{"id":304404,"date":"2020-10-09T07:29:44","date_gmt":"2020-10-09T05:29:44","guid":{"rendered":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=304404"},"modified":"2020-10-09T07:29:44","modified_gmt":"2020-10-09T05:29:44","slug":"sta-se-nije-dogodilo-petog-oktobra-prva-tragedija-iliberalizma","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2020\/10\/09\/sta-se-nije-dogodilo-petog-oktobra-prva-tragedija-iliberalizma\/","title":{"rendered":"\u0160ta se (nije) dogodilo petog oktobra? \u2013 Prva tragedija iliberalizma"},"content":{"rendered":"

Autor: Mark Losoncz<\/strong><\/p>\n

U trenutku dvadesetogodi\u0161njice petooktobarskih promena najpre treba postaviti pitanje koje su bile karakteristike re\u017eima Slobodana Milo\u0161evi\u0107a. Tek ako razumemo napetosti i tragediju njegove vladavine u celosti, mo\u017eemo shvatiti i zna\u010daj petooktobarskih de\u0161avanja. Iz tri perspektive \u0107emo dati argumente u korist teze da se petog oktobra ni\u0161ta nije dogodilo. Ali na\u0161e razo\u010darenje bi trebalo da slu\u017ei tome da bolje razumemo na\u010din na koji smo i dan danas \u017ertve dominacije, te mesta gde se otvaraju alternative.<\/p>\n

Kako treba opisati re\u017eim Slobodana Milo\u0161evi\u0107a? Ne treba postavljati apstraktno pitanje da li je re\u017eim bio nasilan ili ne, ve\u0107 treba postaviti pitanje na kom nivou, na koji na\u010din se ta\u010dno slu\u017eio nasiljem. Kao \u0161to je poznato, Farid Zakaria je 1997. godine uveo termin \u201eiliberalna demokratija\u201c (za koji danas ve\u0107 postoje mnogi sinonimi: \u201edelimi\u010dna demokratija\u201c, \u201edemokratski despotizam\u201c, \u201ekompetitivni autoritarizam\u201c, itd.). Gabor Filipov je nedavno u ovom duhu interpretirao Orbanov re\u017eim u Ma\u0111arskoj, ali je jasno da se mnogi re\u017eimi mogu objasniti ovim konceptualnim aparatom, od Trampa preko Dutertea do Putina. Prvo, hibridni re\u017eimi se nerado slu\u017ee otvorenim nasiljem. Iako nas \u201eMilo\u0161evi\u0107evi ratovi\u201c mogu obmaniti, te mo\u017ee nam se u\u010diniti da je nasilje su\u0161tina njegove vladavine, njegov re\u017eim je i te kako bio ambivalentan. Nesumnjivo, ako mu se u\u010dinilo da je u opasnosti, on je nasilno i tenkovima nastupio protiv demonstranata, a neki lideri opozicije su s vremena na vreme bili u zatvoru. Ipak, bio je oprezan u pogledu nasilja (a ni gra\u0111ani nisu ba\u0161 bili masovno odu\u0161evljeni zbog mogu\u0107nosti odlaska u rat). Uglavnom je poku\u0161avao da podr\u017ei Srbe izvan Srbije u tajni ili ih je \u010dak i izneverio (ponekad je umeo da bude neutralan ili da se povla\u010di, mada to najmanje va\u017ei za teritoriju koja je pripadala Srbiji \u2013 Kosovo). Naravno, njegove klandestine operacije su \u010desto bile javna tajna \u2013 \u201eotvorena tajna\u201c (offenes Geheimnis)<\/em>, kako bi Gete rekao, ili \u201eotvoreno-zatvorena tajna\u201c (overt-covert secret)\u00a0<\/em>kako bi ne\u0161to stru\u010dniji CIA sugerisao. Za iliberalne re\u017eime je karakteristi\u010dno da se nerado slu\u017ee nasiljem koje je u potpunosti vidljivo za javnost. I Milo\u0161evi\u0107 se trudio da \u0161to vi\u0161e outsource<\/em>-uje nasilje mra\u010dnim silama \u2013 tajnim slu\u017ebama (koje su osnivale paramilitarne jedinice) ili navija\u010dkim ekstremno-desni\u010darskim grupama. Milo\u0161evi\u0107eva dr\u017eavna ma\u0161inerija se uvek o\u010dajni\u010dki trudila da ako se upusti u nasilje onda pru\u017ei opravdanje za njega (makar simulativno) ili \u2013 jo\u0161 vi\u0161e \u2013 da ga \u0161to vi\u0161e prikrije. \u010cista samovolja nije bila konstantna karakteristika Milo\u0161evi\u0107evog re\u017eima, ona je vi\u0161e va\u017eila za kraj njegove vladavine.<\/p>\n

