Subotnjem prilogu.<\/p>\n

Nedavno je sa engleskog na slovena\u010dki jezik prevedena va\u0161a knjiga \u201ePartizanski kontra-arhiv\u201c. Prvo pitanje koje verovatno postavlja ve\u0107ina ljudi kojima do\u0111e do ruku je \u0161ta je kontra-arhiv?<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Danas mnogi istra\u017eiva\u010di i umetnici, kao i dr\u017eavne institucije, govore o arhivima u kojima ponovo otkrivaju neke previ\u0111ene \u010dinjenice i de\u0161avanja iz pro\u0161losti. Arhiv nije neutralni depozitorijum iz kog crpimo ve\u010dite istine, po kome onda kopa\u0161\/rudari\u0161 da dodje\u0161 do nekih svetih saznanja, ve\u0107 arhiv nosi spektar praksi i institucija koje obele\u017eavaju vladaju\u0107i dru\u0161tveni odnosi. Sa svojom knjigom sam poku\u0161ao da izvedem intervenciju u onome \u0161to imenujem nacionalni arhiv.<\/p>\n

Od raspada Jugoslavije videli smo ogromno interesovanje za nove nacionalne arhive od kojih su neki povezani sa potragom za poreklom i imaginarnim \u017eivotom jedne nacije: od \u201cmilenijumskog sna\u201d slovena\u010dke nacije u Karantaniji, mitolo\u0161kih bitki na Kosovu do Aleksandra Velikog u Makedoniji. Ovi nacionalni mitovi nisu nedu\u017eni nego se upisuju\u00a0u dru\u0161tvenu svest, kulturne radove, istorijske ud\u017ebenike i neka polovi\u010dno istoriografska istra\u017eivanja (sub-istorijske studije), u strana\u010dki i muzejski diskurs. Nacionalni arhiv postaje nacionalni muzej tuma\u010denja porekla nacije ili zajednice. Nije u pitanju arhiv kao mesto nauke ve\u0107 arhiv kao na\u010din odnosa prema pro\u0161losti.<\/p>\n

Kada govorimo o partizanskom nasle\u0111u i konkretnije o tome \u0161ta ja koncipiram kao\u00a0partizanski kontra-arhiv, odmah nailazimo na problem: partizanska narodnooslobodila\u010dka borba bila je veoma va\u017eno ideolo\u0161ko vezivo biv\u0161e Jugoslavije mo\u017eemo re\u0107i jedna od dominantnih ideolo\u0161kih odrednica biv\u0161e dr\u017eave. U pristupu se nisam bavio rekonstrukcijom jugoslavenskog arhiva, koja bi mo\u017eda \u010dak i vodila u neku jugonostalgiju.<\/p>\n

Moj klju\u010dni cilj je bio prona\u0107i one politi\u010dke momente i umetni\u010dka dela koji reflektuju duboki otpor situaciji pa time i otpor lakom ulasku u nacionalne arhive, kako za vreme Jugoslavije, tako i u postsocijalisti\u010dkim novim dr\u017eavama. No jasno, da u na\u0161im nacionalnim dr\u017eavama\u00a0i dominantnim politikama se\u0107anja partizanska ba\u0161tina te\u0161ko prolazi bez promptne demonizacije ili optu\u017ebi za nostalgiju. U toj knjizi defini\u0161em kontra-arhiv kao prakse koje \u017eele da promi\u0161ljaju o revolucionarnim \u201evi\u0161kovima\u201c<\/span>1<\/sup><\/a> kao o prelomnim delima, nastalim u partizanskoj borbi ili kao odgovor na nju.<\/p>\n

Partizanski kontra-arhiv pokazuje kako se partizanska revolucija nastavila drugim sredstvima \u0161ezdesetih i sedamdesetih godina pro\u0161log veka, kao i kako se nastavlja i danas. U stvari, u poslednjih 15 godina su se na podru\u010dju biv\u0161e Jugoslavije pojavile umetni\u010dke grupe, politi\u010dki aktivisti\/inje i teoreti\u010dari\/ke koje se vra\u0107aju Jugoslaviji, socijalizmu i NOBu na na\u010din koji nije nostalgi\u010dan. Tako da se ne radi o opevanju ili komemoraciji bitaka, ve\u0107 o potrazi za novim pogledima i usmerenjima\u00a0koji nastoje da stvore napetost izme\u0111u budu\u0107nosti i pro\u0161losti. Ovi pogledi\u00a0stvaraju mogu\u0107nosti druga\u010dije budu\u0107nosti. Ukratko, kada govorimo o arhivu, govorimo o institucijama mo\u0107i koje predstavljaju zemlju i zajednicu, dok kontra-arhiv ne napada samo nacionalisti\u010dki narativ, ve\u0107 stvara i alternativnu zajednicu u zajednici. Ve\u0107 u NOBu je do\u0161lo do konstituisanja alternativne zajednice \u2013 preko Narodnooslobodila\u010dkih odbora, a danas ovo promi\u0161ljanje i mobiliziranje resursa pro\u0161losti mo\u017eda mobilizuje alternativnu zajednicu, stvaraju\u0107i zajednicu koja se ne konstituira preko nacionalnog ideniteta.<\/p>\n

