Valter Benjamin je u dnevniku zapisao da ga je jula 1938, kada je bio u izbegli\u0161tvu u Danskoj, B. Breht kao doma\u0107in zatekao u vrtu svoje ku\u0107e kako \u010dita Kapital. Rekao mu je da najradije \u010dita poznate knjige onda kada iza\u0111u iz mode (Benjamin). Odgovor je provocirao \u0161iri problem kako u neaktuelnom otkriti aktuelno. \u0160ta je granica izme\u0111u \u017eive i mrtve pro\u0161losti? Mo\u017ee li zaboravljeno biti va\u017eno koliko i zapam\u0107eno zato \u0161to uvek postoji opasnost od amnezije va\u017enog (Katroga, 2011, 28). I ova knjiga je pisana na tragu sli\u010dne istorijske provokacije. Lako je uo\u010diti da se promenila modernost dru\u0161tva, ali je ne\u0161to te\u017ee odgovoriti na pitanje da li je nemoderno postalo i neaktuelno. U sociolo\u0161kom smislu moderno name\u0107e hegemona epohalna svest i njena vizija po\u017eeljnog dru\u0161tva. Ovu odre\u0111uju interesi najmo\u0107nijih grupa, pa u tom smislu u svakom dobu hegemone socijalne ideje na poseban na\u010din gu\u0161e. Bilo je previ\u0161e galame oko marksizma u vremenu socijalizma, mno\u0161tvo naizgled raznih, ali u su\u0161tini vrlo srodnih i trijumfalisti\u010dkih tuma\u010denja. Danas je toga manje, se\u0107anje levice oslobo\u0111eno je dekreta. Me\u0111utim, nova hegemona politika pam\u0107enja koju name\u0107e kapitalizam integri\u0161e rastrzane fragmente pro\u0161losti levice u nove kontinuitete i naracije s novim smislom. Levica se nedovoljno opire demonizaciji jer nema izgra\u0111enu vlastitu poslesocijalisti\u010dku kulturu se\u0107anja. Ponajpre stoga \u0161to nema upori\u0161ta u sna\u017enoj i organizovanoj grupi (dr\u017eavi, partiji, me\u0111unarodnom pokretu) kadroj da institucionalizuje pam\u0107enje. U svakom dobu levica se mo\u017ee definisati vlastitim na\u010dinom se\u0107anja: \u010dega se se\u0107a, kako se se\u0107a i kojim pojmovima se se\u0107a.<\/p>\n
Zamrznute pro\u0161losti i zakav\u017eene socijalne budu\u0107nosti karakterisale su hladni rat u drugoj polovini XX veka. Nakon \u201eodmrzavanja i pokretanja\u201c pro\u0161losti usledilo je njeno ponovno kanonizovanje, sada unutar bezalternativne budu\u0107nosti kapitalizma. Tokom devedesetih izgledalo je da su ideolo\u0161ki sukobi mrtva pro\u0161lost, da se bli\u017ei kraj istorije i da \u0107e dva kapitalizma (ameri\u010dki i ruski) sapostojati u miru. Ubrzo se pokazalo da je geostrate\u0161ka napetost izme\u0111u velikih sila postojanija od ideolo\u0161kih. Danas je, kao uo\u010di oba svetska rata, na delu sli\u010dna neprogresivna nestabilnost, tj. napetost izme\u0111u kapitalizama. Prate je novi sukobi oko pro\u0161losti, jer se na svakoj istorijskoj prekretnici pro\u0161lost odmrzava i prilago\u0111ava novoj viziji budu\u0107nosti. Sada\u0161njica je arena sukobljenih pro\u0161losti, ali zbog slabe levice vi\u0161e ne i socijalnih budu\u0107nosti. Pa ipak, onaj ko veruje u razliku izme\u0111u sada\u0161nje budu\u0107nosti i budu\u0107e budu\u0107nosti mo\u017ee se kriti\u010dki odupreti sada\u0161njoj hegemonoj pro\u0161losti. Razdvajanju mrtve od \u017eive delatne pro\u0161losti treba pri\u0107i s vi\u0161e opreza. Kritike se\u0107anja levice koje sti\u017eu zdesna uokvirene su kapitalizmom kao krajem istorije. Nakon istorije sloma socijalizma u\u0161lo se u istoriju se\u0107anja na slom. Kod svakog se\u0107anja otvara se neurofiziolo\u0161ko pitanje mo\u017eemo li se fotografski se\u0107ati ili se samo se\u0107ati se\u0107anja. Ima li procedura ili bar tehnika zaborava, a ne samo imperativa zaborava? I \u0161ta od zapam\u0107enog zaboravljati?<\/p>\n
Naravno da se\u0107anje nije stati\u010dno samo iz neurofiziolo\u0161kih nego prete\u017eno iz dru\u0161tvenopoliti\u010dkih razloga. Teorijski nacrt se\u0107anja levice izlo\u017een u ovoj knjizi tako\u0111e je privremen i prolazan pred naletom novog organizovanog zaborava mo\u0107nih i spontanog zaborava novih generacija. Zato danas iz jo\u0161 doku\u010dive pro\u0161losti treba izostaviti \u0161to je izostavljivo i pamtiti neizostavljivo koje u sebi skriva budu\u0107e. Cenzor balasta pro\u0161losti mora biti refleksivan i \u201eotmeno samoobuzdavati\u201c pohvalu istorijskog kod levice nau\u0161trb kritike neistorijskog i nasilnog. Levica ima dovoljno simboli\u010dkog kapitala da odr\u017ei istorijsko samopouzdanje. Pro\u0161lost antikapitalizma ne mo\u017ee se svesti na ontolo\u0161ko ni\u0161ta, niti na definitivnu propast i privid. Sve \u0161to je do 1989. godine bila \u017eiva pro\u0161lost nije se jo\u0161 pretvorilo u mrtvu pro\u0161lost, iako od pomenute annus mirabillis u istoriju ulaze plate\u017eno sposobni, a ne obespravljeni. U ovom pogledu stalno se dosti\u017eu novi nivoi istorijskog cinizma. Ali se javljaju i otpori kao sredinom 2020. u masovnom ru\u0161enju spomenika kolonijalizmu u zapadnom svetu. Prividi istorijskog ru\u0161e se na razne na\u010dine. Ovde ih treba ideolo\u0161kokriti\u010dki pokazati novom organizacijom se\u0107anja levice. Pri tome nema izdvajanja istorijski va\u017enog bez vizije budu\u0107eg. Jednako je va\u017eno upozoriti da istorijsko nije spomenik nego antispomenik. Demokratsko se, naime, ne mo\u017ee prepoznati bez samorefleksivnog uo\u010davanja nedemokratskog u njemu. Samo je za zdravorazumsko mi\u0161ljenje slavna pro\u0161lost istinska sve\u010danost demokratije. Oprezniji mislioci su upozoravali da u istoriji nema sve\u010danog bez surovog. Isto va\u017ei i za pro\u0161lost levice. Uprkos tome, u ovoj knjizi se nagove\u0161tava da je mogu\u0107e nekapitalisti\u010dko dru\u0161tvo prilago\u0111eno na\u0161em veku. Re\u010deno jezikom Ernsta Bloha, ono \u010dega jo\u0161 nema nije golo ni\u0161ta nego je skrivena realna mogu\u0107nost koju treba aktivirati. Izme\u0111u ostalog i novom organizacijom se\u0107anja levice. Da ne bi ostao bes, gnevu je potrebna misao uokvirena valjanim pojmovima i va\u017enim sadr\u017eajima pro\u0161losti. Li\u0161ena prakse teorija je samo opomena, ali mo\u017eda mo\u017ee smanjiti lutanja prakse. Iako su najva\u017eniji uspesi koji se posti\u017eu u prakti\u010dnoj borbi, treba se boriti i protiv zaborava antikapitalizma. Nije dovoljno pru\u017eati otpor progonu antikapitalizma u ni\u0161tavilo pro\u0161losti nego treba i teorijski prednja\u010diti, tj. truditi se da kritika kapitalizma ne bude bar ispod nivoa njegove apologije.<\/p>\n
Lako je pojmljivo da se realnost ne mo\u017ee menjati pro\u0161lo\u0161\u0107u koju biraju vladaju\u0107i, niti kulturom se\u0107anja vladaju\u0107ih. Pojmovi vladaju\u0107ih uokvireni izabranom pro\u0161lo\u0161\u0107u zgu\u0161njavaju nesolidarno vi\u0111enje stvarnosti. Jo\u0161 vi\u0161e od toga neoliberalizam ve\u0161to pretvara surovost u sve\u010danost. Podvla\u0161\u0107ivanje sve\u010danom procedurom i represivna tolerancija su polovinom 2020. nai\u0161li na eksplozivni otpor u ru\u0161enju spomenika trgovcima robova i liderima kolonijalizma u SAD i Evropi. Otpor rasizmu pro\u0161irio se u otpor spomeni\u010dkoj monumentalizaciji istorijskog nasilja imperijalizma. Da sve\u010dana procedura vladaju\u0107ih nije i ranije u istoriji povremeno nasilno ru\u0161ena ne bi bilo napretka. Ovaj manifest se\u0107anja levice kumulativno sa\u017eima istorijske obrasce revolucionarnog se\u0107anja.<\/p>\n
