{"id":325217,"date":"2021-08-10T06:39:22","date_gmt":"2021-08-10T04:39:22","guid":{"rendered":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=325217"},"modified":"2021-08-10T06:39:22","modified_gmt":"2021-08-10T04:39:22","slug":"sedma-jugoslovenska-republika","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2021\/08\/10\/sedma-jugoslovenska-republika\/","title":{"rendered":"Sedma jugoslovenska republika?"},"content":{"rendered":"
\n

Autor: Vuk Vukovi\u0107<\/strong>

\n

U nastavku dosjea o obljetnici raspada Jugoslavije vra\u0107amo se na njen sam po\u010detak. Vuk Vukovi\u0107 nas vodi u neposredno pora\u0107e i tada\u0161nje odnose Jugoslavije i Albanije s ciljem osvje\u017eavanja politi\u010dke imaginacije.<\/p>\n

Vuka\u0161in Markovi\u0107, crnogorski revolucionar, komesar divizije u Crvenoj armiji i jedan od osniva\u010da i predsednika Jugoslovenske komunisti\u010dke grupe pri Ruskoj komunisti\u010dkoj partiji (bolj\u0161evika), koja \u0107e kasnije biti jezgro formiranja SRPJ\/KPJ, vratio se u Kraljevinu SHS 1921. sa namerom da podigne ustanak i proglasi sovjetsku Crnu Goru. Politika<\/em> u avgustu mesecu te godine o njegovom drskom dr\u017eanju pred policijom izve\u0161tava u \u010dlanku pod naslovom \u201cJedan manijak\u201d. Ne miruju ni vlasti: u sumrak jednog septembarskog dana, jugoslovenski \u017eandarmi opkoljavaju seosku ku\u0107u u kojoj se krio Markovi\u0107. Na poziv da se preda, ovaj jugoslovenski Korto Malteze1<\/a> odgovorio je pu\u0161\u010danom paljbom i uspeo da probije obru\u010d sa jo\u0161 dva-tri saborca.<\/p>\n

Naredne \u010detiri godine, koliko provodi kao pravi odmetnik, uspeva da okupi nekoliko desetina ustanika s kojima propagira komunisti\u010dke ideje, pi\u0161e narodne pesme koje nailaze na topao prijem i uti\u010de na mla\u0111u generaciju crnogorskih komunista. Po smirivanju revolucionarnih tenzija u Kraljevini i odumiranju delatnosti komitskih \u010deta u Crnoj Gori, Markovi\u0107 krajem 1923. godine be\u017ei na crnogorsko-albansku granicu, koja je u to vreme bila \u201cni\u010dija zemlja\u201d jer na nju nije zalazila nikakva policija. Markovi\u0107 je prona\u0161ao uto\u010di\u0161e kod albanskih porodica, \u201ckraji\u0161nika\u201d pod oru\u017ejem, gde je proveo \u010ditavu zimu, da bi se na kraju pobratimio sa Bajramom Curijem, jednim od predvodnika albanskog pokreta za nezavisnost u njegovoj kasnoj fazi i, u to vreme, najtra\u017eenijim albanskim odmetnikom s obe strane granice.<\/p>\n