Pitanje partizanskog nasle\u0111a nije samo pitanje slovena\u010dkog, srpskog i bilo kojeg drugog, ve\u0107 otvara i druga\u010dije mogu\u0107nosti pripadanja. Kada govorimo o partizanstvu, veoma je va\u017eno da to nije bio etni\u010dki identitet, ve\u0107 je lik partizana zasnovan na antifa\u0161isti\u010dkoj solidarnosti; \u0161to zna\u010di na me\u0111unarodnoj izgradnji budu\u0107nosti, ne samo na borbi protiv okupatora. I toga danas zaista puno fali.<\/p>\n

Iako se partizanska borba, kao \u0161to ste pomenuli, zasniva na me\u0111unarodnom momentu, va\u0161a knjiga je \u010dvrsto vezana za podru\u010dje biv\u0161e Jugoslavije. Kako to da ste je napisali na engleskom a tek onda preveli na slovena\u010dki? Da li postoji interesovanje za partizanske borbe na Zapadu?<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Postoji nekoliko razloga. Ve\u0107 deceniju \u017eivim i radim u inostranstvu, za to vreme je moj prvi jezik izra\u017eavanja\/istra\u017eivanja postao engleski. Drugi razlog je taj \u0161to je pisanje na engleskom nu\u017eno ako \u017eelite da vas neko \u010dita u me\u0111unarodnom akademskom domenu. Svakako postoji interesovanje ka vra\u0107anju emancipatorne pro\u0161losti, u\u00a0politi\u010dnoj umetnosti i oblasti kriti\u010dke akademije, u proteklih 20 godina, mo\u017eemo govoriti o pomeraju\u00a0ka dekolonijalnim arhivama i pove\u0107anom interesovanju za anti-kolonijalne i revolucionarne borbe.<\/p>\n

To se mo\u017ee razumeti kao odgovor na konzervativni istorijski revizionizam i rehabilitaciju kolonijalizma i fa\u0161izma, koji se de\u0161avaju ne samo na podru\u010dju biv\u0161e Jugoslavije, ve\u0107 i na globalnom nivou. Naro\u010dito devedesetih godina, pod neoliberalnom hegemonijom, u celom svetu se odvijao proces revizije prosvetiteljske i revolucionarne tradicije. Dolazi do demonizacije revolucija i relativizacije kolonijalizma i fa\u0161izma uz zagovaranje patrijarhalnih i nacionalisti\u010dkih vrednosti. Kao odgovor na to, mo\u017eemo videti mnogo diskusija i intervencija u umetni\u010dkim, politi\u010dkim i akademskim krugovima koji ne samo da kritikuju te te\u017enje, ve\u0107 govore i o kraju neoliberalne utopije. Ova kritika postoje\u0107eg je \u010desto povezana sa povratkom u pro\u0161lost jer nam je ideja budu\u0107nosti bila vrlo usko vezana na ideju razvoja (progresa). A ova pro\u0161lost, koja inspiri\u0161e, zapravo nije nikad sasvim zavr\u0161ila.<\/p>\n

Jugoslavija je poseban slu\u010daj, jer nije bila ni Zapad ni Istok, nije pripadala ni NATO-u ni Var\u0161avskom paktu. Imala je uspe\u0161nu i autonomnu antifa\u0161isti\u010dku borbu i onda se odvojila od Sovjetskog Saveza i uvela svoj eksperiment samoupravnog socijalizma na unutra\u0161njem i pokreta nesvrstanih na spolja\u0161njem planu. To \u0161to nazivam partizanskim prelomom imalo je velike posledice na globalnom nivou. Jugoslavija je tra\u017eila alternative u ekonomskom i politi\u010dkom ure\u0111enju i gradila most izme\u0111u antifa\u0161isti\u010dkih i antikolonijalnih pokreta. Aktuelna tema je tako\u0111e i razmatranje uzroka raspada Jugoslavije i kako je dr\u017eava koja je institucionalizovala antifa\u0161izam mogla da sklizne u nacionalisti\u010dke ratove, kako je mogu\u0107e da kulturna i politi\u010dka birokratija tako mirno preuzme nacionalisti\u010dke pozicije.<\/p>\n