Verovatno nije te\u0161ko uo\u010diti da se ovo istra\u017eivanje ne trudi da se prekasno otrgne od nasle\u0111a antikapitalizma nego da, naprotiv, poku\u0161ava da u njegovo \u0161iroko, inkluzivno i heterogeno idejno nasle\u0111e, a koje nije isklju\u010divo marksisti\u010dko, integri\u0161e kulturu se\u0107anja kao novu me\u0111ugransku nau\u010dnu disciplinu. Uz odre\u0111enu pojmovnu rezervu. Se\u0107anje i pam\u0107enje postale su \u201e\u010darobne\u201c poslehladnoratovske re\u010di i novi rastegljivi pojmovi. Kultura se\u0107anja danas je pomodna, inflatorna i istro\u0161ena sintagma kojom se nazivaju najrazli\u010ditiji kulturni i politi\u010dki odnosi prema pro\u0161losti. U mre\u017ei \u0161arolikih pristupa \u201eakusti\u010dnom se\u0107anju\u201c nema filozofskoistorijske refleksivne teorije se\u0107anja levice. Ovo istra\u017eivanje donekle poku\u0161ava da popuni ovu prazninu, a naslov \u201eManifest se\u0107anja levice\u201c preciznije iskazuje njegovu usmerenost. U kom smislu?<\/p>\n
Manifest ima smisla samo ukoliko bar malo mo\u017ee da pomogne levici da okupi masovno i razliveno socijalno nezadovoljstvo u svetu koje se rasipa i da ga kanali\u0161e i organizuje u konstruktivnom antikapitalisti\u010dkom smeru. Za to je potrebna moderna organizacija i savremena ideologija s promi\u0161ljenim samorefleksivnim se\u0107anjem. Iako je danas te\u0161ko o\u010dekivati masovni antikapitalisti\u010dki odziv i prakti\u010dno aktiviranje nove antikapitalisti\u010dke paradigme se\u0107anja to nije razlog za odustajanje od ovog teorijskog zadatka. U najmanju ruku potrebno je na idejnom planu pru\u017eiti otpor arbitrima koji danas propisuju razliku izme\u0111u mogu\u0107eg i nemogu\u0107eg. Bez prakti\u010dnog organizovanog klasnog subjekta nemogu\u0107e je aktivirati otpor sistemskom socijalnom nasilju. Ova knjiga nastoji samo da sa\u010duva \u201ekumulativnost\u201c revolucionarne tradicije (P. Anderson) 1789, 1848, 1871, 1917, 1949, 1968. i spasi od zaborava neizostavljive prosvetiteljske sadr\u017eaje iz pro\u0161losti levice ra\u010dunaju\u0107i i one koji su uspe\u0161no promi\u0161ljali nasilje nad nasiljem. Ali cilj je i ne zaboraviti razdoblja kada je revolucija postajala unosan zanat i kada su mnogi pobunjeni\u010dku pro\u0161lost prebacili na platni spisak. Najva\u017enije je podsticati sumnju u onaj segment ideologije doma\u0107eg i stranog kapitala koji selektivnom pro\u0161lo\u0161\u0107u iznu\u0111uje kod klasno naivnih divljenje i hvalu \u0161to ste nas uposlili, a ne izaziva otpor zato \u0161to nas eksploati\u0161ete.<\/p>\n
Ako nije odve\u0107 pesimisti\u010dno zapaziti da je knjiga pisana u dobu kada levica \u0161apu\u0107e, a desnica grmi, treba odmah dodati da ovi uslovi nisu nepodsticajni. Po pravilu je trijumf misaono manje produktivan od poraza. Ovo istra\u017eivanje je no\u0161eno uverenjem da je najprakti\u010dnija valjana teorija i da nikada nije dovoljno vere u nemogu\u0107e koje je izvan propisanog mogu\u0107eg. Zato je pitanje kako urediti se\u0107anje levice delatno, a ne akademsko. Delatno je stoga \u0161to pro\u0161lost antikapitalisti\u010dke levice nije mrtva. Da nije bilo iskustva realnog socijalizma pitanje o savremenoj ulozi antikapitalisti\u010dke levice postavljalo bi se na sasvim drugi na\u010din. Li\u0161en se\u0107anja na socijalizam XX veka dana\u0161nji kapitalizam bio bi ne samo normalniji nego i jedino mogu\u0107. Nenormalnim ga \u010dini tek pore\u0111enje s dobom kada je heterogena levica bila hegemona svest doba. U pro\u0161lom veku va\u017ean simboli\u010dki kapital levice bila je njena \u0161arolikost. Desnica ne mo\u017ee biti pluralna kao levica zato \u0161to su vizije socijalne ekonomije manje homogene od ekonomije nacionalne krvi i od logike profita. Otuda je pro\u0161lost levice \u017eivlja iako danas ne izgleda tako. Nove generacije pritiska privid anahronizma levice i zato \u0161to u iskustvu nemaju socijalizam, pa im neoliberalizam izgleda druga\u010dije nego starijima. Mo\u017eda je i zbog odsustva se\u0107anja na socijalizam i nemogu\u0107nosti iskustvenog pore\u0111enja sa sada\u0161njicom mla\u0111ima manje aktuelno pitanje za\u0161to je levica u defanzivi ve\u0107 trideset godina. Ako je mlad onaj ko je kadar da zaboravlja, da li je se\u0107anje na socijalizam XX veka \u0161tetno i za starije? Ovo oporo pitanje slo\u017eeno je i va\u017eno i otuda \u0161to se se\u0107anja i zaborav socijalizma me\u0111usobno uslovljavaju.<\/p>\n
U kontroli najrasprostranjenije teritorije, tj. pro\u0161losti, nerazdvojivo je markiranje po\u017eeljne od izbegavanja nepo\u017eeljne pro\u0161losti. Pam\u0107enje va\u017enog je druga strana zaborava neva\u017enog. Na osnovu zapam\u0107enog mo\u017ee se donekle rekonstruisati i zaboravljeno. Ali zapam\u0107eno i lako pamtljivo nije uvek i napredno. Pam\u0107enje me\u0111unacionalnog mira u socijalizmu povezano je s lekovitim zaboravom me\u0111unacionalnih sukoba, pam\u0107enje znamenitih moreplovaca i trgovaca sa \u0161tetnim zaboravom kolonijalizma, pam\u0107enje jednopartijskog autoritarnog socijalizma s planskim zaboravom socijalne dr\u017eave. Hegemono pam\u0107enje politi\u010dkog ure\u0111enja dr\u017eavnih ustanova naj\u010de\u0161\u0107e prati zaborav slo\u017eenijeg privatnog \u017eivota u socijalizmu. Nema va\u017enog se\u0107anja bez lekovitog ili \u0161tetnog zaborava. Mo\u0107 odre\u0111uje vrstu zaborava i raznovrsne savremene ma\u0161tovite monta\u017ee socijalisti\u010dke pro\u0161losti. Treba joj odgovoriti teorijski promi\u0161ljenim se\u0107anjem levice \u010diji je egzistencijalni smisao sa\u017eeto konstatovao F. Katroga: \u201cSe\u0107am se, dakle postojim\u201d. Cilj ove knjige je da za jedan glas ubla\u017ei zaborav antikapitalisti\u010dke levice.<\/p>\n
\nManifest i menad\u017ement se\u0107anja: antagonisti\u010dki diskursi<\/strong><\/h2>\n<\/blockquote>\n
Da gornji diskursi nisu sinonimi nego opre\u010dni obrasci regulisanja se\u0107anja levice bi\u0107e jasnije ako im se odmah dodaju atributi: antikapitalisti\u010dki i antitotalitarni. Globalni odnosi mo\u0107i izme\u0111u levice i desnice su slo\u017eeni i kumulativni i prelamaju se u se\u0107anju. Nisu u pitanju samo razli\u010diti prioriteti u pam\u0107enju nepovratne mrtve pro\u0161losti nego opre\u010dna politi\u010dka ekonomija delatnog se\u0107anja na jo\u0161 \u017eivu pro\u0161lost levice. U oba slu\u010daja re\u010d je o mre\u017eama delatnih pojmova koji obuhvataju razli\u010dite sadr\u017eaje, na razli\u010dit na\u010din opa\u017eaju istorijsku funkciju kapitalizma i socijalizma i u vrednosnom, institucionalnom i narativnom pogledu druga\u010dije organizuju njihovo zadr\u017eavanje u svesti grupa i pojedinaca. Kod izbora vode\u0107ih pojmova nije zadatak sociologa rekonstruisanje doga\u0111ajne pro\u0161losti, nego prepoznavanje delatne pro\u0161losti i njene veze sa aktuelnim stanjem. Tek jasnije uo\u010davanje subverzivnih potencijala pro\u0161losti levice mo\u017ee pomo\u0107i dru\u0161tvenom osloba\u0111anju. Ve\u0107 sam pojam politi\u010dka ekonomija govori da su kriteriji se\u0107anja neodvojivi od sveta rada. Pro\u0161lost levice se ne procenjuje po ulozi zabavnog \u017eivota u socijalizmu, nego pre svega po na\u010dinu odlu\u010divanja o raspodeli rezultata rada. Mo\u0107ne grupe propisuju sadr\u017eaje se\u0107anja i institucionalizuju pam\u0107enje. Ekonomija ne odre\u0111uje samo politiku nego i kulturu se\u0107anja. Organizacijom sveta rada u kapitalizmu bavi se tehni\u010dki menad\u017ement, a javno se\u0107anje na levicu (upravljanje i kontrolu nad pro\u0161lo\u0161\u0107u) reguli\u0161e bur\u017eoaska humanisti\u010dka inteligencija uskla\u0111uju\u0107i menad\u017ement pam\u0107enja nacionalnog i multinacionalnog kapitala. Transformacija kapitalisti\u010dke politi\u010dke ekonomije od kejnzijanizma XX veka ka savremenom neoliberalnom hajekanizmu mo\u017ee se pratiti i u kulturi se\u0107anja. Se\u0107anje se doteruje u korak s promenama ekonomije. Antitotalitarizam je uvek pratio ja\u010danje tr\u017ei\u0161ta, a u menad\u017ementu pam\u0107enja EU ova ocena socijalizma je upadljiva.<\/p>\n
