{"id":323473,"date":"2021-07-14T07:48:03","date_gmt":"2021-07-14T05:48:03","guid":{"rendered":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=323473"},"modified":"2021-07-14T07:48:03","modified_gmt":"2021-07-14T05:48:03","slug":"filmovi-i-rat-pomirenje-ili-huskanje","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2021\/07\/14\/filmovi-i-rat-pomirenje-ili-huskanje\/","title":{"rendered":"Filmovi i rat \u2013 pomirenje ili hu\u0161kanje"},"content":{"rendered":"

Autorke: Sofija Popovi\u0107, Jasmina Hori\u0107<\/strong><\/p>\n

Bosanskohercegova\u010dke, srpske i hrvatske kinematografije prepune su filmova koji govore o ratovima na prostorima biv\u0161e Jugoslavije, a neki od njih snimani su i tokom ratnih dejstava. Prema nekim podacima, vi\u0161e od tri stotine igranih i dokumentarnih filmova bavi se raspadom SFRJ.<\/p>\n

Neki od njih opisuju tu, navodno nepromenjivu, balkansku sudbinu (Bure baruta), neki igraju na nera\u0161\u010di\u0161\u0107enim istorijsko-nacionalnim dugovima (Podzemlje), dok neki na komi\u010dan na\u010din ono \u0161to se u ratu dogodilo obja\u0161njavaju luda\u010dkim balkanskim temperamentnom (Gori vatra, Turneja).<\/p>\n

\n

Filmovi predrasuda i filmovi normalizacije<\/h2>\n<\/blockquote>\n

Sanjin Pejkovi\u0107 ocenjuje da su filmovi pravljeni za vreme rata imali zadatak da prika\u017eu ono \u0161to se zaista de\u0161ava u svakodnevici ratnih razaranja.<\/p>\n

\u201eFilmovi pravljeni devedesetih su filmovi koji su najvi\u0161e dokumentovali i prikazali ono \u0161to se u stvari de\u0161avalo u jednoj svakodnevici rata. To zna\u010di da nije bilo nekog narativa, bili su filmovi o tome kako ljudi pre\u017eivljavaju sve one stvari koje su ih sna\u0161le\u201c, ka\u017ee Pejkovi\u0107.<\/p>\n

On ipak napominje da su neki od tih filmova, poput Kusturi\u010dinog Podzemlja ili filma Lepa sela lepo gore Sr\u0111ana Dragojevi\u0107a problemati\u010dno portretirali uzroke rata, te da u njima nema supstancijalnog obja\u0161njenja za ono \u0161to se doga\u0111alo.<\/p>\n

\u201eProblemati\u010dni su zato \u0161to su ipak dali jedan dosta stereotipni prikaz toga \u0161ta je to od \u010dega se sastoji konflikt na Balkanu. Na platnu, ljudi iz ovog regiona prikazani su u\u017easno stereotipno, kao ljudi koji i ne znaju razloge za\u0161to ratuju. Ta slika je na neki na\u010din prikaz onoga kako se na Balkance gleda, naro\u010dito u zapadnoj kinematografiji. To su ljudi divljaci, koji ne znaju razloge a ratuju svakih 50 godina\u201c, ka\u017ee Pejkovi\u0107.<\/p>\n

On ipak ocenjuje da se filmovi snimljeni nakon dvehiljaditih na temu rata, izuzetno razlikuju od onih koji su nastajali u deceniji kada se rat doga\u0111ao.<\/p>\n

Pejkovi\u0107 napominje da je takav razvoj filma ipak bio usko vezan za politi\u010dke promene u dr\u017eavama regiona.<\/p>\n

\u201eOno \u0161to se de\u0161ava 2000-ih usko je vezano za politi\u010dke promene, toga se mora biti svestan. Tada imamo nove vlasti i u Hrvatskoj, i u Srbiji nakon pada Milo\u0161evi\u0107a. Tada dolazi do preokreta u narativima filmova. Ono \u0161to filmski kriti\u010dar i teoreti\u010dar Jurica Pavi\u010di\u0107 zove normalizacijom. Nastaju filmovi normalizacije\u201c, obja\u0161njava na\u0161 sagovornik.<\/p>\n

U te filmove Pejkovi\u0107 svrstava filmove \u201eApsolutnih 100\u201c, \u201eArmin\u201c, \u201eGrbavica\u201c, koji, kako ka\u017ee, poku\u0161avaju da nijansiraju recentnu ratnu pro\u0161lost.<\/p>\n