Kao \u0161to Nevenka Tromp pi\u0161e u knjizi Smrt u Hagu. Nezavr\u0161eno su\u0111enje Slobodanu Milo\u0161evi\u0107u<\/em>: Milo\u0161evi\u0107 \u201ese distancirao od svih uticaja nad vojskom, i za razliku od mnogih durgih politi\u010dkih lidera u regiji, nikada nije vi\u0111en da nosi uniformu i nikada nije delovao kao da mu je ugodno me\u0111u vojnicima. (\u2026) Izbegavao je susrete s \u010dasnicima i borcima i nikada nije pose\u0107ivao ratna podru\u010dja ili boji\u0161ta.\u201c Srbi iz Krajine i Republike Srpske \u010desto su vodili akcije bez njegove dozvole, \u0161tavi\u0161e, i uprkos njegovom protivljenju. Ali i uz njegovu podr\u0161ku. Florens Artman, ha\u0161ki uzbunjiva\u010d, rekla je da tu\u017eioci ni u jednom trenutku nisu smatrali da \u0107e biti lako na\u0107i dokaze protiv Milo\u0161evi\u0107a (naro\u010dito ne u pogledu najve\u0107ih zlo\u010dina, poput Srebrenice). Ono \u0161to ote\u017eava stvar jeste \u010dinjenica da je izme\u0111u Milo\u0161evi\u0107eve de iure\u00a0<\/em>i de facto\u00a0<\/em>mo\u0107i \u010desto bilo velike distance \u2013 njegova vaninstitucionalna duboka dr\u017eava (deep state)\u00a0<\/em>se odvajala od povr\u0161ne dr\u017eave (shallow state)<\/em>. Valja dodati da je uz ratnohu\u0161ka\u010dku retoriku istorija Milo\u0161evi\u0107evog re\u017eima ujedno i istorija mirnih sporazuma ili takvih poku\u0161aja \u2013 od Vens\u2013Ovenovog plana preko Dejtona do sporazuma u Kumanovu. Ako mislimo da je re\u017eim naprosto bio nasilan, ne\u0107emo razumeti za\u0161to je i sam Milo\u0161evi\u0107 bio ugodan i \u0161armantan s jedne strane, a agresivan i autoritaran s druge strane. Nije re\u010d samo o \u201epsiholo\u0161koj nemogu\u0107nosti\u201c ili o dvostrukosti njegove li\u010dnosti \u2013 izvor napetosti je binarnost duboke i povr\u0161ne dr\u017eave. Naravno, ovde je u pitanju samo Milo\u0161evi\u0107ev odnos sa dr\u017eavnim aparatima, jedan ideolo\u0161ki opis bi mogao da bude jo\u0161 slo\u017eeniji. Duhovita je analiza Nevena Cveti\u0107anina koji je razlikovao \u010detiri Milo\u0161evi\u0107a: anarhi\u010dni pseudosocijalista; revolucionarni prosvetitelj, prosve\u0107eni apsolutista evropske provinijencije; patriota, nacionalista, romanti\u010dar; futuristi\u010dki tehnokrata, tr\u017ei\u0161ni ekonomista, reformator (ali imamo problema kada je anarhija izjedna\u010dena sa neredom, kada se Milo\u0161evi\u0107ev navodni op\u0161ti cinizam opisuje u duhu pojednostavljenog metacinizma i olake psihologizacije, ili kada se nekriti\u010dki pojavljuje povezivanje Milo\u0161evi\u0107a sa \u201ena\u0161im \u010dudnovatim dinarskim, dinaroidnim mentalitetom\u201c, sa kolektivnim duhom koji je jo\u0161 i \u201eesencijalno violentan\u201c).<\/p>\n

