{"id":310288,"date":"2020-12-20T08:08:06","date_gmt":"2020-12-20T07:08:06","guid":{"rendered":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=310288"},"modified":"2020-12-20T08:08:06","modified_gmt":"2020-12-20T07:08:06","slug":"mustafa-golubic-sta-zaista-znamo","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2020\/12\/20\/mustafa-golubic-sta-zaista-znamo\/","title":{"rendered":"Mustafa Golubi\u0107 \u2013 \u0161ta zaista znamo?"},"content":{"rendered":"
\n
\n
\n
\n

Malo koji poznati komunista privla\u010di toliko pa\u017enje u poslednjih trideset godina kao Mustafa Golubi\u0107. Od crnoruka\u0161kih, srpsko-nacionalisti\u010dkih korena, do navodnog rada \u201eza NKVD\u201c, odnosno sovjetsku tajnu policiju, pa do zagonetnog potkazivanja i smrti u Beogradu 1941. godine, pri\u010da o ovom obave\u0161tajcu intrigira i entuzijaste za istoriju i radoznale ljubitelje misterija. Pojava Golubi\u0107a kao lika u Bjelogrli\u0107evoj seriji Senke nad Balkanom<\/em> samo dodatno hrani njegovu ve\u0107 veliku popularnost. Me\u0111utim, istori\u010dari su se do sada malo bavili Golubi\u0107evim likom i delom. Iako je o njemu dosta pisano, uglavnom su se njegovim \u017eivotom bavili novinari, \u010desto vo\u0111eni senzacionalizmom, i bez ikakvog istra\u017eivanja arhivskih izvora. U ovom tekstu \u0107u poku\u0161ati da predstavim ono \u0161to zaista znamo o Golubi\u0107u na osnovu istorijskih dokumentata, da kontekstualizujem njegov \u017eivotni put i, na kraju, da se osvrnem na uzroke i razloge njegove ogromne popularnosti.<\/p>\n

Pravi i la\u017eni Golubi\u0107<\/h2>\n

Svako ko se \u017eeli ozbiljnije baviti \u017eivotom Mustafe Golubi\u0107a mora prethodno pro\u0107i kroz minsko polje izmi\u0161ljotina, polu-istina i istorijskih falsifikata. Pobijanje svih njih zahtevalo bi minimalno jedan feljton, te \u0107u se ovde osvrnuti samo na neke najbitnije i najpopularnije mitove o Golubi\u0107u. Dobar po\u010detak razdvajanja \u017eita od kukolja jeste opis radnog mesta Mustafe Golubi\u0107a: oni koji pi\u0161u da je bio agent NKVD-a<\/a> ili Kominterne<\/a> na potpuno su krivom tragu, kao i oni koji ga nazivaju \u201evo\u0111om\u201c<\/a> sovjetskog obave\u0161tajnog punkta u Be\u010du. Golubi\u0107 je, u periodu njegovog \u017eivota koji javnost najvi\u0161e zanima, bio obave\u0161tajac Crvene armije, a za NKVD je radio samo kratko tokom dvadesetih. Sovjetska vojska i policija su, nimalo iznena\u0111uju\u0107e, imale institucionalno razdvojene obave\u0161tajne slu\u017ebe, kao i u bilo kojoj dr\u017eavi. Kominterna formalno nije bila deo sovjetskog dr\u017eavnog aparata, nego je bila me\u0111unarodna organizacija, te je tako\u0111e imala svoju zasebnu obave\u0161tajnu slu\u017ebu.<\/p>\n

Isto tako, ne postoji ni jedan jedini izvor koji bi dokazao tvrdnju da je Golubi\u0107 u\u010destvovao u atentatu na Lava Trockog<\/a>, osniva\u010da Crvene armije i Staljinovog dugogodi\u0161njeg rivala. Neta\u010dna je i bizarna tvrdnja da je u Kremlj ulazio na privatan ulaz<\/a> i da je bio li\u010dno blizak sa Staljinom, koju demantuje ujedno i jedini izvor o Golubi\u0107evom boravku u Kremlju: memoarski zapis Rodoljuba \u010colakovi\u0107a, koji je tamo bio zajedno s njim: u\u0161li su na pobo\u010dna vrata jer je tamo \u017eiveo prijatelj kog su pose\u0107ivali. Taj prijatelj, naravno, nije bio Staljin li\u010dno.[1]<\/a><\/sup><\/p>\n<\/div>\n

\n

Pored ovog senzacionalnog podviga, Golubi\u0107u se pripisuje i dizanje u vazduh pola Smedereva. Naime, 5. juna 1941. godine, nema\u010dko skladi\u0161te municije u Smederevskoj tvr\u0111avi je eksplodiralo, a eksplozija, koja se dogodila na pija\u010dni dan, ubila je ogroman broj ljudi. Procene idu od nekoliko stotina do \u010dak dve i po hiljade \u017ertava. Po svemu sude\u0107i, Golubi\u0107a se progla\u0161ava krivcem za ovaj \u010din zato \u0161to je, kao \u0161to se tvrdi za sve komuniste, navodno bio protiv Srba<\/a>. Ova kli\u0161eizirana antikomunisti\u010dka propaganda ne obja\u0161njava za\u0161to bi jedan odlikovani veteran Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, koji je dobrovoljno stupio u srpsku vojsku iako je bio podanik Austro-Ugarske, odjednom odlu\u010dio da pobije na hiljade nevinih srpskih civila, kao \u0161to ne obja\u0161njava ni \u0161ta je jednog nacionalistu podstaklo da s vremenom postane komunista. Povrh toga, ova teorija ne nudi ni jedno jedino obja\u0161njenje za\u0161to bi obave\u0161tajcu Crvene armije bilo u interesu da izvr\u0161i agresorski \u010din na nacisti\u010dku Nema\u010dku u trenutku kada SSSR sa tom dr\u017eavom ima ugovor o nenapadanju i aktivno poku\u0161ava da izbegne rat.[2]<\/a><\/sup> Golubi\u0107a je samo dva dana nakon smederevske eksplozije u Beogradu uhapsio Gestapo iz nevezanih razloga, a 17 dana kasnije po\u010dela je nacisti\u010dka invazija na SSSR. Nije li za o\u010dekivati da bi nacisti, da su imali i najmanji dokaz o Golubi\u0107evoj ume\u0161anosti u eksploziju, koristili to u svojoj propagandi nakon po\u010detka rata sa SSSR-om, a mo\u017eda i kao jedan od povoda za invaziju? U svakom slu\u010daju, Golubi\u0107 je nedugo potom ubijen, a nakon njegove smrti pojavila se i legenda o njemu kao \u201eheroju SSSR-a<\/a>\u201c. Iako se nigde u ruskim dokumentima ne pominje sa takvom titulom, na\u0161a \u0161tampa o njemu \u010desto pi\u0161e kao heroju SSSR-a, iako za to po svemu sude\u0107i ne postoji ni jedan jedini izvor osim njegovog nadgrobnog spomenika u Beogradu.<\/p>\n

Najve\u0107i posao na popularizaciji Golubi\u0107a svakako je uradio publicista i novinar Milomir Mari\u0107. Golubi\u0107 je skoro pa glavni protagonista njegove Dece komunizma<\/em>, sveprisutan, svemo\u0107an i zagonetan. Mari\u0107 ga opisuje kao dobrovoljca \u201eu ratu za osvetu Kosova\u201c, \u201emasonskog stipendistu\u201c i potencijalnog ranog agenta Ohrane, tajne policije carske Rusije. Skoro tre\u0107ina prve knjige posve\u0107ena je Golubi\u0107u.[3]<\/a><\/sup> Iako Deca komunizma<\/em> nije u potpunosti za baciti (koristi se autenti\u010dnom memoarskom gra\u0111om iz Arhiva Jugoslavije, kao i objavljenim se\u0107anjima mnogih komunista), nenavo\u0111enje izvora i senzacionalisti\u010dke tvrdnje isprepletane sa istinitim podacima \u010dine je poprili\u010dno neupotrebljivom za istori\u010dare, a \u0161tetnom za \u0161iru javnost koja nema dovoljno informacija da istinu odvoji od Mari\u0107eve fikcije. Isto se mo\u017ee re\u0107i i za druge biografije Mustafe Golubi\u0107a, poput one koju je 1986. objavio Sead Trhulj i one koju je pro\u0161le godine za Nedeljnik<\/em> napisao Dejan Stojiljkovi\u0107.[4]<\/a><\/sup> Uravnote\u017eena je jedino kratka biografija Borivoja Ne\u0161kovi\u0107a, koji je izbegavao naga\u0111anja i glasine.[5]<\/a><\/sup><\/p>\n