\n

Kad politika pojede film<\/h2>\n<\/blockquote>\n

Da \u0107emo se za istinu i narative boriti ponovo kroz film (p)ostaje jasno pojavljivanjem dva filma \u2013 Dara iz Jasenovca i Quo vadis, Aida?. Iako im je tematika potpuno razli\u010dita, s obzirom da govore o dve odvojene tragedije \u017eivota naroda Balkana na zajedni\u010dkom prostoru, (po ko zna koji put) izokrenuto je u ne\u0161to drugo \u2013 \u201evi nama Aidu, mi vama Daru\u201c.<\/p>\n

Prema re\u010dima pisca Filipa Gruji\u0107a, \u201eQuo vadis, Aida\u201c jedan je dobro skrojen i uspe\u0161an film, za koji dru\u0161tvo mora da bude spremno.<\/p>\n

\u201eJedini problem sa tim filmom jeste to \u0161to je politika posle pojela ono \u0161to se doga\u0111a unutar filma. Na neki na\u010din mora da se radi na tome da dru\u0161tvo bude spremno da to gleda, ali to je jako te\u0161ko kada su ljudi jako ostra\u0161\u0107eni\u201c, ka\u017ee Gruji\u0107.<\/p>\n

Filip je, kako navodi, posleratno dete, odrastao u zemlji koja nije bila okupirana.<\/p>\n

\u201eMeni je lako da govorim \u0161ta bi trebalo a \u0161ta ne bi trebalo, ali mislim da je te\u0161ko da se nekako bude objektivan dok god su ljudi koji su u\u010destvovali u tom ratu i dalje postoje i dalje su na taj na\u010din odgajali svoju decu\u201c, smatra Gruji\u0107.<\/p>\n

On nagla\u0161ava da se o Srebrenici u Srbiji ne govori previ\u0161e, ali se i ne preuzima odgovornost koja bi morala da se prihvati.<\/p>\n

Sanjin Pejkovi\u0107 pravi razliku izme\u0111u filmova koji su \u201efestivalski\u201c i onih koji su direktno finansirani iz dr\u017eavne kase.<\/p>\n

\u201eBitno je da imamo na umu da je veliki broj filmova sa tematikom rata bio namenjen za prikazivanje na festivalima, \u0161to zna\u010di i da deo novca dolazi izvan. To ipak zna\u010di da postoji nekakva intervencija u narativu, te da ti filmovi nisu previ\u0161e zamr\u0161eni i nose sasvim drugu konotaciju, nego li filmovi i serije koje se prave od dr\u017eavnih para. Kod ovih drugih, postoji zna\u010dajno druga\u010diji pogled na bli\u017eu istoriju\u201c, ka\u017ee Sanjin.<\/p>\n

On obja\u0161njava da se u Bosni i Hercegovini premalo pravi igranih filmova na ovu temu, te da su o\u010dekivanja od autora koji ih rade \u010desto velika, dodaju\u0107i da zbog toga svaki igrani film koji se bavi konfliktom dobija \u010desto kritike.<\/p>\n

\n

\u201eRatne teme ostavljamo ljudima koji su u ratu u\u010destvovali\u201c<\/h2>\n<\/blockquote>\n

Filip Gruji\u0107 smatra da film danas ne mo\u017ee da bude faktor pomirenja, iako je mo\u017eda to mogao biti ranije.<\/p>\n

\u201eFilm je izgubio tu mo\u0107, pogotovo u vreme interneta i brojnih drugih kanala komunikacije. Mislim da on nije vi\u0161e va\u017ean kao \u0161to je to bio ranije. Neki ka\u017eu da se treba suo\u010davati sa pro\u0161lo\u0161\u0107u, neki su stava da ne treba jer to samo stvara prostor za nove razdore. Na kraju krajeva, pokazalo se da se na kraju sve svede na neko prebrojavanje \u2013 ko je gde, \u0161ta i koliko radio. To je lo\u0161a stvar\u201c, smatra Gruji\u0107.<\/p>\n

On ipak ka\u017ee da ratna pro\u0161lost ne okupira umetnike njegove generacije.<\/p>\n

\u201eMislim da ratne teme ostavljamo ljudima koji su u ratu u\u010destvovali. Mladi u Srbiji imaju druge probleme kojima se mi umetnici bavimo, jer postoji previ\u0161e \u010dudnih stvari koje na\u0161u generaciju lome. Mislim da smo u te\u0161kom vremenu dosade u kom poku\u0161avamo da prona\u0111emo smisao. Mislim da je na primer moja generacija ona koja se mo\u017eda najvi\u0161e od svih prethodnih pla\u0161i smrti, jer vi\u0161e nemamo u mnogo \u0161ta da verujemo. Trenutno je prisutna neka vrsta izgubljenosti u kojoj se svi postoje\u0107i sistemi, sve ono u \u0161ta su neke prethodne generacije mogle bezuslovno da veruju, mrtvo slovo na papiru\u201c, zaklju\u010duje Gruji\u0107.<\/p>\n