22.februara 1943, u Minhenu je giljotinom odrubljena glava Sofi \u0160ol koja je imala 21 godinu, njenom bratu Hansu \u0160olu koji je imao 24 godine i Kristofu Probstu koji je imao 23 godine. Probst je jedini bio o\u017eenjen i imao troje male dece. Narednih meseci su pogubljeni Aleksandar \u0160morel (25), profesor Kurt Huber (49) godina i Vili Graf (25). Krajem januara 1945. je odrubljena glava Hansu Konradu Lajpeltu (23).<\/p>\n
Svima je presudio takozvani Narodni sud kojim je predsedavao Roland Frajsler. Oni su osu\u0111eni jer su pisali, umno\u017eavali i rasturali antire\u017eimske letke koje su potpisivali sa \u201eBela ru\u017ea\u201c. Tako su i u\u0161li u istoriju, kao pripadnici grupe otpora koja je imala vi\u0161e desetina aktivista, ali nije bila \u010dvrsto organizovana. Mnogi drugi koji su bili dovedeni u vezu sa \u201eBelom ru\u017eom\u201c su uhap\u0161eni i saslu\u0161avani, osu\u0111eni na kazne zatvora. Po zakonu koji je tada va\u017eio, takozvanom \u201eZipenhaftu\u201c, i njihove porodice su bile na udaru Gestapoa.<\/p>\n
\u201eBela ru\u017ea\u201c je napravila \u0161est razli\u010ditih letaka, prva \u010detiri u periodu od kraja juna do sredine jula 1942. Letak broj 5 se pojavljuje krajem januara 1943. a poslednji sredinom februara 1943. Hans Konrad Lajpelt je nakon pogubljenja aktivista u Minhenu nastavio da \u0161iri letke u Hamburgu gde je pored Minhena \u201eBela ru\u017ea\u201c imala najvi\u0161e pristalica.<\/p>\n
Poslednji, \u0161esti letak, dopao je u ruke Britancima koji su ga umno\u017eili i bacali iz aviona po Nema\u010dkoj decembra 1943.<\/p>\n
Franc Jozef Miler (1924-2015) je bio aktivista \u201eBele ru\u017ee\u201c u Ulmu, rodnom mestu Sofi i Hansa \u0160ola, kada je imao samo 18 godina. DW je sa njim razgovarao 2013.<\/p>\n
DW: Kako ste tako mladi postali \u010dlan \u201eBele ru\u017ee\u201c?<\/p>\n
Franc J. Miler: Ne mo\u017ee se rec\u0301i \u010dlan. Bio sam u\u010desnik, uostalom, nije to bilo udru\u017eenje. Do\u0161ao sam u kontakt sa \u201eBelom ru\u017eom\u201c preko Hansa Hircela. Hans je bio moj drug iz razreda i sin luteranskog sve\u0161tenika u Ulmu. Bili smo bliski prijatelji. Porodice Hircel i \u0160ol su tako\u0111e bile prijatelji, pa je tako Hans Hircel posetio \u0160olove koji su studirali u Minhenu. Hans \u0160ol mu je tada pokazao 2. letak \u201eBele Ru\u017ee\u201c i pitao ga da li ima prijatelja sa kojima bi mogao da deli letke u Ulmu. Hans Hircel je to preneo svom najbli\u017eem krugu prijatelja i pitao ko \u017eeli da pomogne. Samo sam ja rekao da.<\/p>\n
DW: Kako pamtite Hansa i Sofi?<\/p>\n
Miler: Na\u017ealost, nisam ih li\u010dno poznavao. Hans \u0160ol je bio najpoznatiji lider Hitlerjungeda u Ulmu i okolini, zahvaljuju\u0107i svom izgledu i posebnom na\u010dinu kojim je obavljao slu\u017ebu. Svi, uklju\u010dujuc\u0301i i mene, \u017eeleli su da se pridru\u017ee njegovoj grupi. Velika \u010dast je bila da vam se Hans \u0160ol obrati. Moj prijatelj Hans Hircel je bio malo zaljubljen u Sofi \u0160ol. Bila je privla\u010dna mlada \u017eena, a mi smo bili smu\u0161eni srednjo\u0161kolci. Nikada se ne bih usudio da razgovaram sa njom i pocrveneo bih da je to ona u\u010dinila.<\/p>\n
DW: Vas je Vermaht mobilisao pre nego \u0161to su \u0160olovi ubijeni. Kako ste saznali za njihovu sudbinu?<\/p>\n