Najzna\u010dajniji i ujedno po\u010detni izvori za izu\u010davanje \u017eivota i dela Mustafe Golubi\u0107a trebali bi biti oni koji su ve\u0107 objavljeni u nau\u010dnim knjigama i \u010dasopisima, a koje novinari i publicisti koji poku\u0161avaju da se senzacionalisti\u010dki bave Golubi\u0107em po obi\u010daju izbegavaju. To su pre svega \u201ePrilozi za biografiju Mustafe Golubi\u0107a\u201c koje je jo\u0161 1993. godine objavila istori\u010darka Ubavka Vujo\u0161evi\u0107, kao i zbornik Moskva \u2013 Srbija, Beograd \u2013 Rusija<\/em> koji su 2017. godine zajedno objavili Arhiv Srbije i Centralni dr\u017eavni arhiv grada Moskve.[6]<\/a><\/sup> \u201ePrilozi\u201c zapravo donose partijske upitnike i autobiografije koje je Golubi\u0107 pisao tridesetih, a koje je Vujo\u0161evi\u0107 prona\u0161la u biv\u0161em Centralnom partijskom arhivu Instituta marksizma-lenjinizma u Moskvi. Dokumenti iz zbornika Moskva \u2013 Srbija, Beograd \u2013 Rusija<\/em> donose zapisnike Gestapoa, nastale tokom isle\u0111ivanja Mustafe Golubi\u0107a 1941. godine. Oni \u0107e ujedno biti i okosnica ovog prvog poku\u0161aja pisanja kratke nau\u010dne biografije Mustafe Golubi\u0107a.<\/p>\n

<\/center><\/p>\n

Od nacionalnog do internacionalnog revolucionara<\/h2>\n

Autori koji su senzacionalisti\u010dki pisali o Golubi\u0107u \u010desto sa ponosom isti\u010du da je on, iako musliman, nagla\u0161avao svoju srpsku nacionalnost. Isti ti autori, povu\u010deni etnocentrizmom i nacionalizmom koji dominiraju poslednjih trideset godina, zaborave da se zapitaju kako to da jedan srpski nacionalista, \u010dlan Crne ruke i Mlade Bosne, postaje komunista, i kao takav umire? Odgovor na ovo pitanje treba tra\u017eiti ne samo u nacionalizmu, koji je nakon Golubi\u0107eve smrti pre\u0161ao put od emancipatorske ideologije do kukavi\u010dkog izgovora za odbranu socioekonomskog statusa quo<\/em>, nego i u samoj komunisti\u010dkoj ideologiji, koja je, uprkos dana\u0161njim stereotipima, privla\u010dila mnoge nacionaliste.<\/p>\n

Mustafa Golubi\u0107 ro\u0111en je u Stocu, u Hercegovini, 24. januara 1891. godine, u porodici \u201esitnog turskog posednika\u201c.[7]<\/a><\/sup> Kao izvrstan student, dobio je podr\u0161ku op\u0161tinskog odbora da nastavi studije u Realnoj gimnaziji u Sarajevu. Tamo se ve\u0107 1908. godine priklju\u010dio \u201eMladoj Bosni\u201c. Zbog toga je izba\u010den sa svih \u0161kola na teritoriji Austro-Ugarske, te 1909. godine odlazi u Beograd da se \u0161koluje. Od po\u010detka je povezan sa \u010detni\u010dkom organizacijom \u201eKomita\u201c pod rukovodstvom majora Vojislava Tankosi\u0107a, \u010diju \u0107e vojnu \u0161kolu u Prijepolju zavr\u0161iti pre odlaska u rat. Bio je \u010dlan organizacije \u201eUjedinjenje ili smrt\u201c (poznatije kao \u201eCrna ruka\u201c) od njenog osnivanja, maja 1911. godine, kao i svi \u010dlanovi \u201eMlade Bosne\u201c. Od po\u010detka Prvog svetskog rata (ili, kako ga on zove u jednoj od spomenutih autobiografija, \u201eImperijalisti\u010dkog rata\u201c) bori se u redovima majora Tankosi\u0107a. Po zadacima \u201eCrne ruke\u201c, to jest Dragutina Dimitrijevi\u0107a Apisa li\u010dno, Golubi\u0107 putuje po Evropi i pre i tokom rata, da bi ga, kao crnorukca, uhapsila francuska vlada 5. februara 1917. godine.[8]<\/a><\/sup> To se dogodilo najverovatnije po nalogu srpske vlade, jer se vremenski poklapa sa hap\u0161enjem Apisa i drugih crnorukaca, te po\u010detkom Solunskog procesa. Oni su, prema Golubi\u0107evoj kasnijoj tvrdnji, uhap\u0161eni jer su zaista planirali atentate na Aleksandra Kara\u0111or\u0111evi\u0107a i Nikolu Pa\u0161i\u0107a, mada su nameravali i ubistva drugih krunisanih glava Evrope.[9]<\/a><\/sup> Iz zatvora je pu\u0161ten tek u septembru 1918. godine, a u Beograd dolazi nekoliko meseci kasnije i postaje komunista.<\/p>\n

Za razumevanje ove naizgled radikalne promene u Golubi\u0107evim stavovima, treba sagledati kontekst revolucionarnog talasa koji je od 1917. do 1920. godine zahvatio Evropu. Lenjinova revolucionarna strategija eksplicitno se zasnivala na trojnom savezu proletarijata, selja\u0161tva i \u201enacionalno-revolucionarnih\u201c pokreta. Naime, on je smatrao da u novoj eri revolucija koja nadolazi, upravo ovakav savez predstavlja sve progresivne snage koje se mogu boriti protiv imperijalizma na globalnoj kapitalisti\u010dkoj periferiji. U dr\u017eavama u kojima je proletarijat slab i malobrojan, on mo\u017ee izgurati revoluciju zajedno sa selja\u0161tvom i nacionalno-oslobodila\u010dkim organizacijama, pod uslovom uspeha komunisti\u010dke revolucije u razvijenim kapitalisti\u010dkim zemljama.[10]<\/a><\/sup><\/p>\n

Ovo nije bio samo proizvod Lenjinove uobrazilje, nego direktnog uklju\u010divanja nacionalnih revolucionara u pokrete protiv evropskih carstava i imperijalizma. Na Balkanu je to bilo jo\u0161 o\u010diglednije nego drugde: jedan Golubi\u0107ev savremenik iz Zagreba napisao je da su radikalne omladinske organizacije poput \u201eMlade Bosne\u201c \u201eimale pola nacionalnorevolucionarni, a pola anarhisti\u010dki karakter\u201c.[11]<\/a><\/sup> Desetak godina pre atentata u Sarajevu, Ilindenski ustanak Makedonaca protiv Osmanlija je vodio Nikola Karev, koji nije bio samo nacionalista, nego i \u010dlan Bugarske radni\u010dke socijaldemokratske partije (tesni socijalisti), koja \u0107e 1919. godine postati Komunisti\u010dka partija Bugarske. Mladobosance su, isto tako, pored nacionalnih revolucionara i mitskih srednjovekovnih figura, inspirisali ruski revolucionari, poput Aleksandra Hercena, Nikolaja \u010cerni\u0161evskog i Mihaila Bakunjina.[12]<\/a><\/sup> Vladimir Ga\u0107inovi\u0107, kog Golubi\u0107 opisuje kao \u201eideolo\u0161kog vo\u0111a Mlade Bosne\u201c, bio je prijatelj i saradnik potonjih bolj\u0161evi\u010dkih revolucionara poput Lava Trockog, Viktora Ser\u017ea i Anatolija Luna\u010darskog.[13]<\/a><\/sup><\/p>\n<\/div>\n

<\/div>\n
\n

Kada su nacionalni revolucionari poput Golubi\u0107a videli zavisnost svojih vladara od imperijalnih sila, i njihovo jurenje sebi\u010dnih partikularnih interesa pod krinkom \u201enacionalnog oslobo\u0111enja\u201c, mnogi su se, razo\u010darani, okrenuli klasnoj analizi. Veza izme\u0111u nacionalizma i komunizma, izme\u0111u nacionalnog i klasnog oslobo\u0111enja, bila je neraskidiva. Me\u0111utim, dana\u0161nji opisi ovih doga\u0111aja naj\u010de\u0161\u0107e namerno bri\u0161u komunizam i klasu.<\/p>\n

