{"id":344595,"date":"2022-05-04T17:03:42","date_gmt":"2022-05-04T15:03:42","guid":{"rendered":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=344595"},"modified":"2022-05-04T17:03:42","modified_gmt":"2022-05-04T15:03:42","slug":"grad-i-njegovi-neprijatelji","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2022\/05\/04\/grad-i-njegovi-neprijatelji\/","title":{"rendered":"Grad i njegovi neprijatelji"},"content":{"rendered":"

Pi\u0161e: Nikola \u0110okovi\u0107<\/strong><\/p>\n

Globalna pandemija koronavirusa u ukr\u0161taju sa globalnim zagrevanjem otvorila je prostor za preispitivanje i novo promi\u0161ljanje onih tema koje su se aklamativno ili plebiscitno smatrale zatvorenima i “dogovorenima”. To je slu\u010daj i sa urbanim planiranjem, sa osmi\u0161ljavanjem gradskog \u017eivota i opstanka unutar kompleksnih i hiper-funkcionalnih metropolitenskih prostora. Najurbanija mesta, poput Pariza, prednja\u010de sa svojom vizijom pobolj\u0161anja i korekcije na\u010dina prebivanja, transporta i dostupnosti javnih slu\u017ebi i servisa. Carlos Moreno, profesor na Sorboni, skorije je iza\u0161ao sa svojim predlogom inkluzivnog “15-minutnog grada”. Ovaj predlog nosi sa sobom aktivno, pa i interaktivno (uz pomo\u0107 digitalnih sredstava) uklju\u010divanje grada u zadovoljenje \u0161est bazi\u010dnih egzistencijalnih funkcija \u2013 stanovanja, posla, saobra\u0107aja, zdravstva, \u0161kolstva i zabave.<\/p>\n

Petnaestominutni grad, kako mu samo ime ka\u017ee, treba da omogu\u0107i da sve ove aktivnosti budu demokrati\u010dno dostupne u rasponu od 15 minuta hoda ili pak vo\u017enje biciklom, dakako bez kori\u0161\u0107enja ekolo\u0161ki nesavesnog automobilskog prevoza. Ovaj hiperlokalizam ima, me\u0111utim, i svoje ozbiljne nedostatke. Naime, odmah sa “lansiranjem” ovog relativno novog modela urbanog planiranja, pojavile su se i prve pukotine na fasadi. Insistiranje na prostornoj blizini je glasno kritikovano jer promovi\u0161e d\u017eentrifikaciju \u0161to vodi ka jo\u0161 ve\u0107oj segregaciji i samoizolaciji delova grada koji se nalaze u susedstvu. Glavna manjkavost ovog projekta nalazi se u tome \u0161to on ne dovodi u pitanje postoje\u0107e vlasni\u010dke odnose i neoliberalnu, pseudodemokrati\u010dnu stratifikaciju “najurbanijih” delova grada. Time \u0161to kao svoju ciljnu grupu uzima gra\u0111ane koji pripadaju ve\u0107 uveliko dobrostoje\u0107oj srednjoj klasi, “15-minutni grad” ne mo\u017ee da preraste u egalitaristi\u010dki i univerzalisti\u010dki koncept koji bi ponovo uveo klasnu razliku u okrilje urbanog planiranja. Kao \u0161to je to primetila novinarka Alice Delaleu, kritikuju\u0107i gradona\u010delnicu Pariza zbog toga \u0161to je isklju\u010dio siroma\u0161nu populaciju okolnih naselja iz gradskog centra: kreiranjem grada od samih gradskih \u010detvrti, di\u017eu se novi zidovi i grad tone u samo\u017eivost.<\/p>\n

