{"id":307754,"date":"2020-11-15T07:34:31","date_gmt":"2020-11-15T06:34:31","guid":{"rendered":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=307754"},"modified":"2020-11-15T07:34:31","modified_gmt":"2020-11-15T06:34:31","slug":"memesis-mim-kulturna-hegemonija-i-revolucionarna-politika","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2020\/11\/15\/memesis-mim-kulturna-hegemonija-i-revolucionarna-politika\/","title":{"rendered":"Memesis: Mim, kulturna hegemonija i revolucionarna politika"},"content":{"rendered":"

Autor: Aleksandar Mom\u010dilovi\u0107<\/strong><\/p>\n

Pitanje mimeze jedno je od najstarijih u istoriji umetnosti, po\u010dev\u0161i od Platona i Aristotela, od kojih prvi odbacuje mimeti\u010dku umetnost kao nemoralnu i neistinitu, a drugi isti\u010de nadmo\u0107 mimeti\u010dkog predstavljanja nad tzv. dijegeti\u010dkim, odnosno nad prostim kazivanjem doga\u0111aja. Koliko je pitanje mimeze va\u017eno za istoriju knji\u017eevnosti svedo\u010di knjiga Mimesis, kapitalno delo komparativne knji\u017eevnosti nema\u010dkog istori\u010dara knji\u017eevnosti Eriha Auerbaha, u kome analizira predstavljanje stvarnosti u kanonskim delima od Biblije i Homera do Vird\u017einije Vulf. Poslednjih godina, stvaranjem i \u0161irenjem jedne posebne forme mimeti\u010dkog predstavljanja postavljen je niz teorijskih pitanja o njegovom kulturolo\u0161kom statusu, formalnim svojstvima i ideolo\u0161koj upotrebi.<\/p>\n

Prva savremena razmatranja termina mim poti\u010du iz knjige evolucionog biologa Ri\u010darda Dokinsa Sebi\u010dni gen, gde je definisan kao kulturolo\u0161ki pandan genu \u2013 biolo\u0161kom replikatoru. Re\u010d mim (\u201ememe\u201c, koja bi trebalo da se izgovara tako da se rimuje sa re\u010dju \u201ecream\u201c1) osmi\u0161ljena je sa sve\u0161\u0107u o \u010ditavoj tradiciji istorije i teorije umetnosti.\u00a0 Prema Dokinsu, dok god se mimovi repliciraju, zagarantovano im je mesto u mim bazenu (meme pool), kada replikacija prestane, oni bivaju zaboravljeni. Na primer, koncept Boga je jedan od najstarijih mimova jer se kao ideja replicirao na razli\u010dite na\u010dine u razli\u010ditim kulturama hiljadama godina. Za razliku od Platonove koncepcije mimeze koja replikaciju vidi kao udaljavanje od ideje, kao \u201esenku senke\u201c, Dokins replikatornu mo\u0107 mima vidi kao njegov osnovni kvalitet.<\/p>\n

Mim strukturisan kao jezik<\/h2>\n

Mim o kome je ovde re\u010d nije svaki kulturolo\u0161ki replikator, ve\u0107 jedna specifi\u010dna forma, ona koja se sastoji obi\u010dno od dva (glavna) ili vi\u0161e delova: jednog koji je preuzet obrazac i drugog koji podrazumeva novi sadr\u017eaj koji daje novi smisao preuzetom obrascu. Takav mim funkcioni\u0161e poput metafore. Kako je uo\u010dio Maks Blek, metafori\u010dni izraz se sastoji od glavnog i sporednog objekta. U tvrdnji \u201e\u010dovek je vuk\u201c, glavni objekat je \u010dovek, a sporedni vuk. Zna\u010denje sporednog objekta ne mora (i naj\u010de\u0161\u0107e ne odgovara) ta\u010dnoj re\u010dni\u010dkoj definiciji tog pojma, ve\u0107 se zasniva na sistemu asocijativnih op\u0161tih mesta. U interakciji sa sistemom op\u0161tih mesta, glavnom objektu se pripisuju nova svojstva, koja za njega nisu karakteristi\u010dna. Drugim re\u010dima, \u010doveku za koga se ka\u017ee da je vuk odgovaraju osobine koje se u jednoj kulturi vezuju za tu \u017eivotinju: da je krvolo\u010dna, na primer. U metafori, glavni objekat \u201eje vi\u0111en kroz metafori\u010dki izraz\u201c2. U mimu, glavni predmet je njegov promenljivi deo, \u010diji pojedini, do tada neprime\u0107eni aspekti se isti\u010du njegovim stavljanjem u referentni okvir sistema op\u0161tih mesta, tj. \u0161ablona.<\/p>\n