Neoliberalno se\u0107anje levice treba preispitati, ali ne druga\u010dijim\u00a0 menad\u017ementom se\u0107anja ve\u0107 novim manifestom se\u0107anja. Nije re\u010d samo o druga\u010dijim saznajnim prioritetima, niti o razlici izme\u0111u u\u017ee i \u0161ire perspektive iz koje se vide razli\u010diti delovi celine, nego o nepomirljivim antagonisti\u010dkim diskursima se\u0107anja. Menad\u017ement tra\u017ei lojalnost vlasniku preduze\u0107a i isti\u010de harmoniju interesa svih zaposlenih, u manifestu se upozorava da kapital vodi klasni rat. Danas je menad\u017ement koji prora\u010dunato prodaje potisnuo vrelu utopiju manifesta koji tra\u017ei nemogu\u0107e izvan propisanih mogu\u0107nosti. Menad\u017eerski nadzor nad pro\u0161lo\u0161\u0107u koja je korisna kapitalu gleda na pro\u0161lost kroz so\u010divo profitabilnosti, manifest istu procenjuje kroz jednakost u proizvodnji. Mutatis mutandis hegemono se\u0107anje vladaju\u0107ih, koje se name\u0107e odozgo, treba suo\u010diti sa alternativnim se\u0107anjem odozdo, sa se\u0107anjem pora\u017eenih i zaboravljenih. Manifest je javna izjava o na\u010delima i politi\u010dkim namerama, predlog ure\u0111enja pro\u0161losti levice i njene veze s budu\u0107no\u0161\u0107u. Ako su levici potrebni novi simboli zato \u0161to su srp i \u010deki\u0107 anahroni u digitalnom dobu, jo\u0161 je potrebniji novi obrazac se\u0107anja.<\/p>\n
U se\u0107anju savremene levice pro\u017eima se buntovna socijalna nota s melanholi\u010dnim \u017ealom za epohom kada je socijalizam bio u sredi\u0161tu hegemone epohalne svesti. Spoj ovih opre\u010dnih emotivnih sadr\u017eaja je promenljiv i u raznim sredinama nejednako delatan. Pro\u0161lost levice nu\u017eno se menja s protokom vremena i s promenom uslova organizovanja otpora kapitalizmu. Antikapitalizam se ne ispoljava samo u izbornim rezultatima nego i u se\u0107anju. Ne samo u realnosti nego se i u se\u0107anju uo\u010dava da bi\u0107e levice sazreva kako se iskustvo poraza talo\u017ei i da se antikapitalisti\u010dka o\u010dekivanja promi\u0161ljaju. Ali nezavisno od iskustva, i nade uprte u nepostignuto mogu biti delatne. Levici je potreban novi program \u010diji je deo i druga\u010diji izbor va\u017ene pro\u0161losti. Nu\u017eno je slojevitije se\u0107anje i druga\u010dije akcentovani sadr\u017eaji antikapitalisti\u010dke pro\u0161losti. Se\u0107anje levice nije toliko epistemolo\u0161ko pitanje istine koliko je idejnopoliti\u010dko pitanje delatnog potencijala pro\u0161losti, iako su obe komponente povezane. Vi\u0161e od trideset godina antikapitalisti\u010dku levicu pritiska olovna samosvest o vlastitoj ranjivosti, o slomu socijalne dr\u017eave XX veka i o progonu antikapitalisti\u010dkih simbola i pojmova. Iako simbole i pojmove levice \u010duva muzejska istorija, isti slabe u spoju iskustava i o\u010dekivanja poslekomunisti\u010dkih generacija. Donekle opstaju prise\u0107anja, ali ne i delatna se\u0107anja na socijalnu pro\u0161lost XX veka. Danas levica nije \u201ezvu\u010dna\u201c kao \u0161to su menad\u017ement i profitabilnost. Metafori\u010dno re\u010deno, da bi se uspe\u0161no pevala Internacionala danas treba imati ne samo sluha nego i vi\u0161e ve\u0161tine u organizovanju hora. Samosvest izme\u0111u poraza i ranjivosti nu\u017eno je umerila montanjarske pretenzije levice, oslabila njenu teleolo\u0161ku samosvest i ubla\u017eila ekskluzivno samovi\u0111enje vlastite eti\u010dke nadmo\u0107i. Istovremeno se nametnula potreba za druga\u010dijim nemoralisti\u010dkim se\u0107anjem na vlastitu pro\u0161lost. Ali ne arheolo\u0161kim nego delatnim se\u0107anjem. Negativna dijalektika poraza ne tra\u017ei osvetu nego druga\u010diju organizaciju iskustva i o\u010dekivanja. Ova knjiga je jedan odgovor na pomenutu potra\u017enju \u2013 novi manifest se\u0107anja antikapitalisti\u010dke levice.<\/p>\n
<\/p>\n
Za\u0161to manifest? Re\u010d je o op\u0161tem pojmu s raznolikim sadr\u017eajem. U teologiji je manifest otkrivanje samog sebe, bo\u017eje re\u010di i bo\u017eje volje. U svetovnoj misli manifest je javni proglas namera. Epistemolo\u0161ki gledano, to je potpuna spoznaja vremenskog horizonta (pro\u0161losti, sada\u0161njosti i budu\u0107nosti) kao delova krajnjeg cilja telosa (Suvin). Cilj Manifesta Komunisti\u010dke partije, \u201ebiblije socijalizma\u201c (kako su ovaj spis nazivali Kaucki i Staljin), bio je obznanjivanje programa i politi\u010dke strategije komunista. Manifest se\u0107anja levice je danas program kontrase\u0107anja, socijalni diskurs, metafora nepristajanja na hegemonu pro\u0161lost i mnemoni\u010dka subverzija. I rad na se\u0107anju levice mo\u017ee se razlo\u017eiti na teoriju i praksu. Prva se pita \u010dega se i kako se\u0107ati, a druga kako delatno mobilisati pro\u0161lost levice. Teorijski napor isti\u010de iz svesti o potrebi pru\u017eanja orijentacije praksi u vremenu, dok prakti\u010dno htenje izvire iz ube\u0111enja da je mogu\u0107e ostvarenje po\u017eeljne vizije dru\u0161tva. Iako su oba motiva povezana nije te\u0161ko uo\u010diti da je sadr\u017eaj ove knjige na tragu prvog napora. Re\u010d je o odbijanju da se odustane.<\/p>\n
\nLevica nakon 1989: pora\u017eena i oslobo\u0111ena<\/h2>\n<\/blockquote>\n
U sredi\u0161tu promi\u0161ljanja va\u017ene pro\u0161losti je regulacija dru\u0161tvenog vremena. Dr\u017eave i ideologije upravljaju dru\u0161tvenim vremenom, sme\u0161taju sebe u pro\u0161lost i projektuju u budu\u0107nost, a katkad to \u010dine i personalizacijom vremena centriraju\u0107i ga oko li\u010dnosti (\u201ePre i posle Napoleona\u201c, \u201eI posle Tita \u2013 Tito\u201c). Dru\u0161tveno vreme nije neutralno kalendarsko razdoblje nego je kulturna konstrukcija \u010dije se deonice i strukture menjaju i koriste. Kada ne\u017eeljena pro\u0161lost u kolektivnom pam\u0107enju ugro\u017eava sada\u0161njicu ova se ignori\u0161e ili demonizuje. Kako je danas regulisano dru\u0161tveno vreme levice? Slu\u017ebena Kina pamti Mao Cedunga, Rusija znatno slabije Lenjina, a stanovnici biv\u0161e Jugoslavije jo\u0161 manje Tita. \u010cim je nestala vera u pro\u0161lu budu\u0107nost, u socijalizam kao svetski proces i u istorijsku nu\u017enost, oslobo\u0111en je i Marks pa se odmerenije procenjuje njegov nau\u010dni doprinos. U slu\u017ebenim socijalisti\u010dkim genealo\u0161kim parolama Marks-Engels-Lenjin-Tito (Bre\u017enjev ili Mao) imena klasika dugo su kanonizovana, harizmatizovana i politi\u010dki instrumentalizovana. Personalizovane faze slu\u017ebene pro\u0161losti socijalizma zgusnute u markantnim imenima pravdale su vlast zadnjeg imena u nizu. Nakon 1989. zadnje ime svuda je kriminalizovano, a prvo iz niza klasika dekanonizovano. Misao Karla Marksa postala je \u017eivlja. I\u0161\u010dezla su malaksala tuma\u010denja nemalaksalog Marksa. Ako je danas skrajnut, da li mu, kako je Ni\u010de za sebe govorio, pripada preksutra\u0161njica, jer se neki ra\u0111aju posthumno (Ni\u010de, 2011, 4). Nakon dekanonizacije i Tito je mogao biti odmerenije procenjivan. Ali svuda gde je i\u0161\u010dezlo slu\u017ebeno se\u0107anje levice oja\u010dane su neslu\u017ebena melanholija i nostalgija. Iste su danas manje delatne od antikomunisti\u010dkih institucionalizovanih identitetskih okvira se\u0107anja, nacionalnih