Napisao si knjigu u Nema\u010dkoj. Kakva je percepcija partizanstva tamo?<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Nema\u010dka ima sna\u017ene antifa\u0161isti\u010dke pokrete, ali njihov problem je u tome \u0161to sami sebe razumeju izrazito negativno, tek kao borbu protiv neofa\u0161izma. Kada se odr\u017eava neki neonacisti\u010dki skup, poku\u0161avaju da ga blokiraju i suprotstave se fa\u0161izmu na ulicama. Za njih je borba izme\u0111u marginalnih fa\u0161isti\u010dkih pokreta i antifa\u0161ista izrazito dualisti\u010dka i deo folklora, i mo\u017ee se vrlo dobro uvezati u gara\u0111anski dualizam: na jednoj strani mi, decentni liberalni dr\u017eavljani, a na drugoj strani barbari, fa\u0161isti. Sve je to lepo kad je neonacizam neki marginalni fenomen, i ima\u0161 neku jaku socijalnu dr\u017eavu,\u00a0ali toga nema.<\/p>\n

Kada se neonacizam, kao u dana\u0161noj Njema\u010dkoj pro\u0161iri na policiju, dio tajne policije i vojske, kad je to reprezentirano u normalnoj parlamentarnoj politi\u010dkoj stranci (AfD), onda politika uli\u010dnih blokada nije dovoljna. Antifa\u0161izam u Nema\u010dkoj ne misle transformativno i ne razmi\u0161ljaju o eliminaciji uzroka fa\u0161izma. Mislim dosta toga se \u010dini u muzejima, dokumentarcima, a samo obrazovanje ne\u0107e biti dovoljno, pogotovo ne u fake news<\/em> dobu. Pored toga, u Nema\u010dkoj se \u010desto ose\u0107a uobra\u017eenost, jer eto, pre\u017eiveli su oba totalitarizma, nacizam i staljinizam, pa smatraju svoje obra\u010dunavanje sa pro\u0161lo\u0161\u0107u za superioriorno i skoro pa neku vrstu izvoznog artikla koji serviraju drugim dr\u017eavama. Pri tom zaboravljaju da je pojam totalitarizma, u su\u0161tini, poku\u0161aj da se izjedna\u010de komunizam i fa\u0161izam.<\/p>\n

Taj pojam se etablirao kao jedna od glavnih desni\u010darskih revizija istorije, koja zaboravlja ulogu komunizma u porazu fa\u0161izma i to da su ve\u0107e ideolo\u0161ke razlike izme\u0111u komunizma i fa\u0161izma nego izme\u0111u fa\u0161izma i kapitalisti\u010dkih demokratija. Fa\u0161izam je odgovor na krizu kapitalizma, ali ne kao kritika kapitalizma ve\u0107 kao ekstremni oblik njegove za\u0161tite. S jedne strane, nacionalno-imperijalni ekspanzionizam a sa druge strane represija nad radni\u0161tvom, migrantima, i svim druga\u010dije misle\u0107im. Hana Arent, koja je napisala knjigu Izvori totalitarizma, istakla je u prvom poglavlju da poreklo totalitarizma treba tra\u017eiti u kolonijama evropskih liberalizama. U kolonijama su evropske zemlje izmislile koncentracione logore i izvr\u0161ile genocide. Postoji direktan link izmedju kolonijalizma i nacizma. Hana Arent je bila sasvim svesna toga, ali o tome ne govore svi koji su od nje preuzeli koncept totalitarizma.<\/p>\n

Primer Jugoslavije je interesantan, jer je njena klju\u010dna dimenzija upravo pobeda nad ovim dualizmom totalitarizma, kako nacizmom, tako i staljinizmom, da ka\u017eemo populisti\u010dki: Tito je pobedio i Hitlera i Staljina.\u00a0 A u isto vreme stvarali su pokret nesvrstanih \u0161to se mo\u017ee nazvati globalnom borbom protiv kolonijalizma. Mislim bili su svetlosnim godinama ispred na\u0161ih kompradorskih politi\u010dkih elita.<\/p>\n