Devetnaestovekovnu knji\u017eevnoistorijsku tvrdnju da novi sadr\u017eaj podsti\u010de stvaranje nove forme, ruski formalisti sa po\u010detka dvadesetog veka zamenili su idejom da je nova forma ta koja uzrokuje novi sadr\u017eaj. Ova tvrdnja plodno je polazi\u0161te za raspravu o tome da li i \u0161ta mim mo\u017ee da donese novo u revolucionarnoj strategiji, pre svega o tome kako se predstavlja i govori o ne\u010demu \u0161to je novo, \u0161to prevazilazi postoje\u0107e paradigme. Uspe\u0161ni mimovi neprestano izazivaju horizont ocekivanja jer se duhovitost i uzbudljivost pojedina\u010dnog mima zasnivaju na ubacivanju novih elemenata u staru strukturu, tako da se ti odnosi shvate iako su do tada bili manje poznati ili potpuno nepoznati. Na taj na\u010din oni menjaju na\u0161e pretpostavke i predrasude o tome kako bi trebalo da se odvijaju doga\u0111aji i fenomeni predstavljeni u mimu. Zbog toga \u0161to se sastoji iz dva (ili vi\u0161e) delova od kojih je jedan uvek stari, nepromenljivi obrazac, ova forma poseduje potencijal da razotkrije dru\u0161tvenu uslovljenost fenomena koje parodira ili ismeva.<\/p>\n

Refleksivnost forme mima jo\u0161 jedan je va\u017ean element, a najjasnije se o\u010ditava u samom terminu mim koji referi\u0161e na imitaciju \u2013 mimezu stvarnosti. Za razliku od ideologema, koje, da bi se otkrilo njihovo postojanje u osnovi nekih pojava, zahtevaju analizu, mimovi su autoreferentni. Mim ne pretenduje samo na predstavljanje stvarnosti, ve\u0107 nas sve vreme podse\u0107a na sopstvene formalne karakteristike koje tu stvarnost organizuju. Pre svega time \u0161to je \u0161ablon naj\u010de\u0161\u0107e sekundarni kulturolo\u0161ki diskurs koji ne imitira stvarnost, nego citira ve\u0107 postoje\u0107u imitaciju stvarnosti (neretko je to vizuelni citat iz filma, TV serije ili reklame). Prema Benjaminu, razaranje aure (\u201eovde i sada\u201c umetni\u010dkog dela) podrazumeva i istrgavanje umetni\u010dkog dela iz tradicije. Za razliku od filma koju auru razara, mim, kao nedvosmisleno reprodukciono delo (i tehnika), odnos prema tradiciji preosmi\u0161ljava. Dok film eksploati\u0161e \u0161ok nastao primenom najnovijih tehnolo\u0161kih sredstava, mim, nastav\u0161i nakon relativno duge istorije primene tehnolo\u0161kih sredstava, samo pravi otklon od njih. On nastaje sa sve\u0161\u0107u da je ono kakvim se odre\u0111eni koncept ili fenomen predstavljaju rezultat dru\u0161tvenog delovanja. Situaciju ili fenomen po\u010dinjemo da posmatramo kroz postoje\u0107i kulturolo\u0161ki materijal, naj\u010de\u0161\u0107e kroz kli\u0161eiziranu scenu (poput kadra Morfeusa iz Matrixa ili Valtera Sob\u010daka koji repetira pi\u0161tolj u filmu The Big Lebowski), pa dobijamo uvid u stvarnost oslobo\u0111enu tih kli\u0161ea \u2013 \u010dak i jasnije od filma, koji, prema Benjaminu, prodiranjem u stvarnost pomo\u0107u aparature pru\u017ea uvid u stvarnost oslobo\u0111enu te aparature3. Mimovi su zbog toga briljantan na\u010din izbegavanja ideolo\u0161ke zamke u koju se upada onda kada se \u010dini da ideologije uop\u0161te nema.<\/p>\n

