{"id":309389,"date":"2020-12-06T07:21:25","date_gmt":"2020-12-06T06:21:25","guid":{"rendered":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=309389"},"modified":"2020-12-06T07:23:25","modified_gmt":"2020-12-06T06:23:25","slug":"velike-iluzije","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2020\/12\/06\/velike-iluzije\/","title":{"rendered":"Velike iluzije"},"content":{"rendered":"
\n
Autor: Pankaj Mishrao<\/strong><\/div>\n<\/div>\n
\n
\n
\n
\n

U knjizi Radikalna nada: etika naspram kulturne devastacije<\/em> (Radical Hope: Ethics in the Face of Cultural Devastation<\/em>, 2006), Jonathan Lear pi\u0161e o intelektualnoj drami indijanskog plemena Krou. U 19. veku, kad su bili prisiljeni da pre\u0111u s nomadskog na sedela\u010dki na\u010din \u017eivota, Krou Indijanci su katastrofalno izgubili ne samo svet koji su poznavali od pamtiveka ve\u0107 i \u201epojmovna sredstva\u201c za razumevanje prostora i vremena. Njihov problem, pi\u0161e Lear, nije bio: \u201emoj na\u010din \u017eivota je nestao\u201c, ve\u0107: \u201evi\u0161e nemam pojmove za razumevanje sebe ili sveta\u2026 nemam pojma<\/em> \u0161ta se doga\u0111a.\u201c<\/p>\n

Nije preterivanje re\u0107i da danas mnogi pripadnici anglo-ameri\u010dke inteligencije, zaslepljeni uzastopnim potresima na ekstremnoj desnici, pandemijom koja se ne mo\u017ee obuzdati i politi\u010dkim revoltom obespravljenih manjina, li\u010de na Krou Indijance. Gotovo tri decenije od zavr\u0161etka hladnog rata politi\u010dari, novinari i poslovni ljudi u Britaniji i Sjedinjenim Dr\u017eavama uporno ponavljaju da je svet mirno mesto ujedinjeno zahvaljuju\u0107i njihovim smernicama za kapitalizam, demokratiju i tehnologiju. \u010cinilo se da su, s izborom Baracka Obame, i same Sjedinjene Dr\u017eave stupile u \u201epostrasno doba\u201c i da su Amerikanci re\u0161eni, kao \u0161to je Obama napisao u magazinu Wired<\/em> mesec dana pre Trumpove pobede na pro\u0161lim predsedni\u010dkim izborima, da se \u201eupuste u trku ka novim granicama\u201c i \u201enadahnu svet\u201c.<\/p>\n

Onima koji su tvrdili da nema alternative liberalnoj demokratiji i kapitalizmu zapadnog modela danas nedostaju pojmovi pomo\u0107u kojih bi mogli da objasne kako je Kina, zemlja kojom vladaju komunisti, postala tako va\u017ena za globalne trgovinske i finansijske odnose<\/h2>\n

Taj narativ o globalnom putovanju u obe\u0107anu zemlju, predvo\u0111enom Sjedinjenim Dr\u017eavama, nikad nije zvu\u010dao uverljivo. \u010cetiri godine Trumpovog mandata kona\u010dno su potvrdile (kao i teroristi\u010dki napadi 11. septembra 2001, intenzivna globalizacija, uspon Kine koji se podudario s neuspe\u0161nim ratom zapada protiv terorizma) da je svet izme\u0111u 2001. i 2020. u\u0161ao u sasvim novo istorijsko razdoblje. \u0160tavi\u0161e, mnoge ideje i pretpostavke koje su vladale decenijama najednom su postale zastarele.<\/p>\n