<\/center><\/p>\n

Crvena ruka<\/h2>\n

Veze Crne ruke i Mlade Bosne sa ruskim revolucionarima, dakle, po\u010dele su jo\u0161 pre izbijanja Prvog svetskog rata. Uprkos tome, u ovom periodu ih jo\u0161 uvek ne mo\u017eemo okarakterisati kao eksplicitno anti-imperijalisti\u010dke revolucionarne organizacije. Dok je Mlada Bosna bila bliska revolucionarima, vrhu\u0161ka Crne ruke je vi\u0161e negovala veze sa \u201ezvani\u010dnom\u201c Rusijom, odnosno sa carskim vojnim i obave\u0161tajnim strukturama. Jo\u0161 uvek su se nadali pomo\u0107i imperijalnih sila za ostvarivanje projekta ujedinjenja Srba (ili svih Ju\u017enih Slovena). Sam Golubi\u0107 se u Rusiji prvi put obreo u leto 1915. godine, po Apisovim nare\u0111enjima, i regrutovao ju\u017enoslovenske ratne zarobljenike iz Austro-Ugarske za Rusku carsku vojsku.[14]<\/a><\/sup> Bo\u017ein Simi\u0107, jedan od vode\u0107ih crnorukaca, najdu\u017ee se zadr\u017eao u Rusiji, i tamo pre\u0161ao put od srpskog nacionaliste do levi\u010dara. To je ujedno bila i \u017eivotna putanja hiljada ju\u017enoslovenskih vojnika koji su se tamo na\u0161li, a koje su radikalizovali siroma\u0161tvo, nejednakost i maltretiranje od strane ruskih i srpskih oficira.[15]<\/a><\/sup> U slu\u010daju Simi\u0107a bitni faktori bili su i njegovo novo, izri\u010dito projugoslovensko opredeljenje, razo\u010daranost imperijalizmom na koji su se crnorukci ranije oslanjali, kao i \u010dinjenica da mu je srpska monarhija sudila u odsustvu i da ga je u slu\u010daju povratka u Solun \u010dekala zatvorska kazna.[16]<\/a><\/sup> Njegova kasnija veza sa sovjetskim obave\u0161tajnim strukturama jo\u0161 uvek nije sasvim istra\u017eena, iako je igrao bitnu ulogu u pribli\u017eavanju Jugoslavije SSSR-u nakon pu\u010da 27. marta 1941. godine.[17]<\/a><\/sup> Prva osoba sa kojom se Golubi\u0107 sastao kada je u julu 1920. godine emigrirao iz Kraljevine SHS, bio je upravo Bo\u017ein Simi\u0107. U tom trenutku, Golubi\u0107 je ve\u0107 oko mesec dana bio \u010dlan Komunisti\u010dke partije Jugoslavije.[18]<\/a><\/sup><\/p>\n

Tada po\u010dinje Golubi\u0107ev \u017eivot politi\u010dkog emigranta \u2013 komuniste. Najvi\u0161e vremena je proveo u Be\u010du, gde je blisko sara\u0111ivao sa jo\u0161 jednim biv\u0161im crnorukcem i komunistom, Pavlom Bastaji\u0107em. Mustafa Golubi\u0107, kao i mnogi nacionalisti koji su smatrali da je bur\u017eoazija izdala nacionalne ideale, na\u0161ao se u takozvanoj levoj frakciji KPJ, koja se zalagala za intenziviranu revolucionarnu agitaciju u uslovima ilegale, o\u010dekuju\u0107i da \u0107e dvadesete doneti novi talas komunisti\u010dkih revolucija. \u010clanice i \u010dlanovi leve frakcije su se zalagali minimalno za federalno preure\u0111enje Jugoslavije, ili \u010dak njeno razbijanje zarad stvaranja ujedinjene Balkanske sovjetske federativne socijalisti\u010dke republike. Golubi\u0107 je bio delegat KPJ na njenom Tre\u0107em kongresu, odr\u017eanom u Be\u010du 1926. godine, na kojem je postignuto privremeno pomirenje izme\u0111u leve i desne frakcije. U Be\u010du je radio i kao urednik partijskih novina Srp i \u010deki\u0107<\/em>.[19]<\/a><\/sup> Me\u0111utim, dve njegove najzna\u010dajnije oblasti rada bile su obave\u0161tajne slu\u017ebe i nacionalno-revolucionarne organizacije.1923. godine Mustafa je postao sovjetski obave\u0161tajac, a navodi da mu je \u0161ef bio izvesni \u010cerski-Knap.[20]<\/a><\/sup> Formalni naziv odeljenja u kojem je radio Golubi\u0107 je Inostrano odeljenje Dr\u017eavne politi\u010dke uprave pri Narodnom komesarijatu unutra\u0161njih dela, odnosno INO GPU NKVD.[21]<\/a><\/sup> Nije poznato kakvi su bili konkretni zadaci Golubi\u0107a, ali je izvesno da je Be\u010d bio centralni punkt INO GPU za jugoisto\u010dnu Evropu, i da su mnogi jugoslovenski komunisti tako postali blisko povezani sa obave\u0161tajnim strukturama SSSR-a. Pored Bastaji\u0107a i Golubi\u0107a, obave\u0161tajnim radom su se bavili jo\u0161 i Labud Kusovac i Dimitrije Stanisavljevi\u0107 \u2013 Krka.[22]<\/a><\/sup> Golubi\u0107a je \u010desto finansijski izdr\u017eavao Vladimir Tucovi\u0107, crnorukac i ro\u0111eni brat Dimitrija Tucovi\u0107a.[23]<\/a><\/sup> Rad obave\u0161tajaca bio je direktno vezan uz rad nacionalno-revolucionarnih organizacija.<\/p>\n

Sovjetski Savez aktivno je poku\u0161avao da izgradi ujedinjeni front komunista sa nacionalno-revolucionarnim organizacijama, te je u Be\u010du potajno ali blisko sara\u0111ivao ne samo sa crnorukcima, nego i sa revolucionarima iz Albanije, Dobrud\u017ee, Makedonije, Crne Gore i Hrvatske. U njihove najve\u0107e uspehe svakako se ubraja pribli\u017eavanje albanskih revolucionara iz KONARE-a (Komiteti Nacional Revolucionar) SSSR-u, kao i stvaranje Vnatre\u0161ne Makedonske Revolucionerne Organizacije (ujedinjene), koja \u0107e postati uspe\u0161na i popularna protivte\u017ea ekstremnodesni\u010darskom VMRO-u Van\u010da Mihajlova.[24]<\/a><\/sup> Golubi\u0107 je svakako bio u centru tih zbivanja, jer je bio jedan od urednika novina La F\u00e9d\u00e9ration balkanique<\/em>, koje su od 1924. godine izlazile u Be\u010du i slu\u017eile kao platforma za objedinjavanje nacionalno-revolucionarnih organizacija Balkana.[25]<\/a><\/sup> Golubi\u0107 je u tim novinama najvi\u0161e pisao o nacionalnom pitanju u Jugoslaviji, \u201eCrnoj ruci\u201c i uzrocima Prvog svetskog rata. Urednici su, naravno, bili njegovi bliski prijatelji Labud Kusovac i Pavle Bastaji\u0107, a kasnije makedonski revolucionar Dimitar Vlahov.[26]<\/a><\/sup>
\n1928. godine, Golubi\u0107 je uhap\u0161en u Be\u010du i proteran iz Austrije, te se obreo u Berlinu. Prema pisanju ruskog istori\u010dara Vladimira Pjatnickog, ovo je ujedno i kraj njegove delatnosti u INO GPU. Tada prelazi u \u010cetvrto odeljenje General\u0161taba Radni\u010dko-selja\u010dke Crvene armije, odnosno postaje deo vojnoobave\u0161tajne slu\u017ebe.[27]<\/a><\/sup> U januaru 1930. godine, po partijskom zadatku seli u Moskvu, i poha\u0111a \u010detvoromese\u010dni kurs na Me\u0111unarodnoj lenjinskoj \u0161koli, gde su se \u0161kolovali kadrovi Kominterne.[28]<\/a><\/sup> Naredne tri godine, Golubi\u0107 radi za Kominternu. Me\u0111utim, to ga ne \u010dini \u201eagentom Kominterne\u201c \u2013 on ni u jednom trenutku nije bio deo OMS-a, obave\u0161tajnog aparata Komunisti\u010dke internacionale. Njegov posao bio je organizatorski \u2013 putovao je u Gr\u010dku, Francusku i Nema\u010dku, te je tamo radio na organizovanju partijskih \u0107elija. Rad je svakako bio tajni i zahtevao je obave\u0161tajno iskustvo.[29]<\/a><\/sup> Naime, Golubi\u0107 je u Francuskoj formirao ilegalne komunisti\u010dke \u0107elije u okviru francuske vojske, a u Nema\u010dkoj pripremao \u0161tab koji bi, u slu\u010daju napada Velike Britanije i Francuske na SSSR, bio zadu\u017een za dizanje radni\u010dkih ustanaka u tim zemljama.[30]<\/a><\/sup><\/p>\n