Ideologema je analiti\u010dki koncept koji slu\u017ei da imenuje funkciju predmeta koju sam taj predmet skriva. U pitanju je osnovna jedinica organizacije materijala koji te\u017ei da tu organizovanu celinu predstavi kao deo \u201eprirodne stvarnosti\u201c, svakodnevice i \u201esamorazumljive istine\u201c. Na primer, Rolan Bart u Mitologijama analizira razli\u010dite fenomene francuske svakodnevice pokazuju\u0107i njihovu ideolo\u0161ku organizovanost. Njegova analiza fotografije mladog crnog vojnika koji salutira francuskoj zastavi, objavljena na naslovnoj strani Paris-Match-a, ukazuje na na\u010dine prikrivanja kolonijalnih odnosa organizacijom vizuelnog materijala4. Kako ka\u017ee Bart, mit i revolucija su me\u0111usobno isklju\u010divi jer bur\u017eoasko dru\u0161tvo stvara prividno depolitizovan govor \u2013 mit \u2013 kako bi prikrilo ideologiju. Dok je mit naturalizovani govor u \u010dijoj je osnovi sakriveno politi\u010dko, revolucija je u potpunosti politi\u010dki govor5.<\/p>\n

Mim je zgodan analiti\u010dki antipod bartovskom mitu jer poseduje politi\u010dki potencijal da isticanjem formalne organizovanosti materijala koji predstavlja razotkrije ideologiju. Iako i mim mo\u017ee da prikriva, za razliku od mita, on mo\u017ee i da razotkriva. \u0160tavi\u0161e, to bi mogla da bude njegova osnovna ideolo\u0161ka funkcija. Benjaminovo zapa\u017eanje da se sa demokratizacijom stvarala\u0161tva postepeno bri\u0161e granica izme\u0111u autora i publike od velike je koristi za razmatranje ove forme. Mo\u017ee se re\u0107i da je on njenu pojavu ve\u0107 anticipirao kada je primetio da \u201ereprodukovano umetni\u010dko delo postaje u sve ve\u0107oj meri reprodukcija umetni\u010dkog dela koje je i namenjeno reprodukovanju\u201c6. Klju\u010dna dru\u0161tveno-politi\u010dka posledica mogu\u0107nosti masovne tehni\u010dke reprodukcije dela odnosi se na to \u0161to umetnost, umesto na ritualu, po\u010dinje da se zasniva na politici. A mim, upravo zbog toga \u0161to nema autora, ne postoji kao \u201eovde i sada\u201c \u2013 \u0161tavi\u0161e, kolektivna reprodukcija je neophodni uslov da bi se odre\u0111eni materijal uop\u0161te i mogao nazvati mimom.<\/p>\n

