{"id":311481,"date":"2021-01-07T08:20:53","date_gmt":"2021-01-07T07:20:53","guid":{"rendered":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=311481"},"modified":"2021-01-07T08:22:26","modified_gmt":"2021-01-07T07:22:26","slug":"hristos-kao-rec-jevandelje-i-kultura","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2021\/01\/07\/hristos-kao-rec-jevandelje-i-kultura\/","title":{"rendered":"Hristos kao re\u010d-Jevan\u0111elje i kultura"},"content":{"rendered":"

Po\u0161to nau\u010diste da slu\u0161ate,<\/p>\n

narodi Slovenski,<\/p>\n

\u010cujte Re\u010d, jer do\u0111e od Boga,<\/p>\n

Re\u010d \u0161to hrani ljudske du\u0161e,<\/p>\n

Re\u010d \u0161to osna\u017euje srce i um\u2026<\/p>\n

(Sv. Kirilo i Metodije, Proglas Jevan\u0111eljima)<\/p><\/blockquote>\n

Tokom svoje slavne misije u Velikoj Moravskoj, solunska bra\u0107a Sv. Kirilo (pre primanja mona\u0161kog postriga znan kao Konstantin Filosof) i Sv. Metodije bili su suo\u010deni sa sna\u017enom opozicijom \u2013 germanskim klirom koji se nadmetao u zadobijanju du\u0161a obra\u0107enih Slovena, i koji je tvrdio da se Pismo mo\u017ee \u010ditati samo na tri jezika: jevrejskom, gr\u010dkom i latinskom, i da je prevod na slovenski neprihvatljiv. Tako su ovi vizantijski misionari imali udela u sukobu koji je anticipirao velike debate iz vremena Reformacije, koje su se ticale pitanja da li bi Pismo trebalo biti dostupno laicima. Zaista, nastojanje njihove celokupne misije je bilo zasnovano na prevo\u0111enju Biblije i liturgije Pravoslavne Crkve na jezik razumljiv njihovim obra\u0107enicima. Oni su tako stvorili \u201ecrkvenoslovenski\u201c jezik \u2013 zajedni\u010dkog nosioca hri\u0161\u0107anske kulture me\u0111u pravoslavnim Slovenima.<\/p>\n

U Prologu sastavljenom u stihovima (Proglasu), koji je prethodio prevodu jevan\u0111eljskih za\u010dala, izrazili su smisao svoje misije razvijaju\u0107i bogoslovlje Re\u010di.[1] Obojica bra\u0107e su \u010ditala Pismo u svetlosti gr\u010dke ota\u010dke tradicije kojoj su bili podu\u010davani. Ona je inspirisala ono \u0161to se \u010desto naziva \u201ekirilo-metodijevska\u201c ideologija, koja se zasniva na verovanju da hri\u0161\u0107anska vera mora biti odoma\u0107ena da bi proizvela autenti\u010dne plodove dinami\u010dke ljudske saradnje sa Bogom u izgra\u0111ivanju hri\u0161\u0107anskog dru\u0161tva i hri\u0161\u0107anske kulture.<\/p>\n

U ovom eseju poku\u0161a\u0107emo da izrazimo deo smisla te bogoslovske i duhovne tradicije, ne samo u njenim istorijskim dimenzijama, kako je inspirisala Sv. Kirila i Sv. Metodija pre jedanaest vekova, ve\u0107 i kako mo\u017ee pru\u017eiti re\u0161enja za savremena pitanja.<\/p>\n

U najsve\u010danijim trenucima liturgijske godine, u liturgiji pashalne ve\u010deri, Crkva progla\u0161ava kroz Prolog Jovanovog Jevan\u0111elja da: \u201eU po\u010detku be\u0161e Logos\u201c. U na\u0161oj sekularnoj civilizaciji termin logos nije potpuno strana re\u010d \u2013 sre\u0107emo ga svaki put kada govorimo o bio-logiji, psiho-logiji, ili kad god utvrdimo da su na\u0161e re\u010di ili postupci logi\u010dni. Na\u0161a deca u\u010de sve ove termine u najsekularnijim od na\u0161ih \u0161kola. To su visoko po\u0161tovani pojmovi, nekada suprotstavljeni onome \u0161to se naziva religijom, zato \u0161to su nau\u010dni pojmovi. Oni ozna\u010davaju jedno znanje o stvarima, o \u017eivotu, o ljudskoj li\u010dnosti, dok se religija ciljano bavi samo naga\u0111anjima, ili mitovima, ili bar simvolima. Dakle, logos podrazumeva znanje, razumevanje, zna\u010denje. I zaista, ona najsmelija, najizazovnija, najafirmativnija od svih re\u010di u Pismu jeste ona koja ka\u017ee:<\/p>\n

\u201eU po\u010detku be\u0161e Logos,<\/p>\n

I Logos be\u0161e u Boga,<\/p>\n

I Logos be\u0161e Bog.\u201c (Jn. 1, 1)<\/p><\/blockquote>\n

To zna\u010di da je klju\u010d svakog znanja, razumevanja svega \u0161to mo\u017ee biti saznato, i zaista, smisao svega \u0161to postoji u Bogu, u Logosu.<\/p>\n

\u201eSve kroz njega postade i bez njega ni\u0161ta ne postade od onoga \u0161to je postalo.\u201c<\/p>\n

U tvorevini su ipak prisutne i sile tame, sile bezakonja, haosa i otpora Logosu. Ove beslovesne sile su, tako\u0111e, pomenute u istom ovom Prologu Jovanovog Jevan\u0111elja:<\/p>\n

\u201eBe\u0161e svetlost istinita koja obasjava svakog \u010doveka koji dolazi na svet. U svetu be\u0161e, i svet kroz njega postade, i svet ga ne pozna.\u201c<\/p>\n

Ipak, jedinstveni doga\u0111aj koji izra\u017eava celokupan sadr\u017eaj hri\u0161\u0107anske propovedi se zbio:<\/p>\n