Sistem nije bio \u201etotalitaran\u201c ili naprosto represivan, tiranijski. Utoliko nas uobi\u010dajeni pridevi i imenice iz naslova monografija o Milo\u0161evi\u0107u ne zadovoljavaju (\u201ezmija\u201c, \u201etiranin\u201c, \u201etiranin naroda\u201c, itd.). Slobodni mediji nisu bili otvoreno i jednim potezom zabranjeni (\u0161tavi\u0161e, \u010desto je Milo\u0161evi\u0107 bio o\u0161tro napadnut u njima), ve\u0107 su onemogu\u0107eni specifi\u010dnim sankcijama, finansijskim pritiskom, itd., a u dr\u017eavnim medijima su s vremena na vreme sprovo\u0111ene \u010distke. Ta ambivalentnost mo\u017ee se primetiti i u pogledu nevladinih organizacija. Milo\u0161evi\u0107 nije bio pristalica kulta vo\u0111e \u2013 mo\u017eemo saslu\u0161ati snimak iz 1995. godine na kojem moli saradnike dr\u017eavne televizije da ga na hvale vi\u0161e (u to vreme je \u010desto slavljen kao \u201eheroj mira\u201c, kako u Srbiji, tako i na \u201ezapadu\u201c). Za Milo\u0161evi\u0107a spektakl povr\u0161ine nije bio previ\u0161e va\u017ean \u2013 on je vi\u0161e \u017eeleo mra\u010dnu dubinu, tajne sastanke, sastanke okom u oko, nesposredne naredbe bez kontrole javnosti (ova strana nas podse\u0107a na prerogative state <\/em>u teoriji o dualnoj dr\u017eavi kod Ernsta Frenkela). Sistem je bio hibridan. Neoprostivo pojednostavljenje je re\u0107i da je Milo\u0161evi\u0107 bio \u201ebalkanski kasapin\u201c \u2013 pukom demonizacijom ni\u0161ta ne\u0107emo razumeti. \u00a0\u201eNije bilo hap\u0161enja, proterivanja, zabrana, nije bilo logora, mu\u010denja, su\u0111enja za veleizdaju \u2013 stvari koje su, u sli\u010dnoj situaciji, radili pravi diktatori\u201c \u2013 pi\u0161e Slobodan Antoni\u0107 u knjizi o Milo\u0161evi\u0107u. Nama se \u010dini da je ipak bilo druga\u010dije. Milo\u0161evi\u0107eva duboka dr\u017eava je i te kako umela da se slu\u017ei nasilnim sredstvima, ali je njegova povr\u0161na dr\u017eava dala prednost soft\u00a0<\/em>represiji.<\/p>\n

Kao i sve ostale iliberalno-hibridne vo\u0111e, Milo\u0161evi\u0107 je smatrao da predstavni\u010dki (\u201edemokratski\u201c) sistem institucija nije prepreka, ve\u0107 resurs koji treba iskoristiti. Izri\u010dito se trudio da u procese uklju\u010di narod ve\u0107 i u trenutku dolaska na vlast 1987. godine \u2013 sudbonosnu osmu sednicu je sve vreme emitovala dr\u017eavna televizija (a \u201enarod\u201c je slao telegrame da bi podr\u017eao novog vo\u0111u) (videti o tome knjigu Marka Grde\u0161i\u0107a<\/a>. Kada je ru\u0161io pokrajinske birokrate, oslanjao se na masovne demonstracije, na \u201edoga\u0111anje naroda\u201c. Nakon kratke hezitacije, on je pristao na vi\u0161epartijski sistem i nije mu bilo te\u0161ko da se upusti u sve novije i novije izbore (\u010dak i kada je hiperinflacija bila 178 882 posto!). Bilo bi pogre\u0161no ako bismo zaklju\u010dili da je on uvek pobe\u0111ivao samo zahvaljuju\u0107i izbornoj kra\u0111i. Latinka Perovi\u0107 je dobro zahvatila ovaj hibridni, demokratski despotizam kada je upotrebila izraz \u201ekonsenzualni autokrata\u201d. Nesumnjivo, on je imao neke \u201etajne\u201d i u pogledu povr\u0161ne dr\u017eave, pozori\u0161ta: proporcionalno gledano, u jednom trenutku tokom izbora Socijalisti\u010dka partija Srbije i opozicija su se pojavljivali na televiziji u odnosu 91:8. Milo\u0161evi\u010d se \u010dak i 2000. godine nadao da \u0107e u\u017eivati u podr\u0161ci naroda. Uvek je tvrdio da ima demokratsku legitimnost, \u0161tavi\u0161e, ponekad je umeo da sara\u0111uje i sa opozicijom, pre svega sa Vojislavom \u0160e\u0161eljem (koji je upravo zbog svog politi\u010dkog talenta bio spreman da bude \u201ekorisna budala\u201d [Lenjin] sistema). Pozivanje na \u201edemokratiju\u201d slu\u017eilo je samovolji. Upravo tu kombinaciju moramo razumeti. Nemojmo zaboraviti da je Milo\u0161evi\u0107 izgubio mo\u0107 usred demokratskih izbora koji su i te kako imali jednu mra\u010dnu dimenziju (manipulacija sa rezultatima, opasnost intervencije policije i vojske, nare\u0111enje da se opozicioni lideri likvidiraju) \u2013 ali je narodno vr\u0161enje pritiska ipak pobedilo. Hard-core\u00a0<\/em>diktatori to ne bi dozvolili.<\/p>\n