Revolucionarni zahtevi u politici mima<\/h2>\n

To ne zna\u010di da su mimovi a priori progresivna forma izra\u017eavanja. Do sada ih je zapravo uspe\u0161nije koristila radikalna desnica. Uspeh desnice da aproprira mim le\u017ei izme\u0111u ostalog i u tome \u0161to ona samo treba da potvr\u0111uje op\u0161ta mesta koja su joj ve\u0107 na raspolaganju. Da bi prikrivao odnose, mim mora da se oslanja na \u0161iroko polje op\u0161tih mesta pomo\u0107u kojih \u0107e jednostavno da odgovori na horizont o\u010dekivanja odre\u0111ene grupe, ne izazivaju\u0107i nikakvu promenu u njihovom stavu. Na primer, desni\u010darsko ismevanje rodnih politika ne kreira nikakvu promenu, ne samo apriorno, zbog toga \u0161to je heteronormativno, ve\u0107 i zato \u0161to formalnom organizacijom mima samo potvr\u0111uje po\u010detni stereotip. \u201eParadoks\u201c koji izaziva smeh samo legitimizuje stereotipne pretpostavke o postoje\u0107im dru\u0161tvenim odnosima i posledi\u010dno obeshrabruje njihovo preispitivanje. Takav mim je nekonstruktivan i cini\u010dan, u potpunosti li\u0161en bilo kakve emancipatorne dimenzije, jer se zasniva na \u201eprirodnim\u201c i \u201esamorazumljivim\u201c istinama. Interakcija izme\u0111u glavnog i sporednog predmeta ovde gotovo u potpunosti izostaje, jer se celokupni efekat mima zasniva na potvr\u0111ivanju kli\u0161ea. Ipak, op\u0161ta mesta je mogu\u0107e izmeniti, i to je jo\u0161 jedan detalj koji ostavlja prostor za subverziju i ostavlja mim kao produktivno sredstvo za \u201eformulaciju revolucionarnih zahteva u politici umetnosti\u201c.<\/p>\n

Da \u0107e se borba za kulturnu hegemoniju voditi i mimovima, nagove\u0161tavale su jo\u0161 izjave u mejnstrim medijima o navodnoj aferi Russiagate u vezi sa me\u0161anjem Rusije u predsedni\u010dke izbore u Sjedinjenim Ameri\u010dkim Dr\u017eavama pla\u0107enim mimova. Naravno, ni mo\u0107 mimova ni zna\u010daj kulturne hegemonije ne treba preceniti jer, kako upozorava Peri Anderson, ideja da se politi\u010dka mo\u0107 kapitala na Zapadu (ali i u ostatku sveta) isklju\u010divo oslanja na kulturnu hegemoniju stranputica je u reformizam7. Ipak, internet mim mogao bi da doprinese onome u \u010demu le\u017ei osnovni problem kulturne hegemonije: kako da revolucionari postanu prihva\u0107eni, \u201ene samo kao politi\u010dki postoje\u0107i i neizbe\u017eni rukovodioci, ve\u0107 kao vo\u0111e i lideri\u201c8. Bur\u017eoaska ideologija po\u010diva na prikrivanju dru\u0161tvenih kontradikcija i poku\u0161ava da \u201epomiri\u201c odnose izme\u0111u bur\u017eoaske i neprijateljskih klasa, dok marksizam nastoji da razotkrije i izmeni takve odnose, naro\u010dito odnos izme\u0111u kapitala i rada.9 Zbog toga se proleterska strategija ostvarivanja kulturne hegemonije mora zasnovati na radikalno druga\u010dijim osnovama od bur\u017eoaske. Mim, koji ukazuje na kontradiktornost dok istovremeno funkcioni\u0161e kao stabilna i dinamin\u010dna struktura, a za razliku od remek-dela svetske knji\u017eevnosti, mnogo br\u017ee i jasnije isti\u010de \u201epoentu\u201c, mogao bi da podstakne tu vrstu rasprave.<\/p>\n