Mustafa protiv Tita<\/h2>\n

Uprkos fascinantnoj karijeri, ono \u0161to je verovatno privuklo najvi\u0161e pa\u017enje oko Mustafe Golubi\u0107a jesu naga\u0111anja o njegovom sukobu sa Josipom Brozom Titom. Do sada ona jesu ostala upravo to \u2013 naga\u0111anja. Me\u0111utim, o\u010digledno je da je taj sukob postojao, i ovde \u0107u poku\u0161ati da ga podrobnije razjasnim, mada sam o njemu ve\u0107 kratko pisao u svojoj novoj knjizi Prije Tita<\/em><\/a>.<\/p>\n

1934. godine, Golubi\u0107 se vratio vojnoobave\u0161tajnoj slu\u017ebi Crvene armije, te je prvenstveno radio u Francuskoj i SAD-u. U nacisti\u010dkoj Nema\u010dkoj je ponovo u\u010destvovao u radu tajne vojne organizacije za slu\u010daj napada na SSSR, ovoga puta, od strane nacista.[31]<\/a><\/sup> Na osnovu svedo\u010denja Ive Vejvode, znamo i da je neko vreme bio u Pragu.[32]<\/a><\/sup> Me\u0111utim, njegova najva\u017enija aktivnost, bar \u0161to se ti\u010de KPJ, odvijala se u Parizu.Sve je po\u010delo kada je, u julu 1937. godine, generalni sekretar KPJ Milan Gorki\u0107 oti\u0161ao u Moskvu. Tamo je mesec dana kasnije uhap\u0161en pod la\u017enim optu\u017ebama za \u0161pijuna\u017eu, i nedugo potom streljan.[33]<\/a><\/sup> U Parizu, gde se nalazilo rukovodstvo KPJ, nastalo je rasulo. Ako je generalni sekretar partije \u0161pijun, to svakoga drugog automatski stavlja pod sumnju. Kominterna je sa emigrantima prekinula svaki kontakt. Konfuzija koja je usledila umalo nije ko\u0161tala \u017eivota Pavla Bastaji\u0107a, Golubi\u0107evog dugogodi\u0161njeg prijatelja i bliskog saradnika. Njega je u Parizu u jesen 1937. godine poku\u0161ao da ubije agent NKVD-a Ivan Kralj. Dakle, \u010dlan jednog ogranka sovjetske obave\u0161tajne slu\u017ebe dobio je nare\u0111enje da izvr\u0161i atentat na \u010dlana drugog ogranka, iz razloga koji ni do danas nisu razja\u0161njeni. Bastaji\u0107 se za pomo\u0107 obratio svom starom prijatelju, crnogorskom komunisti Labudu Kusovcu, koji se nalazio u Parizu i u\u010destvovao u sastancima privremenog Politbiroa. Tragedija je spre\u010dena zahvaljuju\u0107i Titu, koji je na zahtev Kusovca ubedio Kralja da ne ubije Bastaji\u0107a.[34]<\/a><\/sup> Na osnovu ovoga, mo\u017ee se zaklju\u010diti da su Kusovac i drugi jugoslovenski komunisti u Parizu ve\u0107 tada prihvatali Tita za vrhovni autoritet u partijskim poslovima.<\/p>\n

Me\u0111utim, izme\u0111u Kusovca i Tita ubrzo je do\u0161lo do sukoba. Nepoverenje me\u0111u komunisti\u010dkim emigrantima je raslo, te su se decembra 1937. godine izdvojile dve frakcije, koje su se borile za prevlast u partiji. Sa jedne strane je bilo takozvano \u201ePrivremeno rukovodstvo\u201c, koje je vodio Josip Broz Tito, a sa druge \u201eParalelni centar\u201c Ive Mari\u0107a i Labuda Kusovca. Golubi\u0107, koji je tada \u010desto boravio u Parizu, svrstao se na stranu svog prijatelja iz be\u010dkih dana. Snabdevao ga je tada dragocenim informacijama iz Moskve i oko sebe okupljao jugoslovenske studente komuniste, vrbuju\u0107i ih i za vojnoobave\u0161tajnu slu\u017ebu, i za Paralelni centar.[35]<\/a><\/sup> Njegovi najzna\u010dajniji saradnici u Parizu bili su studenti Radivoj Uvali\u0107 i \u010ceda Kru\u0161evac, kao i stariji slikari Dida Demajo i Mirko Kuja\u010di\u0107. Kru\u0161evac i Kuja\u010di\u0107 bavili su se nabavkom i izradom falsifikovanih paso\u0161a.[36]<\/a><\/sup><\/p>\n

Rat i smrt<\/h2>\n

Tokom 1938. i 1939. godine, Mari\u0107 i Kusovac su pora\u017eeni i zajedno sa svojim saradnicima isklju\u010deni iz KPJ. Ta sudbina, koliko je poznato, nije zadesila Golubi\u0107a. Mogu\u0107e je da je Tito poku\u0161ao da ga integri\u0161e nazad u partiju. To je ujedno i bio jedan od razloga njegovog uspeha u frakcijskoj borbi \u2013 me\u0111u poznatijim pristalicama Titovih protivnika koji su postali deo njegovog naju\u017eeg kruga su Milovan \u0110ilas, Boris Kidri\u010d i Ivan Milutinovi\u0107.[37]<\/a><\/sup> U prilog ovoj tezi ide i neobi\u010dno opisivanje Golubi\u0107a koje nalazimo u memoarima Rodoljuba \u010colakovi\u0107a, Titovog najbli\u017eeg saradnika u prvim mesecima sukoba u Parizu. Naime, \u010colakovi\u0107 tih godina \u010dak tri puta tobo\u017ee \u201eslu\u010dajno\u201c nailazi na Golubi\u0107a, dvaput u vi\u0161emilionskom Parizu i jedanput u Sarajevu.[38]<\/a><\/sup> \u010colakovi\u0107 se o\u010digledno ili na svoju ruku ili na Titov zahtev nalazio sa Golubi\u0107em. Na \u201epomirenje\u201c Golubi\u0107a i Tita upu\u0107uje i izve\u0161taj Radivoja Uvali\u0107a podnet Centralnom komitetu KPJ u jesen 1944. godine, kao i kasnija se\u0107anja Ive Vejvode.[39]<\/a><\/sup> Na\u017ealost, ovde nam ostaje samo oslanjanje na usmene izvore, s obzirom da je rad Golubi\u0107a kao sovjetskog obave\u0161tajca morao biti potpuno odvojen od KPJ.<\/p>\n

Uprkos nekim naznakama o razre\u0161enju spora sa Titom, na\u010delnik Vojnoobave\u0161tajne slu\u017ebe Crvene armije \u017ealio se u martu 1941. godine Georgiju Dimitrovu, generalnom sekretaru Kominterne, da Tito ometa Golubi\u0107ev rad i stvara mu probleme.[40]<\/a><\/sup> Mesec dana ranije, na\u010delnik se po istim osnovama \u017ealio u ime Ivana Srebrenjaka \u2013 Antonova, Golubi\u0107evog zagreba\u010dkog kolege i jo\u0161 jednog prista\u0161e Paralelnog centra.[41]<\/a><\/sup> Obojica su potkazani anonimnim dojavama i ubijeni tokom okupacije \u2013 Golubi\u0107 u Beogradu, a Srebrenjak u Zagrebu godinu dana kasnije. Sudbine Golubi\u0107evih saradnika \u010desto nisu bile sretne, \u0161to tako\u0111e ukazuje na potencijalni nastavak sukoba sa Titom. \u010ceda Kru\u0161evac je u partizanima streljan usled nesporazuma,[42]<\/a><\/sup> a Labud Kusovac, iako vra\u0107en u partiju i poslan u diplomatiju, zavr\u0161io je na Golom otoku, nakon \u0161to je KPJ do\u0161la u posed njegovih pisama protiv Tita pisanih 1937. i 1938. godine.[43]<\/a><\/sup> Demajo je tako\u0111e zavr\u0161io na Golom otoku, mada je nakon logora \u017eiveo pristojno, rade\u0107i kao tehni\u010dki i umetni\u010dki urednik u nekoliko izdava\u010dkih ku\u0107a.[44]<\/a><\/sup> Uprkos partijskim istragama kojima su bili podvrgnuti tokom rata, Radivoj Uvali\u0107 i Mirko Kuja\u010di\u0107 su imali uspe\u0161ne posleratne karijere. Uvali\u0107 je postao poznati jugoslovenski ekonomista i diplomata, a Kuja\u010di\u0107 se vratio slikarstvu.<\/p>\n

