Zapravo, do pomirenja je trebalo da do\u0111e brzo. Rat se u prvoj polovini devedesetih \u2013 kao nijedan drugi \u2013 zavr\u0161io detaljnim mirovnim sporazumom. Za razliku od mnogih ratova koje su svetske sile u 20. veka vodile koriste\u0107i pione, u ovom sukobu svetske sile nisu sledile sopstvene interese.<\/p>\n
Nekoliko godina nakon sklapanja mirovnog sporazuma, sve dr\u017eave u\u010desnice rata te\u017eile su pridru\u017eivanju Evropskoj uniji \u2013 doslovno mirovnom projektu. Tribunal za ratne zlo\u010dine u Hagu dao je svim zemljama priliku da za zlo\u010dine okrive pojedince, a ne druge narode.<\/p>\n
\u010cak je i nasle\u0111eno neprijateljstvo izme\u0111u glavnih antagonista, Srbije i Hrvatske, vi\u0161e bilo ratna propaganda nego istorijsko breme. Deset godina nakon najstra\u0161nijeg genocida u regionu \u2013 ubistva tri do \u010detiri stotine hiljada Srba od strane nacisti\u010dkog usta\u0161kog re\u017eima \u2013 raspolo\u017eenje je bilo pomirljivije nego danas.<\/p>\n
Titov slogan \u201ebratstvo i jedinstvo\u201c imao je zapanjuju\u0107e brz odjek me\u0111u jugoslovenskim narodima. Dvadeset godina nakon Drugog svetskog rata, najbrojniji me\u0161oviti brakovi u BiH bili su oni izme\u0111u Srba i Hrvata.<\/p>\n
Ali ono \u0161to je uspelo nakon milionskih pokolja u Drugom svetskom ratu, nije se ostvarilo nakon ratova u biv\u0161oj Jugoslaviji devedesetih. \u010cetvrt stole\u0107a nakon Dejtonskog sporazuma malo je znakova pomirenja: ra\u0161irio se svojevrstan zamor od stalnog evociranja ratne pro\u0161losti.<\/p>\n
U Beogradu kao i u Zagrebu, u Sarajevu kao i u Banjaluci, a posebno u Pri\u0161tini \u2013 ni\u0161ta nije tako pogodno za odvra\u0107anje od brojnih doma\u0107ih problema kao netrpeljivost prema biv\u0161em ratnom neprijatelju.<\/p>\n
Nije kontradiktorno \u0161to je ubrzo nakon rata nastala jugosfera, \u0161to su pop-zvezde bile popularne na svim stranama nekada\u0161njeg fronta, a omladina auto-stopom i bez predrasuda i\u0161la na koncerte u zemlje biv\u0161ih protivnika. Jer, taj fenomen je ostao isklju\u010divo kulturolo\u0161ki i dobro se slagao uz kontinuirano politi\u010dko neprijateljstvo. \u010cak ni najtvr\u0111i nacionalisti ne nalaze ni\u0161ta lo\u0161e u \u0111uskanju uz turbo-folk peva\u010de druge nacije i urlikanju njihovih parola.<\/p>\n
Inicijativa na najvi\u0161em nivou nije nedostajalo. Ve\u0107 1996. godine, manje od godinu dana nakon Dejtona, Hrvatska i Srbija su regulisale odnose i razmenile ambasadore. Otopljavanje odnosa na Balkanu u novom milenijumu donelo je istorijska rukovanja predsednika.<\/p>\n
Biv\u0161i predsednik Hrvatske Ivo Josipovi\u0107 otputovao je 2010. godine u bosansko selo Ahmi\u0107e u kojem su hrvatski vojnici iskorenili lokalno bo\u0161nja\u010dko stanovni\u0161tvo i izvinio se. Kasno, pa ipak… petnaest godina nakon rata, Skup\u0161tina Srbije je tesnom ve\u0107inom donela deklaraciju kojom je osudila masovne zlo\u010dine u Srebrenici.<\/p>\n
\u010cak su se i predsednici Srbije i Kosova sastali, ne da bi se pomirili, ve\u0107 barem da bi se rukovali i pregovarali. Ali, nepoverenje i \u017eelja za verbalnim napadima su ostali.<\/p>\n