i konfesionalnih, i globalizacijskog antitotalitarnog se\u0107anja koje EU postupno pretvara u pam\u0107enje. Revizija sistema vrednosti, kojima se procenjuju de\u0161avanja i procesi iz pro\u0161losti kao posledica izmena globalnog sklopa mo\u0107i, oblikuje hegemono se\u0107anje na levicu. Ne menja se samo markiranje zna\u010dajnog iz pro\u0161losti nego se menja i moralna procena istorijskih aktera iz pro\u0161losti. Komunisti su od heroja pretvoreni u kriminalce, a u neoliberalnoj politici se\u0107anja antikomunizam nije konkretni antistaljinizam ili antimaoizam ve\u0107 difuzna uop\u0161tena politika straha i op\u0161te simboli\u010dko protivljenje jednakosti (Dean). Iskazuje je globalizovana naddr\u017eavna antitotalitarna retorika koja pro\u017eima sva pravdanja kapitalizma od ekstremne desnice do socijaldemokratije. Komunizam vas spre\u010dava da budete bogati i slobodni. Re\u010dju, desnica daje, levica uzima (Dean). Antikomunizam je delotvoran u afektivnoj digitalnoj mre\u017ei op\u0161tenja kapitalizma gde informacije kru\u017ee mnogo br\u017ee i lak\u0161e nego op\u0161irne i slo\u017eene analize i gde korisnici radije \u010ditaju kratke slogane. Danas \u0161iroka javnost nema vremena za slo\u017eenija \u0161tiva i zato slogan \u201eNema besplatnog ru\u010dka\u201c zvu\u010di sa\u017eeto i samorazumljivo. Niko se ne pita o neravnopravnosti u proizvodnji, jer je to slo\u017eeniji problem. Osim toga, u Evropi je odbrana nacije va\u017ena funkcija antikomunizma koji obuhvata i otpor migrantima i manjinama. Antikomunizam poma\u017ee da se strukturi\u0161e politi\u010dko polje i defini\u0161e teren mogu\u0107nosti savremenog kapitalizma, da se propi\u0161e \u0161ta je mogu\u0107e, a \u0161ta je nemogu\u0107e i da se reguli\u0161e borba protiv nemogu\u0107eg (Dean). Antikomunizam je op\u0161ti ideolo\u0161ki i emotivni protivstav koji \u0161titi \u0161iroki sistem vrednosti kapitalizma: svojinu, porodicu, religiju i pravo. Komunizam je \u201enajdra\u017ei neprijatelj\u201c, a antikomunizam je diskurs isklju\u010divanja. Pa ipak, iako antikomunizam stvara fikciju da nema alternative kapitalizmu, ipak neposustalo isticanje opasnosti s leva jeste indirektno priznanje snage i osobeni nezaborav levice. Ve\u0107 strah koji \u0161iri desnica indirektno svedo\u010di o latentnim mogu\u0107nostima levice. I negativno se\u0107anje na komunizam jeste nezaborav levice.<\/p>\n
Mo\u0107 uvek revidira sistem vrednosti kojim istori\u010dari mere pro\u0161lo (Tucker), ali ovaj ideolo\u0161ki revizionizam treba razlikovati od nu\u017enih izmena pro\u0161losti koje su podstaknute novootkrivenim istorijskim \u010dinjenicama. Nije re\u010d samo o reviziji istorijski va\u017enog nego i o promeni kriterija za procenu va\u017enog. Izmi\u0161ljeno mo\u017ee postati va\u017eno, a dokazano neva\u017eno. U na\u0161em veku nije samo politi\u010dka ve\u0107 je i epistemolo\u0161ka klima druga\u010dija, ali ne u saznajnom pogledu nego u realnom idejno-ideolo\u0161kom odnosu snaga. Pobeda ima stotinu o\u010deva, poraz je siro\u010de. \u0160ta to zna\u010di? Ne samo arhibanalnu okolnost da se ve\u0107ina pridru\u017euje pobedniku i da odmah napu\u0161ta pora\u017eenog nego i to da je perspektiva pora\u017eenog uzdignutija od pogleda pobednika. Naime, baviti se antikapitalisti\u010dkom levicom u dobu kada je ova misao skrajnuta zna\u010di u ti\u0161ini izvan galame apologetskog konteksta hladnije ra\u0161\u010dlanjavati njene potencijale. Iako je danas antikapitalisti\u010dka levica li\u0161ena mo\u0107nog birokratizovanog pam\u0107enja, nije ni optere\u0107ena dekretiranim se\u0107anjem. To je njena aktuelna negativna dijalektika. U kom smislu? Samo je naizgled paradoksalna tvrdnja da je levica slobodnija nakon 1989. nego pre toga. Sartr je nakon rata pisao da \u201enikada nismo bili slobodni kao za vreme okupacije.\u201c Zato \u0161to su tada alternative budu\u0107nosti bile otvorene. Da nije do\u0161lo do preokreta na Isto\u010dnom frontu 1941\/42. istorija sveta bila bi druga\u010dija. Presudnije od bitaka na moru i u vazduhu, u kojima su kapitalisti\u010dke metropole branile svoje kolonije od fa\u0161izma, bile su borbe na \u0161irokim kopnenim frontovima u kojima se SSSR branio od okupatora. Dugo se nije pouzdano znalo da li \u0107e fa\u0161izam biti svladan ili \u0107e Hitler slaviti 70. ro\u0111endan. Nije bez razloga firer javno opominjao da nema\u010dki \u017eivotni prostor ne mo\u017ee osim njega niko drugi da osigura zato \u0161to se u budu\u0107nosti ne\u0107e javiti pojedinac koji od njega ima vi\u0161e autoriteta i poverenja nema\u010dkog naroda (Wildt). Pa ipak, uprkos enormnom poverenju vlastitog naroda i divljenju raznih inostranih konzervativnih obo\u017eavalaca, propao je fa\u0161isti\u010dki Hybris (ohola okrutnost), a napor da se svetsko vreme sabije u \u017eivot Austrijanca, verovatno najmo\u0107nijeg pojedinca XX veka, zavr\u0161en je samorazaranjem. Skalu podjednako neizvesnih alternativa u Drugom svetskom ratu nije sputavala birokratska teleologija. Ishod rata dugo je bio neizvestan, a time i sudbina levice. Ova neizvesnost je bila komponenta straha, ali i slobode, tj. otvorenosti budu\u0107nosti. Da li je danas manje neizvesnosti? Da li prostor slobode levici osigurava odsustvo nestale definitivne slike zacrtanog razvoja (vlastite teleologije) i to \u0161to se levica danas kre\u0107e u svetu nepredvidivih kontingentnih alternativa? Isto pitanje mo\u017ee se postaviti i druga\u010dije. Da li se potencijali ideja ne raspoznaju dovoljno jasno kada su u trendu zato \u0161to su zamagljeni mno\u0161tvom dividendi koje iz njihovog tuma\u010denja izvla\u010de ideolozi iz centralnih komiteta i marksisti\u010dkih centara? Stvari bi bile razumljivije da isto ne va\u017ei i za antikomunisti\u010dke kriti\u010dare. Britanski sovjetolozi nisu krajem osamdesetih godina mogli predvideti uru\u0161avanje socijalizma zato \u0161to su sami \u017eiveli od istra\u017eivanja komunizma. Stabilnost socijalizma osiguravala je va\u017enost i egzistenciju nekomunisti\u010dkih analiti\u010dara.<\/p>\n
Danas je situacija druga\u010dija. Baviti se mi\u0161lju koja nije segment hegemone epohalne svesti nije neproduktivni prkos duhu vremena, nego kori\u0161\u0107enje prednosti epistemolo\u0161ke distance. Iako je levica pretrpela veliki poraz jer je izgubila hegemoniju, situacija nije tragi\u010dna. Hegemone ideje se domi\u0161ljaju, skrajnute ideje se promi\u0161ljaju. Ideje pobednika pro\u017eete su samozaslepljuju\u0107im trijumfom, ideje pora\u017eenih mogu privu\u0107i pronicljivom melanholijom li\u0161enom razo\u010daranja. Pora\u017eeni li\u0161eni defetizma o\u0161trije uo\u010davaju zamagljavanje antagonizma, pobednici ne prime\u0107uju skriveni antagonizam. Prioritet kod ispitivanja potencijala nehegemonih ideja nije dru\u0161tvena nestabilnost ve\u0107 nepomirljivost grupnih interesa. Iako kod hegemone epohalne svesti ima mnogo kolebljivog i nestabilnog, nije svaka nestabilnost progresivna. To je samo ona iz \u010dijeg sukoba nastaje novo. Savremena anti-antagonisti\u010dka perspektiva istra\u017eiva\u010da koji su umre\u017eeni u razne projekte, pa moraju voditi ra\u010duna o vlastitoj teorijskoj i pojmovnoj korektnosti, jeste samozaslepljivanje. Pronicanje u dru\u0161tvenu realnost XXI veka sve do njenog nepomirljivog sloja tra\u017ei obnovu misli koja je bila zaokupljena istra\u017eivanjem antagonisti\u010dke ose dru\u0161tva. Drugim re\u010dima, treba na novi na\u010din teorijski i pojmovno urediti se\u0107anje na levicu.<\/p>\n