Prihvatimo li Hegelovu definiciju prema kojoj je tragedija konflikt inkomenzurabilnih principa, napetost li\u010dne dimenzije i sila koje su mo\u0107nije od individua (klasi\u010dni primer je Antigona), onda se mo\u017ee re\u0107i da je Milo\u0161evi\u0107 bio tragi\u010dna figura, i to \u010detvorostruko.<\/p>\n

    \n
  1. Onaj koji vidi samo Milo\u0161evi\u0107ev srpski \u201enacionalizam\u201d, proma\u0161uje slo\u017eenost politi\u010dke stvarnosti i suprotne tendecije. On je ipak bio i pastor\u010de komunizma. \u201eNjegov nacionalizam nije isklju\u010divo srpski, ve\u0107 u njemu, u momentu ra\u0111anja Milo\u0161evi\u0107eve harizme, ima ne\u0161to i od integralnog jugoslovenstva\u201d \u2013 pi\u0161e Neven Cveti\u0107anin. Kako je i sam Milo\u0161evi\u0107 napisao: \u201enacionalizam uvek zna\u010di izolovanje od drugih, zatvaranje u sopstvene okvire, a to zna\u010di i zaostajanje u razvoju\u201d. Vi\u0161e puta je o\u0161tro osu\u0111ivao \u201e\u0161oviniste\u201d (Dra\u0161kovi\u0107a ili \u0160e\u0161elja), i tvrdio je da \u010dine \u0161tetu miru i srpskom\/jugoslovenskom narodu. D\u017eefri Najs je jasno rekao: Milo\u0161evi\u0107 nije rasista. S druge strane, on je u izvesnom smislu stvarno bio \u201eameri\u010dki \u010dovek\u201d, bankar iz Nju Jorka (slu\u017ee\u0107i se elegantnim engleskim jezikom), a do 1998. godine mu je SAD sva\u0161ta oprostio. Simptomati\u010dno je \u0161to je Independent\u00a0<\/em>napisao da se Milo\u0161evi\u0107 u svom govoru u Gazimestanu slu\u017eio jezikom tolerancije. Ne smemo potcenjivati povr\u0161inski sloj u kojem se sugerisalo da se rat vodi i zbog jedinstva Jugoslavije, barem delimi\u010dno crvenim petokrakama. Naravno, razmak izme\u0111u dubine i povr\u0161ine je klju\u010dnog zna\u010daja i u ovom slu\u010daju: treba uzeti u obzir gde su ta\u010dno bile konfliktne zone i ratni \u0161avovi, te kako se rat vodio i zbog mikroimperijalisti\u010dkih napora. Neprihvatljiva je i tvrdnja da je rat bio samoodbrana \u2013 ali je retorika i te kako va\u017ena. Naravno, sve vreme su nadzirani dr\u017eavni mediji potpaljivali etnicisti\u010dku retoriku. G. M. Tama\u0161 pravi strogu razliku izme\u0111u integrativno-asimilatornog nacionalizma i ekskluzivno-disimiliraju\u0107eg etnicizma. Te\u0161ko je ne primetiti ovu dinamiku o Milo\u0161evi\u0107evom slu\u010daju, makar na povr\u0161ini. Ova napetost se najplasti\u010dnije pojavljuje kada se tvrdi da je ideja \u201esvih Srba u jednoj dr\u017eavi\u201d bila zapravo integrativna, u korist o\u010duvanja Jugoslavije. Prvi tragi\u010dni momenat se sastoji u tome da je dvosmislena borba za celinu doprinela upravo uni\u0161tavanju celine, naime, Jugoslavije. Navodna borba da transetni\u010dko jedinstvo rezultirala je interetni\u010dkim konfrontacijama. Ovo va\u017ei i na jednom drugom nivou: zalaganje za samoopredeljenje naroda podrazumevalo je dvostruki standard, izme\u0111u ostalog uni\u0161tavanje pokrajinskih autonomija. Volja za mir rezultirala je krvoproli\u0107em. Ambivalentnost re\u017eima je u tome \u0161to su se ratnohu\u0161ka\u010dka retorika i demonstrativni pacifizam pojavljivali skoro ruku pod ruku.<\/li>\n
  2. O drugoj napetosti smo ve\u0107 govorili. Uprkos impulsima koji su makar minimalno pokazali u pravcu \u201edemokratije\u201d (borba protiv birokratskih kadrova, uvo\u0111enje vi\u0161epartijskog sistema, raspisivanje sve novijih i novijih izbora, itd.), re\u017eim je zapravo bio hibridan, a autoritarni elementi su vi\u0161e nego o\u010digledni. Nije slu\u010dajno \u0161to se za iliberalne re\u017eime tvrdi da suprazne demokratije.<\/li>\n