Onima koji su tvrdili da nema alternative liberalnoj demokratiji i kapitalizmu zapadnog modela danas nedostaju pojmovi pomo\u0107u kojih bi mogli da objasne kako je Kina, zemlja kojom vladaju komunisti, postala tako va\u017ena za globalne trgovinske i finansijske odnose; kako su u Indiji, \u201enajve\u0107oj svetskoj demokratiji\u201c i najbr\u017ee rastu\u0107oj ekonomiji \u2013 i protivtegu Kini \u2013 do\u0161li na vlast hindu suprematisti inspirisani evropskim fa\u0161isti\u010dkim pokretima iz 20-ih godina pro\u0161log veka; i uop\u0161te, kako su bira\u010dka tela, razgnevljena nefunkcionalnom demokratijom i kapitalizmom, dovela na vlast demagoge s ekstremne desnice. \u0160okirana i traumatizovana brexitom i Trumpom, inteligencija kao da je i sama bila zate\u010dena najve\u0107im protestima u Sjedinjenim Dr\u017eavama od doba pokreta za gra\u0111anska prava \u2013 masovnim protestima koje su vodili mladi ljudi i koje je potpirivalo munjevito \u0161irenje nove istorijske svesti o tome da bogatstvo i mo\u0107 Sjedinjenih Dr\u017eava i Velike Britanije poti\u010du od ropstva i rasnog kapitalizma.<\/p>\n

***<\/h1>\n

Reklo bi se da smo kao pripadnici onog \u0161to Lear naziva \u201epismena kultura\u201c u boljem polo\u017eaju da shvatimo promenjenu stvarnost nego \u0161to su to bili Krou Indijanci. Ali na\u0161e haoti\u010dno vreme nam je nemilosrdno pokazalo da i nama nedostaje osnovni pojmovni aparat i da se to ne\u0107e promeniti pukom smenom na ameri\u010dkim predsedni\u010dkim izborima u novembru. Odgovorni za katastrofalno rukovo\u0111enje pandemijom, Trump i njegovi saputnici u Britaniji zasnivaju svoj opstanak na pobedama u \u201ekulturnim ratovima\u201c: glavne teme njihovih obra\u0107anja su pri\u010de o nekada\u0161njoj veli\u010dini, o Americi i Winstonu Churchillu i o podlosti \u201ekulturnih marksista\u201c.<\/p>\n

Danas je imperativ napustiti ne samo te klimave fantazije dve zapadne generacije ve\u0107 i intelektualni narcisizam koji podrazumevaju. Tek onda \u0107emo, u najednom nepoznatom svetu, mo\u0107i da primetimo dublje strukturne promene: one koje su proistekle iz dekolonizacije, sredi\u0161njeg doga\u0111aja 20. veka.<\/h2>\n

Ali racionalno prosvetljenje ne dolazi od njihovih kriti\u010dara, koji se teturaju od \u0161oka i o\u010dajanja zbog erupcija trampizma i uzalud se nadaju da \u0107e pobeda Joea Bidena na izborima vratiti \u201eliberalni poredak\u201c. Kako Murdochov Wall Street Journal<\/em> i londonski Times<\/em>, tako i Washington Post<\/em>, New York Times<\/em>, Economist<\/em> i Financial Times<\/em> puni su jadikovki i bodrenja i dalje uglavnom belih, mu\u0161kih i sredove\u010dnih komentatora, \u0161to nas podse\u0107a na zaklju\u010dak Jamesa Baldwina da \u201esvet belaca, intelektualno, moralno i duhovno, zvu\u010di prozuklo kao probu\u0161en dobo\u0161 i miri\u0161e na sporu smrt\u201c. Hitno je potreban novi na\u010din razumevanja sila koje deluju u svetu, ali on se mo\u017ee pojaviti samo kao rezultat svesnog nastojanja da se preispitaju i odbace formativni uticaji mnogih autora starijih od 40 godina.<\/p>\n

Pokojni Tony Judt, ro\u0111en 1948, govorio je jednom o \u201eprili\u010dno poganoj\u201c generaciji kojoj je pripadao i koja je odrastala \u201etokom 60-ih godina 20. veka u zapadnoj Evropi i Americi, u svetu bez te\u0161kih odluka, ekonomskih i politi\u010dkih\u201c. Po Judtovom mi\u0161ljenju, tokom 70-ih i 80-ih, kad je konsenzus o socijalnoj dr\u017eavi ustupio mesto neoliberalizmu, prevelik broj njegovih intelektualnih vr\u0161njaka zamenio je svoje progresivne stavove \u201eopsesivnim gomilanjem materijalnih dobara i brigom o li\u010dnoj bezbednosti\u201c i ubrzano internalizovao popularno uverenje posle pada Berlinskog zida \u2013 da su liberalna demokratija i kapitalizam \u201epobedili\u201c.<\/p>\n