\n

Oru\u017eano bratstvo<\/h2>\n<\/blockquote>\n

Ova epizoda u \u017eivotu jedne od naj\u017eivopisnijih li\u010dnosti jugoslovenskog komunisti\u010dkog pokreta dobar je u uvod u temu koja je umnogome opredelila razvoj i sudbinu socijalisti\u010dke Jugoslavije: njene odnose sa Albancima, Albanijom i (zakasnelim) pokretom za albansko nacionalno bu\u0111enje i oslobo\u0111enje. Poroznost jugoslovensko-albanske granice, o\u010digledna u vreme Markovi\u0107evih aktivnosti, figurira\u0107e i kasnije kao olak\u0161avaju\u0107a okolnost u uspostavljanju zajedni\u010dkog jugoslovensko-albanskog narodnooslobodila\u010dkog pokreta, a isprepletanost procesa nacionalnog oslobo\u0111enja na Balkanu diktira\u0107e oblike, protivre\u010dnosti i izazove \u010dvr\u0161\u0107e jugoslovensko-albanske saradnje tokom i posle Drugog svetskog rata. Sa druge strane, monarhisti\u010dke vlasti, koje su podjednako gonile kako Markovi\u0107a i druge komunisti\u010dke revolucionare, tako i albanske nacionalne prvake, rado su zaboravljale etni\u010dke razmirice i sopstvenu rasisti\u010dku antialbansku propagandu u korist odr\u017eanja ancien r\u00e9gime<\/em> s obe strane Skadarskog jezera. Posle pada reakcionarnog, feudalnog re\u017eima kralja Zogua 1924. i uspostavljanja demokratske vlade pod vo\u0111stvom pravoslavnog episkopa Fana Nolija, koja je priznala SSSR, Kraljevina SHS je Zoguu pru\u017eila uto\u010di\u0161te u Beogradu<\/a> i pomogla ga u naporima da se vrati na vlast u Tirani (Tako Miroslav Krle\u017ea, s njemu svojstvenom o\u0161trinom i ironijom, u eseju \u201cBalkanske impresije\u201d o tome zapisuje: \u201cI tako prisustvujemo danas prizoru punom temeljnog protuslovlja, da industrijalna i imperijalisti\u010dka Italija podupire skipetarsku raju, a Beograd, centar balkanske selja\u010dke zemlje, u svome talasu reakcionarnog ludila, stavlja se na stranu skipetarskih begova\u2026 U primorju treba podr\u017eavati feudalni sistem Ahmed-bega Zogua, da sprije\u010di da se gor\u0161taci ne primaknu moru i ne civiliziraju, a onda, na na\u0161oj ju\u017enoj granici, potra\u017ee li normalan odu\u0161ak, treba ih pobiti mitraljezima, a mi \u0107emo imati slobodan izlaz za Skadar i na more!\u201d)) . Po restauraciji Zoguovog re\u017eima, albanskom politikom i privredom sve je vi\u0161e dominirala fa\u0161isti\u010dka Italija, \u0161to je uobli\u010dilo i neposredni kontekst dva tesno povezana procesa krajem tridesetih i po\u010detkom \u010detrdesetih: formiranja Komunisti\u010dke partije Albanije i saradnje sa jugoslovenskim komunistima.<\/p>\n

U prilog va\u017enosti \u201calbanskog pitanja\u201d za sudbinu Balkanskog poluostrva, ne samo u smislu ubrzanja raspada socijalisti\u010dke Jugoslavije (o \u010demu je ve\u0107 bilo re\u010di u okviru ovoga dosijea<\/a>), govore i poku\u0161aji te\u0161njeg ekonomskog povezivanja Srbije, Makedonije i Albanije \u2013 dodu\u0161e na osnovici slobodne trgovine i kretanja kapitala, rob\u00e2 i ljudi \u2013 prvo u obliku \u201cmini \u0160engena\u201d, a od nedavno i pod firmom \u201cOtvorenog Balkana\u201d. Kao i u slu\u010daju ekonomske integracije Jugoslavije i Albanije posle 1945, a zapravo i bilo koje dve dr\u017eavne tvorevine, i ovde se postavlja isto pitanje: da li je u pitanju win-win<\/em> scenario ili jo\u0161 jedan poku\u0161aj ne\u010dije hegemonizacije? Razlika je samo u tome \u0161to je Albanija u posleratnom periodu zamalo postala sedma jugoslovenska republika. Kako je do\u0161lo do toga?<\/p>\n