Miler: Moja majka mi je poslala ise\u010dak iz novina Ulmer cajtung: \u201ePogubljeni narodni izdajnici\u201c. Tako sam znao da Hans i Sofi vi\u0161e nisu \u017eivi.<\/p>\n
DW: \u0160ta se posle dogodilo sa Vama?<\/p>\n
Miler: Uhap\u0161en sam u Francuskoj. Jedne ve\u010deri po\u010detkom marta 1943. godine, kada smo se vratili sa ve\u017ebi u kasarnu, re\u010deno mi je: \u201eTopd\u017eija Miler, u kancelariju!\u201c Znao sam da je to to. Komandant je rekao: \u201ePrimio sam nare\u0111enje iz Berlina da Vas uhapsim i po\u0161aljem u Minhen.\u201c Vozom sam odveden u Gestapo u Minhenu.<\/p>\n
DW: Na kraju ste se na\u0161li pred Narodnim sudom i njegovim predsednikom Rolandom Frajslerom kao i \u0160olovi. Ali Vi ste pre\u017eiveli?<\/p>\n
Miler: To mogu da zahvalim Suzani Hircel, Hansovoj sestri koja je tako\u0111e bila optu\u017eena. Plavu\u0161a, plavooka sa pletenicima oko glave, ona je za Frajslera bila \u201earhetip germanske devojke koja nikako nije mogla da zna za tu prljav\u0161tinu protiv firera\u201c. Osudio ju je na godinu dana zatvora. Onda, uprkos te\u0161kim optu\u017ebama, nije mogao da osudi na smrt nas koji smo bili mla\u0111i, tako\u0111e plavokosi sa plavim o\u010dima. Tako smo \u201ekao nezreli momci koje su zaveli dr\u017eavni neprijatelji\u201c dobili po pet godina zatvora.<\/p>\n
Izuzimaju\u0107i profesora filozofije i muzikologa Kurta Hubera, svi koji su radili na formulisanju letaka su bili studenti Univerziteta \u201eLudvig Maksimilijan\u201c u Minhenu, iz dobrostoje\u0107ih porodica u kojima se negovala nema\u010dka kultura i ljubav prema otad\u017ebini. Studirali su medicinu, svirali instrumente, pevali u Bahovom horu univerziteta. Neki su prethodno bili odu\u0161evljeni \u010dlanovi Hitlerjugenda, odnosno \u201eHitlerovh de\u010daka\u201c, a Sofi \u0160ol \u201eHitlerovih devoj\u010dica\u201c. Mladi\u0107i su slu\u017eili vojsku i bili na frontu za vreme pauze izme\u0111u semestara. Kurt Huber je bio \u010dlan NSDAP.<\/p>\n
Nezadovoljstvo re\u017eimom je prvo bilo obi\u010dno mladala\u010dko, zbog sve vi\u0161e zabrana, propisa i prisile na univerzitetu. Kada su do njih po\u010dele da dopiru informacije o brutalnosti re\u017eima, javila se potreba da ne\u0161to u\u010dine protiv toga. Presudno je bilo saznanje o masovnim deportacijama i pogubljenjima Jevreja u Au\u0161vicu, marta 1942. Istovremeno je Vermaht gubio na frontovima, saveznici su se udru\u017eivali, bombardovali Nema\u010dke gradove u kojima je stradala masa civilnog stanovni\u0161tva.<\/p>\n
To nije bila otad\u017ebina koju su \u017eeleli ti mladi ljudi, puni ideala. Svoje letke su uz velike te\u0161ko\u0107e ratnih vremena, kada je sve bilo na markice i sumnjivo \u2013 kupiti papir, po\u0161tanske markice i koverte \u2013 slali na adrese odabranih ljudi u \u0161est nema\u010dkih gradova. To sve bili intelektualci, vi\u0111eni gra\u0111ani, koje su izabrali mole\u0107i na kraju svakog letka da ih umno\u017ee i \u0161ire dalje. Me\u0111utim, od prvih 100 letaka, 35 je zavr\u0161avalo u \u2013 Gestapou. Stavljali su letke u studentske fioke kada bi u\u010dionice bile prazne ili na neka druga skrovita mesta.<\/p>\n