Kako se na partizanstvo gleda na podru\u010dju biv\u0161e Jugoslavije?<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Svakako nije mogu\u0107e govoriti o jednoj percepciji. Partizanstvo je deo disonantnog nasle\u0111a, se\u0107anja oko kojeg se odvijaju sukobi i podele. Najo\u010diglednija podela je izme\u0111u onih koji demonizuju partizanstvo i predstavljaju ga kao uvod u totalitarnu diktaturu, dakle stav povezan sa desni\u010darskim tuma\u010denjima i \u010desto onim silama koje su posle raspada Jugoslavije vodile nacionalisti\u010dke ratove, dok su sa druge strane jo\u0161 uvek prisutni i oni koji na partizanstvo gledaju nostalgi\u010dno. Problemati\u010dna je i druga perspektiva, jer partizanstvo tako postaje komemorativni ritual.<\/p>\n

Nostalgija za jugoslovenskim socijalizmom je razumljiva, jer su mnoge stvari u Jugoslaviji objektivno bile bolje nego danas. Vi\u0161e se ulagalo u socijalnu infrastrukturu, stanovanje\u00a0, obrazovanje, zdravstvo, tj. kako bi se zadovoljile potrebe ve\u0107ine u dru\u0161tvu, ako si bio radnik \u2013 ma kako eksploatisan \u2013 nisu te mogli lako izbaciti na ulicu. Ali to ne zna\u010di da je sve bilo dobro. Nema smisla romantizovati pro\u0161lost, jer to mo\u017ee dovesti do zato\u010deni\u0161tva u pro\u0161losti na ra\u010dun sada\u0161njosti i budu\u0107nosti. \u201eOd\u010darati\u201c se od pro\u0161losti, \u0161ta i kako mobilizirati?<\/p>\n

A najperverzniji je po mom mi\u0161ljenju tre\u0107i put, put nacionalnog pomirenja; poku\u0161aj izjedna\u010davanja partizana i fa\u0161ista, bilo domobrana kod nas ili \u010detnika u Srbiji i Crnoj Gori. U Srbiji Tita i Ratka Mladi\u0107a \u010dak izjedna\u010davaju s nekom vrstom perverzne logike antiimperijalizma, tvrde\u0107i da su se obojica borili protiv Zapada. Ideja nacionalnog pomirenja rodila se u fa\u0161isti\u010dkoj dijaspori, a u Sloveniji ju je nakon Kocbeka na svoj na\u010din sa\u017eela i promovisala heidegerjanska filozofkinja Spomenka Hribar. Debata o posleratnim ubistvima i nacionalnom pomirenju ubrzo je instrumentalizovana i pretvorila se u politi\u010dko pomirenje izme\u0111u biv\u0161eg i novog dela politi\u010dke klase. Ve\u0107 1990. ustanovljena je kao klju\u010dni deo ideologije vladaju\u0107e klase koja bi povezivala leve i desne stranke, intelektualce, nove istori\u010dare, crkvu itd. Pomirenje ina\u010de poziva na simboli\u010dan gest, bar je u po\u010detku imalo ambiciju da ponudi neku eti\u010dku poziciju koja bi se postavila iznad podela i \u017ertava.<\/p>\n

Ali ovde ostaje fundamentalno pitanje da li se me\u0111usobno mogu pomiriti fa\u0161izam i antifa\u0161izam? Prvi problem je \u0161to su to pozicije koje tako ne\u0161to nikada ne bi po\u017eelele. Ne mo\u017eemo ih prisiliti na zajedni\u010dku pomirljivu sahranu u ime sre\u0107ne budu\u0107nosti okrenute ka slovena\u010dkoj naciji. Zaboravlja se da rat nije bio samo bratoubila\u010dki, mada je naravno bio i to, zaboravljaju se klju\u010dne ideolo\u0161ke i klasne razlike izme\u0111u dva tabora i da su se te dve strane borile za dve veoma razli\u010dite Slovenije, Srbije, \u2013 Jugoslavije. Jedna za Sloveniju pod Tre\u0107im rajhom, koji uskra\u0107uje slovena\u010dku kulturu, druga za druga\u010diji svet, za druga\u010diju, otvorenu politi\u010dku zajednicu, federalnu i socijalnu Jugoslaviju. Pomirenje ove dve ideje ne mo\u017ee biti progla\u0161eno iz sada\u0161njosti unazad u pro\u0161lost; to bi bila tek prava totalitarna pozicija protiv koje se junaci pomirenja ina\u010de toliko bore. Ako podignete spomenik pomirenju, poput spomenika \u017ertvama svih ratova u Ljubljani, mrtvi \u0107e se okretati u grobu. To je sli\u010dno kao kod grobalja iz doba Franka gde su pokopani i fa\u0161isti i antifa\u0161isti!<\/p>\n