Do 1937. godine u Albaniji nije postojao organizovani komunisti\u010dki pokret. Re\u010dima Vladimira Dedijera, koji je 1949. objavio studiju \u201cJugoslovensko-albanski odnosi (1939-1948)\u201d, \u201cvladao je uski duh sekta\u0161tva, oportunizma i lokalizma\u201d. U skladu sa uputstvima Kominterne da se u Albaniji raspuste dotada\u0161nje komunisti\u010dke grupe \u2013 ukupno ih je bilo osam \u2013 i da se formira prava partijska organizacija, sredinom 1939. godine CK KPJ zadu\u017eio je Miladina Popovi\u0107a, sekretara Oblasnog komiteta KPJ za Kosovo i Metohiju, da stupi u kontakt s albanskim grupama i pomogne im u formiranju partije, s obzirom na njegov rad na razvijanju bratstva i jedinstva izme\u0111u svih naroda na Kosovu. Popovi\u0107 ne\u0107e sti\u0107i u Albaniju sve do sredine 1941, kada \u0107e za njim krenuti jo\u0161 jedan \u010dlan OK, Du\u0161an Mugo\u0161a. Popovi\u0107 i Mugo\u0161a \u0107e sve do 1944. biti klju\u010dne li\u010dnosti u formiranju Komunisti\u010dke partije Albanije i razvoju tamo\u0161njeg narodnooslobodila\u010dkog pokreta. Tako je Konferencija za oformljavanje KP Albanije, 8. novembra 1941. godine, kao jedan od osnovnih principa budu\u0107e partije uvrstila i zadatak \u201cda razvijamo ljubav i borbenu saradnju sa svim narodima, a pogotovu s narodima: srpskim, gr\u010dkim, crnogorskim i makedonskim\u201d. Njih dvojica \u0107e tako\u0111e pro\u0107i sito i re\u0161eto sa albanskim komunistima tokom rata. Jednu takvu epizodu prenosi nam li\u010dno Enver Hod\u017ea u jednom \u010dlanku iz 1947. godine \u2013 dakle, pre informbiroovske krize: \u201cGodine 1942. u Tirani, gde je vladao najbesomu\u010dniji fa\u0161isti\u010dki teror, na\u0161li smo se opkoljeni od milicije i fa\u0161isti\u010dkih karabinijera. Bila je no\u0107. Bili smo sami Miladin Popovi\u0107 i ja u jednoj radni\u010dkoj ku\u0107i\u2026 Na\u0161a smrt je bila sigurna. S bombama u rukama, svakog momenta o\u010dekivali smo napad. Zagrlili smo se. Jo\u0161 mi u u\u0161ima zvone re\u010di mog druga Miladina: \u2019Dru\u017ee Envere, borili smo se i umre\u0107emo bore\u0107i se za jednu veliku stvar, za slobodu Albanije. Sre\u0107an sam \u0161to \u0107u dati \u017eivot za albanski narod, koji volim kao i svoj narod. Neka na\u0161a krv poslu\u017ei besmrtnom prijateljstvu na\u0161ih naroda!\u2019Nijednog momenta u svome \u017eivotu nisam se osetio ja\u010dim nego tada, kad sam video da je tu sa mnom jedan brat, jedan jugoslovenski drug gotov da umre s toliko herojstva za moj narod\u2026\u201d2<\/a><\/p>\n

U tom periodu, intenzivirani su kontakti jugoslovenskih i albanskih komunista mimo delatnosti vode\u0107ih kadrova. Dedijer navodi da su se oni sretali u zatvorima i logorima, te da su Jugosloveni prenosili partizanske pesme iz svoje domovine koje su odmah prevo\u0111ene i dalje \u0161irene po Albaniji (jedna albanska pesma o Miladinu Popovi\u0107u mo\u017ee se na\u0107i ovde<\/a>). Stvarani su zajedni\u010dki kolektivi i oja\u010davane su me\u0111usobne veze. Tokom rata, po svim dostupnim izvorima, rukovodstvo KPJ, a naro\u010dito Tito, odbijalo je da otvara nacionalno pitanje, pre svega pitanje Kosova, jer je smatralo da bi to bilo preuranjeno, te da bi razjedinilo napore u borbi protiv okupacije. Slo\u017eenosti ovog pitanja doprinosi to \u0161to je, s jedne strane, veliki broj Albanaca na Kosovu okupaciju do\u010dekao kao oslobo\u0111enje od monarhisti\u010dkog jarma, pa je shodno tome njihovo u\u010de\u0161\u0107e u NOB bilo slabije nego u Albaniji. Da bi se pridobile \u201calbanske mase\u201d, Popovi\u0107 predla\u017ee da se borba albanskog naroda na Kosovu stavi pod komandu Glavnog \u0161taba Albanije, te da se Metohija i organizaciono priklju\u010di Albaniji posle rata. Takvih o\u010dekivanja bilo je i u rukovodstvu KPA, a Narodnooslobodila\u010dki odbor Kosova u januaru 1944. na Bujanskoj konferenciji donosi odluku da se Kosovo priklju\u010di Albaniji. S druge strane, u rukovodstvu KPJ javlja se opravdana bojazan od reakcije srpskog naroda na takve odluke. Kao jedini format u kome ovo pitanje mo\u017ee da se re\u0161i ispostavlja se \u2013 balkanska federacija ili neka zajedni\u010dka jugoslovensko-albanska dr\u017eavna tvorevina.<\/p>\n