Sli\u010dan pogled na svet preovladao je i u generaciji mla\u0111oj od Judtove. Njeni pripadnici, koji \u017eive u jo\u0161 samozadovoljnijem vremenu \u2013 posle hladnog rata \u2013 u\u0161an\u010deni su na va\u017enim polo\u017eajima u \u010dasopisima, na televizijskim kanalima, u think-tank organizacijama i na univerzitetskim odsecima Anglo-Amerike. Odrasli u trijumfalisti\u010dkim 90-im, primili su zdravo za gotovo ideju da su demokratija i ameri\u010dki oblik kapitalizma dokazali svoju superiornost. \u201eKlasno pitanje\u201c, pi\u0161e Francis Fukuyama 1989. dok objavljuje kraj istorije, \u201euspe\u0161no je re\u0161eno\u201c na \u201efundamentalno egalitarnom\u201c Zapadu \u2013 i ne\u0107e pro\u0107i dugo pre nego \u0161to \u201eautoritarne\u201c Kina i Rusija prekopiraju ta zapadna dostignu\u0107a, a demokratska Indija postane jedan od stubova liberalnog me\u0111unarodnog poretka.<\/p>\n

Danas je imperativ napustiti ne samo te klimave fantazije dve zapadne generacije ve\u0107 i intelektualni narcisizam koji podrazumevaju. Tek onda \u0107emo, u najednom nepoznatom svetu, mo\u0107i da primetimo dublje strukturne promene: one koje su proistekle iz dekolonizacije, sredi\u0161njeg doga\u0111aja 20. veka.<\/p>\n

***<\/h1>\n

\u010cak i tokom hladnog rata bilo je jasno da \u0107e oblik stvari koje dolaze zavisiti od ideja i pokreta poniklih na mestima geografski udaljenim od zapada, gde \u017eivi ve\u0107ina svetskog stanovni\u0161tva, a ne od zapadnih u\u010desnika i svedoka hladnog rata. Uvek je izgledalo da \u0107e kineska revolucija iz 1949. imati krupnije posledice u svetu od onih koje je imala ruska revolucija. Maova izjava \u201ekineski narod je ustao\u201c posle stole\u0107a poni\u017eavanja od zapadnih zemalja nije bila samo gromoglasna retorika, ve\u0107 je zapo\u010dela grozni\u010dav, rizi\u010dan, ali na kraju uspe\u0161an put ka nacionalnom blagostanju i mo\u0107i.<\/p>\n

Danas je o\u010digledno da se najve\u0107a zbivanja unutar Anglo-Amerike \u2013 od slabljenja sindikata, ja\u010danja korporativnog uticaja, izme\u0161tanja poslova, ekstremne nejednakosti i porasta belog suprematizma \u2013 ne mogu objasniti bez uspona Kine kao industrijskog d\u017eina i agresivno nacionalisti\u010dke svetske sile. Drugim re\u010dima, razumevanje savremenog sveta zahteva istinski globalnu perspektivu, a ne onu koja postoje\u0107im narativima o veli\u010dini Zapada samo dodaje istoriju \u201edemokratske\u201c Indije i \u201eautoritarne\u201c Kine. To zna\u010di ostaviti iza sebe ceo tovar predube\u0111enja na kom je dugo po\u010divao parohijalni, zapadnocentri\u010dni pogled na svet.<\/p>\n

Nije lako promeniti pesmu. Slike o sebi i na\u010dini razmi\u0161ljanja i opa\u017eanja razvijeni tokom hladnog rata rasprostranjeni su i \u017eilavi. Ameri\u010dki i britanski komentatori tada su vodili bitku protiv optu\u017ebi koje su na ra\u010dun zapadne demokratije i kapitalizma iznosili komunisti i njihovi simpatizeri \u0161irom sveta. Jedna od posledica tog \u017eestokog ideolo\u0161kog sudara jeste to \u0161to su antikomunisti\u010dki komentatori uporno precenjivali svoj \u201eslobodni svet\u201c: videli su u njemu rasprostranjen i postojan materijalni, moralni i intelektualni uspon bez upori\u0161ta u istorijskim \u010dinjenicama.<\/p>\n