Izjedna\u010davanje \u017ertava rehabilituje fa\u0161izam, dovode\u0107i ga na isti nivo sa partizanstvom, negiraju\u0107i tako uzroke i posledice borbe, za\u0161to se narod uop\u0161te digao protiv okupacije. Predugo je narativ o pomirenju obele\u017eavao na\u0161e politi\u010dko okru\u017eenje. Postala je jasna uloga koju je imao devedesetih a to je zaborav alternativnih, ako ho\u0107ete revolucionarnih po\u010detaka izgradnje druga\u010dije zajednice. Ako bih da zaklju\u010dim: sa jedne strane su oni koji demonizuju pro\u0161lost, na drugoj su oni koji je uzdi\u017eu jeftinom nostalgijom, a imamo i truli kompromis, kojim se poku\u0161ava zaboraviti pro\u0161lost u ime bavljenja budu\u0107no\u0161\u0107u, koja je u me\u0111uvremenu ve\u0107 prodata. Me\u0111utim, postoji i \u010detvrta opcija, naime, kako danas ponoviti partizanski gest.<\/p>\n

Ovo je tvoja druga knjiga o partizanima. Kako se nastavlja na prethodnu knjigu \u201ePartizanski prelomi\u201c?<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Obe knjige istra\u017euju istorijsko-politi\u010dku sferu socijalizma i Jugoslavije, ali su vrlo razli\u010dite. \u201ePartizanski kontra-arhiv\u201c je interdisciplinarna studija koja povezuje istoriju umetnosti, nove politike i studije se\u0107anja. Studije se\u0107anja su unutar etablirane nauke studije o \u017ertvama. One istra\u017euju nasilje i onda predla\u017eu posredovanje u sukobu, muzejski menad\u017ement, kao nekakvu terapiju, le\u010denje nasilja. Ali imamo i kriti\u010dke studije se\u0107anja koje ne\u0107e samo da \u201cle\u010de\u201d povr\u0161inu i opisuju fenomene, ve\u0107 razumeju fenomen se\u0107anja kao slo\u017eenu dru\u0161tvenu pojavu.<\/p>\n

Kriti\u010dki pristup ne govori samo o \u017ertvama ve\u0107 i o istoriji potla\u010denih, ne samo o nasilju, ve\u0107 i o se\u0107anju na emancipaciju i solidarnost. U knjizi su me zanimala ta dela, umetni\u010dka ili politi\u010dka, koja su, koliko god da je bila u\u017easna situacija u kojoj su nastala, prekidala postoje\u0107e i zapo\u010dinjala ne\u0161to novo. Prva knjiga \u201ePartizanski prelomi\u201c je u osnovi politi\u010dko-filozofska intervencija u shvatanju NOB-a kao klju\u010dnog preloma koji se nastavlja raskidom sa Staljinom 1948. i tako je po\u010detak nove alternative: samoupravljanja i pokreta nesvrstanih. Zanimao me je sociolo\u0161ko-ekonomski aspekt eksperimentisanja u samoupravljanju i kako se radni\u0161tvo donekle emancipovalo, iako ga je partija i dalje kontrolisala. To mo\u017eemo \u010ditati kao neku afirmaciju pro\u0161losti, koju sam onda nastavio \u010ditati preko kulturnih radova u drugoj knjizi.<\/p>\n

A u knjizi \u201cPartizanski prelomi\u201d interesovala me je i kritika socijalizma, i u kojoj ta\u010dki je do\u0161lo do napu\u0161tanja ideje partizanstva i socijalisti\u010dke Jugoslavije. Kako je tr\u017ei\u0161te zamenilo demokratsko planiranje, kako su komunisti\u010dki kadrovi, stari partizani, odustali od nastavka revolucije i samo branili postoje\u0107e. \u0160ta je zapravo odumiralo u Jugoslaviji? Ti pomaci su se, po mojoj proceni, desili ve\u0107 \u0161ezdesetih i sedamdesetih godina. Tako mo\u017eemo govoriti o postsocijalizmu u socijalisti\u010dkoj Jugoslaviji, a ne tek nakon 1991. Da ka\u017eem sa sloganom: Prvo je naime socijalizam nestao a tek onda Jugoslavija. Prelazak na model jedna nacija u jednoj zemlji unutar horizonta kapitalizma nije ne\u0161to spolja\u0161nje, strano, ve\u0107 tendencija koju mo\u017eemo na\u0107i u protivre\u010dnostima samoupravnog modela.<\/p>\n