\u201eI Logos postade telo i nastani se me\u0111u nama,<\/p>\n

I videsmo slavu njegovu,<\/p>\n

slavu kao Jedinorodnog od Oca,<\/p>\n

pun blagodati i istine.\u201c<\/p><\/blockquote>\n

Vrlo \u010desto smo skloni da Jovanov Prolog smatramo perifernim naspram osnovnog sadr\u017eaja Jevan\u0111elja, kao da je on neki ve\u0161ta\u010dki i zastareli poku\u0161aj filosofskog obja\u0161njenja Hristovog identiteta. Logos, kako nam se govori, jeste koncept koji poti\u010de iz filosofije stoika. On je stran jevrejskoj misli i prema tome ne pripada izvornom hri\u0161\u0107anskom jevan\u0111elju. Ipak, ve\u0107ina modernih egzegeta se sla\u017ee da, iako Jovan promi\u0161ljeno koristi pojam poznat jelinskom svetu unutar koga su se rane hri\u0161\u0107anske zajednice po\u010dele \u0161iriti, on je u svojoj teologiji logosa u osnovi inspirisan slikom bo\u017eanske mudrosti koju nalazimo u Pri\u010dama Solomonovim:<\/p>\n

\u201eGospod me je imao u po\u010detku puta svojega, pre dela svojih, pre svakoga vremena.<\/p>\n

Pre vekova postavljena sam, pre postanja zemlje.<\/p>\n

Kad jo\u0161 ne be\u0161e bezdana, rodila sam se, kad jo\u0161 ne beja\u0161e izvora obilateh vodom.<\/p>\n

Pre nego se gore osnova\u0161e, pre humova ja sam se rodila;<\/p>\n

Jo\u0161 ne be\u0161e zemlje ni polja ni po\u010detka prahu vaseljenskom;<\/p>\n

Kad je ure\u0111ivao nebesa, onde bejah; kad je razmeravao krug nad bezdanom.<\/p>\n

Kad je utvr\u0111ivao oblake gore i krepio izvore bezdanu;<\/p>\n

Kad je postavljao moru me\u0111u i vodama da ne prestupaju zapovesti njegove, kad je postavio temelje zemlji;<\/p>\n

Tada bejah kod njega hranjenica, bejah mu milina svaki dan, i veseljah se pred njim svagda;<\/p>\n

Veseljah se na vaseljeni njegovoj i milina mi je sa sinovima ljudskim. (Pri\u010deSol. 8, 22\u201331)<\/p><\/blockquote>\n

Sinopti\u010dka jevan\u0111elja svoje pripovedanje po\u010dinju istorijskim doga\u0111ajima: ro\u0111enjem Isusovim, Njegovim kr\u0161tenjem i po\u010detkom propovedi. Nasuprot tome, Jovan po\u010dinje promi\u0161ljenom paralelom izme\u0111u pri\u010de o stvaranju i one o novom stvaranju u Hristu: \u201eU po\u010detku stvori Bog nebo i zemlju\u201c (Post. 1, 1) \u2013 \u201eU po\u010detku be\u0161e Logos\u201c (Jn. 1, 1).<\/p>\n

Na\u0161a uobi\u010dajena savremena metodologija prou\u010davanja Novog Zaveta upu\u0107uje nas da u Jovanovom Jevan\u0111elju vidimo bogoslovsku interpretaciju ve\u0107 postoje\u0107ih i osnovnih tekstova sinopti\u010dara. Istorijski, ovo je nesumnjivo ta\u010dno. Ipak, liturgijsko predanje tuma\u010di Jovanovo Jevan\u0111elje kao temelj crkvene kirigme \u2013 u Pravoslavnoj Crkvi Prolog Jovanovog Jevan\u0111elja se \u010dita na liturgiji pashalne ve\u010deri i time zapo\u010dinje godi\u0161nji krug \u010ditanja Sv. Pisma. \u0160ta ta liturgijska upotreba nagove\u0161tava? Nagove\u0161tava da u Isusovom vaskrsenju, praznom grobu, radosti tajanstvenih susreta Vaskrslog Gospoda sa u\u010denicima, le\u017ei otkrivenje smisla stvaranja. Pri\u010da o postanju sama po sebi ne mo\u017ee biti shva\u0107ena bez otkrivenja u Isusu onoga \u0161to je bila istinska svrha Bo\u017eijih tvora\u010dkih delatnosti. Novo stvaranje, novo \u010dove\u010danstvo, nova vaseljena (kosmos) koji su projavljeni u vaskrsenju Isusovom jesu prvobitna Bo\u017eija namera. Kao \u0161to se ka\u017ee u Pri\u010dama Solomonovim: \u201eVeseljah se na vaseljeni njegovoj i milina mi je sa sinovima ljudskim.\u201c (8, 31). Ali, ljudi su odbacili zajednicu sa Bogom i radost te zajednice bila je zamenjena gordim samoodre\u0111enjem ljudskog roda, koje je jedino moglo da izazove Bo\u017eiji gnjev. Ali, ovde u Isusu je novi po\u010detak, nova radost. I sve ovo je mogu\u0107e jer novo stvaranje dolazi voljom istoga Boga i ostvaruje se istim Logosom.<\/p>\n

Tako, ovde sre\u0107emo prvu zna\u010dajnu implikaciju Jovanovog Prologa: Hristos, budu\u0107i da je Logos, nije samo spasitelj pojedina\u010dnih du\u0161a, On ne otkriva samo eti\u010dki kodeks ili istinitu filosofiju: On je Spasitelj i Smisao sve tvorevine.<\/p>\n