Na nivou dru\u0161tva, to sve je bilo dovoljno samo za izvestan stepen normalizacije. U BiH su Srbi i Bo\u0161njaci po\u010deli da me\u0111usobno trguju. Bosanci i Hercegovci svih nacionalnosti zalo\u017eili su se za etni\u010dki neutralne registarske tablice \u2013 da bi nesmetano mogli da voze na teritoriju drugih. Izbeglice, koje su se vra\u0107ale, mogle su da se ose\u0107aju koliko-toliko sigurno. U nekim mestima ponovo su po\u010deli da \u017eive vrata do vrata. Sve je funkcionisalo \u2013 do momenta kada po\u010dne pri\u010da o ratu i politici.<\/p>\n
Razlog za nepomirenje ne le\u017ei u u\u017easima i okrutnosti rata, niti u ideologiji ili iskustvima zajedni\u010dke istorije, ve\u0107 u karakteru rata. Ne postoji ni slaganje o uzrocima rata odnosno zajedni\u010dki narativ u pogledu katastrofe devedesetih.<\/p>\n
Nije ni \u010dudo: istorija, koju bi svi delili, prodrmala bi temelje svakoj od novonastalih dr\u017eava. Raspad Jugoslavije je upravo preduslov za njihovo postojanje. Ako bi neko na raspad gledao kao na istorijsku katastrofu, doveo bi u pitanje egzistenciju sedam pojedina\u010dnih dr\u017eava.<\/p>\n
Tu postoji i unutra\u0161nje protivrje\u010dje koje nosi svaki pojedinac. Do po\u010detka rata pre trideset godina, svaki Srbin, Bo\u0161njak, Hrvat, pa \u010dak i svaki kosovski Albanac, bio je u najmanju ruku i Jugosloven; time je svaki pobednik u ratu bio istovremeno gubitnik.<\/p>\n
Svako ko sebe vi\u0161e nije do\u017eivljavao kao Jugoslovena, ve\u0107 samo kao Srbina, Bo\u0161njaka, Hrvata ili Albanca, morao je iznova da pi\u0161e sopstvenu biografiju \u2013 i to nikome nije palo lako.<\/p>\n
Pri tom su se pitali: Nisu li oni drugi me\u0111u susedima oduvek bili potajni neprijatelji? Nisu li se samo pretvarali da su prijatelji, dok su u podrumima sakrivali oru\u017eje? Neki posleratni mitovi uzrokovani su li\u010dnim suo\u010davanjem sa tom ambivalentno\u0161\u0107u.<\/p>\n
Pomirenje nije propalo samo zbog te unutra\u0161nje kontradikcije biv\u0161ih Jugoslovena. U dr\u017eavama naslednicama ne funkcioni\u0161e ni kult heroja. Veli\u010danje biv\u0161ih gospodara rata se u Srbiji i Bosni smatra ekstremizmom: samo na Kosovu, gde je identifikacija sa Jugoslavijom kao dr\u017eavom bila najmanja, govori se o oslobodila\u010dkom ratu.<\/p>\n
Poku\u0161aji nekih, koji su na vlasti u Hrvatskoj, da retrospektivno stvore doslednu nacionalnu istoriju sa sretnim zavr\u0161etkom \u2013 nikada nisu bili okrunjeni uspjehom. Drugi predsednik Hrvatske Stipe Mesi\u0107 morao je \u010dak da promeni naslov svojih memoara. \u201eKako smo sru\u0161ili Jugoslaviju\u201c ponosno je glasio naslov prvog izdanja njegove knjige. Drugo izdanje nosilo je naslov: \u201eKako je sru\u0161ena Jugoslavija\u201c.<\/p>\n
\u010cak ni novim generacijama ne\u0107e automatski po\u0107i za rukom da ubla\u017ee napetosti izme\u0111u biv\u0161ih ratnih neprijatelja. Za stvarno pomirenje potreban je novi narativ \u2013 onaj u kojem se sva protivre\u010dja ukidaju uzdizanjem na novi nivo.<\/p>\n
To mo\u017ee posti\u0107i samo Evropska unija \u2013 ona koja zaista veruje u svoju pri\u010du.<\/p>\n
*Norbert Mapes-Nidik, 1953, nema\u010dki je novinar i autor vi\u0161e knjiga o Balkanu i jugoisto\u010dnoj Evropi. Sredinom devedesetih bio je savetnik specijalnog izaslanika UN za Jugoslaviju. Pi\u0161e za brojne nema\u010dke i austrijske listove. Tekst je deo serije povodom 25. godi\u0161njice Dejtonskog sporazuma.<\/p>\n