U najzna\u010dajnijem odbrambenom manevru zapadnih komentatora tokom hladnog rata, liberalizam je postao \u201ene samo dominantna ve\u0107 i jedina intelektualna tradicija\u201c, kao \u0161to je Lionel Trilling samouvereno rekao 1950. To moralno unapre\u0111enje je prili\u010dno neobi\u010dno kad se ima u vidu da je ideologija individualne slobode i svojinskih prava napadana i zdesna i sleva zbog podmuklog podsticanja nejednakosti i masovnog nezadovoljstva. Kao \u0161to je Reinhold Niebuhr napisao 1944, \u201ebur\u017eoaski liberalizam bio je, sve u svemu, potpuno nesvestan da je korumpiran sopstvenim klasnim interesom i naivno je zami\u0161ljao da su njegove perspektive najbolje i kona\u010dne\u201c.<\/p>\n

Fiksacija na zlo\u010dine Staljina, Maoa i Hitlera uspela je da zamagli duga stole\u0107a globalnog nasilja i otima\u010dine koja su Britaniji i Sjedinjenim Dr\u017eavama donela veliku mo\u0107 i bogatstvo.<\/h2>\n

Ipak, kako se hladni rat intenzivirao, liberalizam je, gotovo sam po sebi, slikan laskavim bojama, posebno u pore\u0111enju s bednom stvarno\u0161\u0107u sovjetskog i kineskog komunizma. Pored toga, kao \u0161to su pokazali savremeni teoreti\u010dari dru\u0161tva, stekao je i ugledne intelektualne pretke, mudre prete\u010de kao \u0161to su D\u017eon Lock i Thomas Hobbes. Prosvetiteljstvo, koje je o\u0161tro dovo\u0111eno u pitanje krajem 19. veka i nadalje, po\u010delo je da se opisuje kao izvor jedinstveno sjajne sudbine slobodnog sveta. Tradicija samo\u010destitanja dostigla je svoj reductio ad absurdum <\/em>s bankama podataka Stevena Pinkera, po kojima stvari sve vreme postaju bolje, samo \u0161to mi toga nismo svesni.<\/p>\n

***<\/h1>\n

Mnogi gnevni mladi ljudi danas \u017eele da znaju kako je postalo mogu\u0107e da beli policajci ubijaju crnce i da naoru\u017eani \u201ebudni gra\u0111ani\u201c u po bela dana napadaju ljude koji protestuju protiv rasizma, uz pre\u0107utno odobravanje aktuelnog predsednika Sjedinjenih Dr\u017eava. Zanosni opisi slobodnog sveta kao za\u0161titnika liberalizma i demokratije, naslednika prosvetiteljstva i proteriva\u010da autoritarizma nikad nisu bili od manje pomo\u0107i. Hladnoratovski mitovi potisnuli su previ\u0161e neprijatnih \u010dinjenica \u2013 na primer, da je Volter opisivao crnce kao \u201e\u017eivotinje\u201c s \u201emalo ili nimalo inteligencije\u201c; da je Kant verovao da je tamna boja ko\u017ee nesumnjiv dokaz gluposti i da \u017eene nisu sposobne za u\u010de\u0161\u0107e u javnom \u017eivotu i da je John Stuart Mill pretpostavljao da su Indijanci \u201evarvari\u201c koji nisu u stanju da upravljaju sami sobom.<\/p>\n

Pored toga, fiksacija na zlo\u010dine Staljina, Maoa i Hitlera uspela je da zamagli duga stole\u0107a globalnog nasilja i otima\u010dine koja su Britaniji i Sjedinjenim Dr\u017eavama donela veliku mo\u0107 i bogatstvo. Kao \u0161to je nedavno napisala feministi\u010dka filozofkinja Lorna Finlayson: \u201eIzvesno je da su socijalisti\u010dke dr\u017eave po\u010dinile stra\u0161ne zlo\u010dine, ali istorija liberalnih nacija je istorija sistematskog grabljivog nasilja: od genocida nad domoroda\u010dkim populacijama do naslednog ropstva i do \u2018menjanja re\u017eima\u2019 i \u2018humanitarnih intervencija\u2019. To je nesporno, mada se ne smatra potrebnim \u2013 a mo\u017eda ni pristojnim \u2013 da se o tome govori\u201c.<\/p>\n