Posledice ove \u010dinjenice po hri\u0161\u0107ansku misiju u svetu su, svakako, i vi\u0161e nego velike. Hri\u0161\u0107anska Crkva nije samo pozvana da spase \u010doveka kao pojedinca od sveta, ve\u0107 da spase i sam svet. Jer, ako hri\u0161\u0107ani poznaju Hrista, oni su tako\u0111e uvedeni i u poznanje smisla svega, oni posjeduju krajnji klju\u010d, svakako ne za nau\u010dno razumevanje sveta, ve\u0107 za saznavanje smisla tvorevine. Jedna od najva\u017enijih ta\u010daka koju je rana Crkva shvatila u svetlu svog u\u010denja o Logosu jeste da svet, budu\u0107i stvoren od Boga, nije bo\u017eanski po sebi. Obo\u017eavanje kosmi\u010dkih sila: zvezda, groma ili pojedinih \u017eivotinja, odba\u010deno je kao idolopoklonstvo od strane ranih hri\u0161\u0107ana. Oni su zasigurno prepoznavali duhovne stvarnosti iza ovih kosmi\u010dkih pojava, ali i ove stvarnosti su bile stvorene i to \u010desto u demonskom obliku, naro\u010dito onda kada su zahtevale ili jednostavno izazivale vlastito obo\u017eavanje.<\/p>\n

Tako, prvi i inicijalni korak \u201esvakog \u010doveka koji dolazi u svet\u201c jeste egzorcizam nad njim samim i nad svetom oko njega. Slu\u017eba kr\u0161tenja po\u010dinje egzorcizmom [tj. \u201ezakljinjanjem\u201c \u2013 prim. prev.] i uklju\u010duje i egzorcizam nad vodom koja se koristi za pogru\u017eavanje pri kr\u0161tenju.<\/p>\n

Egzorcizam nad katihumenom uklju\u010duje definisanje satane kao \u201etiranina\u201c, \u0161to je tehni\u010dki termin koji ozna\u010dava uzurpatore suprotstavljene zakonitim autoritetima u ljudskom dru\u0161tvu. Mo\u0107 satanina nije samo zla i smrtonosna, ona predstavlja uzurpaciju zakonitog Bo\u017eijeg autoriteta. Ona je tako\u0111e \u201etiranska\u201c, u smislu da porobljava, dok Bo\u017eija mo\u0107 osloba\u0111a. Katihumen ne mo\u017ee postati usvojeno dete Bo\u017eije ako prethodno nije oslobo\u0111en od satanine tiranije.<\/p>\n

Iste ideje egzorcizma i oslobo\u0111enja su divno izra\u017eene u molitvi blagosiljanja kr\u0161tenjske vode:<\/p>\n

\u201e\u2026 Gospodaru, nisi mogao gledati gde \u0111avo mu\u010di rod ljudski, ve\u0107 si do\u0161ao i spasao si nas. Ispovedamo blagodat, propovedamo milost, ne tajimo dobro\u010dinstva\u2026 Ti si Jordansku vodu osvetio poslav\u0161i sa neba Svetog Duha Tvog, i razmrskao si glave zmija koje su se tamo gnezdile.\u201c[2]<\/p><\/blockquote>\n

Ideje egzorcizma i oslobo\u0111enja su pra\u0107ene radosnim ispovedanjem da je tvorevina, kao duhovna i ve\u0161tastvena tvar, pozvana da ponovo postane raj slobode i \u017eivota:<\/p>\n

\u201e\u2026 Ti, Gospodaru svih, poka\u017ei ovu vodu: vodom iskupljenja, vodom osve\u0107enja, o\u010di\u0161\u0107enja tela i duha, oslobo\u0111enjem okova, opro\u0161tenjem sagre\u0161enja prosve\u0107enjem du\u0161a, banjom ponovnog ro\u0111enja, obnovljenjem duha, darom usinovljenja, ode\u0107om netrule\u017enosti, izvorom \u017eivota.\u201c[3]<\/p><\/blockquote>\n

Zbog toga, hri\u0161\u0107anin ne bi trebalo da se boji svetskih stihija. One nemaju ni bo\u017eansku, ni magijsku mo\u0107 u sebi, ve\u0107 su stvorene od Boga, kroz Logosa, a silom Duha obnavljaju svoju prvobitnu funkciju i svrhu. Rod ljudski je pozvan da ih kontroli\u0161e, umesto da im bude pot\u010dinjen. Ovo je smisao razli\u010ditih obreda blagosiljanja i osve\u0107ivanja vode, hrane i samih evharistijskih darova \u2013 celokupna tvorevina je pozvana na svoju \u201elogosnu\u201c svrhu pod okriljem Bo\u017eijim, a tako\u0111e i pod okriljem ljudskih bi\u0107a koja, sa Bo\u017eijom mo\u0107i, treba da vladaju tvorevinom (Post. 1, 28).<\/p>\n

Dakle, Re\u010d Bo\u017eiju, Logos, hri\u0161\u0107ani ne samo da propovedaju, nego hri\u0161\u0107anska misija jeste misija obnovljenja tvorevine upravo zato \u0161to je isti Logos bio i Tvorac u po\u010detku i sada opet dolazi u svet kao njegov spasitelj. I stoga \u0161to je za Boga govoriti isto \u0161to i \u010diniti.<\/p>\n

Ideja obnovljenja, ili nove tvari, bila je tema brojnih nerazumevanja me\u0111u savremenim bogoslovima. Definisana u smislu \u201edubine\u201c stvari, po Tilihu [Tillich], i u smislu evolucije koja neminovno ide ka ta\u010dki omega, po Tejaru de \u0160ardenu [Teilhard de Chardin], \u201elogosna\u201c struktura kosmosa je \u010desto bivala redukovana na sekularne kategorije. Kao rezultat ovoga, obnovljenje po sebi je bilo vi\u0111eno kao pobolj\u0161anje postoje\u0107eg sveta i hri\u0161\u0107ansko u\u010de\u0161\u0107e u procesima koji su, kako se \u010dini, vodili ka takvim pobolj\u0161anjima. Kao rezultat toga, hri\u0161\u0107ani su sebe poistove\u0107ivali sa pokretima i ideologijama koji ni po svome sadr\u017eaju, niti po idealima nisu bili novi.<\/p>\n