  3. Sli\u010dne ambivalencije va\u017ee i za Milo\u0161evi\u0107evu ekonomsku politiku. Jugoslavija se ve\u0107 od 1979. godine borila sa tendencijama neoliberalnog kapitalizma (nezaposlenost, deregulacija, itd.), mada je jasno da je komodifikacija imala i neke ranije talase (kao i zadu\u017eivanje). Milo\u0161evi\u0107 je i krajem 1980-ih tvrdio da treba ostati veran socijalizmu (vidi i njegovu knjigu\u00a0Godine raspleta\u00a0<\/em>sa re\u010denicama na primer o Pariskoj komuni), a tokom 1990-ih \u201eSocijalisti\u010dka partija Srbije se ugledala na zapadnoevropsku socijaldemokratsku tradiciju i takozvanu \u2018socijalnu tr\u017ei\u0161nu provredu\u2019 ili \u2018kapitalizam s ljudskim likom\u2019, gde dr\u017eava zadr\u017eava jak uticaj u regulisanju ekonomskih kretanja\u201d. Nije slu\u010dajno \u0161to je Milo\u0161evi\u0107 imao simpatije mnogih zapadnih levi\u010dara, te tokom njegove izolovanosti govorilo se da je on evropski \u010ce Gevara. Nesumnjivo, postojala je \u201eblokirana transformacija\u201d (Mladen Lazi\u0107), ali dodajmo da je i sam Milo\u0161evi\u0107 u\u010destvovao u \u201eblokiranju\u201c. Danas samo mo\u017eemo sanjati o (post)socijalisti\u010dkoj Jugoslaviji koja pru\u017ea barem simulirani kvaziotpor strukturalnim procesima kasnog kapitalizma. Tragedija se sastoji u tome da je usred ratova i intenziviraju\u0107ih procesa periferizacije (sankcija, hiperinflacija, itd.) Milo\u0161evi\u0107 mogao da bude samo gubitnik. A ekonomskoj katastrofi je doprinelo i ratno profiterstvo elita i organizovanog kriminala, kao i rasprostranjena korupcija (off-shore\u00a0<\/em>ra\u010duni na Kipru i tako dalje). Naravno, napetosti su jo\u0161 ve\u0107e ako sugeri\u0161emo da je ve\u0107 i \u201eantibirokratska revolucija\u201d krajem 1980-ih slu\u017eila deregulaciji tr\u017ei\u0161ta. \u0160tavi\u0161e, moglo bi se re\u0107i da su promene slu\u017eile tome da samoupravne tehnokrate neometano\u00a0i\u00a0<\/em>nadzirano konvertuju dru\u0161tveni u finansijski kapital. S druge strane, Socijalisti\u010dka partija Srbije se protivila reformama Ante Markovi\u0107a, a na primer privatizacija je sprovedena na ambivalentan na\u010din. Milo\u0161evi\u0107 je imao Janusovo lice i u pogledu ekonomije.<\/li>\n
  4. Najvi\u0161e smo dirnuti zbog najtragi\u010dnije \u010detvrte ta\u010dke. Na trenutak prihvatimo pomalo naivan i ideolo\u0161ki problemati\u010dan narativ prema kojem je srpski narod pobe\u0111ivao protiv razli\u010ditih imperija (nikada ne u potpunoj samo\u0107i): protiv Turaka, protiv Austro-ugarske, protiv nacisti\u010dke Nema\u010dke i protiv staljinisti\u010dkog Sovjetskog saveza. Ostavimo po strani \u010dinjenicu da su svi ovi konflikti bili veoma kompleksni (uz kolaboraciju mnogih, uz slo\u017eene odnose prijateljstva i neprijateljstva, uz periode relativno mirnog zajedni\u010dkog \u017eivota sa hegemonijom imperija, itd.). U okviru na\u0161eg narativnog Gedankenexperiment<\/em>-a poku\u0161ajmo da razumemo Milo\u0161evi\u0107evu tragediju. On je u jednom trenutku ostao potpuno izolovan u svetu, naime, u unipolarnom svetskom poretku u kojem je \u010dak i Rusija bila pod ameri\u010dkim uticajem. U ovom pogledu se Milo\u0161evi\u0107 su\u0161tinski razlikuje od svih ranijih borbi protiv razli\u010ditih centara, naime, od ve\u0107 pomenute antiimperijalisti\u010dke \u201etradicije\u201d \u2013 on uop\u0161te nije imao relevantne saveznike. Tako je bilo naro\u010dito tokom NATO-bombardovanja 1999. godine (a dr\u017eave suprotstavljene Srbiji bile su daleko bogatiji od nje). Milo\u0161evi\u0107 je tokom kampanje 1993. godine govorio o tome da ne treba ratovati protiv svih (kao \u0161to radikali sugeri\u0161u), ali, s druge strane, Srbi ne smeju da se predaju (kao \u0161to \u201edemokratska opozicija\u201d \u017eeli). Ipak, na kraju krajeva, Milo\u0161evi\u0107 je bio gubitnik. Jasno je da je njegov odnos sa \u201eZapadom\u201d bio veoma slo\u017een. Washington Post <\/em>je 1996. godine napisao da se ameri\u010dka administracija raduje Milo\u0161evi\u0107evoj pobedi. De\u0161avalo se da je Evropska unija bila indiferentna prema izbornim kra\u0111ama. \u0160tavi\u0161e, postoji sumnja da je podr\u0161ka \u201eZapada\u201d doprinela Milo\u0161evi\u0107evoj pobedi 1997. godine (naspram \u0160e\u0161elja koji je neprestano i sistemati\u010dno napadao \u201eZapad\u201d). Kao \u0161to je Slavoj \u017di\u017eek rekao<\/a>, Srbi imaju najdu\u017eu demokratsku tradiciju od naroda biv\u0161e Jugoslavije koju je Milo\u0161evi\u0107 izneverio \u2013 ali to za \u201eZapad\u201d nije bilo previ\u0161e va\u017eno. Kao \u0161to ni danas nije va\u017eno kada Donald Tusk slavi pobedu Aleksandra Vu\u010di\u0107a kao \u201epobedu demokratije\u201d.<\/li>\n<\/ol>\n