Naravno, onima koji su smislili \u010ditave intelektualne genealogije (\u2018protivprosvetiteljstvo\u2019, \u2018romanti\u010dni iracionalizam\u2019, \u2018islamofa\u0161izam\u2019) kako bi definisali neprijatelje liberalno-demokratskog i prosve\u0107enog zapada nije padalo na pamet da o tome govore. A oni koji su mogli \u2013 dugotrajne \u017ertve i nu\u017eno dobri posmatra\u010di prosve\u0107enog zapada \u2013 bili su efikasno u\u0107utkivani ili marginalizovani. Problemi s hladnoratovskim liberalizmom, koje danas antiliberalni demagozi pote\u017eu u svakoj prilici, nisu bili samo moralna oholost i iskvarenost klasnim interesima. Problem je bio i to \u0161to se liberalni internacionalizam u praksi svodio na nepoznavanje i preziranje drugih pogleda na svet. \u010cak ni oni koji su uobli\u010dili ugledan filozofski pedigre slobodnog sveta uglavnom nisu znali \u0161ta se doga\u0111a i \u0161ta se doga\u0111alo u navodno neslobodnom svetu. Uzmimo na primer Isaiaha Berlina, koji je \u010desto pisao za The <\/em>New York Review of Books<\/em>.<\/p>\n

Berlin je stekao veliki ugled kao anglo-ameri\u010dki mudrac posle Drugog svetskog rata, ta\u010dnije u vreme kad su antikolonijalni pokreti \u0161irom sveta po\u010deli da posti\u017eu svoje odlo\u017eene pobede i kad su crni aktivisti u Sjedinjenim Dr\u017eavama intenzivirali svoju dugu bitku za fundamentalna prava. Do 50-ih godina 20. veka, te globalne, \u010desto me\u0111usobno povezane borbe protiv bele suprematije iznedrile su ogromnu arhivu politi\u010dke misli. Oni koje su unizile rasisti\u010dke zapadne imperije o\u010digledno su imali vrlo razli\u010dite ideje o tome kako treba posti\u0107i slobodu i pravdu, i mnogi autori kao \u0161to su Jamal al-Din al-Afghani, Jos\u00e9 Mart\u00ed, Rabindranath Tagore, Mohandas Gandhi i Sun Yat-sen, i kao \u0161to su W.E.B. Du Bois, Aim\u00e9 C\u00e9saire i Frantz Fanon, ponudili su ne samo ubedljivu kritiku zapadnih politi\u010dkih i ekonomskih aran\u017emana ve\u0107 i alternativne vizije ljudske koegzistencije na na\u0161oj krhkoj planeti.<\/p>\n

Mnoge azijske i afri\u010dke zemlje zaglibile su se na svom putu posle osloba\u0111anja od belih vladara, a njihov formalni suverenitet radikalno su ograni\u010dili hladni rat i ekonomski neoimperijalizam. To mu\u010dno iskustvo neuspe\u0161ne modernizacije i stvaranja dr\u017eave, secesionisti\u010dkih pokreta, etno-religijskih pobuna, demagogije i despotizma izazvalo je jo\u0161 dublju intelektualnu posve\u0107enost problemima politike i dru\u0161tva. Dela egipatskog ekonomiste Samira Amina, indijskog socijalnog psihologa Ashisa Nandyja, malezijskog sociologa Syeda Husseina Alatasa, marokanske feministkinje Fateme Mernissi, jamaj\u010danskog istori\u010dara Orlanda Pattersona, kineskog kriti\u010dara Wanga Huija, brazilskog filozofa Roberta Ungera i kolumbijskog antropologa Artura Escobara okre\u0107u naglavce pretpostavke izvedene iz istorije \u201ezapadne izuzetnosti\u201c.<\/span>1<\/sup><\/a><\/p>\n

Ali po\u0161to ve\u0107ina zapadnih intelektualaca nije \u010dula njihove glasove, oni nisu poljuljali pretpostavku da se \u201eliberalne\u201c politi\u010dke institucije Velike Britanije i Sjedinjenih Dr\u017eava mogu ocenjivati nezavisno od izrazito neliberalnih praksi kao \u0161to su ropstvo i imperijalizam. Berlinovo zalaganje za liberalizam ne osvr\u0107e se na njegovu ru\u017enu istoriju i on retko priznaje ijednu nezapadnu intelektualnu i politi\u010dku tradiciju. Godinu dana nakon \u0161to su potresne slike prisilne integracije u Centralnoj srednjoj \u0161koli Litl Roka obi\u0161le svet, dakle 1958, on je razvijao svoju uticajnu teoriju o slobodi uspev\u0161i da potpuno previdi traganje \u201etamnijih nacija\u201c (Du Boisov izraz) za slobodom, koje je ve\u0107 preobra\u017eavalo svet.<\/span>2<\/sup><\/a> Berlin je, reklo bi se, pretpostavljao, kao i Mill pre njega, da je va\u017ena samo sloboda belog mu\u0161karca.<\/p>\n