Poslednji meseci Mustafe Golubi\u0107a nisu ni pribli\u017eno toliko misteriozni koliko se pretpostavlja. Njegovo navodno u\u010de\u0161\u0107e u pu\u010du 27. marta 1941. godine, ako ga je uop\u0161te bilo, bilo je bezna\u010dajno. Ruski istori\u010dar Leonid Gibijanski je uverljivo pokazao neutemeljenost dokaza o u\u010de\u0161\u0107u Golubi\u0107a u dr\u017eavnom udaru.[45]<\/a><\/sup> Njegov stari prijatelj, Bo\u017ein Simi\u0107, svakako je bio ume\u0161an, ali ne postoje apsolutno nikakve naznake da je Golubi\u0107 u trenutku pu\u010da bio u kontaktu sa njim. Krunski svedok, Pavle Popovi\u0107 \u2013 Crni, koji je navodno bio deo Golubi\u0107eve mre\u017ee, kompromituje se ve\u0107 na samom po\u010detku iskaza, jer neta\u010dno tvrdi da je Golubi\u0107 bio agent NKVD-a, a ne Crvene armije.[46]<\/a><\/sup><\/p>\n

Mustafu Golubi\u0107a uhapsio je Gestapo 7. juna 1941. godine u Beogradu, u stanu u dana\u0161njoj ulici Milana Raki\u0107a na Zvezdari. Pri\u010da da mu policija nije saznala \u010dak ni ime i da je potpuno \u0107utao nije istinita. Policija je najkasnije 11. juna 1941. godine znala da je uhap\u0161eni Luka \u0110eri\u0107 zapravo poznati komunisti\u010dki obave\u0161tajac. Me\u0111utim, uprkos batinama i mu\u010denju, iz Golubi\u0107a nisu izvukli ni jednu jedinu korisnu informaciju. Golubi\u0107 je islednicima priznavao samo ono \u0161to su ve\u0107 znali, kao \u0161to je bila praksa me\u0111u komunistima. Iz dokumenata sa njegovog saslu\u0161anja sti\u010de se utisak da se radi o nacionalnom revolucionaru koji je bio na vrhuncu aktivnosti od 1908. do 1918. godine, i koji se nakon toga politi\u010dki pasivizirao iako je bio simpatizer komunista. Jedina detaljnija \u201epriznanja\u201c odnose se na period od 1929. do 1931. godine, odnosno njegov boravak u Berlinu. O\u010digledno je Gestapo imao neke podatke od policije iz vajmarskog doba koja je pratila Golubi\u0107a. Me\u0111utim, \u010dak i tu, Golubi\u0107 priznaje samo povremene kontakte sa legalnom organizacijom \u201eCrvene pomo\u0107i\u201c.[47]<\/a><\/sup> Nekoliko dana kasnije je ponovo izveden na saslu\u0161anje, i sve \u0161to je rekao je da je Apis organizovao Sarajevski atentat. Veze sa levom frakcijom u KPJ i sa GPU je negirao. Nije odao ni jedno jedino ime, niti je spomenuo Crvenu armiju.[48]<\/a><\/sup> Ako su nacisti i znali da imaju posla sa komunisti\u010dkim \u0161pijunom, nisu ni slutili da je on operativac Crvene armije. O Smederevskoj tvr\u0111avi i 27. martu, naravno, ni pomena. Streljan je 29. jula 1941. godine.[49]<\/a><\/sup><\/p>\n

Za\u0161to Golubi\u0107?<\/h2>\n

Stvarni \u017eivot Mustafe Golubi\u0107a nije toliko senzacionalan koliko neke od legendi koje mu se pripisuju. Uprkos tome, bio je poprili\u010dno spektakularan, po\u010dev\u0161i od prvog hap\u0161enja u Austro-Ugarskoj do herojskog dr\u017eanja pred Gestapom i pogibije. Golubi\u0107 je po\u010deo da privla\u010di pa\u017enju na\u0161e javnosti zato \u0161to je bio tajanstveni \u0161pijun, o kome su se ve\u0107 u me\u0111uratnom periodu ispredale legende. Me\u0111utim, to samo po sebi nije dovoljno obja\u0161njenje. Golubi\u0107 je bio jedan od mnogih jugoslovenskih komunisti\u010dkih obave\u0161tajaca. Svi su oni vodili izuzetno opasne i uzbudljive \u017eivote. Po \u010demu je Golubi\u0107 poseban?<\/p>\n

Za po\u010detak, bio je izuzetno harizmati\u010dna li\u010dnost. Za \u010doveka koji ne mo\u017ee iza sebe da ostavlja pisane tragove, jako je bitno kako \u0107e ga pamtiti oni koji \u0107e o njemu nakon njega pisati. Ivo Vejvoda ga je \u201eod prvog dana zavolio kao ro\u0111enog oca\u201c.[50]<\/a><\/sup> Mirko Kuja\u010di\u0107, pravdaju\u0107i se pred partijom nakon rata, napisao je da ga je voleo i bezuslovno mu verovao.[51]<\/a><\/sup> Vera Mujbegovi\u0107, koja je bila samo dete, se\u0107a se da su \u201epri svakom pomenu njegovog imena roditelji nekako spu\u0161tali glas i pominjali ga s pijetetom\u201c.[52]<\/a><\/sup> Pored toga, za raspirivanje misterije o Golubi\u0107u sigurno je bitan njegov sukob sa Titom \u2013 o kojem se uvek mnogo spekulisalo, a jako malo znalo, i \u010dija je priroda \u010dak i sad donekle nerazja\u0161njena.<\/p>\n

Na kraju, ne sme se zanemariti ni \u201enacionalni\u201c aspekat intrige o Golubi\u0107u. On privla\u010di pa\u017enju dana\u0161nje, \u010desto nacionalisti\u010dke javnosti, jer je bio musliman koji se izja\u0161njavao kao Srbin, jer je bio mladobosanac i crnorukac, a potom postao komunista, \u0161to u nacionalisti\u010dkom imaginariju zna\u010di \u201eanti-Srbin\u201c. Golubi\u0107eva \u017eivotna pri\u010da danas je filtrirana kroz prizmu nacionalnog, kalup u koji se \u201eMujka\u201c ne mo\u017ee uklopiti. Ta i takva pri\u010da ne samo da ne govori ni\u0161ta o Golubi\u0107u, nego ne govori ni\u0161ta ni o \u201enacionalnom\u201c.<\/p>\n

Golubi\u0107 je ostavio zna\u010dajan trag koji mo\u017ee postati predmetom jedne izvanredne i uzbudljive biografije, pod uslovom da ona nije pisana etnocentri\u010dno i sa naivnim romantizacijama tobo\u017ee nacionalnog junaka. Ono \u0161to je zanimljivo u vezi Golubi\u0107a je upravo to \u0161to, uprkos nastojanjima autora koji pi\u0161u o njemu da komuniste predstave kao bandite, teroriste, ubice i \u201eanti-Srbe\u201c, njegov \u017eivotni put pokazuje upravo suprotno: da je bio disciplinovan, sposoban, visoko obrazovan predstavnik jedne plemenite ideje, koja je ka internacionalizmu i socijalizmu okretala \u010dak i mnogobrojne okorele nacionaliste.<\/p>\n

Bilje\u0161ke:<\/p>\n

[1] Rodoljub \u010colakovi\u0107, Kazivanje o jednom pokoljenju<\/em>, knjiga druga (Sarajevo: Svjetlost, 1968), 140. Radilo se o Fe\u0111i Alilujevu, ro\u0111enom bratu Staljinove supruge Nade\u017ede Alilujeve.<\/p>\n

[2] O Staljinovoj taktici namernog izbegavanja provokacija sa nacisti\u010dkom Nema\u010dkom (i drugim silama koje su ugro\u017eavale SSSR), vidi David Shearer, \u201eStalin at War, 1918-1953: Patterns of Violence and Foreign Threat\u201c, Jahrb\u00fccher f\u00fcr Geschichte Osteuropas<\/em> 66 (2\/2018), 208.<\/p>\n