\nDuh vremena ili hegemona epohalna svest<\/h2>\n<\/blockquote>\n
Najpre se treba osloboditi zavodljivog, sve\u010danog i neupitnog tona neoliberalne pravne dr\u017eave kao krova demokratije. To zna\u010di problematizovati i izmeniti klju\u010dni pojam kako to \u010dini A. Badiju kada liberalnu demokratiju naziva kapitaloparlamentarizmom, re\u017eimom Jednoga, a ne mno\u0161tvenog (Badiju). Danas je samorazumljivi temelj demokratije finansiranje partija od privatnog kapitala i lobiranje (pridobijanje uticajnih pojedinaca i grupa novcem). Novac bogatih sve se vi\u0161e uliva u politi\u010dki sistem i pro\u017eima proceduru kapitalizma. Stidljivo lobiranje zamenilo je ponosno lobiranje (D. Suvin). Da samorazumljivost novca u politici nije prihva\u0107ena samo kao pre\u0107utna nego i kao otvorena su\u0161tina demokratije stvari bi bile manje ogoljene. Ista samorazumljivost ne bi se mogla ozna\u010diti kao hegemona da posredno i neposredno ne name\u0107e kriterije i dioptriju i levici kod regulisanja vlastite pro\u0161losti. Prestalo je \u010du\u0111enje oko toga za\u0161to je deo levice ustuknuo pred novom normalno\u0161\u0107u, a deo je istu otvoreno prihvatio. Zbog re\u010denog hegemone kriterije demokratije treba problematizovati. Ekonomsko-bankarski segment nije temelj pluralizma nego jednoumlja, ne demokratije siroma\u0161nog mno\u0161tva u Aristotelovom, Robespjerovom i Marksovom smislu ve\u0107 demokratije kapitala. Profitabilni krugovi osiguravaju podr\u0161ku glasa\u010da koji se samo naizgled slobodno opredeljuju. U sredi\u0161tu spektakla u parlamentu (javne debate) jeste zabava koja ne mobili\u0161e alternativu. Pluralisti\u010dki korumptivni kapitaloparlamentarizam nije republikanski jer ne brani mno\u0161tvo nego manjinu. Ali jeste mo\u0107an. Kao obrazac, kako se eufemisti\u010dki ka\u017ee, najmanje lo\u0161eg ure\u0111enja ve\u0107 trideset godina suvereno odre\u0111uje prostor rasprava o granicama demokratskog u pro\u0161losti i sada\u0161njici i kriminalizuje alternativu. Alternativa je totalitarna, zlo\u010dina\u010dka, od Robespjera do Kastra, a emancipacija levice redukovana je na tajnu policiju socijalizma. Mo\u0107ni nikome ne duguju istinu. Istinitost zavisi od prihvatljivosti koja se osigurava mo\u0107nim medijima. Iako u neoliberalizmu nema verbalnog delikta, postoji indirektna prinuda da se o pro\u0161losti govori hegemonim \u017eargonom mo\u0107nih. Zato je hegemona slika pro\u0161losti posredan, ali pouzdan pokazatelj karaktera aktuelne mo\u0107i. Ukoliko se\u0107anje nije politi\u010dki korektno, nema finansijske podr\u0161ke medijima ni raznim projektima. Prinuda se\u0107anja centrirana je oko slu\u017ebene slike pro\u0161losti koja komunizam prikazuje raznim horor naracijama. Antitotalitarna slika socijalizma je o\u010di\u0161\u0107ena pro\u0161lost pripremljena za ideolo\u0161ku upotrebu. Pam\u0107enje lagano prelazi u istoriju, ali pobedni\u010dku, \u010diji gusti filteri propu\u0161taju samo korisnu pro\u0161lost. Izmenjene su strukture relevantnosti. \u201eImperijalizam univerzalnog\u201c (Bensaid) danas ima oblik kosmopolitizma koji sve pretvara u robu i u profitabilnost i koji eksploati\u0161e nadu o svetu bez granica. Univerzalna proklamacija o ljudskim pravima nije utemeljena u realnoj jednakosti i solidarnosti nego je podvala globalizacije. Da li je to novi duh vremena? Duh vremena jeste neutralni pojam \u010diji je sadr\u017eaj sinergija neoliberalizma i nacionalizma uz progon socijalne istorije. To je fabrikovanje nove ekonomije preduzetni\u010dkih \u017eelja, kraj istorije, postmodernizam i prezentizam. Treba dodati da u pojmu duh vremena nema antagoniziranja ideologija, ali ga ima u pojmu hegemona epohalna svest. Shvatiti zna\u010di izra\u017eavati se kroz pojmove. Zato na samom po\u010detku treba pa\u017eljivo birati pojmove.<\/p>\n
Hegemona epohalna svest jeste vi\u0161eslojan pojam. Nije to samo preovla\u0111uju\u0107a vizija po\u017eeljnog dru\u0161tva koju u svakom dobu name\u0107u mo\u0107ni nego je ovaj pojam blizak pojmu zdravog razuma kom se Hegel\u00a0 podsmevao. Zdrav razum nije filozofija nego na\u010din mi\u0161ljenja jednog vremena u kom su sadr\u017eane sve predrasude tog vremena. Kao \u0161to je pre Kopernika bilo protiv zdravog razuma govoriti da se zemlja okre\u0107e (Lenjin), sli\u010dno danas zvu\u010di govor o ukidanju kapitalizma. Izra\u017eavati se izvan ove retorike zna\u010di li\u0161iti se dividendi koje se otvoreno ili latentno sti\u010du kada se domi\u0161lja duh vremena. Dividenda jeste pragmati\u010dna korist, ali je u misli o dru\u0161tvu svojevrstan balast. Optere\u0107uje naro\u010ditim dugom koji se mora vratiti poveriocu, \u201esponzoru\u201c, mo\u0107nom kreatoru hegemone epohalne svesti. Finansijeri istra\u017eivanja tra\u017ee prihvatanje politi\u010dki korektnog govora i hipoteza. Ko pla\u0107a taj propisuje vrednosti i rezultate istra\u017eivanja. Tome nasuprot, nemoderna tema uokvirena prognanim pojmovima nikome ne duguje pa se slobodnije istra\u017euje. Dividende nesvesno guraju tuma\u010de prohodne misli pragmatizmu. Hantington je in, Marks je out, Lenjin je out, Gidens je in. Antagonizam je out, identitet je in, pravna dr\u017eava je in, revolucija je out, itd. U trouglu bra\u0107a\u2013gra\u0111ani\u2013drugovi zadnji pojam je anahron. Zato su nacija i proceduralna demokratija tira\u017eniji od socijalne ekonomije. Re\u010dju, ka\u017ei mi koje pojmove koristi\u0161 pa \u0107u ti re\u0107i koliko si in. Upotreba prognanih pojmova u misli o dru\u0161tvu upozorava na latentno autoritarne ili totalitarne namere. Dividende naravno nisu samo materijalne nego i nematerijalne. Svaki moderni liberal je medijski prohodniji od nemodernog levi\u010dara. Ako levi\u010dar nije salonski nego otvoreno antikapitalisti\u010dki, otpisuje se kao prevazi\u0111en. Nasuprot aroganciji liberalnih i nacionalisti\u010dkih filistara treba biti produktivno i provokativno anahron. Ako je tr\u017ei\u0161te kriterij sposobnosti onda je antropolo\u0161ki optimizam naivnost koja levici \u010dini \u010dast. Nekonformizam manje \u0161kodi objektivnosti od apologije postoje\u0107eg.<\/p>\n
\nTranziciona pravda ili kultura se\u0107anja reprivatizacije<\/h2>\n<\/blockquote>\n
Naro\u010diti mehanizam nametanja se\u0107anja je tranziciona pravda, \u0161iroki i slo\u017eeni diskurs mo\u0107nih u globalizaciji. Tranziciona pravda, procesi pomirenja, poslekonfliktno pam\u0107enje, nacionalna i me\u0111unarodna ljudska prava zauzeli su prostor se\u0107anja. Sada\u0161njica finansijskog kapitalizma, informati\u010dka revolucija, internet i globalizacija apsorbovali su kategorije pro\u0161losti i budu\u0107nosti. Sada\u0161njica je postala vlastiti horizont, obzorje i osmatra\u010dnica, obnovljena sada\u0161njica (Hartog). Prezentizam je novi obrazac shvatanja linearnog vremena, izvan istorije i se\u0107anja. U sredi\u0161tu mu je neizmenljivo dru\u0161tveno vreme koje name\u0107u mo\u0107ni preko tranzicione pravde. Legalne okvire se\u0107anja kod tranzicijske pravde \u010dine konkurencija nacionalnih \u017ertvenih narativa i kriminalizacija levice.<\/p>\n