    Milo\u0161evi\u0107ev poraz se ne mo\u017ee osporiti. \u010cinjenica da je Zoltan Dani oborio avion F-117A ili analize Majkla Ignjatijeva (prema kojima se jugoslovenska vojska dobro dr\u017eala) ne dovode u pitanje poraz. Va\u017enije je ono \u0161to se dogodilo na Kosovu i ono \u0161to je prihva\u0107eno mirnim sporazumom. To \u0161to je Milo\u0161evi\u0107 izgubio naklonost poput mnogih lidera sa (polu)periferije (od Mosadeka do Diema) nije nikakav moralni kriterij \u2013 ali nije ni politi\u010dki kriterij, ako pod politikom podrazumevamo slobodno delanje u zajednici. Materijali Vikiliksa najjasnije pokazuju meru u kojoj je Milo\u0161evi\u0107 izgubio simpatije \u201etransatlantske elite\u201c. Ali nemojmo zaboraviti: \u201eZapad\u201c se kolebao izme\u0111u protekcije i prohibicije, izme\u0111u \u201ebatine\u201c i \u201e\u0161argarepe\u201c (dana\u0161nji odnos prema Orbanu ili Vu\u010di\u0107u je veoma sli\u010dan), sve do 1998. godine. \u0160tavi\u0161e, \u010desto su \u201ezapadne\u201c elite podr\u017eavale Milo\u0161evi\u0107a naspram opozicije \u2013 imaju\u0107i u vidu kako se opozicija pona\u0161ala tokom 1990-ih, to nas i ne \u010dudi previ\u0161e.<\/p>\n