Sofi \u0160ol i njen brat Hans \u0160ol su 18. februara 1943. bili u akciji ostavljanja letaka ispred u\u010dionica na univerzitetu, kada ih je na delu uhvatio domar Jakob \u0160mid i odlu\u010dio da ih zadr\u017ei. Hans je bezuspe\u0161no poku\u0161ao da pobegne. \u0160midu u pomo\u0107 sti\u017ee glavni domar univerziteta Albert \u0160ajthamer i oni zajedno \u0160olove odvode i kancelariju Ernsta Hefnera, pravnog savetnika univerziteta koji je bio \u010dovek za vezu sa Gestapom. On obave\u0161tava policiju i rektora univerziteta Valtera Vista, \u010dlana SS-a. Rektor je na to odmah blokirao univerzitet i pozvao Gestapo.<\/p>\n
Bez obzira da li je Gestapo preko \u0161pijuna ve\u0107 znao ko stoji iza letaka \u201eBele ru\u017ee\u201c \u2013 ova \u010detvorica su pokrenuli ma\u0161ineriju koja je dovela do smrti mladih aktivista i profesora, mu\u010denja i dugih zatvorskih kazni za druge aktiviste ili njihove porodice.<\/p>\n
Iz govora predsednika Nema\u010dke Johanesa Raua, povodom 60 godina od pogubljenja \u010dlanova \u201eBele ru\u017ee\u201c odr\u017eanog na Univerzitetu \u201eLudvig Maksmilijan\u201c u Minhenu 30. januara 2003:<\/p>\n
\u201eOtpor ‘Bele ru\u017ee’ prepoznat je u Nema\u010dkoj neobi\u010dno rano posle rata. Zvani\u010dno obele\u017eavanje je po\u010delo u novembru 1945. godine, kada je ovde na Univerzitetu odr\u017eana prva komemorativna sednica. To je bila jedna strana onoga \u0161to su do\u017eiveli ro\u0111aci i pre\u017eiveli \u010dlanovi ‘Bele ru\u017ee’. Me\u0111utim, oni su uvek iznova bili prinu\u0111eni da se brane od legendi o ciljevima i namerama ‘Bele ru\u017ee’. Pre svega, morali su da do\u017eive kako oni, koji su pokrenuli ma\u0161ineriju smrti \u2013 nikada nisu priznali svoju krivicu, niti su se izvinili.\u201c<\/p>\n
Jakob \u0160mid je 1943. dobio nagradu od 3.000 rajhsmaraka i unapre\u0111en je tako \u0161to je primljen u dr\u017eavnu slu\u017ebu. 1946. ga je Specijalno sudsko vec\u0301e za denacifikaciju klasifikovalo kao glavnookrivljenog i osudilo na pet godina radnog logora. Izgubio je pravo na vr\u0161enje javne funkcije i pravo na penziju dr\u017eavnih slu\u017ebenika. \u0160mid se dva puta \u017ealio na presudu, tvrdiv\u0161i da je samo \u201eobavljao svoju du\u017enost\u201c. \u0160mid je pu\u0161ten iz radnog logora pre vremena a 1951. je poni\u0161tena odluka o gubitku penzije dr\u017eavnog slu\u017ebenika.<\/p>\n
Albert \u0160ajthamer je osu\u0111en 1946. na nov\u010danu kaznu od 2.000 maraka.<\/p>\n
Valter Vist je 1949. tako\u0111e pred sudskim ve\u0107em, bio klasifikovan kao \u201eaktivista\u201c nacionalsocijalisti\u010dkog pokreta i osu\u0111en je na tri godine radnog logora, konfiskaciju polovine imovine i desetogodi\u0161nju zabranu vr\u0161enja profesije. \u201eNeposredna krivica\u201c za smrt Sofi i Hansa \u0160ola nije mogla biti dokazana.<\/p>\n
Ernst Hefner je ostao na univerzitetu u Minhenu i posle 1945. Koliko je poznato, on nije morao da odgovara za svoje postupke.<\/p>\n
Robert Mor je bio gestapovac koji je ispitivao \u010dlanove grupe \u201eBela ru\u017ea\u201c, me\u0111u njima i \u0160olove. O njemu se malo zna mada je veoma dugo \u017eiveo. Ro\u0111en je 1897. U mnogo\u010dlanoj porodici, zavr\u0161io za \u0161najdera, ali se tim poslom nikada nije bavio. Posle u\u010de\u0161\u0107a u Prvom svetskom ratu, iz kojeg je iza\u0161ao sa najni\u017eim vojnim odli\u010djem, Gvozdenim krstom druge klase, zapo\u0161ljava se u policiji. \u017deni se 1923. i onda 1933. postaje \u010dlan NSDAP. Napreduje u policiji i potom 1938. prelazi u Gestapo u Minhenu.<\/p>\n