[3] Milomir Mari\u0107, Deca komunizma, knjiga prva: magle sa istoka<\/em> (Beograd: Laguna, 2014), 111-270.<\/p>\n

[4] Sead Trhulj, Mustafa Golubi\u0107: \u010dovjek konspiracije<\/em> (Ljubljana: Partizanska knjiga, 1986); Dejan Stojiljkovi\u0107, Mustafa Golubi\u0107: Ljubavnik, obu\u0107ar, ratnik, \u0161pijun<\/em> (Beograd: Nedeljnik, 2019).<\/p>\n

[5] Borivoje Ne\u0161kovi\u0107, Mustafa Golubi\u0107<\/em> (Beograd: Borivoje Ne\u0161kovi\u0107, 1985).<\/p>\n

[6] Ubavka Vujo\u0161evi\u0107, \u201ePrilozi za biografiju Mustafe Golubi\u0107a<\/a>\u201c, Istorija 20. veka 1-2 (1993), 217-230; Aleksej Timofejev, Goran Miloradovi\u0107, Aleksandr Silkin (ur.), Moskva \u2013 Srbija, Beograd \u2013 Rusija: dokumenti i materijali, Tom 4. Rusko-srpski odnosi, 1917-1945.<\/em> (Moskva, Beograd: CGA Moskve, Arhiv Srbije, 2017).<\/p>\n

[7] Vujo\u0161evi\u0107, \u201ePrilozi za biografiju Mustafe Golubi\u0107a\u201c, 218. Fascinantno je da u senzacionalisti\u010dkim novinskim \u010dlancima o Golubi\u0107u \u010dak ni ovaj podatak nije ispravno naveden. Kao datum ro\u0111enja se, iz nekog razloga, navodi 24. oktobar 1889. godine, koji je dospeo \u010dak i na ina\u010de preciznu srpskohrvatsku Wikipediju<\/a>.<\/p>\n

[8] Vujo\u0161evi\u0107, \u201ePrilozi za biografiju Mustafe Golubi\u0107a\u201c, 228.<\/p>\n

[9] Vujo\u0161evi\u0107, \u201ePrilozi za biografiju Mustafe Golubi\u0107a\u201c, 219.<\/p>\n

[10] Detaljan rezime Lenjinove revolucionarne strategije dostupan je u Lars T. Lih, \u201e\u2018The New Era of War and Revolution\u2019: Lenin, Kautsky, Hegel and the Outbreak of World War I\u201c, u Alexander Anievas (ur.), Cataclysm 1914: The First World War and the Making of Modern World Politics<\/em> (Leiden, Boston: Brill, 2015), 366-412.<\/p>\n

[11] Njegovo ime bilo je Kamilo Horvatin, a njegova organizacija bila je ideolo\u0161ki i funkcionalno sli\u010dna \u201eMladoj Bosni\u201c i poku\u0161ala je atentat na hrvatskog bana Slavka Cuvaja 1912. godine. Stefan Gu\u017evica, \u201eKamilo Horvatin: Zaboravljeni kandidat za generalnog sekretara Komunisti\u010dke partije Jugoslavije<\/a>\u201c, Historijski zbornik<\/em> 72\/1 (2019), 141.<\/p>\n

[12] Vladimir Dedijer, Sarajevo 1914<\/em> (Beograd: Prosveta, 1966), 297.<\/p>\n

[13] Dedijer, Sarajevo 1914<\/em>, 302-304. Trocki i Luna\u010darski tada su bili istaknuti \u201eme\u017erajonci\u201c, odnosno ljudi koji su poku\u0161ali da pomire bolj\u0161evike i menj\u0161evike, mada su tokom rata postajali sve bli\u017ei bolj\u0161evi\u010dkim pozicijama, i na kraju im se pridru\u017eili. Ser\u017e je bio anarhista koji se pridru\u017eio bolj\u0161evicima nakon svog dolaska u Sovjetsku Rusiju 1919. godine.<\/p>\n

[14] Bogumil Hrabak, \u201eDelatnost \u010dlanova udru\u017eenja \u2019Ujedinjenje ili smrt\u2019 u Rusiji 1915-1918. godine\u201c, Istorija XX veka VII<\/em> (1965), 188-189.<\/p>\n

[15] O polo\u017eaju ju\u017enoslovenskih dobrovoljaca i ratnih zarobljenika u Carskoj Rusiji vidi Ivan O\u010dak i Mihailo Mari\u0107, Danilo Srdi\u0107, crveni general<\/em> (Beograd: Sedma sila, 1965); Ivan O\u010dak, U borbi za ideje Oktobra: Jugoslavenski povratnici iz Sovjetske Rusije (1918\u20131921)<\/em> (Zagreb: Stvarnost, 1976); Ivan O\u010dak, Jugoslavenski oktobarci: likovi i sudbine<\/em> (Zagreb: \u0160kolska knjiga, 1979); Vujica Kova\u010dev, Na zajedni\u010dkom frontu revolucije: Veze izme\u0111u jugoslovenskih i ma\u0111arskih komunista 1918\u20131919. i u\u010de\u0161\u0107e Jugoslovena u ma\u0111arskoj revoluciji 1919. godine<\/em> (Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1987). O\u010dakove knjige dostupne su besplatno<\/a> na sajtu Memory of the World Library, a Kova\u010devljeva monografija na sajtu Instituta za savremenu istoriju<\/a>.<\/p>\n

[16] Hrabak, \u201eDelatnost \u010dlanova udru\u017eenja \u201eUjedinjenje ili smrt\u201c u Rusiji\u201c, 203.<\/p>\n

[17] Dragan Baki\u0107, \u201eApis\u2019s Men: the Black Hand Conspirators after the Great War\u201c, Balcanica<\/em> XLVI (2015), 230-231.<\/p>\n

[18] Vujo\u0161evi\u0107, \u201ePrilozi za biografiju Mustafe Golubi\u0107a\u201c, 220-221.<\/p>\n

[19] Vujo\u0161evi\u0107, \u201ePrilozi za biografiju Mustafe Golubi\u0107a\u201c, 220.<\/p>\n

[20] Vujo\u0161evi\u0107, \u201ePrilozi za biografiju Mustafe Golubi\u0107a\u201c, 221. Njegovo pravo ime je Solomon Lazarov Gold\u0161tajn (1884-1968). Bio je aktivni socijaldemokrata u Bugarskoj od 1906. godine, te, kao i Golubi\u0107, veteran Balkanskih ratova. Nakon 1914. godine vodi aktivnu borbu protiv svetskog rata i sara\u0111uje sa Lenjinom, da bi se nakon revolucije iz Bugarske preselio u SSSR. Vodio je sovjetsku obave\u0161tajnu slu\u017ebu u Be\u010du dvadesetih, a potom do kraja \u017eivota \u017eiveo u Moskvi. Vidi \u041d.\u0413. \u0422\u043e\u043c\u0438\u043b\u0438\u043d\u0430 (ur.), \u041d\u0438\u043a\u043e\u0441 \u0417\u0430\u0445\u0430\u0440\u0438\u0430\u0434\u0438\u0441. \u0416\u0438\u0437\u043d\u044c \u0438 \u043f\u043e\u043b\u0438\u0442\u0438\u0447\u0435\u0441\u043a\u0430\u044f \u0434\u0435\u044f\u0442\u0435\u043b\u044c\u043d\u043e\u0441\u0442\u044c (1923\u20131973). \u0414\u043e\u043a\u0443\u043c\u0435\u043d\u0442\u044b<\/em> (\u041c\u043e\u0441\u043a\u0432\u0430, \u0421\u0430\u043d\u043a\u0442-\u041f\u0435\u0442\u0435\u0440\u0431\u0443\u0440\u0433: \u041d\u0435\u0441\u0442\u043e\u0440-\u0418\u0441\u0442\u043e\u0440\u0438\u044f, 2017), 468.<\/p>\n

[21] \u0412\u043b\u0430\u0434\u0438\u043c\u0438\u0440 \u0418\u043e\u0441\u0438\u0444\u043e\u0432\u0438\u0447 \u041f\u044f\u0442\u043d\u0438\u0446\u043a\u0438\u0439, \u041e\u0441\u0438\u043f \u041f\u044f\u0442\u043d\u0438\u0446\u043a\u0438\u0439 \u0438 \u041a\u043e\u043c\u0438\u043d\u0442\u0435\u0440\u043d \u043d\u0430 \u0432\u0435\u0441\u0430\u0445 \u0438\u0441\u0442\u043e\u0440\u0438\u0438<\/em> (\u041c\u0438\u043d\u0441\u043a: \u0425\u0430\u0440\u0432\u0435\u0441\u0442, 2004), 254.<\/p>\n