Nadamo se da se san, koji je naveo mnoge iskrene hri\u0161\u0107ane da zami\u0161ljaju novo stvaranje \u010disto u okvirima socijalne revolucije ili psiholo\u0161kog napretka, sada sagledava kao ono \u0161to je oduvek i bio: osnovno nerazumevanje biblijske ideje stvaranja. Zapravo, nerazumevanje je staro koliko i hri\u0161\u0107anski platonizam. Veliki Origen je u tre\u0107em veku odbio da ovu biblijsku ideju shvati ozbiljno, \u0161to je dovelo do toga da je ljudsku sudbinu poistovetio sa \u201eve\u010dnim ciklusima\u201c duhova, koji su otpadali, a potom se vra\u0107ali sozercavanju Bo\u017eije su\u0161tine. Ni\u0161ta istinski novo se nije moglo nikada dogoditi u ovom kru\u017enom kretanju. Ali, Bog Avrama, Isaka i Jakova je iznad svakog ljudskog sozercanja \u2013 On je Onaj Koji je svemo\u0107an, Pandokrator, Tvorac. I Njegov Logos je \u201eu Njega\u201c, nestvoren i jednosu\u0161tan. Jedino ovim nestvorenim Logosom i Duhom koji je ostvario Njegovo prisustvo, pala tvorevina mo\u017ee biti obnovljena. To ne mo\u017ee biti postignuto ni vlastitim naporima tvorevine, niti bilo kakvim razvi\u0107em iste. Ve\u0107 1967. godine, na vrhuncu sekularisti\u010dkog pokreta u zapadnoj teologiji, jedan pravoslavni episkop je, govore\u0107i na Sednici Svetskog saveta crkava u Apsali, rekao:<\/p>\n

\u201e(Duh) je Prisustvo Bo\u017eije me\u0111u nama, koje svedo\u010di na\u0161emu duhu (Rim. 8, 16). Bez Njega, Bog je daleko, Hristos pripada pro\u0161losti, jevan\u0111elje je mrtvo slovo, Crkva je samo organizacija, autoritet je dominacija, misija je propaganda, bogoslu\u017eenje je prise\u0107anje i hri\u0161\u0107ansko delovanje je ropska moralnost.\u201c[4]<\/p><\/blockquote>\n

Hri\u0161\u0107anska misija se sastoji u otkrivanju i ponovnom ostvarivanju bo\u017eanske i nestvorene, transcendentne i ponovo-stvaraju\u0107e sile Jednog Logosa u svetu. Ovo nije jednostavno \u201egovorenje\u201c ili \u201e\u010dinjenje\u201c. To je realnost onoga \u0161to Pavle misli kad ka\u017ee: \u201eMi smo saradnici Bo\u017eiji\u201c (1. Kor. 3, 9). Za taj zadatak ljudski rod je odre\u0111en pri stvaranju kada je primio dostojanstvo, jedinstveno me\u0111u svim stvorenjima, \u201epripadanja\u201c Bogu (Jn. 1, 11), posedovanja vlastitog \u201elogosa\u201c koji ga je stavio u prirodan odnos prijateljstva i zajednice sa Tvorcem.<\/p>\n

Hri\u0161\u0107anska teologija je izna\u0161la niz formulacija ideje da izme\u0111u Tvorca i tvorevine postoji odnos bli\u017ei od odnosa uzrok\u2013posledica. Ovo, svakako, naro\u010dito va\u017ei za \u010doveka, koji je postavljen kao glava i sredi\u0161te tvorevine.<\/p>\n

Biblija o \u010doveku govori, pre svega, kao o \u201eikoni Bo\u017eijoj\u201c. Novi Zavet, tako\u0111e, poseduje veliki broj pojmova koji ozna\u010davaju zajednicu koja je u po\u010detku postojala izme\u0111u Boga i \u010doveka, a koja je raskinuta grehom i ponovno uspostavljena u Hristu. Preokupacija bogoslova u svim vremenima bila je da se o\u010duvaju dva antinomi\u010dna stava hri\u0161\u0107anskog otkrivenja:<\/p>\n

\u00a0\u00a0\u00a0 Bog je apsolutno razli\u010dit od tvorevine; Bog je transcendentan, \u201eJedini Koji istinski postoji\u201c; nesaznajan po su\u0161tini; odgovaraju\u0107e opisan jedino negativnim terminima, budu\u0107i da se sve pozitivne tvrdnje ljudskog uma ti\u010du stvari stvorenih od Boga u pore\u0111enju sa kojima [stvarima] Bog mo\u017ee samo da bude Drugi.<\/p>\n

Bog je prisutan u svojim stvorenjima; mo\u017ee se kroz njih videti; Bog je tako\u0111e do\u0161ao \u201eme\u0111u svoje\u201c, \u201epostao telo\u201c i u jedinstvenoj Hristovoj li\u010dnosti sjedinio bo\u017eansko i ljudsko tako blisko, nerazdeljivo, da se \u010dak mo\u017ee re\u0107i da je Gospod slave bio raspet (upor. 1. Kor. 2, 8).<\/p><\/blockquote>\n

Antinomija transcedencije i imanencije mora biti odr\u017eana u hri\u0161\u0107anskom bogoslovlju ako se \u017eeli izbe\u0107i, s jedne strane, panteizam i, s druge, pretvaranje Boga u filosofsku apstrakciju.<\/p>\n

Teologija o bo\u017eanskom Logosu, u Njegovom odnosu sa mnogim logosima tvari, to \u201eseme\u201c koje \u010dini bo\u017eansku osnovu svega \u0161to po Bo\u017eijoj volji postoji, jeste obrazac koji se kod otaca naj\u010de\u0161\u0107e koristi kako bi se izrazio odnos Boga i tvorevine. \u010cinjenica da je to teologija koju ve\u0107 sre\u0107emo u Prologu Jovanovog Jevan\u0111elja i da je, tako\u0111e, bila poznata intelektualnom svetonazoru gr\u010dke filosofije, u\u010dinila ju je pogodnim sredstvom komunikacije izme\u0111u Crkve i sveta. Ipak, ova komunikacija tako\u0111e je morala da izrazi apsolutnu jedinstvenost biblijskog Boga, li\u010dnog Tvorca i li\u010dnog Spasitelja sveta.<\/p>\n