    Tragedija u pogledu imperijalizma i izlo\u017eenosti centru ima i jednu nezgodniju stranu. Siptomati\u010dno je da su srpske sile napadale i naselja (poput Dubrovnika) u kojima Srbi nisu bili u ve\u0107ini, \u0161tavi\u0161e, gde ih je jedva bilo. To se dogodilo zbog borbe za koridore ili da bi do\u0161li do izlaska na more, itd. O \u010demu je re\u010d? Imperijalizmu centra se suprotstavila (polu)periferija koja je isto tako bila mikroimperijalisti\u010dka. Upravo je zbog toga tekst Dimitrija Tucovi\u0107a, Srbija i Albanija<\/em>, jo\u0161 uvek koristan (uzgred budi re\u010deno, izraz \u201ekolonijalisti\u201d koristi se i u Vojvodini izme\u0111u dva svetska rata). \u0160ta se dogodilo? \u201eSrpski lokal-imperijalizam nakon vi\u0161e od jedne decenije nateran je u defanzivu, ali nau\u0161trb najdominantnijeg svetskog imperijalizma \u2013 ameri\u010dkog\u201d (vidi ovde<\/a>).<\/p>\n

    Francuski moralista La Ro\u0161fuko je govorio o tome da je privid kompliment vrlini. Les non-dupes errent\u00a0<\/em>\u2013 rekao je Lakan onima koji potcenjuju povr\u0161inu. Iako je Milo\u0161evi\u0107u dubina bila prioritet, on nije potcenjivao privid. Stalno se pojavljuje \u201euvid\u201d da je bio samo cini\u010dan pragmatista koji je \u017eeleo da zadr\u017ei mo\u0107 i poziciju. Navodno nije re\u010d o nikakvim principima, ve\u0107 samo o volji za mo\u0107 \u2013 dakle, hegelijanski konflikt izme\u0111u principa zapravo ne postoji. Me\u0111utim, nama se \u010dini da nije mens rea<\/em>, stanje Milo\u0161evi\u0107evog uma ono najva\u017enije. Mnogo je bitnije da su principi bili u konfliktu u samoj politi\u010dkoj stvarnosti. Ne zavodoljava nas niti intencionalisti\u010dka, niti relativisti\u010dka, niti apologetska interpretacija \u2013 Milo\u0161evi\u0107ev re\u017eim treba razumeti na osnovu specifi\u010dnosti i kompleksnosti.<\/p>\n

    Jugoslovenski ratovi su puni li\u010dnih tragedija. Ali Milo\u0161evi\u0107eva tragedija je druga\u010dija: re\u010d je o makro-nesre\u0107i unutar koje je ponekad mo\u017eda imao i alternative. Mogao da je da bude otvoreniji prema \u201edemokratskoj opoziciji\u201d (po\u010detkom 1990-ih je bilo prilike), mogao da je da bude fleksibilniji prema svojim kriti\u010darima (Pani\u0107u, \u0106osi\u0107u, \u0110in\u0111i\u0107u ili Markovi\u0107u), a \u010desto je mogao da vodi konstruktivnije i otvorenije pregovore i sa me\u0111unarodnim faktorima. Da li je mogao da bude o\u0161triji prema srpskom etnicizmu, kako u retorici, ali jo\u0161 vi\u0161e u praksi, ne ulaze\u0107i u kompromise i u manipulaciju sa etni\u010dkim strastima? Da li je mogao da Srbiju vodi putem koji nije neoliberalan, a da narod pritom ne pati? Na ova pitanja je te\u0161ko dati odgovor jer je mo\u0107 prinude uglavnom u rukama centra, a ne u rukama (polu)periferije. Sasvim sigurno je i Milo\u0161evi\u0107 li\u010dno odgovoran zbog neuspeha. A izvesna sna\u017ena inercija proisti\u010de i odozdo. Nama je najvi\u0161e \u017eao zbog generacija koje nemaju nikakvo iskustvo o socijalisti\u010dkoj Jugoslaviji, a jo\u0161 manje su imale \u0161ansu da o\u010duvaju zajednicu menjaju\u0107i sistem na emancipatorski na\u010din. Ovo je najve\u0107i poraz za sve nas.<\/p>\n

    U doba pluralizacije, Milo\u0161evi\u0107 je iskoristio pluralizam u autoritarne svrhe. U doba uni\u0161tavanja dru\u0161tvene solidarnosti u korist neoliberalizma, on je uni\u0161tavao dru\u0161tvenu solidarnost ne pru\u017eaju\u0107i dovoljan otpor neoliberalizmu. U doba etnicizacije dru\u0161tava (i raspada transetni\u010dkih dr\u017eava poput Sovjetskog saveza), on se pozivao na jugoslovenstvo, ali se borio za etni\u010dki definisane srpske interese. U trenutku kada je u svetu ameri\u010dka hegemonija bila presudna, on se suprostavljao toj dominaciji bez ozbiljne pozadine i pri tome razvijao je svoj lokal-imperijalizam. Tragedija u svakom pogledu.<\/p>\n