[22] Ivo Banac, With Stalin against Tito: Cominformist Splits in Yugoslav Communism<\/em> (Ithaca, NY: Cornell University Press, 1988), 67-68, 116.<\/p>\n

[23] Vujo\u0161evi\u0107, \u201ePrilozi za biografiju Mustafe Golubi\u0107a\u201c, 223.<\/p>\n

[24] Oliver-Jens Schmitt, \u201e\u2019Balkan-Wien\u2019 \u2013 Versuch einer Verflechtungsgeschichte der politischen Emigration aus den Balkanl\u00e4ndern im Wien der Zwischenkriegszeit (1918-1934)\u201c, S\u00fcdost-Forschungen<\/em> 73 (2014), 268-305. Za pri\u010du o odnosima VMRO i komunista, vidi \u041b\u0435\u043d\u0438\u043d\u0430 \u0416\u0438\u043b\u0430, \u0412\u0438\u0435\u043d\u0441\u043a\u0430 \u201e\u0441\u0442\u0430\u043f\u0438\u0446\u0430\u201d \u2013 \u0438\u0441\u0442\u043e\u0440\u0438\u0458\u0430 \u043d\u0430 \u043f\u0440\u0435\u0433\u043e\u0432\u043e\u0440\u0438\u0442\u0435 \u043c\u0435\u0433\u0443 \u0421\u0421\u0421\u0420 \u0438 \u0412\u041c\u0420\u041e \u043d\u0430 \u0422\u043e\u0434\u043e\u0440 \u0410\u043b\u0435\u043a\u0441\u0430\u043d\u0434\u0440\u043e\u0432<\/em> (\u0421\u043a\u043e\u043f\u0458\u0435: \u0418\u043d\u0441\u0442\u0438\u0442\u0443\u0442 \u0437\u0430 \u043d\u0430\u0446\u0438\u043e\u043d\u0430\u043b\u043d\u0430 \u0438\u0441\u0442\u043e\u0440\u0438\u0458\u0430, 2014). O KONARE-u i nastanku Komunisti\u010dke partije Albanije, vidi Lejnar Mitrojorgji, \u201eThe Albanian Communist Party from Prewar Origins to Wartime Resistance and Power\u201c, u Ulf Brunnbauer i John R. Lampe (ur.), The Routledge Handbook of Balkan and Southeast European History<\/em> (London: Routledge, 2020), 365-372.<\/p>\n

[25] Vujo\u0161evi\u0107, \u201ePrilozi za biografiju Mustafe Golubi\u0107a\u201c, 220.<\/p>\n

[26] Moni Levi, Do\u017eivljaji i susreti na stazama revolucije<\/em> (Sarajevo: Svjetlost, 1972), 22. Levi je, kao jedan od \u010dlanova leve frakcije i blizak prijatelj Golubi\u0107a, ujedno i jedan od pouzdanijih izvora \u0161to se ti\u010de neposrednih u\u010desnika doga\u0111aja.<\/p>\n

[27] \u041f\u044f\u0442\u043d\u0438\u0446\u043a\u0438\u0439, \u041e\u0441\u0438\u043f \u041f\u044f\u0442\u043d\u0438\u0446\u043a\u0438\u0439 \u0438 \u041a\u043e\u043c\u0438\u043d\u0442\u0435\u0440\u043d \u043d\u0430 \u0432\u0435\u0441\u0430\u0445 \u0438\u0441\u0442\u043e\u0440\u0438\u0438<\/em>, 254-255.<\/p>\n

[28] \u041f\u044f\u0442\u043d\u0438\u0446\u043a\u0438\u0439, \u041e\u0441\u0438\u043f \u041f\u044f\u0442\u043d\u0438\u0446\u043a\u0438\u0439 \u0438 \u041a\u043e\u043c\u0438\u043d\u0442\u0435\u0440\u043d \u043d\u0430 \u0432\u0435\u0441\u0430\u0445 \u0438\u0441\u0442\u043e\u0440\u0438\u0438<\/em>, 255; Vujo\u0161evi\u0107, \u201ePrilozi za biografiju Mustafe Golubi\u0107a\u201c, 221.<\/p>\n

[29] U slu\u010daju Komunisti\u010dke internacionale, te\u0161ko je razdvojiti generalni ilegalni rad od obave\u0161tajnog. Ve\u0107ina komunisti\u010dkih partija bila je ilegalna, a \u010dak i one koje nisu, imale su ilegalno krilo koje je moralo voditi partiju u slu\u010daju revolucije ili dr\u017eavne represije. Me\u0111utim, formalno gledano, \u201eagenti Kominterne\u201c su isklju\u010divo ljudi koji su radili za OMS. U protivnom bismo doslovno svakog komunistu aktivnog od 1919. do 1943. godine mogli nazvati \u201eagentom Kominterne\u201c, \u0161to taj izraz \u010dini beskorisnim.<\/p>\n

[30] \u041f\u044f\u0442\u043d\u0438\u0446\u043a\u0438\u0439, \u041e\u0441\u0438\u043f \u041f\u044f\u0442\u043d\u0438\u0446\u043a\u0438\u0439 \u0438 \u041a\u043e\u043c\u0438\u043d\u0442\u0435\u0440\u043d \u043d\u0430 \u0432\u0435\u0441\u0430\u0445 \u0438\u0441\u0442\u043e\u0440\u0438\u0438<\/em>, 255, 260; Vujo\u0161evi\u0107, \u201ePrilozi za biografiju Mustafe Golubi\u0107a\u201c, 226. Golubi\u0107 je bio deo Organizacionog odeljenja Kominterne. O tom odeljenju, vidi \u0413\u0440\u0430\u043d\u0442 \u041c. \u0410\u0434\u0438\u0431\u0435\u043a\u043e\u0432, \u042d\u043b\u0435\u043e\u043d\u043e\u0440\u0430 \u041d. \u0428\u0430\u0445\u043d\u0430\u0437\u0430\u0440\u043e\u0432\u0430, K\u0438\u0440\u0438\u043b\u043b K. \u0428\u0438\u0440\u0438\u043d\u044f, \u041e\u0440\u0433\u0430\u043d\u0438\u0437\u0430\u0446\u0438\u043e\u043d\u043d\u0430\u044f \u0441\u0442\u0440\u0443\u043a\u0442\u0443\u0440\u0430 K\u043e\u043c\u0438\u043d\u0442\u0435\u0440\u043d\u0430<\/em>, 1919-1943 (\u041c\u043e\u0441\u043a\u0432\u0430: \u0420\u041e\u0421\u0421\u041f\u042d\u041d, 1997), 156-157.<\/p>\n

[31] \u041f\u044f\u0442\u043d\u0438\u0446\u043a\u0438\u0439, \u041e\u0441\u0438\u043f \u041f\u044f\u0442\u043d\u0438\u0446\u043a\u0438\u0439 \u0438 \u041a\u043e\u043c\u0438\u043d\u0442\u0435\u0440\u043d \u043d\u0430 \u0432\u0435\u0441\u0430\u0445 \u0438\u0441\u0442\u043e\u0440\u0438\u0438<\/em>, 255, 264.<\/p>\n

[32] Gojko Beri\u0107, Zbogom XX. stolje\u0107e: Sje\u0107anja Ive Vejvode<\/em> (Zagreb: Profil, 2013), 69.<\/p>\n

[33] O padu Milana Gorki\u0107a i razlozima hap\u0161enja, vidi Stefan Gu\u017evica, Prije Tita: Frakcijske borbe u Komunisti\u010dkoj partiji Jugoslavije 1936-1940.<\/em> (Zagreb: Srednja Europa, 2020), 51-60.<\/p>\n

[34] Gu\u017evica, Prije Tita<\/em>, 68-69. Kralj je na kraju streljan u Moskvi u avgustu 1938. godine. Jugoslovenski komunisti smatrali su da je to zato \u0161to je bio \u201eGorki\u0107ev \u010dovek\u201c. Ironi\u010dno je da je jedan od \u010dlanova Kraljeve obave\u0161tajne mre\u017ee, Boris Bo\u017ei\u010d, potom zavr\u0161io kao jedan od najaktivnijih \u010dlanova Kusov\u010devog i Mari\u0107evog Paralelnog centra.<\/p>\n