\n

Po meri \u010doveka<\/h2>\n<\/blockquote>\n

Samodovoljnost i samo\u017eivost kao hipostazirana obele\u017eja karakterologije grada nisu svakako nove osobine, ali 21. vek znatno ubrzava proces ogra\u0111ivanja gradskih \u010detvrti, stvaraju\u0107i situaciju koju je uo\u010dio jo\u0161 Bogdan Bogdanovi\u0107, jugoslovenski arhitekta, urbanolog i vizionar: “Veliki London, Veliki Pariz \u2013 to su, u neku ruku, opsa\u0111eni gradovi, i razume se, nisu jedini. Vi\u0161e desetina najve\u0107ih evropskih gradova sami sebe opsa\u0111uju i gu\u0161e.”[1] Bogdanu Bogdanovi\u0107u se urbano planiranje nametalo kao izazov koji je bio postavljen i pred jugoslovenski tip samoupravnog socijalizma, odnosno socijalizma “sa ljudskim likom”, kome je dobrim delom svog \u017eivota, budu\u0107i nazo\u010dan \u2013 svedo\u010dio.<\/p>\n

Socijalisti\u010dki grad je, po svojoj strogoj stratifikaciji, uklju\u010divao probleme komunalnog i socijalnog stanovanja u urbanisti\u010dki plan gradnje. Urbano planiranje na prostoru SFRJ, podrazumevalo je stalno pregovaranje na lokalnom nivou. Ovo “pregovaranje” odvijalo se unutar okvira reformi tr\u017ei\u0161ta stanovanja koje su sprovo\u0111ene iz jednog centra. Privatno stanovanje u urbanim periferijama bilo je integrisano kao legitimno pravo radnika da ostvare svoje individualne interese, dok je u isto vreme otvaran prostor za same kolektive da ula\u017eu u socijalni sektor, koji je uklju\u010divao re\u0161avanje stambenog pitanja za one najugro\u017eenije.<\/p>\n

Naravno, i ovako postavljen socijalisti\u010dki model imao je svoje nedostatke. Glavni je bio taj \u0161to je granica izme\u0111u urbanih i ruralnih (nedovoljno urbanizovanih) delova grada trajno zamagljena, ba\u0161 kao i moralne karakteristike koje su pripisivane tim sferama. Bogdanovi\u0107 je uvideo, jo\u0161 u ranom za\u010detku, eti\u010dku i estetsku kompromitaciju koja je vrebala sa deurbanizacijom. Umesto da grad asimiluje one koji su u njega dolazili, doga\u0111alo se upravo suprotno \u2013 “polugradski \u010dovek je bio spreman da gradu velikodu\u0161no ponudi, pa i da nametne kodekse svojih vrlina”. Po meri ovog polugradskog \u010doveka, odvijala se, bar delimi\u010dno, i sama urbanizacija. Pedesetih i \u0161ezdesetih godina pro\u0161loga veka, kako svedo\u010di Bogdanovi\u0107, “polugradski graditelj”, ba\u0161 kao i svaki skorojevi\u0107, samodovoljno je u\u017eivao u tome da se zadivljuje grandioznim i pompeznim graditeljskim poduhvatima.<\/p>\n

Upravo u tim godinama, ve\u0107 tradicionalna srpska poluurbanizacija po\u010dela se preobra\u0107ati u paradnu, pa \u010dak i propagandnu pseudourbanizaciju: “Ispod jeftino ble\u0161tave odore na\u0161eg socijalisti\u010dkog velegradskog pejza\u017ea […] jo\u0161 uvek se u svojoj paranoidno izdvojenoj gamzigradskoj kolibici od blata skrivao mali prestravljeni varvarin.”<\/p>\n