S obzirom na to da smo u vremenu dominacije revizionisti\u010dkih pogleda na istoriju, moja teza mo\u017ee delovati subverzivno, ali \u010dinjenica je da takav stav vi\u0161e nije usamljen. Sve vi\u0161e ljudi iz umetni\u010dkih, teoreti\u010darskih i anga\u017eovanih krugova shvata Jugoslaviju kao nedovr\u0161en projekat i kao ne\u0161to \u0161to je imalo ogromne emancipatorske potencijale. Nasle\u0111e NOB-a zahteva da i dalje zastupamo partizansku poziciju, \u0161to naravno ne zna\u010di da \u0107emo da uzmemo oru\u017eje i idemo u \u0161ume da ratujemo ve\u0107 da se postavimo u poziciju potla\u010denih i eksploatisanih. Partizanstvo nije bilo samo narodnooslobodila\u010dka borba, njegov sastavni deo su bile radni\u010dke i \u017eenske borbe.<\/p>\n

Proizilazi da se bavite istovremeno istorijom umetnosti, istorijom, sociologijom, filozofijom, politi\u010dkom teorijom, ekonomijom i jo\u0161 mnogo \u010dime. Kako vam to uspeva?<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Knjigu ne mo\u017eete napisati preko no\u0107i, iako vas akademska produkcija prisiljava da neprekidno objavljujete. Ove dve knjige proizvod su rada u posljednjih deset godina. Na tim temama interdisciplinarno radim od kraja doktorata. U njemu sam se naime bavio mi\u0161lju francuskog filozofa Luja Altisera, koji je kritikovao povr\u0161ne teorije ideologije. Predteorijska pozicija u tom pogledu je da se ideologija razume kao neka vrsta la\u017ene svesti ili delovanje nekih pozadinskih sila<\/span>2<\/sup><\/a> koji dovode ljude u zabludu, dok za Altisera ideologija ima materijalno postojanje.<\/p>\n

Institucije koje su povezane sa na\u0161om svakodnevnom praksom brinu o reprodukciji ideologije i postoje\u0107ih vladaju\u0107ih odnosa. Na primer, na\u0161e verovanje u Boga (ili Tita) ne doga\u0111a se samo od sebe, ve\u0107 je rezultat delovanja crkvenih (ili partijskih) rituala. A kod toga mo\u017ee do\u0107i i do prezasi\u0107enja, do neke umorenosti od ideologije, nema svaka ideologija stopostotnu uspe\u0161nost, nego unutar nje postaje otkloni, otpori, i tako dalje. Ideje socijalisti\u010dke Jugoslavije i njenog raspada sam po\u010deo promi\u0161ljati kroz Altiserovu teoriju ideologije, \u0161to me je nadalje povezalo s nizom srodnih projekata u razli\u010ditim podru\u010djima, posebno umetnosti.<\/p>\n

Interesantno je da se pozivate ba\u0161 na Altisera, jer je verovatno jedan od njegovih najve\u0107ih problema to \u0161to nije bio u stanju da na zadovoljavaju\u0107i na\u010din koncipira subjekt koji se opire ideologiji dr\u017eave. Moglo bi se re\u0107i da nije bio sposoban da promi\u0161lja partizanski subjekat.<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Tako je, to je ono \u0161to mi je najvi\u0161e smetalo. Delim svoj stav sa Altiserovim u\u010denikom, Etjen Balibarom (\u00c9tienne Balibar), koji je tra\u017eio ovaj buntovni\u010dki entitet u kasnim delima Altisera, koja su objavljena posle njegove smrti. Moja kritika Altiserovog stava je u tome da uprkos mo\u0107nom ideolo\u0161kom aparatu dr\u017eave, mo\u017eemo da mislimo politi\u010dki subjekt koji gradi druga\u010diji svet, ali koji, naravno, nije neka vrsta utopije, oslobo\u0111en borbe i ideologije.<\/p>\n

I sam Altiser je jasno pokazao da istorija nije stvar nu\u017enosti, da su slu\u010dajnosti i iznenadna susretanja bili nezamislivi pre nego \u0161to su se dogodili. Na neki na\u010din, to pokazuje da su \u010duda mogu\u0107a, ali da ih ne izvodi Isus, ve\u0107 se doga\u0111aju, na primer, u revolucionarnim momentima kada mase stupaju na pozornicu istorije. To je za neke \u010dudo, jer dugo nije bilo zamislivo, imali smo samo kapital i dr\u017eavu a ne neke radnike, partizane. Ni \u010detrdeset prve godine, niko nije mislio da je mogu\u0107e da partizani budu pobednici ili da nacisti izgube rat.<\/p>\n