Opisuju\u0107i nastup britanskog komi\u010dara Rasela Brenda tokom intervju sa Jeremijem Paksmanom na BBC-jevom no\u0107nom \u0161ouu, Mark Fi\u0161er obja\u0161njava kako je tom prilikom komi\u010dar demonstrirao \u201ckomunizam kao ne\u0161to kul, seksi i proleterski\u201d, a ne kao propoved10.\u00a0 Aristotelova podela na mimezu i dijegezu, od kojih je prvi na\u010din predstavljanja mo\u0107niji od drugog, pokazuje se analiti\u010dki korisnom i u ovoj Fi\u0161erovoj analizi. Brend je \u201cnamagar\u010dio\u201d (outwitted) voditelja, demonstrirao je nadmo\u0107 nad klasno \u201esuperiornim\u201c, koriste\u0107i razum i inteligenciju. Drugim re\u010dima, revoluciju treba predstaviti, jer je to efikasnije od pri\u010danja o njoj. Zbog toga je veoma va\u017ean pozitivni aspekt forme mima koji se ne odnosi na kriti\u010dku viziju postoje\u0107e stvarnosti, ve\u0107 na utopijsku viziju budu\u0107e. Prava utopijska vizija se ne zasniva na bur\u017eoaskoj ideologiji koja dru\u0161tvene odnose \u201eprikriva\u201c i \u201enaturalizuje\u201c. Stvarnost formalno organizovana u mim se predstavlja tako da njena dru\u0161tvena uslovljenost postaje o\u010digledna, implicira da je utopijski svet mogu\u0107e izgraditi. U tom smislu, humor je naro\u010dito va\u017ean jer podsti\u010de slobodniji pogled na svet \u2013 sme\u0161no mo\u017ee biti ne\u0161to \u0161to nije \u201clogi\u010dno\u201d, \u201cnormalno\u201d ili \u201cprirodno\u201d. On podsti\u010de istra\u017eivanje novih odnosa izme\u0111u dru\u0161tvenih subjekata, mo\u017ee da sa\u017eme odnose podre\u0111enosti i dominacije a da od njih ne napravi \u201elogi\u010dnu\u201c i \u201eprirodnu\u201c celinu poput bartovski shva\u0107enog mita. Humor, kako isti\u010de Mark Fi\u0161er, daje ose\u0107aj lako\u0107e i upravo je upotreba humora ono \u0161to Brendov nastup razlikuje od moralizatorskog levi\u010darenja, jer \u010dini da se ljudi ose\u0107aju dobro povodom sebe samih. Zbog specifi\u010dne upotrebe humora mim bi mogao da bude adekvatan na\u010din izra\u017eavanja samokritike, kao jedne od osnovnih pretpostavki revolucionarne strategije. Na primer,\u00a0 efektna osnova mogao bi da bude \u0161ablon marionete majmuna koji nelagodno skre\u0107e pogled \u2013 ono sa \u010dega majmun skre\u0107e pogled je ono u \u0161ta nam mim pru\u017ea uvid. Ovaj \u0161ablon odgovara Sartrovoj ideji da kroz pogled Drugog, mi shvatamo da su i ostali ljudi subjekti. \u010cinjenica da sam ja onaj koji je gledan od strane Drugog ukazuje mi na granice moje slobode (jer Drugi ima slobodu, koju ja nemam, da me gleda i prosu\u0111uje). Odgovor na pogled Drugog je, smatra Sartr, ose\u0107anje stida11. Pogled ne mora da bude stvarni pogled biolo\u0161kog oka i u slu\u010daju ovog \u0161ablona to je sadr\u017eaj upisan u izmenljivom delu mima zbog kog majmun skre\u0107e pogled. Me\u0111utim, ako se setimo Lakanove aforisti\u010dne formulacije: \u201eti me nikad ne gleda\u0161 sa mesta sa koga te ja vidim\u201c situacija i za majmuna i za subjekta koji ga posmatra postaje komplikovanija. Prvi kadar prikazuje majmuna koji gleda sa strane, a drugi kako skre\u0107e pogled i gleda ispred sebe; kada mi gledamo u majmuna koji gleda u nas, gledani smo od strane onog koji gleda ispred sebe, kada gledamo onog koji gleda ispred sebe gledani smo od strane onog koji gleda u nas. To ne zna\u010di nu\u017eno da mi pogledom ne mo\u017eemo da obuhvatimo oba kadra istovremeno, ve\u0107 da oba ta kadra naizmeni\u010dno ukazuju na nedostatak u nama (subjektu).\u00a0 Na taj na\u010din se mim poigrava ne samo sa na\u0161om subjektivno\u0161\u0107u \u2013 jer \u201eono u \u0161ta gledam, nije nikad ono \u0161to \u017eelim da vidim\u201c12 \u2013 ve\u0107 u nevolje sa subjektivno\u0161\u0107u efektno uklju\u010duje potencijalnu (samo)kritiku formiranu novim, promenljivim delom mima.<\/p>\n