[35] Gu\u017evica, Prije Tita<\/em>, 72, 80.<\/p>\n

[36] Milan Radanovi\u0107, \u201eDida De Majo (1906-1964): Biografija\u201c, Zbornik Jevrejskog istorijskog muzeja u Beogradu<\/em> 9 (2009), 449-450.<\/p>\n

[37] Gu\u017evica, Prije Tita<\/em>, 70-71, 92.<\/p>\n

[38] Rodoljub \u010colakovi\u0107, Kazivanje o jednom pokoljenju<\/em>, knjiga tre\u0107a (Sarajevo: Svjetlost, 1972), 483-494, 540-542, 727-731.<\/p>\n

[39] Arhiv Jugoslavije (AJ), Fond 507 CK KPJ, 1944\/583, \u201eIzjava dr. Radivoja Uvali\u0107a, predava\u010da na partijskom kursu pri 25. diviziji NOV\u201c, 15. oktobar 1944, 3-4; Beri\u0107, Zbogom XX. stolje\u0107e<\/em>, 75. Drugu i veoma sli\u010dnu verziju Vejvodine pri\u010de, prema kojoj je Tito rekao komunistima u Beogradu da Golubi\u0107a ne treba dirati, izneo je Jovan Marjanovi\u0107. \u010cinjenica da skoro identi\u010dna pri\u010da dolazi iz dva razli\u010dita nepovezana izvora dodatno ide u prilog hipotezi o \u201epomirenju\u201c Tita i Golubi\u0107a. Branko Petranovi\u0107 i Sava Dautovi\u0107, Jugoslovenska revolucija i SSSR (1941-1945)<\/em> (Beograd: Narodna knjiga, 1988), 42.<\/p>\n

[40] Aleksej Timofejev, Rusi i Drugi svetski rat u Jugoslaviji: Uticaj SSSR-a i ruskih emigranata na doga\u0111aje u Jugoslaviji 1941\u20131945.<\/em> (Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije, 2010), 222-223. Timofejev se na ovim stranama obra\u010dunava i sa neutemeljenim hipotezama o Golubi\u0107evom navodnom dizanju u vazduh Smederevske tvr\u0111ave.<\/p>\n

[41] Ruski dr\u017eavni arhiv socio-politi\u010dke istorije (RGASPI), 495-277-1884, \u0413\u0435\u043d\u0435\u0440\u0430\u043b-\u043b\u0435\u0439\u0442\u0435\u043d\u0430\u043d\u0442 \u0413\u043e\u043b\u0438\u043a\u043e\u0432, \u201e\u0412 \u041a\u043e\u043c\u0438\u043d\u0442\u0435\u0440\u043d, \u0442\u043e\u0432\u0430\u0440\u0438\u0449\u0443 \u0421\u043e\u0440\u043a\u0438\u043d\u0443\u201c, 8. februara 1941. O Srebrenjakovom odnosu sa Titom, vidi Gu\u017evica, Prije Tita<\/em>, 80, 126-127.<\/p>\n

[42] Uvali\u0107 i Kru\u0161evac na\u0161li su se u istom odredu, i \u010dekali su re\u0161enje partijske komisije koja ih je sumnji\u010dila zbog ranijeg frakciona\u0161kog rada. Dok je Uvali\u0107 mirno \u010dekao (i do\u010dekao) partijsku rehabilitaciju, Kru\u0161evac se uspani\u010dio i poku\u0161ao da pobegne iz odreda. Poku\u0161aj bekstva je samo ubedio njegove saborce da je on \u0161pijun, te su ga streljali. O njegovoj tragi\u010dnoj sudbini, vidi Milenko Karan, Njima nije opro\u0161teno<\/em> (Subotica: Minerva, 1991), 141-156.<\/p>\n

[43] Pisma se nalaze u AJ, Fond 507 CK KPJ (Emigracija KPJ u Francuskoj).<\/p>\n

[44] Radanovi\u0107, \u201eDida De Majo\u201c, 511-512.<\/p>\n

[45] \u041b\u0435\u043e\u043d\u0438\u0434 \u042f\u043d\u043e\u0432\u0438\u0447 \u0413\u0438\u0431\u0438\u0430\u043d\u0441\u043a\u0438\u0439, \u201e\u0421\u043e\u0432\u0435\u0442\u0441\u043a\u0438\u0439 \u0421\u043e\u044e\u0437 \u0438 \u0441\u0435\u0440\u0431\u0441\u043a\u0438\u0439 \u0432\u043e\u0435\u043d\u043d\u044b\u0439 \u043f\u0435\u0440\u0435\u0432\u043e\u0440\u043e\u0442 27 \u043c\u0430\u0440\u0442\u0430 1941 \u0433\u043e\u0434\u0430: \u0438\u0441\u0442\u043e\u0440\u0438\u0447\u0435\u0441\u043a\u0430\u044f \u0434\u0435\u0439\u0441\u0442\u0432\u0438\u0442\u0435\u043b\u044c\u043d\u043e\u0441\u0442\u044c, \u043c\u0438\u0444\u044b, \u0437\u0430\u0433\u0430\u0434\u043a\u0438\u201c, u \u041a. \u0412. \u041d\u0438\u043a\u0438\u0444\u043e\u0440\u043e\u0432 (ur.), \u0418\u0437 \u0438\u0441\u0442\u043e\u0440\u0438\u0438 \u0441\u0435\u0440\u0431\u0438\u0438 \u0438 \u0440\u0443\u0441\u0441\u043a\u043e-\u0441\u0435\u0440\u0431\u0441\u043a\u0438\u0445 \u0441\u0432\u044f\u0437\u0435\u0439 1812-1912-2012<\/em> (\u041c\u043e\u0441\u043a\u0432\u0430, \u0418\u043d\u0441\u0442\u0438\u0442\u0443\u0442 \u0441\u043b\u0430\u0432\u044f\u043d\u043e\u0432\u0435\u0434\u0435\u043d\u0438\u044f \u0420\u0410\u041d, 2014), 218-223, 244-245.<\/p>\n

[46] \u0413\u0438\u0431\u0438\u0430\u043d\u0441\u043a\u0438\u0439, \u201e\u0421\u043e\u0432\u0435\u0442\u0441\u043a\u0438\u0439 \u0421\u043e\u044e\u0437 \u0438 \u0441\u0435\u0440\u0431\u0441\u043a\u0438\u0439 \u0432\u043e\u0435\u043d\u043d\u044b\u0439 \u043f\u0435\u0440\u0435\u0432\u043e\u0440\u043e\u0442\u201c, 221-222.<\/p>\n

[47] \u201eIsledni postupak gestapo nad nad uhva\u0107enim sovjetskim obave\u0161tajcem M. Golubi\u0107em\u201c, u Moskva \u2013 Srbija, Beograd \u2013 Rusija<\/em>, 913-914.<\/p>\n

[48] \u201eIsledni postupak gestapo\u201c, u Moskva \u2013 Srbija, Beograd \u2013 Rusija<\/em>, 915-916.<\/p>\n

[49] Slavko Odi\u0107, Slavko Komarica, Partizanska obavje\u0161tajna slu\u017eba: \u0161ta se stvarno doga\u0111alo<\/em>, knjiga tre\u0107a<\/a> (Zagreb: CIP, 1988), 56.<\/p>\n

[50] Beri\u0107, Zbogom XX. stolje\u0107e<\/em>, 69.<\/p>\n

[51] AJ, Fond 507\/VII CK KPJ \u2013 Kontrolna i statutarna komisija, kutija 16\/5, Mirko Kuja\u010di\u0107, \u201ePoliti\u010dkom odeljenju Ministarstva narodne odbrane\u201c, 10. septembar 1945, 1.<\/p>\n

[52] Vera Mujbegovi\u0107, \u201eTuzla moje mladosti\u201c. Dostupno online<\/a>.<\/p>\n

SLOBODNI FILOZOFSKI<\/a><\/p><\/blockquote>\n<\/div>\n<\/div>\n<\/div>\n<\/div>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Stvarni \u017eivot Mustafe Golubi\u0107a nije toliko senzacionalan koliko neke od legendi koje mu se pripisuju. Uprkos tome, bio je poprili\u010dno spektakularan<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":310289,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-310288","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/310288","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=310288"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/310288\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":310290,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/310288\/revisions\/310290"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/310289"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=310288"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=310288"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=310288"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}