Puno se bavite partizanskom umetno\u0161\u0107u. \u0160ta je njena specifi\u010dnost?<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Prvi problem je kako je smestiti u kanon istorije umetnosti. U partizanima je bilo i vrhunskih avangardnih umetnika \u010dija su dela kasnije prepoznata kao umetnost, ali uz svu partizansku umetnost jo\u0161 uvek ide taj negativan prizvuk, da je to propaganda, koja je delom u ideolo\u0161koj funkciji nekada\u0161nje dr\u017eave. Me\u0111utim, sama propaganda kao takva, bar u po\u010detku, nije bila lo\u0161a stvar. Njena svrha je bila da dopre do masa i izvede ih na istorijsku pozornicu.<\/p>\n

Umetnost nije bila proizvo\u0111ena za elitu, ve\u0107 se obra\u0107ala masama i predstavljala revolucionarni proces. Zanimljivo je da su avangardni pesnici u partizanima \u010desto poku\u0161avali da proizvedu bolju propagandnu umetnost, dok su borci sa sela, bez obrazovanja, poku\u0161avali da pi\u0161u modernije pesme. Nastala je zanimljiva me\u0161avina kulture odozdo i kulture odozgo, i kroz revolucionarne procese ova podela na gore i dole se uru\u0161ila. To ote\u017eava sme\u0161tanje partizanske umetnosti u zapadni modernisti\u010dki kanon kao i tek u propagandu, jer se odvijao pravi umetni\u010dki procvat. Podjednako je besmisleno razmi\u0161ljati o partizanima pojmovima oficijelne politi\u010dke teorije. Kontra-arhiv interesuje upravo to \u0161to izmi\u010de uspostavljenom kanonu i teoriji.<\/p>\n

U kontra-arhivu, kao primere partizanske umetnosti naveli ste umetni\u010dka dela koja nisu nu\u017eno vezana za vreme Drugog svetskog rata i na neki su na\u010din prelomna i umetni\u010dki \u201esuvi\u0161na<\/strong>\u201c. \u0160to u tom smislu odre\u0111uje partizansku umetnost? Na primer, pre nekoliko godina snimljen je partizanski film \u201eProboj\u201c (Preboj<\/em>, 2019) koji samim tim mo\u017ee biti partizanska umetnost, iako nije umetni\u010dki \u201esuvi\u0161an\u201c?<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Po nekoj \u0161iroj definiciji, naravno, celokupno stvarala\u0161tvo koje tematizuje partizanske borbe je partizanska umetnost. Ipak ono \u0161to me najvi\u0161e zanima su dela koja se ostvaruju \u201cna partizanski na\u010din\u201d, to jest, koja se\u00a0 vra\u0107aju pro\u0161losti tako da na svoj na\u010din nastavljaju partizanski prelom. Istina je i to da je snimanje partizanskog filma danas toliko luda ideja da je na neki na\u010din prelomna, to je pravi proboj<\/em> s obzirom na aktuelna gledi\u0161ta i zloupotrebe istorije.<\/p>\n

Takva dela imaju svoju vrednost, \u010dak i ako nisu toliko ambiciozna u estetskom smislu, kao na primer filmovi Marte Popivode ili \u017delimira \u017dilnika i njegov \u201eUstanak u Jazku\u201c (1973), koje pominjem u knjizi. Ili politi\u010dko-estetski filmovi Nike Autor koja intervenira u \u201cnewsreels<\/em>\u201d \/ filmske novosti sa partizanskim mi\u0161ljenjem i pra\u0107enjem migranata na balkanskoj ruti. Ili antifa\u0161iti\u010dki \u017eenski horovi u \u010ditavoj biv\u0161oj Jugoslaviji, poput Kombinata, hora 29.novembar, itd.<\/p>\n

Pomenuli ste ranije da se sve vi\u0161e i vi\u0161e umetnika vra\u0107a partizanstvu na nenostalgi\u010dne na\u010dine, ista stvar se de\u0161ava i sa teoreti\u010darima. Kako se ta oblast interesovanja ponovo uspostavila?<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Po mom mi\u0161ljenju prelomna je bila izlo\u017eba Lilijane Stepan\u010di\u0107\u00a0o partizanskoj \u0161tampi na MGLC-u 2004, za koju je, izme\u0111u ostalih, Rastko Mo\u010dnik napisao zanimljiv \u010dlanak o partizanskoj simboli\u010dkoj politici. Na to je Miklav\u017e Komelj odgovorio knjigom \u201eKako misliti partizansku umetnost\u201c, koja je izazvala talas entuzijazma i ozbiljnijeg bavljenja partizanskom umetno\u0161\u0107u. U tim vremenima su nastale kod nas u Sloveniji grupe kao \u0161to je Nonument, koje se bave spomenicima urbanih prostora, aktivisti\u010dki hor Kombinat, koji nastavlja format partizanskog hora.<\/p>\n