Tranziciona pravda je povezana s periodima politi\u010dkih promena i tra\u017ei suo\u010davanje s pogre\u0161nom praksom prethodnih represivnih re\u017eima. Institucionalizovana je u raznim oblicima pravnih tribunala i komisija za istinu u afri\u010dkim zemljama ili kao lustracija i suo\u010davanja s pro\u0161lo\u0161\u0107u u zemljama biv\u0161eg socijalizma (Spiegel). Zato \u0161to je ovde neoliberalna sada\u0161njica kriterij normalnosti, re\u010d je o politici s vremenom, ne samo s pro\u0161lo\u0161\u0107u. Tranziciona pravda je uvod u humanitarnu intervenciju. Kod tranzicione pravde nema samorefleksije. To je politika s pro\u0161lo\u0161\u0107u koju ja\u010de dr\u017eave name\u0107u slabijima, a sebe izuzimaju od me\u0111unarodnog ka\u017enjavanja vlastitih zlo\u010dina. Me\u0111utim, dok je slabije mogu\u0107e tranzicionom pravdom i sankcijama nagnati na to, mo\u0107ni ne priznaju ove mere. Tako su SAD uvele sankcije Ha\u0161kom tribunalu jer je ovaj sud pokrenuo istragu zlo\u010dina ameri\u010dke vojske u Avganistanu (Mitrinovi\u0107).<\/p>\n
Kao i sve drugo, tako je u hijerarhijskom svetskom poretku i dru\u0161tveno vreme nejednako i asimetri\u010dno regulisano. Po francuskom filozofu Vladimiru Jankelevi\u010du postoji nepovratno vreme (u kom je razlika izme\u0111u pro\u0161log i sada\u0161njeg jasna) i neizmenljivo vreme (u kom pro\u0161lo postoji u sada\u0161njici kao trauma) (cit. prema Spiegel). Stalno prisutna pro\u0161lost prizivana od komisija za istinu ili raznih rezolucija Evropskog parlamenta zamagljuje razliku pro\u0161losti i sada\u0161njice kao odvojenih entiteta (Spiegel). Ovo nastojanje se razlikuje od onoga \u0161to je tra\u017eio Nelson Mandela\u2013pomirenje, zaborav i novi po\u010detak. Tome nasuprot, neizmenljiva pro\u0161lost tra\u017ei drugo, korisnu traumu. U regionu ne posustaje gra\u0111anski rat se\u0107anja i nadmetanje oko nacionalnih trauma (Srebrenica, Vukovar, Jasenovac) unutar neizmenljivog vremena. Vladaju\u0107i nacionalizmi strepe od inferiornog ontolo\u0161kog statusa mrtve pro\u0161losti, obnavljaju nepovratno vreme i ne dozvoljavaju pro\u0161losti da pro\u0111e. Na delu je osobena politizacija vremena u kojoj se ne dozvoljava smrt pro\u0161losti po obrascu lekovitog zaborava koji su tra\u017eili Ralf Emerson, Marks i Ni\u010de. Naprotiv, tranziciona pravda jeste nova vrsta kolektivog se\u0107anja, smi\u0161ljena politi\u010dka strategija unutar arene zakav\u017eenih pro\u0161losti (Isto, 170), slo\u017eeni kulturni proces proizvodnje i potro\u0161nje u \u010dijem je sredi\u0161tu neizmenljivo dru\u0161tveno vreme u kom je zaborav rezervisan za kolonijalizam. Zaboravljena pro\u0161lost imperijalizma jeste naro\u010dito osmi\u0161ljeno nede\u0161avanje ili monumentalizovano podjarmljivanje. Ru\u0161enje spomenika rasisti\u010dkim politi\u010darima u SAD i Evropi 2020. godine jeste buntovni, a ne revolucionarni poku\u0161aj nezaborava kolonijalizma zato \u0161to se ova slavna mesta se\u0107anja ne napadaju kao mnemotehni\u010dke poluge reprodukcije kapitalizma. Pa ipak, novi eksplozivni masovni protesti podvla\u0161\u0107enih u tra\u017eenju me\u0111urasne pravde suprotni su institucionalizovanoj tranzicionoj pravdi koja kod nametanja novog se\u0107anja u slu\u017ebi pomirenja tra\u017ei zaborav podjarmljivanja.<\/p>\n
Cilj tranzicione pravde je ubla\u017eavanje nacionalnih sukoba koji remete pokretljivost globalizovanog kapitalizma. Podvla\u0161\u0107eni i pora\u017eeni nemaju socijalnog oslonca u pro\u0161losti uokvirenoj pojmovima tranzicione pravde koja osigurava mir kapitalu. U magli nove pojmovne manipulacije prognane antikapitalisti\u010dke pojmove levice potisnuo je slo\u017eeni diskurs tranzicije. U sredi\u0161tu novog manipulativnog pravdanja neokolonijalnog nasilja jeste borba protiv terorizma i totalitarizma koja se pravda kao odbrana od tu\u0111eg nasilja. Bez upotrebe pro\u0161losti isto je nemogu\u0107e. Kod pravdanja smisla i sadr\u017eaja demokratske tranzicije iz totalitarizma (od Afrike i Kambod\u017ee do Balkana) toleri\u0161u se gra\u0111anski ratovi se\u0107anja oko pro\u0161losti u kojima ne presu\u0111uju samostalni gra\u0111ani nego neoliberalni antitotalitarni eksperti za pomirenje koje finansiraju velike sile. Naravno, nigde nema me\u0111unacionalnog pomirenja bez pravdanja kapitalizma. Kod ovog zadnjeg tranziciona pravda ne spori se kao tajkunska plja\u010dka, nego kao pravedna reprivatizacija. Standardizacija narativa pam\u0107enja prati standardizaciju privatizacije. Politika se\u0107anja sledi reprivatizaciju. Sukobi oko pro\u0161losti nisu klasno neutralni: privatizaciju osigurava rehabilitacija antikomunisti\u010dkih grupa iz pro\u0161losti. \u010cetnici, kvislinzi, domobrani i nacionalni antikomunisti su mnemotehni\u010dki dekor privatizacije. Krsne slave tajkuna su odbrana od sindikata. Elite preko dr\u017eave reguli\u0161u narative i njihov viktimolo\u0161ki kapacitet u skladu s vlastitim potrebama. Pravo na istinu, pravdu i od\u0161tetu su u tranzicionoj pravdi rastegljive politi\u010dke formulacije koje se obilno oslanjaju na upotrebu pro\u0161losti. Nacionalizovana imovina vra\u0107a se raznim \u201evrlim\u201c preduzetnicima koji su je \u010desto \u0161pekulantski stekli pre socijalizma, a sve uz \u201etajkunski Alchajmer\u201c\u2013na\u010din sticanja nije va\u017ean. Malo je li\u0161iti komuniste statusa \u017ertve, treba ih kriminalizovati kao d\u017eelate. Nezaposleni i pora\u017eeni nemaju snage za otpor niti za sli\u010dan kapacitet pam\u0107enja jer su prekarizovani i odozgo dezorganizovani. Pobeda u gra\u0111anskom ratu se\u0107anja va\u017ena je za osiguranje pobede na klasnom frontu. Zrenjanin treba preimenovati u Petrograd kao \u0161to je Lenjingrad preimenovan u Sankt Peterburg. Memorijalizacija osigurava kulturnu hegemoniju na naro\u010dit na\u010din. Monopol nad \u017ertvama iz pro\u0161losti posreduje i osigurava aktuelni monopol u proizvodnji. Tranziciona pravda propisuje pam\u0107enje za promene. U izmontiranoj pro\u0161losti nije re\u010d o otkrivanju ranije skrivane pro\u0161losti nego o moralizaciji neoliberalizma preko traumatizacije iskustvom komunizma. Nova medijski posredovana pro\u0161lost nije otvorena niti polemi\u010dki prikazana u skali razli\u010ditih tuma\u010denja, ve\u0107 je zatvorena i isklju\u010diva. Va\u017ean demokratski dekor tranzicijske pravde su prava neekonomskih manjina unutar kapitalizma koja zamagljuju nepravdu u proizvodnji. Ako je Berlinski zid bio ikona hladnog rata i socijalna granica dva sveta, dana\u0161nja globalizacijska erozija me\u0111udr\u017eavnih zidova je samo naizgled pokretljivost. Iza nje se kriju nove krute socijalne podele: doma\u0107i i migranti, stalno i privremeno zaposleni, imperijalne i podvla\u0161\u0107ene dr\u017eave i nacije. Horizontalna pokretljivost li\u0161ena je vertikalne, a ljudska prava su u slu\u017ebi neokolonijalizma. Kako je priznao ameri\u010dki istori\u010dar Artur \u0160lezind\u017eer ljudska prava su zamenila samoopredeljenje kao vrhovnu vrednost ameri\u010dke spoljne politike (cit. prema \u010comskom) i postala nova transcedentna oru\u0111a liberalnog intervencionizma. Novu pokretljivost moralizuje tranziciona pravda nametanjem kulture se\u0107anja mo\u0107nih. Deo je \u0161ireg procesa tranzicije uma, reorganizacije pro\u0161losti i budu\u0107nosti i promene opredeljenja humanisti\u010dke inteligencije, sna\u017enog zaokreta udesno na razme\u0111i dve ere i dve opre\u010dne hegemone epohalne svesti.<\/p>\n
\nPozitivisti i antagonisti<\/h2>\n<\/blockquote>\n