Nijedna filosofija osim hri\u0161\u0107anstva nije nikada poistovetila Logos sa li\u010dno\u0161\u0107u Boga \u010diji se odnos sa stvorenjima odre\u0111uje u smislu Njegove volje da postoje ne samo van Njega samog, ve\u0107 u izvesnom smislu i u Njemu \u2013 kao objekti u \u010dije postojanje je On li\u010dno ume\u0161an. Bog zaista nije samo Tvorac sveta, On je tako\u0111e \u201etako zavoleo svet, da je Sina svog Jedinorodnog dao da, ko god veruje u Njega, ne pogine, nego da ima \u017eivot ve\u010dni\u201c.<\/p>\n

Tako, Re\u010d Bo\u017eija koja je stvorila univerzum nije jednostavno prvi pokreta\u010d ili neki apstraktni uzrok. Stvari su stvorene ne samo Njime, ve\u0107 i u Njemu (Kol. 1, 16\u201317). On je postojao pre nego \u0161to su one do\u0161le u postojanje i njihovo postojanje ima duhovne korene u Njemu. Evo kako veliki Sveti Maksim Ispovednik vidi ne samo jedinstvenog transcendentnog Logosa Bo\u017eijeg, ve\u0107 i logose pojedina\u010dnih stvorenja koji zavise od Njega i pretpostoje u Njemu:<\/p>\n

\u201eMi verujemo da je logos an\u0111ela prethodio njihovom stvaranju: (verujemo) da je logos svake su\u0161tine i svake mo\u0107i koja sa\u010dinjava svet iznad nas, logos ljudi, logos svega \u0161to je Bog stvorio \u2013 a nemogu\u0107e je sve nabrojati \u2013 da je taj logos neizreciv i nepojmljiv u svojoj kona\u010dnoj transcendenciji, budu\u0107i da je ve\u0107i od svake tvari i svake stvorene pojedina\u010dnosti i razlike. Ali ovaj isti Logos se projavljuje i umno\u017eava od strane Boga u svim bi\u0107ima koja od Njega proizilaze, svaki po vlastitoj analogiji, i On ih sve sa\u017eima u sebi.\u201c [Glave o ljubavi III, 25; PG 91, 1024 B\u2013C]<\/p><\/blockquote>\n

Ovo nije prosto o\u017eivljavanje platonisti\u010dkog \u201esveta ideja\u201c, ve\u0107 tako\u0111e i \u2013 kako smo ve\u0107 naglasili \u2013 preformulacija nekolicine poglavlja starozavetne \u201emudrosne literature\u201c, koje nalazimo i u tre\u0107oj glavi Poslanice Efescima: \u201eTajne od ve\u010dnosti sakrivene u Bogu koji je sazdao sve; \u2026 mnogostruka mudrost Bo\u017eija, po ve\u010dnoj nameri koju izvr\u0161i u Hristu Isusu Gospodu na\u0161emu\u201c (Ef. 3, 9\u201311). Ovo nam govori da, u bo\u017eanskom Logosu, svet ima smisao, svrhu i uzor koji je postojao pre samog stvaranja.<\/p>\n

Ali, ovo nije naivna i ru\u017ei\u010dasta slika tvorevine. Smrt, greh, haos, propadanje tako\u0111e su prisutni. Ne postoji mogu\u0107nost povratka Bogu, izvornim korenima tvorevine, obnovi smisla svih stvari bez priznavanja tragedije smrti. Zapravo, hri\u0161\u0107ani \u010dak mogu imati potpunije razumevanje tragedije smrti, egzistencijalne agonije, raznih \u201eslepih ulica\u201c sada\u0161njeg stanja sveta, nego sekularni egzistencijalisti. Sekularni egzistencijalisti opisuju \u0161ta jeste, ali hri\u0161\u0107ani znaju \u0161ta treba da bude, i tako su svesniji haoti\u010dne, krvave i uistinu bezumne tragedije trenutnog stanja u kome se svet nalazi.<\/p>\n

Prema Svetom Maksimu Ispovedniku, svet nije stvoren kao fiksirana i stabilna realnost, ve\u0107 kao kretanje. Sam pojam \u201eprirode\u201c on defini\u0161e kao kretanje, ili preciznije kao \u201elogos sopstvene su\u0161tinske aktivnosti\u201c [Amb. 1057 B]. Ovo kretanje je bilo blagotvorno, stvarala\u010dko i tako \u201eprirodno\u201c, dok god je sledilo svoj logos bi\u0107a. Francuzi to doslovno prevode kao: \u201eraison d\u2019\u00eatre\u201c. Ovaj \u201eraison d\u2019\u00eatre\u201c je naravno, bio sam Bo\u017eanski Logos. Ipak, danas je \u010dovek u svojim postupcima obuzet iracionalnom imaginacijom strasti, obmanut pohotom, i okupiran nau\u010dnim dostignu\u0107ima za kojim traga bilo iz sopstvenih potreba, bilo iz \u017eudnje da spozna principe prirode prema zakonitostima nauke. Nijedna od ovih prisila nije postojala za prvobitnog \u010doveka, budu\u0107i da je bio iznad svega. Takav mora da je bio \u010dovek u po\u010detku \u2013 ni na koji na\u010din zaokupljen onim \u0161to je bilo ispod, oko njega ili u njegovoj blizini, i \u017eele\u0107i savr\u0161enstvo ni u \u010demu drugom do u neodoljivom kretanju, sa svom snagom ljubavi upravljenom ka Onome Koji je bio iznad njega, tj. Bogu [Amb. 1353 C].<\/p>\n

Da nije ovo zahtev Svetog Maksima Ispovednika za stoi\u010dkom apatijom, indiferentnosti prema svetu? Zasigurno ne, i to iz dva razloga:<\/p>\n

Kona\u010dni cilj \u2013 \u017eivot u Logosu \u2013 nije nepomi\u010dnost niti pasivna kontemplacija, ve\u0107 kretanje, li\u010dni odnos, susret u ljubavi i, stoga, ve\u010dno prerastanje iz radosti u radost, iz slave u slavu. Carstvo Bo\u017eije nije stati\u010dka nepokretnost, ve\u0107 radost, stvarala\u0161tvo i ljubav.<\/p>\n