U kritici Berlinovog dela antropolog Ernest Gellner ukazao je na neobi\u010dan nedostatak dru\u0161tvenog, politi\u010dkog i istorijskog konteksta. Sli\u010dan nedostatak uo\u010dava se i kod Johna Rawlsa, autora Teorije pravde<\/em> (1971), najuticajnijeg dela u domenu politi\u010dke filozofije u drugoj polovini 20. veka, koji je pretpostavljao da su zapadne politi\u010dke institucije su\u0161tinski usmerene na unapre\u0111ivanje slobode i pravde.<\/p>\n

Pogled na svet koji je odse\u010den i od istorije i od savremene stvarnosti suvi\u0161e li\u010di na propagandu.<\/h1>\n

Za\u010dudo, takva neistorijska misao uglednih \u010dlanova zapadne intelektualne elite prevladavala je kako unutar nau\u010dnih krugova tako i \u0161ire 70-ih godina 20. veka, dakle upravo kad Sjedinjene Dr\u017eave i Velika Britanija ulaze u period opadanja. Kao \u0161to politikolo\u0161kinja Katrina Forrester isti\u010de u svojoj novoj knjizi o Rawlsu, U senci pravde: posleratna filozofija i prekrajanje politi\u010dke filozofije<\/em> (In the Shadow of Justice: Postwar Philosophy and the Remaking of Political Philosophy<\/em>, 2019), \u201enekoliko imu\u0107nih, belih, uglavnom mu\u0161kih analiti\u010dkih politi\u010dkih filozofa\u201c, isklju\u010divo s Harvarda, Prinstona i Oksforda, \u201epoku\u0161ali su da pro\u0161ire svoje teorije kako bi obuhvatili \u0161ire zajednice, nacije i me\u0111unarodni domen, u krajnjoj liniji planetu\u201c. Spremno prihvatanje njihovih istorijski netaknutih apstrakcija postalo je, kao \u0161to pi\u0161e Forrester, \u201eulaznica za elitne institucije politi\u010dke filozofije\u201c, nau\u0161trb feministi\u010dkih i kolonijalnih autora.<\/p>\n

Na taj na\u010din su izbrisani cela istorija osvajanja i kolonijalne vladavine i njeno politi\u010dko nasle\u0111e. Danas nam to otkrivaju, koliko god nepotpuno i sa zaka\u0161njenjem, poduhvati kao \u0161to je \u201eProjekt 1619\u201c New York Timesa<\/em>.<\/span>3<\/sup><\/a> Pogled na svet koji je odse\u010den i od istorije i od savremene stvarnosti suvi\u0161e li\u010di na propagandu, i dana\u0161nji Gellnerov sud o Berlinu \u2013 da je bio John Stuart Mill CIA-e \u2013 ne izgleda sasvim kao akademsko ogovaranje. Istina je, kao \u0161to pi\u0161e Forrester, da \u201epri\u010da o anglo-ameri\u010dkoj liberalnoj politi\u010dkoj filozofiji\u201c danas li\u010di na \u201epri\u010du o duhovima\u201c koji istrajavaju dugo posle nestanka uslova koji su ih omogu\u0107ili.<\/p>\n

***<\/h1>\n

Kako onda da isteramo zle duhove iz hladnoratovskih pri\u010da o liberalizmu, demokratiji i slobodnom svetu? Kako da izbegnemo oslabljenu intelektualnu sredinu u kojoj se li\u010dni interesi i samoopa\u017eanje privilegovanih belih mu\u0161karaca prikazuju kao \u201eglobalno mi\u0161ljenje\u201c, a svetska filozofija i istorija kao procesi koji su zapadni po svojoj prirodi i poreklu? (Ni leva tradicija, sa svojim beskrajnim pozivanjem na Marxa, Gramscija, Adorna, Benjamina i Arendt, ne uspeva da izbegne zamku izolacije.)<\/p>\n