U pismu Tempu od 9. novembra 1943. Tito je stoga jasan i jezgrovit: \u201cFederacija balkanskih naroda postavlja se sada za nas kao agitaciona parola. Nepravilno je sada postavljati i u Metohiji priklju\u010denje Albaniji, jer to zna\u010di ja\u0161iti na repu albanske reakcije i slabiti front svih snaga Metohije u borbi protiv Hitlera kao glavnog neprijatelja na Balkanu.\u201d Odgovor CK KPJ na odluku NOO Kosova, koji potpisuje Milovan \u0110ilas, jo\u0161 je jasniji: \u201cDanas se, drugovi, radi ne o tome da se razgrani\u010di Albanija i Jugoslavija \u2013 obe okupirane od Nemaca \u2013 nego da se obe, oru\u017eanom borbom, oslobode od njih. Zato svako postavljanje pitanja razgrani\u010denja, u stvari poma\u017ee Nemcima da podsti\u010du jedan narod protiv drugog.\u201d Borba protiv nacionalisti\u010dkih zastranjenja vo\u0111ena je do samog kraja rata, pa i posle. Delegati KPJ u KPA neprestano su vr\u0161ili korekcije ideolo\u0161kog kursa. Tito je insistirao da se albanski partizani priklju\u010de operacijama na teritoriji Srbije i Crne Gore (uglavnom oko Prijepolja), kako bi se afirmisalo \u201coru\u017eano bratstvo\u201d dva naroda, a tako\u0111e su bili uklju\u010deni u borbe protiv Skenderbeg divizije koja je vr\u0161ila zlo\u010dine nad nealbanskim stanovni\u0161tvom. Nakon \u0161to je zavr\u0161io zadatak u Albaniji, Miladin Popovi\u0107 se vratio na Kosovo da radi na pribli\u017eavanju Srba i Albanaca i ve\u0107em uklju\u010divanju potonjih u organe nove vlasti. \u017divot je izgubio u martu 1945. u Pri\u0161tini, kada je na njega izvr\u0161en atentat od strane dvojice pripadnika kvislin\u0161ke organizacije Bali Kombetar (Nacionalni front).<\/p>\n

\n

Raskid odnosa<\/h2>\n<\/blockquote>\n

Pa ipak, rad na pribli\u017eavanju nove Albanije i Jugoslavije nastavljen je. Krajem februara 1945. Jugoslavija i Albanija su potpisale Ugovor o uzajamnoj pomo\u0107i, a 28. aprila iste godine jugoslovenska vlada priznala je vladu Albanije. U tom periodu granica izme\u0111u Jugoslavije i Albanije skoro da nije postojala. Strana \u0161tampa brujala je na sve strane kako \u0107e \u201cTito dominirati Balkanom\u201d, da je \u201cJugoslavija progutala Albaniju\u201d, te da je novi ugovor pretnja Ujedinjenim nacijama. Jugoslavija se krajem 1945. zalo\u017eila za prijem Albanije u OUN, ali i za njeno pravo na ratne reparacije. S obzirom da je Albaniji odobrena minimalna kvota, Jugoslavija je ponudila da se u njenu korist odrekne svog dela. Zahvaljuju\u0107i jugoslovenskoj inicijativi<\/a> Albanija je dobila pravo na ratne reparacije, a FNRJ je preuzela na sebe sve tehni\u010dke i transportne poslove otpreme reparacija iz Nema\u010dke u Albaniju. Ina\u010de je Jugoslavija u 16 zemalja sveta zastupala Albaniju, tamo gde ova nije imala svoja diplomatska predstavni\u0161tva.<\/p>\n

Saradnja je jo\u0161 vi\u0161e uznapredovala 1946. godine, tokom i nakon Hod\u017eine posete Beogradu, kada je zaklju\u010deno oko dvadesetak ugovora i sporazuma o ekonomskoj saradnji, a ubrzo je zaklju\u010dena i carinska unija, uz valutno izjedna\u010davanje izme\u0111u dinara i leka, kao i odbrambeni sporazum. U prve tri posleratne godine, kada je putni\u010dki automobil iznosio otprilike oko 20 hiljada tada\u0161njih dinara, ukupna jugoslovenska pomo\u0107 Albaniji iznosila je oko 700 miliona dinara. Jugoslovenski stru\u010dnjaci poslati su u Albaniju da poma\u017eu izgradnju, a formirana su i me\u0161ovita privredna dru\u0161tva u klju\u010dnim industrijskim sektorima. Podjednako va\u017ena bila je i odluka o uskla\u0111ivanju petogodi\u0161njih privrednih planova obe zemlje. Na kulturnom planu, u Jugoslaviji su otvorene \u0161kole na albanskom jeziku, dok su u Albaniji umesto italijanskog u srednje \u0161kole uvedeni srpskohrvatski i ruski kao obavezni jezici. Albanski \u0111aci su poha\u0111ali srednje stru\u010dne \u0161kole (\u010ca\u010dak, Beograd, Ni\u0161 i Bor), a upisivali su i univerzitete u Zagrebu i Ljubljani. To je ujedno bio i vrhunac jugoslovensko-albanskih odnosa, kada se moglo re\u0107i da je Albanija bila na korak od postajanja sedmom jugoslovenskom republikom.<\/p>\n