Ono \u0161to treba da se odbaci jeste koristoljubiva preokupiranost svetom zasnovana na \u017eelji da se svet koristi kao oru\u0111e za pre\u017eivljavanje. Kod Maksima, kao i u celokupnoj vode\u0107oj misli isto\u010dne ota\u010dke tradicije, smrtnost (a ne \u201enasle\u0111ena krivica\u201c) je stra\u0161na posledica Adamovog greha. Mizerija sada\u0161njeg sveta po\u010diva u njegovoj propadljivosti, i otud konstantni znaci nesigurnosti u kojima \u010dove\u010danstvo egzistira: svet kao celina, i svako od nas zasebno je zauzet (kako samo neuspe\u0161no) borbom za opstanak koja se sastoji iz pronala\u017eenja na\u010dina da se \u017eivot produ\u017ei, i otkrivanja sredstava koja bi neutralisala ili uni\u0161tila one koji (kako verujemo) predstavljaju pretnju po na\u0161u egzistenciju. Smrtnost je tako istinski uzrok na\u0161e ogrehovljene situacije. Samo-odbrana, samo-potvr\u0111ivanje \u2013 na u\u0161trb drugih \u2013 jeste ono \u0161to determini\u0161e postojanje na\u0161eg sada\u0161njeg beslovesnog sveta. Tako da, kada nas Maksim poziva da se ostavimo preokupiranosti naukom, pohotom, zavi\u0161\u0107u, to \u010dini jer ho\u0107e da nas oslobodi od utilitaristi\u010dke zavisnosti od onoga \u0161to ne bi trebalo da je na\u0161e istinsko oru\u0111e pre\u017eivljavanja. On je svakako za slobodnu, svesnu i stvarala\u010dku kontrolu \u010doveka koji je nosilac Tvor\u010deve ikone, a time i sa-odgovornosti za tvar, nad univerzumom, ali je protiv na\u0161e porobljenosti svetom.<\/p>\n

Njegov opis ljudskih bi\u0107a u palom svetu predstavlja sliku naru\u0161ene harmonije. Prvobitno, Bog Logos je stvorio sve stvari u harmoniji. Postojala je, na primer, harmonija izme\u0111u:<\/p>\n

\u00a0\u00a0\u00a0 tvorevine i nestvorenog Boga;<\/p>\n

umstvenih i ve\u0161tastvenih stvari;<\/p>\n

neba i zemlje;<\/p>\n

raja i univerzuma;<\/p>\n

mu\u0161kog i \u017eenskog.<\/p><\/blockquote>\n

Ove prirodne dualnosti su trebalo da budu o\u010duvane u harmoniji, ali su zapravo preobra\u0107ene u tenziju, kontradiktornost i nesaglasnosti. Pad je bio razbijanje tvari, preokret njene \u201eslovesne\u201c prirode ka tragi\u010dnoj beslovesnosti, koja na kraju vodi uni\u0161tenju i smrti.<\/p>\n

U kontekstu ovog razbijanja prvobitnog smisla i poretka stvari Maksim, zajedno sa celim ota\u010dkim predanjem, sagledava veliki doga\u0111aj ovaplo\u0107enja: \u201eLogos postade telo.\u201c Ovo zna\u010di da je s\u00e2m Uzor svega stvorenog, izvor i mera harmonije i poretka, preuzeti na sebe ono \u0161to je palo u disharmoniju i besporedak. I tako, ponovo postoji harmonija izme\u0111u tvorevine i nestvorenog Boga, umstvenih i ve\u0161tastvenih stvari, neba i zemlje, raja i univerzuma, mu\u0161kog i \u017eenskog, ali jedino u Hristu, ovaplo\u0107enom Logosu.<\/p>\n

Nije nam mogu\u0107e da ovde dalje razvijamo teologiju ovaplo\u0107enja, ali \u017eelim da naglasim samo jednu stvar, koja je direktno vezana za na\u0161u temu \u201eHrista kao Logosa\u201c: Ako je Bo\u017eanski Logos postao telo, ne postoji, niti ikad vi\u0161e mo\u017ee postojati nesaglasnost izme\u0111u bo\u017eanstva i \u010dove\u010danstva. Nemogu\u0107e je vi\u0161e da budu uzajamno isklju\u010divi, jer za nas hri\u0161\u0107ane, Bog nije samo na nebu, On je u telu: prvo, On je sa nama zato \u0161to je Logos i uzor sve tvari; drugo, zato \u0161to je postao \u010dovek. U Hristu vidimo Boga kao savr\u0161enog \u010doveka. Na\u0161 Bog nije \u201etamo negde\u201c \u2013 na nebu. Ljudi su ga videli, mi ga vidimo u Isusu Nazare\u0107aninu.<\/p>\n

Nadalje, Logos kao bo\u017eanska Li\u010dnost mora biti vi\u0111en kao li\u010dno sredi\u0161te Hristove ljudske delatnosti. Nikejsko ispovedanje vere nas u\u010di da je Sin Bo\u017eiji, jednosu\u0161tan Ocu, \u201epostao \u010dovek\u2026 stradao i bio pogreben\u201c. On je subjekat ovih veoma ljudskih iskustava Isusa Hrista. Otuda, On tako\u0111e i sa nama deli ljudska iskustva. Logos li\u010dno jeste subjekat smrti koja se zbila na Golgoti, i upravo zato \u0161to je to bila smrt ovaplo\u0107enog Logosa, a ne smrt ljudske individue, ona je vodila u vaskrsenje. On je sa nama u \u010dasu na\u0161e smrti, i \u017eeli da nas vodi u \u017eivot (ako i mi \u017eelimo). U ovaplo\u0107enju Logosa, Bog nije samo govorio, nije samo opra\u0161tao \u2013 On je voleo i delio svako ljudsko iskustvo sem greha, uklju\u010duju\u0107i i smrt i stra\u0161no stradanje. U po\u010detku \u201ebez njega ni\u0161ta ne postade od onoga \u0161to je postalo\u201c. I sada, u njegovom drugom i novom stvaranju, nije ostavio ni\u0161ta \u0161to je stvoreno van sebe, pa \u010dak ni smrt kao \u010dovekovo palo stanje, koja sada \u2013 ako verujemo u Hrista \u2013 za nas mo\u017ee postati bla\u017eeni po\u010dinak, a ne vi\u0161e tragedija.<\/p>\n