Vreme \u0107e pokazati da li je tranzicija nova epoha u zamahu svojih procesa ili je me\u0111uvreme koje mo\u017ee jo\u0161 vi\u0161e oti\u0107i udesno. Kod ure\u0111enja vlastitog se\u0107anja levica treba da izbegava prilago\u0111avanje \u201edemokratskim\u201c zamkama tranzicione pravde. U dubljem epistemolo\u0161kom pogledu svaki pozitivizam je hazardniji od neprilago\u0111enog se\u0107anja. Pripadnici pozitivisti\u010dkog istorizma su, po pravilu, uz pobednika (ju\u010de titoisti, danas neoliberali ili nacionalisti) i zaslepljeni naro\u010ditom vrstom teleologije koja sme\u0161ta antikapitalisti\u010dku levicu u mrtvu pro\u0161lost. Li\u0161eni teorije \u201edoga\u0111ajci\u201c nemaju problema s dosledno\u0161\u0107u. Montiraju pro\u0161lost aktuelnim tira\u017enim sadr\u017eajima. Istra\u017eiva\u010di, pak, koji pola\u017ee od antagonisti\u010dke vizije dr\u017ee da dana\u0161nja neaktuelna pro\u0161lost, \u010dak i kada je u mnogim segmentima pora\u017eena, ne mora biti mrtva. Grubo re\u010deno, na jednoj strani su pozitivisti za koje je levica zanimljiva samo kao mrtvi muzejski eksponat, a na drugoj antagonisti za koje pro\u0161lost nije mrtva. Socijalni antagonizam (nepomirljivost klasnih interesa) vi\u0161e nije toliko zanimljiv kao pogon istorije iako je bio \u201ekomandno mesto\u201c revolucionarnog ubrzanja istorije. Antagonisti\u010dka dinamika mora imati viziju. U suprotnom ostaje avanturisti\u010dki poziv na sukob. Danas je socijalni antagonizam nedovoljno pro\u017eet novom razvijenom antikapitalisti\u010dkom vizijom, pa ga je i stoga potisnula nepomirljivost nacionalnih interesa. U \u017ei\u017ei su suprotnosti druge vrste koje osiguravaju neprogresivnu nestabilnost: nacionalne, verske, proceduralne. Klasne nisu. Istovremeno su to ideje koje se vra\u0107aju duboko u pro\u0161lost, ali ne u minula klasno podeljena doba nego u zlatno doba neantagonisti\u010dke unutarnacionalne ili verske homogenosti i jedinstva u krvi i veri. Danas je hegemona\u00a0 pro\u0161lost koja isti\u010de nacionalnu homogenost. Na \u010delu protestnih litija su popovi, a ne radni\u010dki tribuni. Popovi ne antagonizuju nego homogenizuju naciju. Klasa je mrtva, nacija i vera \u017eive. Nacionalno svesni menad\u017eeri i estradni umetnici krste se levom i desnom. Sve ovo spada u \u017eanr \u201eposmrtnih govora nad odrom levice\u201c. Sindikata na periferiji kapitalizma nema. Stvoren je novi savez u pluralnoj mre\u017ei novih neklasnih identiteta. Anga\u017eman u novom mno\u0161tvu je druga\u010diji, savremeniji iako je u su\u0161tini pro\u017eet starim vrednostima. Nove su rodne i seksualne manjine \u010dija emancipacija je pokazatelj evropske represivne tolerancije XXI veka. To su manjine koje ne ugro\u017eavaju temelj kapitalizma i ne pitaju se o privrednoj demokratiji nego o identitetskoj toleranciji. Novi pluralizam vrednosti i identiteta uokviren je represivnom tolerancijom.<\/p>\n
Mo\u017ee li unutar novog mno\u0161tva antikapitalisti\u010dki anga\u017eman na\u0107i oslonac? Te\u0161ko. Ali mo\u017ee u \u201enemodernom\u201c skrajnutom delu antikapitalisti\u010dke levice na tragu potisnutih, ali ne i izgubljenih ideala, koji upravo zato \u0161to su potisnuti jesu danas dovoljno izvan stvari da ih sama stvar ne zamagljuje: danas nema graje ni nadmetanja oko toga ko pravilno tuma\u010di Marksa. Plodni mir u \u010ditanju skrajnutog Marksa osigurava jasnije uo\u010davanje njegovih potencijala nego doba kada je Marks bio biblija divizija de\u017eurnih marksista. Lenjin je jo\u0161 bolji primer jer nije potisnut nego kriminalizovan. Danas \u010ditati Lenjina zna\u010di pratiti misao koja je antiteza teleologiji neoliberalne sada\u0161njice. Dakle, nije antiteza pre\u0107utana nego subverzivna misao u kojoj sada\u0161njica raspoznaje opasnu vlastitu negaciju. Lenjin je negacija surove sve\u010danosti neoliberalne procedure, pa je stoga kriminalizovan. Ontologija kapitalisti\u010dkog realizma jeste demokratski materijalizam, procedura li\u0161ena ideje da akcija mo\u017ee ru\u0161iti tradiciju u nastojanju da izgradi humaniju budu\u0107nost (Badiju). Izmenjen je i odnos normalnog i patolo\u0161kog, legalnog i kriminalnog. Za neoliberale nije gre\u0161ka u sistemu ve\u0107 u delovima koji ga blamiraju (\u0161pekulanti, tajkuni, ali nikada kapitalisti kao takvi). Ne mo\u017ee biti patolo\u0161ka struktura nego to mogu biti samo elementi koji ne igraju odgovaraju\u0107u ulogu u njoj. Za neomarksiste je pak kapitalisti\u010dka struktura neljudska i patolo\u0161ka, a pomenuta devijantna pona\u0161anja nekog elementa jesu simptom njegove normalnosti, tj. ne pokazuju gre\u0161ku dela u valjanoj strukturi nego pogre\u0161nu strukturu koja sebe ne opa\u017ea kao pogre\u0161nu.<\/p>\n
U delatnom pogledu kulture se\u0107anja levice i desnice su aktivni sukobljeni diskursi, va\u017ene komponente klasnih i nacionalnih sukoba. Iako su danas na delu dva aktivna, ali po snazi asimetri\u010dna diskursa, u njima su uo\u010dljive dve razli\u010dite strukture temporalnosti, dva opre\u010dna vi\u0111enja istorijskog determinizma i dve razli\u010dite upotrebe pro\u0161losti. Menad\u017ement se\u0107anja selektivnom pro\u0161lo\u0161\u0107u reprodukuje svet kakav postoji, manifest se\u0107anja tra\u017ei delatna upori\u0161ta u pro\u0161losti da bi menjao svet. Nije samo Marks na antifatalisti\u010dkom i antipozitivisti\u010dkom praxisu prometejskog i faustovskog tipa gradio vlastitu kronozofiju nego i brojni prosvetiteljski filozofi. Razli\u010dita je uloga se\u0107anja kod filozofije istorije koja je sova Minerva koja izle\u0107e tek kada padne no\u0107 (Hegel) od one filozofije koja je shva\u0107ena kao \u201epetao koji najavljuje nova svitanja\u201c (\u017d. Mi\u0161le). Re\u010d je o razlici izme\u0111u spekulativne filozofije i filozofije prakse, mrtve i \u017eive pro\u0161losti, muzejskog ili delatnog se\u0107anja. Istorija koja je vi\u0161e od znanja o pro\u0161lom vidi dalje od haosa de\u0161avanja ukoliko u pro\u0161lom uo\u010di klicu budu\u0107eg koje je druga\u010dije od sada\u0161njice. Prosto re\u010deno, ni danas nije manje aktuelna opomena \u201eobjasniti ili menjati svet\u201c. Menjati ne zna\u010di ispraviti nego je to naro\u010dita dijalekti\u010dka negacija koja u Hegelovom i Marksovom smislu zna\u010di ukidati, tj. istovremeno prevazi\u0107i staro i pogre\u0161no, o\u010duvati istinsko i ista\u0107i novo. Zato je i danas \u010din \u201epredradnik istorije\u201c (Hegel), a revolucija nije uvek istorijska avantura nego je i ubrzavalac vremena koje ko\u010de teorije o kraju istorije. Od 1989. ubrzanje vremena jeste tehni\u010dko (digitalizacija i globalizacija), ali je vreme usporeno u socijalnom pogledu (nesigurnost zaposlenja i rast socijalnih razlika). Danas je malo racionalnog u stvarnom. U naizgled racionalnom treba otkrivati iracionalno: profitabilnost skriva eksploataciju, procedura nasilje, a neoliberalna teleologija sudbinu. Manifest se\u0107anja levice treba da objavi kraj kraju istorije.<\/p>\n