1943.postaje \u0160ef specijalne komisije koja je imala zadatak da otkrije ko stoji iza antire\u017eimskih letaka koji su se pojavili u Minhenu i u jo\u0161 \u0161est nema\u010dkih gradova. Kada je istraga protiv \u010dlanova \u201eBele ru\u017ee\u201c zavr\u0161ena, Mor je unapre\u0111en u \u0161efa Gestapoa u gradu Muluzu u Elzasu. Tamo je do\u010dekao kraj rata, a Francuzi su ga proterali negde 1947. Robert Mor je potom od 1948. radio u upravi \u010duvene banje Bad Dirkhajm. Umro je 1977. sa osamdeset godina. Nikada nije odgovarao pred sudom.<\/p>\n
\u201e\u017divot Roberta Mora je tipi\u010dan za \u017eivote svih onih koji su tokom Trec\u0301eg rajha bili nacisti, koji su savesno vr\u0161ili svoju du\u017enost, odlu\u010divali o \u017eivotu i smrti, i onda posle rata neometano \u017eiveli kao normalni gra\u0111ani u Saveznoj Republici Nema\u010dkoj ili negde drugde\u201c, pi\u0161e na sajtu nema\u010dke Savezne centrale za politi\u010dko obrazovanje.<\/p>\n
Roland Frajsler je ro\u0111en 1893. Kao student prava bio je dobrovoljac u Prvom svetskom ratu i 1915. dospeo u rusko zarobljeni\u0161tvo. Iako su logori sa zarobljenicima raspu\u0161teni 1918, on se tek 1920. vratio u Nema\u010dku. Nakon zavr\u0161etka studija i advokatskog ispita 1925. ulazi u NSDAP. Obo\u017eava Hiltera i vrhunac njegove karijere je bio kada ga je Hitler postavio za predsednika Narodnog suda. Tokom dve i po godine na toj funkciji on je u smrt poslao oko 2.500 ljudi. Poginuo je 3. februara 1945. za vreme bombardovanja Berlina.<\/p>\n
Roland Frajsler jeste bio na \u010delu Nacionalsocijalisti\u010dkog pravosu\u0111a, ali je imao mnogo voljnih pomaga\u010da. U svojoj knjizi \u201eD\u017eelat Roland Frajsler, ubica u slu\u017ebi Hitlera\u201c, novinar Helmut Ortner pi\u0161e: \u201eNe samo Frajsler \u2013 sa njim je celo tada\u0161nje pravosu\u0111a postalo d\u017eelat i produ\u017eena ruka smrtonosnog re\u017eima.\u201c<\/p>\n
Nadle\u017eno Dr\u017eavno tu\u017eila\u0161tvo u Berlinu je 1986. godine \u201eistragu\u201c protiv sudija i tu\u017eilaca nacisti\u010dkog re\u017eima proglasilo definitvno okon\u010danom. Nijedan od otprilike 570 sudija i tu\u017eilaca nije odgovarao pred sudom, osim jednog koji je osu\u0111en od strane ameri\u010dkog suda.<\/p>\n
Nema\u010dki Bundestag je tek 1998. poni\u0161tio presude Narodnog suda iz vremena nacizma. Tek 2002. su rehabilitovani i dezerteri, homoseksualci i druge \u017ertve Nacisti\u010dkog pravosu\u0111a. A 2009. su pau\u0161alno rehabilitovani i oni koje su nacisti\u010dki vojni sudovi osudili kao ratne izdajnike.<\/p>\n
Aktivisti \u201eBele ru\u017ee\u201c, a pogotovu Sofi i Hans \u0160ol su, pored grupe oko grofa Fon \u0160taufenberga koja je poku\u0161ala atentat na Hitlera 1944, najpoznatiji predstavnici otpora nacisti\u010dkom re\u017eimu u Nema\u010dkoj. Oni nisu bili politi\u010dari, oficiri, sindikalne vo\u0111e ili diplomate \u2013 ve\u0107 mladi\u0107i devojke, cvet svoje generacije u koju su nacisti polagali velike nade. Oni su pozvali na nenasilan otpor \u2013 onako kako su bili vaspitani. Mnoge \u0161kole i ulice nose njihova imena.<\/p>\n
A na godi\u0161njice kao \u0161to je ova, mediji podse\u0107aju na njih, isti\u010du njihovu hrabrost tako retku u ono vreme. Me\u0111utim, i u ovo vreme, retki su mediji koji se upu\u0161taju u mra\u010dnu pri\u010du o njihovim d\u017eelatima.<\/p>\n