Definitivni raskid jugoslovensko-albanskog saveza nastupio je kada je Peti kongres KPJ odbacio rezoluciju Informbiroa 1948. godine, odnosno kada se Albanija svrstala u blok \u201cnarodnih demokratija\u201d koje su isklju\u010dile Jugoslaviju iz socijalisti\u010dkog tabora. Dan nakon rezolucije IB-a raskinuti su svi ugovori, a u KPA je ubrzo likvidirana \u201cprojugoslovenska frakcija\u201d pod vo\u0111stvom Ko\u010di D\u017eod\u017eea. Me\u0111utim, trzavice su postojale i pre toga, a u njima je klju\u010dnu ulogu imao Staljinov Sovjetski savez. Na osnovu raspolo\u017eive gra\u0111e, te\u0161ko je utvrditi jasnu liniju SSSR-a po pitanju balkanske federacije: u jednom trenutku je takav projekat imao podr\u0161ku, u drugom se SSSR nije \u017eeleo me\u0161ati u takva pitanja, a u tre\u0107em je bio protiv. Istina je verovatno da su i Tito i Staljin imali svoju verziju toga kako treba da izgleda balkansko \u201cukrupnjavanje\u201d. Iako ta tema prevazilazi okvire ovog teksta, va\u017eno je skrenuti pa\u017enju da je SSSR rado iskori\u0161\u0107avao sve nejasno\u0107e i tenzije proiza\u0161le iz novog savezni\u0161tva Jugoslavije i Albanije, najverovatnije kako bi, prvo, oslabio Titov polo\u017eaj na Balkanu i, drugo, uskladio de\u0161avanja na Balkanu sa sopstvenim spoljnopoliti\u010dkim planovima spram doju\u010dera\u0161njih saveznika (npr. prekid podr\u0161ke partizanima u Gr\u010dkoj). To je dobro \u201cleglo\u201d na opravdanu bojazan Envera Hod\u017ee da bi u jednoj takvoj federaciji \u2013 bilo balkanskoj bilo avnojevskoj \u2013 on bio samo jedan republi\u010dki rukovodilac, izvesno podre\u0111en Titu kao vo\u0111i najaktivnijeg i najuspe\u0161nijeg pokreta otpora na Balkanu.<\/p>\n

Istorija je tako htela da dve susedne zemlje, najte\u0161nje povezane u borbi protiv okupacije, narednih pola veka provedu maltene kao neznanci. Premda je polo\u017eaj Albanaca na Kosovu unekoliko popravljen u SFRJ, oni su i dalje ostali \u201cstrani element\u201d koji se nije mogao uklopiti u prevashodno ju\u017enoslovensku <\/em>federaciju. Iako je Ko\u010da Popovi\u0107 imao pravo kada je potkraj raspada SFRJ rekao da se Albanci jo\u0161 i nekako mogu samorazumevati kao Jugosloveni, ali nikako kao Srbi, i njemu je izmicala ve\u0107 poodmakla stvarnost: teku\u0107i proces konsolidacije albanske nacije \u010dije je socijalizam bio samo jedno sredstvo. Pa ipak, za trenutak se mogao nazreti jedan druga\u010diji horizont: horizont u kome su Jugoslavija i Albanija, uz mogu\u0107i dodatak Bugarske, mogli sa\u010dinjavati jednu dr\u017eavnu tvorevinu. U njoj bi se, s jedne strane, u najmanju ruku otvorio prostor da se sva dana\u0161nja goru\u0107a pitanja spram ove dve dr\u017eave (Kosovo i Makedonija) postepeno re\u0161e, a sa druge, nedovr\u0161eni procesi nacionalnog oslobo\u0111enja mogli bi se rasto\u010diti u jednom dr\u017eavnom obliku u kome ne bi bilo va\u017eno da li je Kosovo deo Srbije ili Albanije, ukoliko su obe deo iste nadnacionalne tvorevine.3<\/a> Takva formacija bila bi ja\u010da i spram vode\u0107ih svetskih sila, pa bi mogla lak\u0161e i odoleti njihovom pritisku koji je tako\u0111e igrao klju\u010dnu ulogu u raspadu zajedni\u010dke dr\u017eave. Verovatno je zato vr\u0161en pritisak sa obe strane Atlantika da do nje ne do\u0111e.<\/p>\n