Ovde bi glavni zadatak bio pozabaviti se ogromnim neravnote\u017eama intelektualnog \u017eivota koje zapravo podra\u017eavaju \u0161ire asimetrije dru\u0161tveno-ekonomske mo\u0107i \u0161irom planete. Kolumnistkinja iz Indije, Kine, Gane ili Egipta verovatno ne\u0107e biti prepoznata kao autoritet za globalna pitanja ako ne mo\u017ee da poka\u017ee osnovno znanje o evro-ameri\u010dkim politi\u010dkim i intelektualnim tradicijama. S druge strane, ve\u0107ina zapadnih teoreti\u010dara dru\u0161tva i politike, da i ne govorimo o novinskim reporterima, ne poseduje \u010dak ni povr\u0161na znanja o indijskoj, kineskoj, afri\u010dkoj i arapskoj istoriji i misli.<\/p>\n

Puko dodavanje nekoliko nepoznatih imena kurikulumu \u2013 a ve\u0107 i tome se \u017eestoko opire konzervativna i reakcionarna desnica \u2013 ne\u0107e unaprediti globalno mi\u0161ljenje, koje se ne rukovodi institucionalnim ciljevima \u201einkluzivnosti\u201c i \u201ediverziteta\u201c. Da bismo izbegli potpuni gubitak pojmova kakav su do\u017eiveli Krou Indijanci, bi\u0107e potrebno ne\u0161to radikalnije i napornije: preispitivanje intelektualne tradicije koja iskrivljuje na\u0161e ose\u0107anje stvarnosti i u\u010denje svetske istorije iz po\u010detka, uz punu svest o tome da su pretpostavke o inferiornosti nebelih ljudi obojile veliki deo na\u0161eg prethodnog znanja i analiza. To mo\u017ee izgledati kao prete\u017eak zadatak, ali alternativa je da nastavimo besmisleno da lupamo u isti stari dobo\u0161.<\/p>\n

Pe\u0161\u010danik.net<\/a>
\n________________<\/p>\n

    \n
  1. <\/span>Povezuju\u0107i istoriju SAD, nacisti\u010dke Nema\u010dke i aparthejda Ju\u017ene Afrike, Mahmood Mamdani u svojoj novoj knjizi Neither Settler Nor Native: The Making and Unmaking of Permanent Minorities \/ Ni doseljenik ni domorodac: Gradnja i razgradnja stalnih manjina<\/em> (Harvard University Press, 2020) \u2013 pokazuje kako je \u0161iroko promi\u0161ljanje politi\u010dkih tema postalo mogu\u0107e kada su zapadne ideje i prakse ispitane sa stanovi\u0161ta Azije i Afrike.<\/li>\n
  2. <\/span>Pogledajte novu knjigu Adoma Getachewa Worldmaking After Empire: The Rise and Fall of Self-Determination \/ Izgradnja sveta posle imperije: Uspon i pad samoopredeljenja<\/em> (Princeton University Press, 2019) \u2013 za upoznavanje sa crnom atlantskom politi\u010dkom teorijom tokom dekolonizacije.<\/li>\n
  3. <\/span>U svojoj novoj knjizi Time\u2019s Monster: How History Makes History \/ Vreme kao \u010dudovi\u0161te: Kako istorija stvara istoriju<\/em> (Harvard University Press, 2020) Priya Satia uverljivo opisuje na\u010dine na koje imperijalisti\u010dka istoriografija oblikuje na\u0161e vizije pro\u0161losti i budu\u0107nosti jo\u0161 od 19. veka.<\/li>\n<\/ol>\n<\/div>\n<\/div>\n<\/div>\n<\/div>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

    \u010cak i tokom hladnog rata bilo je jasno da \u0107e oblik stvari koje dolaze zavisiti od ideja i pokreta poniklih na mestima geografski udaljenim od zapada, gde \u017eivi ve\u0107ina svetskog stanovni\u0161tva, a ne od zapadnih u\u010desnika i svedoka hladnog rata<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":293413,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5,12],"tags":[],"class_list":["post-309389","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu","category-prica-dana"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/309389","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=309389"}],"version-history":[{"count":2,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/309389\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":309391,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/309389\/revisions\/309391"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/293413"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=309389"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=309389"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=309389"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}