Umetnost koju inspiri\u0161e partizanska pro\u0161lost je rasprostranjena \u0161irom biv\u0161e Jugoslavije a sve je ve\u0107e i teorijsko interesovanje. U Puli na primer, imaju istra\u017eiva\u010dki centar za kulturna i istorijska istra\u017eivanja socijalizma. Krize kapitalizma, kao i krize Evrope \u2013 o kojima su Kosovel i Krle\u017ea ve\u0107 tako dobro govorili posle Prvog svetskog rata \u2013 jo\u0161 jednom su izazvale interesovanje za ideje i projekte koji ne \u017eele da prate trendove koji planetu guraju u ambis.<\/p>\n

Kako to da ste se vratili u Sloveniju posle godina provedenih u inostranstvu?<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Pre nekoliko meseci sam, u okviru programa Ale\u0161a Debeljaka, koji je sproveo ARRS i koji ima za cilj povratak istra\u017eiva\u010da iz inostranstva u Sloveniju, dobio sredstva za istra\u017eivanje. Tako sam zapo\u010deo projekat na Filozofskom fakultetu koji se zove \u201eProtesti, umetni\u010dke prakse i kulture se\u0107anja u post-jugoslovenskom kontekstu\u201c, gdje sa kolegama i kolegicama radim na skora\u0161njem razdoblju tranzicije. Od partizanskih tema se ovim putem pomeram na polje istra\u017eivanja poslednjih decenija, perioda u kojem, izgleda, nama vlada 50 nijansi neoliberalizma.<\/p>\n

U istra\u017eiva\u010dkoj grupi zanimaju nas podru\u010dja otpora, od protesta do umetnosti, i kako dolazi do udru\u017eivanja i solidarnosti me\u0111u razli\u010ditim grupama, kao na primer nedavni referendum protiv privatizacije vode, protivljenje\u00a0 eksploataciji litijuma u Srbiji ili udru\u017eivanja preko nacionalnih granica u slu\u010daju borbi protiv izgradnje hidroelektrana na Balkanu. Svim tim borbama je zajedni\u010dko da poku\u0161avaju izgraditi druga\u010diji, alternativni svet, a u isto vreme nisu odvojene od anga\u017eovanih umetni\u010dkih praksi ili od nekih anga\u017eovanih pogleda na pro\u0161lost.<\/p>\n

Da li je to sve \u0161to ste mislili pod partizanstvom danas?<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Da, to ne zna\u010di da \u0107emo nadenuti titovku i oti\u010di u \u0161umu ve\u0107 da \u0107emo zauzeti jasno, partizansko stanovi\u0161te. Da tako ne mo\u017ee i\u0107i dalje. Da smo politi\u010dki, ekonomski i kulturno odgovorni. Promene u svetu koje se ve\u0107 de\u0161avaju zahteva\u0107e od nas radikalne odgovore. Kako da na\u0111emo nove odgovore na sada\u0161nje te\u0161ko\u0107e \u2013 mo\u017eemo da u\u010dimo iz istorijskih gestova pobune i prakse koje su prevazilazile nemogu\u0107u situaciju. I uvek se iznova suo\u010davale\u00a0sa stvaranjem novog svijeta.<\/p>\n

    \n
  1. <\/span>prese\u017eek<\/em> \u2013 vi\u0161ak, suvi\u0161ak, proboj, eksces u smislu prema\u0161ivanja, presezanja, prevr\u0161ivanja zadatog ili o\u010dekivanog<\/li>\n
  2. <\/span>\u201estrice iz odza\u0111a<\/em>\u201c uticajne ili skrivene li\u010dnosti i strukture mo\u0107i tipa duboke dr\u017eave itd.<\/li>\n<\/ol>\n

    Prevod sa slovena\u010dkog: Neboj\u0161a Miliki\u0107<\/p>\n

    Ma\u0161ina<\/a><\/p>\n<\/div>\n<\/div>\n<\/div>\n<\/div>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

    Primer Jugoslavije je interesantan, jer je njena klju\u010dna dimenzija upravo pobeda nad ovim dualizmom totalitarizma, kako nacizmom, tako i staljinizmom, da ka\u017eemo populisti\u010dki: Tito je pobedio i Hitlera i Staljina<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":354307,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-354306","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/354306","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=354306"}],"version-history":[{"count":2,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/354306\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":354309,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/354306\/revisions\/354309"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/354307"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=354306"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=354306"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=354306"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}