Lako je pojmljivo da svaka mo\u0107 temelji vlastitu budu\u0107nost na progonu ne\u017eeljene pro\u0161losti i da kroji optimisti\u010dke teleolo\u0161ke narative. Slom evropskog socijalizma proterao je levicu u pro\u0161lost, pa su istra\u017eivanja nostalgi\u010dnih se\u0107anja na socijalizam\u00a0 svojevrsni nau\u010dni testovi \u010dvrstine kapitalizma. Mo\u0107ne istra\u017eiva\u010dke ustanove na Zapadu, koje su se ranije bavile sukobima unutar realnog socijalizma, danas se bave istra\u017eivanjem pasivne \u010de\u017enje za socijalizmom. Dalje, proboj konstruktivizma kao teorije saznanja postmoderne ustoli\u010dio je subjektivno se\u0107anje kao aktivni izvor smisla ravnopravan onom koji su ranije nametale velike istorijske pri\u010de. Nove generacije na novi na\u010din osmi\u0161ljavaju pro\u0161lost, a menjaju se i o\u010dekivanja od budu\u0107nosti, \u0161to uti\u010de na novu selekciju zna\u010dajne pro\u0161losti. Se\u0107anje nu\u017eno menjaju nadodati sadr\u017eaji novog iskustva. U svakom dobu sapostoje pojedina\u010dna \u017eivotna vremena, generacijska vremena i slu\u017ebeno propisana istorijska vremena. Ova vremena se pro\u017eimaju i stvaraju nove hegemone politi\u010dki korektne zajednice se\u0107anja. Nepro\u017eivljeno te\u017ee stvara zajednicu se\u0107anja od zajedni\u010dki pro\u017eivljenih doga\u0111aja i trauma. Manje je \u017eivih svedoka koji se se\u0107aju Titove smrti od onih koji se se\u0107aju bombardovanja SR Jugoslavije 1999. Pam\u0107enje socijalizma sve je vi\u0161e posredno kulturno, a sve manje neposredno komunikacijsko. Za nekoliko decenija vi\u0161e ne\u0107e biti \u017eivih svedoka socijalizma, pa \u0107e biti potrebno i se\u0107anje levice modifikovati i prilago\u0111avati onima koji ga nemaju u li\u010dnom iskustvu. Generacijsko se\u0107anje je va\u017ean okvir prerade iskustva. Razlikuju se se\u0107anja i redukcije slo\u017eenosti pro\u0161losti kod starosnih kohorti s razli\u010ditim iskustvima i o\u010dekivanjima. I ranije su razne generacije levice negovale razli\u010dita se\u0107anja na vlastitu pro\u0161lost. U zavisnosti od iskustva i od uspeha levice u svetu opstajala su optimisti\u010dka i defetisti\u010dka, melanholi\u010dna i nostalgi\u010dna, hegemona ili manjinska se\u0107anja. U sredi\u0161tu raznovrsnih kolektivnih se\u0107anja nisu bile samo emocije nego i razne aktuelne vrednosti centrirane oko antikapitalizma: socijalna pravda, antiimperijalizam i antikolonijalizam, antifa\u0161izam ili antinacionalizam. Okviri se\u0107anja su tako\u0111e bili razli\u010diti: klasna svest, partijska ideologija, vr\u0161nja\u010dke ili porodi\u010dne zajednice se\u0107anja, spomenici i muzeji.<\/p>\n
\nDijalektika menad\u017ementa i manifesta se\u0107anja<\/h2>\n<\/blockquote>\n
Pam\u0107enje socijalizma danas je naj\u010de\u0161\u0107e zamrznuto u antitotalitarnom narativu ili u zaboravu menad\u017eerskog diskursa. Koje grupe ga mogu \u201eotopiti\u201c i oja\u010dati zanimanje za pro\u0161lu nekapitalisti\u010dku praksu? Da li \u0107e budu\u0107nost stvoriti novu odr\u017eivu pro\u0161lost levice kada oslabi nedoga\u0111ajni neoliberalni milenijarizam koji toleri\u0161e linearno nacionalno vreme? Te\u0161ko je verovati da \u0107e se ovaj uru\u0161iti. Treba ga ru\u0161iti. Kako? Umesto ponavljanja i hipostaziranja vlastitog poraza treba raditi na nespektakularnoj strukturnoj slici kapitalizma koji je, li\u0161en opasnosti sleva, sve vi\u0161e konfliktan i destruktivan. Bremenit je nazadnim desni\u010darskim ekstremizmom, ne nosi novo u sebi. Samo pronicljiva i o\u0161tra kritika potencijala neoliberalizma aktuelizuje posredno i neposredno levicu, a time i njenu pro\u0161lost i se\u0107anja. Li\u0161en ove kritike poraz levice mo\u017ee kroz se\u0107anja pro\u017eeta nostalgijom, razo\u010daranjem i melanholijom postati skoro muzejska i pateti\u010dna melodramska formula, pa \u010dak i neuroza. Otuda, socijalnopsiholo\u0161ki re\u010deno, deo rada na se\u0107anju jeste terapija protiv klasi\u010dnog vi\u0111enja poraza koji pasivizira.<\/p>\n
Iako je levica okrenuta ka budu\u0107nosti, nije li\u0161ena se\u0107anja koje nije uvek tamnica novih projekata. Uprkos raznim delatnim kriminalizacijama levice, s jedne, i pasivnim romantizacijama socijalizma s druge strane, nije svako se\u0107anje levice nedelatno. Pre svega, ve\u0107 samo se\u0107anje levice na minuli socijalizam spre\u010dava vanvremenu normalizaciju kapitalizma. Da evropski socijalizam nije bio realnost, kapitalizam bi bio jedino mogu\u0107i novovekovni oblik organizacije proizvodnje dru\u0161tvenog \u017eivota. Ne bi se mogao prikazivati samo kao danas jedino mogu\u0107i poredak, nego bi mogao pretendovati i na istorijsku bezalternativnost. Imao bi puku teorijsku antitezu u marksizmu, ali ne i realnu istorijsku alternativu. Ali nije tako. Po\u0161to se ne\u0161to iz teorije antikapitalizma pokazalo mogu\u0107im, ve\u0107 samim tim i pominjanje realnog nekapitalisti\u010dkog poretka socijalizma li\u0161ava kapitalizam istorijske bezalternativnosti u vremenu i prostoru. Naravno da je golo podse\u0107anje na realnu pro\u0161lost druga\u010dije od teorijskog upozoravanja na mogu\u0107nost druga\u010dijeg. Se\u0107anje na socijalizam jeste podse\u0107anje kapitalizma na opasnost koja nije samo fiktivna. Ali nije svako se\u0107anje delatno. Operativno se\u0107anje levice mora voditi ra\u010duna o aktiviranju raznih antikapitalisti\u010dkih sadr\u017eaja iz pro\u0161losti: kada aktivirati nemogu\u0107u utopiju, a kada se\u0107anje na mogu\u0107u realnu socijalnu dr\u017eavu. Neiskori\u0161\u0107eni izazovi nezaborava pro\u0161losti antikapitalizma su razli\u010diti. Danas bi se trebalo zapitati da li je dovoljno iskori\u0161\u0107en izazov neoliberalne mainstream politi\u010dke utopije usidrene u strukturnoj korupciji neograni\u010denog globalizovanog tr\u017ei\u0161ta.<\/p>\n
Poslekomunisti\u010dke faze se\u0107anja levice nisu nevidljive. Kao i uvek prvo je stigla zbunjenost i kriza, zatim melanholi\u010dna pometenost, a tek nakon toga refleksija. Levica se lagano uklju\u010duje u globalni rat se\u0107anja s desnicom. Mo\u017ee li antitotalitarni menad\u017ement se\u0107anja EU podsta\u0107i refleksiju levice? Drugim re\u010dima, nije li neposustala energija kriminalizacije levice podsticajna za kritiku kapitalizma i za novo bu\u0111enje se\u0107anja levice? Agresivna pravdanja neoliberalizma trebalo bi da podstaknu energiju antikapitalizma. Ekonomija nacionalizma tra\u017ei reakciju internacionalizma, a u neizvesnosti i kontingentnosti reakcije levice le\u017ei tako\u0111e deo otpora. Neograni\u010dena ekspanzija tr\u017ei\u0161ta dijalekti\u010dki stvara reakciju, najpre idejnu, a zatim prakti\u010dnu. Revizionisti\u010dki zaborav zlo\u010dina kapitalizma ja\u010da se\u0107anje levice. Akcija stvara reakciju. Istorija slavne gra\u0111anske demokratije tra\u017ei kontraistoriju pora\u017eenih i zaboravljenih. Verovatno bi samorefleksivni kolonijalizam, koga naravno nema, u\u010dinio manje upadljivim antikapitalizam. Ne podsti\u010de li po obrascu \u201e\u0161to gore to bolje\u201c ekstremni neoliberalizam obnovu levice? Mo\u017ee li antitotalitarni menad\u017ement EU biti korisna provokacija antikapitalizma? Ako je kriminalizacija socijalizma delatna, mo\u017ee li biti aktivno i kontrase\u0107anje levice? Ako je kolaps svakog sistema povezan sa slabljenjem njegovih osigura\u010da iz pro\u0161losti, onda ne treba pasivno i\u0161\u010dekivati sudbinu kapitalizma nego na nju valja uticati i kontrapam\u0107enjem levice. \u010carke u se\u0107anju kojima danas defanzivno pribegava pora\u017eena levica treba pretvarati u bitke oko pro\u0161losti. Oslobo\u0111ena vlastitog partijsko-birokratskog mnemotehni\u010dkog menad\u017ementa (dekretirane pro\u0161losti) levica mo\u017ee slobodnije da odgovara hegemonom antikomunisti\u010dkom pam\u0107enju. Poja\u010dani antikomunizam li\u0161ava levicu melanholi\u010dnog \u0107utanja, goni je na tra\u017eenje nove argumentacije i na promi\u0161ljeniji odnos prema vlastitoj pro\u0161losti. Sve u svemu i antikomunizam mo\u017ee biti produktivni izazov. Iako energija koja stvara nejednakosti ne stvara spontano i materijalnu ravnote\u017eu sila nego samo izaziva odgovor, ovaj izazov treba iskoristiti. Dijalekti\u010dki re\u010deno, ako je konstruktivni oponent koristan, mo\u017ee li menad\u017ement se\u0107anja EU izo\u0161triti manifest se\u0107anja levice? Deo odgovora treba da pru\u017ei ovo istra\u017eivanje.<\/p>\n