Naravno, problem sa savremenim teolozima \u201esmrti Boga\u201c jeste taj \u0161to njihov slogan zna\u010di ne\u0161to drugo od onoga \u0161to je pod tim mislio Sveti Kirilo Aleksandrijski. Njihova briga jeste humanizacija Boga, kako bi mogli da zaklju\u010de da \u201enam se On objavljuje u sekularnim doga\u0111ajima i kroz njih\u201c.[5] Ovo je upravo suprotno od onoga \u0161to \u201esmrt Boga\u201c na Golgoti zaista zna\u010di: Logos umire na krstu, kako bi smrt bila uni\u0161tena. Nakon Golgote, smrt ne uspeva da bude \u201eprofani doga\u0111aj\u201c. Ona postaje sveta tajna, preobra\u017eaj prozai\u010dnog, fizi\u010dkog propadanja tkiva u pashalni doga\u0111aj koji vodi u slobodu i vaskrsenje. Logos, primiv\u0161i \u010dove\u0161tvo, darovao nam je mo\u0107 da transcendiramo sekularne doga\u0111aje. Oni se, naravno, i dalje doga\u0111aju, ali mi imamo pristup Bogu Koji je izvan njih i zbog toga smo slobodni od njih. Naravno, i dalje imamo misiju u sekularnom svetu, misiju me\u0111u onima koji ne vide Logosa ni u tvorevini, ni u njegovom Ovaplo\u0107enju. Ali dinamizam, snaga, smisao na\u0161e misije mo\u017ee biti otkriven jedino u na\u0161oj nezavisnosti od profanih doga\u0111aja i mo\u0107i transcendiranja istih.<\/p>\n

\u201eBog je postao \u010dovek\u201c, rekao je Sveti Atanasije Veliki, ne da bi nestao kao Bog ve\u0107 \u201eda bi \u010dovek postao Bog\u201c. Hri\u0161\u0107ansko jevan\u0111elje, \u201eblaga vest\u201c sastoji se u tome, i isklju\u010divo u tome.<\/p>\n

Teologija o Re\u010di Bo\u017eijoj, kao Logosu, naro\u010dito u svetlosti ovaplo\u0107enja, ima velike prakti\u010dne implikacije na polju hri\u0161\u0107anske misije i \u017eivota hri\u0161\u0107anske Crkve. Ako je Logos tvorac, smisao i uzor celokupne tvorevine, onda Njegovo Telo, Crkva, nu\u017eno snosi sa-odgovornost, mo\u017ee se re\u0107i i sa-tvora\u0161tvo, u svetu kao celini. Ovo je zaista su\u0161tinski izraz crkvene sabornosti, njene ume\u0161anosti u celovitosti tvorevine, jer je s\u00e2m Tvorac njena glava. Pre svega, hri\u0161\u0107anska odgovornost je odgovornost prema svim ljudima. Na slu\u017ebi u crkvi Svete Marije Djeve u Oksfordu, K. S. Luis je jednom rekao:<\/p>\n

\u201eOzbiljna je stvar \u017eiveti u dru\u0161tvu mogu\u0107ih bogova i boginja stalno imaju\u0107i na umu da i najdosadnija kao i najinteresantnija osoba sa kojom razgovarate mo\u017ee jednoga dana postati stvorenje koje \u0107e vas dovesti u isku\u0161enje da ga, s obzirom na to kako ga sada gledate, ili po\u010dnete obo\u017eavati ili da postane u\u017eas i propadljivost kakvu sre\u0107ete, ako je uop\u0161te sre\u0107ete, samo u no\u0107noj mori. U svakom trenutku, u odre\u0111enoj meri, mi poma\u017eemo jedni drugima da se usmerimo u jednom ili drugom od ova dva pravca. U svetlu ovakvih preovladavaju\u0107ih mogu\u0107nosti, kao i strahopo\u0161tovanja i opreza koje su im svojstvene, treba da se rukovodimo pri bavljenju jedni drugima, u prijateljstvu, ljubavi, igri i politici.\u201c<\/p><\/blockquote>\n

Hri\u0161\u0107anska odgovornost nije ograni\u010dena na \u201eduhovne stvari\u201c ili na koncept \u201eispravnog verovanja\u201c, shva\u0107enog kao skup sistema koji se poimaju isklju\u010divo razumom. Re\u010d Bo\u017eija ne komunicira samo ljudskim re\u010dima; ona je komunikacija samog \u017eivota. Zbog toga je katoli\u010danska Crkva kroz vekove znala kako da \u201e\u0161iri re\u010d\u201c kroz svetost svojih \u010dlanova, kroz poeziju, kroz ikone, muziku itd. objavljuju\u0107i harmoniju, poredak, istinu Bo\u017eije kreacije. Dozvolite mi da ka\u017eem da je obnova ovog ose\u0107aja harmonije i lepote danas potrebna vi\u0161e od svega, kako bi na\u0161i savremenici ponovo mogli da \u010duju hri\u0161\u0107ansku poruku. Ova obnova je mogu\u0107a jedino na osnovama obnovljene percepcije Logosa i kao Tvorca, i kao Iskupitelja. Hri\u0161\u0107ani nikad ne \u010dine ve\u0107i duhovni zlo\u010din nego kad prihvataju dualizam blagodati i prirode, svetog i profanog, kada priznaju da postoji autonomna sfera naturalnog koja mo\u017ee imati sopstvenu lepotu (razli\u010ditu od \u201ereligiozne\u201c), sopstvenu harmoniju (koju je Bog stvorio, ali koja je nekako nezavisna od Hrista). Vreme je da po\u010dnemo da potvr\u0111ujemo i proklamujemo da je Bog Tvorac lepote i da ni\u0161ta stvoreno ne mo\u017ee sa pravom biti \u201esekularizovano\u201c (kao \u0161to je Dostojevski rekao, ova Bogom stvorena lepota \u0107e na kraju spasiti svet).<\/p>\n