\n

Razaranje grada<\/h2>\n<\/blockquote>\n

Urbanitet u svom osnovnom zna\u010denju podrazumeva artikulisanost, ugla\u0111enost, usagla\u0161enost misli i re\u010di, re\u010di i ose\u0107anja, ose\u0107anja i pokreta… Samim tim, on se mo\u017ee tuma\u010diti i kroz ose\u0107anje stila onih osoba koji u\u010destvuju u urbanom \u017eivotu i planiranju. Urbanost kao proces, stoga nosi sa sobom kao svoju tamnu senku, mogu\u0107nost razgradnje svega onoga \u0161to grad \u010dini gradom, kao i potpune destrukcije urbanog tkiva. Ako su grad, gradsko planiranje i urbanitet sinonimi za samu sr\u017e civilizacije, onda nasuprot urbanizacije stoji varvarstvo koje, naro\u010dito u vanrednim i kriznim situacijama kao \u0161to je rat, izbija na povr\u0161inu i pokazuje svu potisnutu, nagomilanu mr\u017enju prema svemu \u0161to grad predstavlja. Represija onog “podsvesnog” u gradu i \u010doveku, udru\u017eena je sa regresijom u arhajsko stanje varvarizma.<\/p>\n

Tragedija ratova na prostorima biv\u0161e Jugoslavije, ogleda se i u tome \u0161to je na sceni bio primer urbicida, mrziteljske osvete gradovima, samom urbanitetu, kao i svemu \u0161to je predstavljalo grad kao civilizacijsku celovitost i zaokru\u017eenost. To nacionalisti\u010dko, antiurbanisti\u010dko divljanje, najpre se ogleda u na\u010dinu na koji je Vukovar sravnjen sa zemljom kako ne bi vi\u0161e nikad zali\u010dio na sebe, ili pak u na\u010dinu na koji je Sarajevo opsedano i granatirano, pri \u010demu su uni\u0161tavani svi postoje\u0107i, dobro poznati simboli urbanosti, koji su predstavljali svojevrsnu “li\u010dnu iskaznicu” tog grada. Sumanuta zamisao velikosrpske elite \u2013 da se Vukovar izgradi u nepostoje\u0107em, “utopijskom” srpsko-vizantijskom stilu \u2013 dovoljno govori o autarhi\u010dnosti etni\u010dko “\u010distih” projekata, kao i o njihovoj su\u0161tinskoj, eklatantnoj zava\u0111enosti sa civilizacijskim dometima.<\/p>\n

Ako prihvatimo da su gradovi nosioci odre\u0111ene karakterologije i hipostaziranih personaliteta (u antropolo\u0161kom smislu) onda se uni\u0161tavanjem urbane supstance uni\u0161tava i karakteristi\u010dna “li\u010dnost” koju je grad sobom emanira. Ali jo\u0161 ne\u0161to je tu po sredi. Grad se do kraja mo\u017ee poimati i upoznati tek ako se prodre u njegove dijahronijske taloge, u ono \u0161to se mo\u017ee nazvati dubinskim zapisom. Stoga se gradovi po svojoj su\u0161tini (ukoliko im je spa\u0161ena “li\u010dnost”) opiru etni\u010dkom i nacionalisti\u010dkom svrstavanju. Oni su su\u0161tinski kosmopolitska i univerzalisti\u010dki struktuirana mesta, mesta koja sadr\u017ee sedimente, nanose i svedo\u010danstva nadnacionalnih i internacionalnih ukr\u0161taja i uticaja.<\/p>\n

Ono \u0161to je Bogdan Bogdanovi\u0107 posebno apostrofirao kao obele\u017eje grada jesu upravo njihova semioti\u010dka i metafori\u010dka, pa i simboli\u010dka svojstva i \u010dvori\u0161ta. Semioti\u010dki gledano, grad svakako jeste vrsta (hiper)teksta, i to onog koji se otkriva i raskriljuje njegovim stanovnicima u obliku palimpsesta. On je tako\u0111e i mesto memorijskih upisa, mesto pam\u0107enja. Gradovi bez ovog memorijskog sedimenta su kao “ljudi bez podsvesti”. Formalni manirizam ne mo\u017ee ni\u0161ta iskupiti od zaborava, razgradnje i nestajanja, ba\u0161 kao i ljudske li\u010dnosti koje sve zasnivaju na praznoj formalnosti svojih mehani\u010dki uigranih, spolja\u0161njih gestova.<\/p>\n