\u201eUprkos egalitarnosti koju dru\u0161tvenim mre\u017eama pripisuju libidalni in\u017eenjeri kapitala, dru\u0161tvene mre\u017ee su neprijateljska teritorija posve\u0107ena reprodukciji kapitala. Ipak, to ne zna\u010di da ne mo\u017eemo da zauzmemo poziciju i po\u010dnemo da ih koristimo za reprodukciju klasne svesti\u201c13, zaklju\u010duje Fi\u0161er. Umesto propovedanja, poja\u0161njavanja i moralizovanja, mimovi mogu biti efektno sredstvo predstavljanja proleterske politike, ne samo demistifikacijom postoje\u0107ih dru\u0161tvenih odnosa, ve\u0107 i demistifikacijom puta kojim se do ukidanja tih odnosa sti\u017ee.<\/p>\n

\n
    \n
  1. Verovatno bi prikladniji prevod na srpski bio \u201emema\u201c (tako da bi trebalo da se rimuje sa re\u010dju \u201eideologema\u201c ili \u201efilozofema\u201c.<\/li>\n
  2. Max Black, \u201cMetaphor\u201d, Models and Metaphors: Studies in Language and Philosophy (Ithaca, New York: Cornell University Press, 1962): 25-47.<\/li>\n
  3. Walter Benjamin, \u201eUmetni\u010dko delo u veku svoje tehni\u010dke reprodukcije\u201c, Eseji, prevod. Milan Tabakovi\u0107 (Beograd: Nolit, 1974): 137-138.<\/li>\n
  4. Roland Barthes, Mythologies, trans.\u00a0 Annette Lavers (New York: Noonday Press&Farrar, Straus&Giroux): 115.<\/li>\n
  5. Barthes, 142-147.<\/li>\n
  6. Benjamin, 124-138.<\/li>\n
  7. Perry Anderson, Antinomies of Antonio Gramsci (London&New York: Verso, 2017) 86.<\/li>\n
  8. Eric Hobsbawm, How to Change the World, p.328 (prema Anderson, 17).<\/li>\n
  9. Anderson, 20.<\/li>\n
  10. Mark Fisher, \u201cExiting the Vampire Castle\u201d, https:\/\/www.opendemocracy.net\/en\/opendemocracyuk\/exiting-vampire-castle\/.<\/li>\n
  11. Jean-Paul Sartre, Being and Nothingness: An Essay on Phenomenological Ontology, trans. Hazel Barnes (New York: Pocket Books, 1978) 261-267<\/li>\n
  12. Jacuqes Lacan, The Four Fundamental Concepts of Psychoanalysis (New York&London: W.W. Norton & Company, 1998) 103.<\/li>\n
  13. Fisher, \u201cExiting the Vampire Castle\u201d.<\/li>\n<\/ol>\n

    Novi plamen<\/a><\/p><\/blockquote>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

    here\u2019s fine revolution, an we had the trick to see\u2019t.\/(\u201eto je divan prevrat, samo ako umemo da ga vidimo\u201c) Hamlet<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-307754","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/307754","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=307754"}],"version-history":[{"count":2,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/307754\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":307758,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/307754\/revisions\/307758"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=307754"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=307754"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=307754"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}