Svi znamo, na primer, kako je kroz vekove Crkva koristila muzi\u010dke i slikarske izraze da bi projavila prisustvo Carstva Bo\u017eijeg u liturgiji, kako je obredima osve\u0107enja i blagosiljanja potvrdila svoj nauk o univerzalnosti, obuhvataju\u0107i svecelu kosmi\u010dku realnost. Zaista, ni\u0161ta od \u201estarog\u201c ne mo\u017ee biti ostavljeno izvan \u201enovog\u201c!<\/p>\n

Ovo, ipak, ne zna\u010di da svaka forma kulture doprinosi projavljivanju \u201enove tvari\u201c ili da je svaki umetni\u010dki stil u stanju da odrazi tajnu ovaplo\u0107enja, kao \u0161to su sposobni romani\u010dki, goti\u010dki ili vizantijski stil. Drama sekularizovane kulture koja isklju\u010duje logos tvorevine i izgra\u0111uje svoje forme na reakciji i intuiciji \u201eautonomnog\u201c ljudskog roda, u dana\u0161njem svetu je oti\u0161la vrlo daleko. Sa procesom selekcije, o\u010di\u0161\u0107enja i iskupljenja sli\u010dnog onome sa kojim su se suo\u010dili oci Crkve kada su se susreli sa ogromni zadatkom obra\u0107anja gr\u010dko-rimskog sveta Hristu, suo\u010deni smo mi danas. Naravno, na\u0161 zadatak je mnogo te\u017ei, jer je svet sa kojim se suo\u010davamo posthri\u0161\u0107anski svet: on pretenduje na to da poznaje hri\u0161\u0107anske norme i da ih uz promi\u0161ljanje odbacuje. Hri\u0161\u0107anstvo je tragi\u010dno izgubilo svoj novitet: miri\u0161e na reakcionarnu pro\u0161lost. Jednostavan povratak drevnoj liturgiji, drevnoj umetnosti, drevnoj muzici je iz navedenih razloga nedovoljan po sebi i mo\u017ee da odvede do daljeg kompromitovanja svagda nove, kreativne prirode hri\u0161\u0107anske vere.<\/p>\n

Li\u010dno mislim da je antikvarski konzervatizam, \u201epovratak\u201c pro\u0161losti, \u010desto bolji od lo\u0161ih improvizacija. Ali, jasno je da, ako je Sveti Maksim Ispovednik bio u pravu defini\u0161u\u0107i \u201elogos bi\u0107a\u201c kao kretanje, treba uvideti da hri\u0161\u0107anska misija zahteva nove forme, nove puteve uklju\u010divanja celine dana\u0161njeg \u010dove\u010danstva, dana\u0161njeg sveta, u svoj domen. Ali, ove nove forme ne mogu jednostavno biti primljene kao takve iz palog sveta, na ne-kriti\u010dki na\u010din. One moraju biti prilago\u0111ene nepromenljivom sadr\u017eaju hri\u0161\u0107anskog jevan\u0111elja i moraju manifestovati ovaj sadr\u017eaj na na\u010din koji bi bio u skladu sa sve\u0161tenom tradicijom jednog sabornog predanja. Tako da autenti\u010dna hri\u0161\u0107anska kreativnost iziskuje ovaj napor izabiranja, razboritosti kao i smelost u prihvatanju noviteta.<\/p>\n

U njihovo vreme, Sveti Kirilo i Metodije su bili eminentni svedoci takve kreativnosti, ne samo zato \u0161to su \u2013 kao i mnogi misionari pre i posle njih \u2013 bili kadri da se kulturolo\u0161ki i jezi\u010dki identifikuju sa dru\u0161tvenom grupom koja je trebalo da \u010duje jevan\u0111elje, ve\u0107 zato \u0161to su bili kadri da budu i tradicionalni i inovativni, verni i kriti\u010dki orijentisani. Kao pravoslavni Vizantinci suprotstavili su se kao o\u010diglednoj \u201einovaciji\u201c, interpolaciji nesre\u0107nog Filioque u zajedni\u010dko Veruju, ali su po\u0161tovali cenjenu Rimsku crkvu (koja im je pomogla protiv Germana) i preveli su na slovenski ne samo vizantijsku liturgiju, ve\u0107 i latinski obred. Autenti\u010dna \u201esabornost\u201c i dinamizam njihove slu\u017ebe treba da bude obrazac \u010dak i nama danas.<\/p>\n

Izvor: John Meyendorff, \u201eChrist as Word: Gospel and Culture\u201c<\/a>, International Review of mission, 1985, \u2116 294.<\/p>\n

Prevod: Andrej Jefti\u0107<\/p>\n

[1] Lekcionar po\u010dinje Jovanovim Jevan\u0111eljem, jer je Jovanov Prolog odre\u0111en da se \u010dita u pashalnoj no\u0107i \u2013 po\u010detku liturgijske godine.<\/p>\n

[2] Navedeno prema: Mali Trebnik, prev. Arhim. dr Justina Sp. Popovi\u0107a, Prizren, 1994, str. 26<\/p>\n

[3] Ibid., str. 27.<\/p>\n

[4] Metropolitan Ignatius of Lattakieh, \u201eBehold, I Make AII Things New\u201c, St. Vladimir\u2019s Quarterly, Vol. 12, \u2116 3\u20134 (1968), p. 113.<\/p>\n

[5] Harvey Cox, The Secular City, New York, 1966, p. 263.<\/p><\/blockquote>\n

Teologija.net<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

U ovom eseju poku\u0161a\u0107emo da izrazimo deo smisla te bogoslovske i duhovne tradicije, ne samo u njenim istorijskim dimenzijama, kako je inspirisala Sv. Kirila i Sv. Metodija pre jedanaest vekova, ve\u0107 i kako mo\u017ee pru\u017eiti re\u0161enja za savremena pitanja.<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":219171,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-311481","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/311481","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=311481"}],"version-history":[{"count":3,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/311481\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":311484,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/311481\/revisions\/311484"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/219171"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=311481"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=311481"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=311481"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}