Naposletku, nije stvar u tome da se o ovakvom horizontu nanovo samo fantazira u suo\u010denju s prljavom stvarno\u0161\u0107u trenutnih me\u0111unacionalnih odnosa. Jedinstveni period od 1939-1948, a jo\u0161 vi\u0161e 1945-1948, veliki je izvor ideja, problema i tema za neko budu\u0107e pribli\u017eavanje balkanskih naroda, a naro\u010dito izazova u zbli\u017eavanju dru\u0161tava na razli\u010ditim nivoima razvoja, razli\u010ditim odnosima prema svetskim zbivanjima i razli\u010ditim, neretko i sukobljenim istorijskim putanjama. I on je, jo\u0161 vi\u0161e od toga, opomena da nema predaje istorijskom defetizmu: da, ta\u010dno je da ljudi ne biraju okolnosti u kojima stvaraju istoriju, ali istoriju ipak stvaraju \u2013 ljudi, a ne okolnosti.<\/p>\n

    \n
  1. O sebi je rekao slede\u0107e, kako je zapisao Petar Po\u017ear u svojoj studiji o Jugoslovenima koji su pali u staljinisti\u010dkim \u010distkama: \u201cMoja porodica je proletarijat cijeloga svijeta, nemam ni ka\u0161ike ni ma\u010dke. Moja nacionalnost je \u010dovje\u010danstvo. Govorim francuski, engleski, nema\u010dki, italijanski, bugarski. Po profesiji predava\u010d, agitator, dr medicine, lekar-veterine, dobio obrazovanje u Rusiji. U vojnoj slu\u017ebi osam godina, u\u010destvovao u mnogim bitkama. U Ruskoj komunisti\u010dkoj partiji od samog po\u010detka. Ranije aktivnost u Rusiji, na Balkanu, u Evropi, Aziji i Americi. Podvrgavan represalijama mnogo puta u toku proteklih 25 godina. U Crvenoj armiji bio i u\u010destvovao na raznim frontovima: Isto\u010dnom, Jugoisto\u010dnom, Ju\u017enom, Severnom, Zapadnom, Jugozapadnom\u2026\u201d [\u21a9<\/a>]<\/em><\/li>\n
  2. Zanimljivo je da je Hod\u017ea, \u010dak i znatno posle 1948. (npr. u knjizi \u201cTitoisti\u201d iz 1982. godine), ostao pri pozitivnim, pa \u010dak i sentimentalnim ocenama rada i zasluga Miladina Popovi\u0107a, dok je na ra\u010dun drugih jugoslovenskih drugova iznosio brojne kritike i primedbe. [\u21a9<\/a>]<\/em><\/li>\n
  3. Naravno, ukoliko bi Srbija i Albanija u takvoj zajednici bile republike, kao \u0161to je i bio slu\u010daj sa jugoslovenskim republikama, itekako bi bilo va\u017eno kojoj od republika pripada jedna takva pokrajina \u2013 ali mo\u017eda bi potencijalna razornost tog spora diktirala druga\u010diju organizaciju nadnacionalne dr\u017eave koja ne bi dozvolila i promovisala \u201cfederiranje federacije\u201d. [\u21a9<\/a>]<\/em><\/li>\n<\/ol>\n

    Bilten<\/a><\/p>\n<\/div>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

    Istorija je tako htela da dve susedne zemlje, najte\u0161nje povezane u borbi protiv okupacije, narednih pola veka provedu maltene kao neznanci. Premda je polo\u017eaj Albanaca na Kosovu unekoliko popravljen u SFRJ, oni su i dalje ostali \u201cstrani element\u201d koji se nije mogao uklopiti u prevashodno ju\u017enoslovensku federaciju. (Foto: Narodni heroji Ramiz Sadiku i Boro Vukmirovi\u0107)<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":197432,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-325217","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/325217","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=325217"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/325217\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":325218,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/325217\/revisions\/325218"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/197432"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=325217"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=325217"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=325217"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}