\n

Tranzicijsko uru\u0161avanje grada<\/h2>\n<\/blockquote>\n

Ako je rat sa sobom doneo urbicid, pusto\u0161 i deficite gra\u0111anskog \u017eivota, tranzicijski period u zemljama biv\u0161e Jugoslavije (pre svega u Srbiji), obele\u017een je pre svega divljanjem pseudourbanih planova izgradnje. Divlja gradnja koja se rukovodi \u010distim profitom sve se vi\u0161e uvodi u legalne tokove dok uveliko zauzima mesto generalnog urbanisti\u010dkog plana. Duh grada kao i prepoznatljiva urbanisti\u010dka logika i\u0161\u010dezava pod udarima netransparentnih, mada velelepnih, megalomanskih projekata, kao \u0161to je na primer projekta Beograd na vodi. Gradsko zemlji\u0161te se daje u bescenje na milost i nemilost investitorskom urbanizmu.<\/p>\n

Dana\u0161njim gradovima tranzicijskog, etnonacionalnog, neoliberalnog ustrojstva, upravlja ista ona gradomrziteljska, ekstraprofiterska logika koja je u pro\u0161losti obele\u017eila toliko lokaliteta sopstvenom divlja\u010dkom mahnito\u0161\u0107u. Za razliku od ratnog ru\u0161enja gradova do temelja, tranzicijski gradovi se razgra\u0111uju upravo opsesivnim pseudourbanim zidanjima, novo-gradnjama, kojima se dalje razara duh gradske sredine. Ako je gradnjom u socijalizmu rukovodio “polugradski graditelj”, figura koja je ipak bila o\u010darana hipermodernisti\u010dkim urbanisti\u010dkim planom i re\u0161enjima, doba tranzicije obele\u017eavaju gra\u0111evine koje ni\u010du tako \u0161to se uni\u0161tava sam modernisti\u010dki osmi\u0161ljen prostorni plan. Urbanisti i urbanolozi postaju suvi\u0161ni, \u010dak nepo\u017eeljni, izuzev onih naru\u010denih. Di\u017eu se gra\u0111evine koje treba da svedo\u010de o pokroviteljskom, “ktitorskom” pseudourbanizmu, o metropolitskom stremljenju i la\u017enom elitisti\u010dkom sjaju samih naru\u010dioca.<\/p>\n

Postkomunisti\u010dki i postsocijalisti\u010dki pejza\u017ei grada otkrivaju sve ve\u0107e udaljavanje od ideala grada po meri \u010doveka, \u0161to je bila utopijska projekcija i stremljenja prethodnog perioda. Na zaostacima vizije egalitaristi\u010dkog, univerzalisti\u010dki osmi\u0161ljenog grada koji je trebalo da pripada svima, pa tako i onim najsiroma\u0161nijima i najugro\u017eenijima, ni\u010du otu\u0111ene, izolovane i ogra\u0111ene celine koje slu\u017ee isklju\u010divo najbogatijima, staroj-novoj prekaljenoj eliti. Nasuprot tim delovima, ostali delovi grada tonu u zapu\u0161tenost i nemar, dok se suburbani, pseudogradski i prigradski krajevi pretvaraju u nove favele. Svedo\u010di se jo\u0161 samo kraj urbanizma kao plemenite, humanisti\u010dke discipline.<\/p>\n

[1] Bogdan Bogdanovi\u0107, Tri ratne knjige, Novi sad, 2008.<\/p><\/blockquote>\n

kulturpunkt.hr<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Posttranzicijski urbani pejza\u017ei otkrivaju sve ve\u0107e udaljavanje od ideala grada po meri \u010doveka, egalitaristi\u010dke vizije na \u010dijim ostacima ni\u010du otu\u0111ene celine koje slu\u017ee samo dru\u0161tvenoj eliti.<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-344595","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/344595","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=344595"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/344595\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":344596,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/344595\/revisions\/344596"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=344595"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=344595"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=344595"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}