    Milo\u0161evi\u0107eva povr\u0161inska dr\u017eava, kao iskrivljeni Behemot, sve vreme je bila bolesna \u2013 u korist duboke dr\u017eave. Dr\u017eava je \u201epre\u017eivela\u201d kao living dead<\/em>, podnosila je te\u0161ka vremena pomo\u0107u mra\u010dnih mehanizama: od \u0161verca preko ilegalne trgovine do ubistava i paramilitarnih jedinica. U izvesnom smislu, u okakvim okolnostima i narod tra\u017ei linije bekstva u \u201emra\u010dnim dubinama\u201d: crno tr\u017ei\u0161te je cvetalo, ljudi iz grada su dobijali hranu sa sela, gastarbajteri su slali novac svojim porodicama u Srbiji, mnogi su pomagali onima koji su pobegli na zapad zbog regrutacije, a konspirativno organizovani kriti\u010dki mediji su glasno govorili protiv re\u017eima (dovoljno je setiti se alternativnih prostorija B92). Paralelno sa la\u017enom solidarno\u0161\u0107u Milo\u0161evi\u0107eve kartelne dr\u017eave postojala je prava solidarnost odozdo. Tajnovitost je imitativna.<\/p>\n

    Tokom antike je postojala retori\u010dka praksa koja je podrazumevala da u\u010denik prvo treba da ponudi argumente u korist jednog stava, a sutradan u korist suprotne pozicije (ponekad je ova praksa slu\u017eila osna\u017eivanju relativisti\u010dkog stava sofista). Mi \u0107emo sada sa tri razli\u010ditih pozicija argumentovati u korist jedne te iste teze: da se petog oktobra ni\u0161ta nije dogodilo. Naravno, re\u010d je o veberovskim idealnim tipovima \u2013 ove pozicije su u stvarnosti mnogo kompleksnije. Ostavljamo \u010ditaocima mogu\u0107nost da odlu\u010de koja argumentacija im je bliska.<\/p>\n

    Mo\u017eemo imati razli\u010dte \u2013 afirmativne ili iskrivljene \u2013 odnose prema istorijskim doga\u0111ajima (vidi na\u0161 tekst<\/a> o singularnosti doga\u0111aja Holokausta). Francuski filozof Alen Badju je rekao da su mogu\u0107i razli\u010diti odnosi prema Doga\u0111aju: u znaku vernosti, iz reakcionarnog aspekta (koji pori\u010de da se i\u0161ta dogodilo), u duhu opskurnog subjekta (koji \u010dak vodi napad protiv Doga\u0111aja u ime kontrarevolucije \u2013 nacizam). Slavoj \u017di\u017eek je dodao dve figure: subjekta reaktivne reintegracije (koji je prividno veran Doga\u0111aju, ali ga zapravo izdaje) i subjekta koji forsiranjem Doga\u0111aja izaziva tragi\u010dne posledice (kao \u0161to \u010dini staljinizam). Na drugom mestu smo ve\u0107 pokazali kako se ovi subjekti mogu tuma\u010diti u kontekstu globalne pobune koja se dogodila 1968. godine (vidi ovde<\/a>).<\/p>\n

    Iako se mo\u017ee u\u010diniti da zagovaramo reakcionarni stav koji pori\u010de Doga\u0111aj, mi zapravo razmi\u0161ljamo druga\u010dije. Peti oktober nije dostojan imena Doga\u0111aja jer nije bio dovoljno emancipatorskog (i univerzalnog) zna\u010daja. Za\u0161to?<\/p>\n

    Prvo<\/em>, iz perspektive jedne srpsko-etnicisti\u010dke pozicije, ne bi bilo te\u0161ko zamisliti makronarativ kojim bi se insistiralo na tome da je ve\u0107 i socijalisti\u010dka Jugoslavija bila antisrpska. Iz te perspektive gledano, 1989. i 1990. godine nisu rezultirale preokretom. Da retori\u010dki izo\u0161trimo ovu interpretaciju: Milo\u0161evi\u0107 je bio anacionalni, postkomunisti\u010dki \u010dinovnik koji je izdao srpske interese i zemlje. Preciznije, bio je ameri\u010dki \u010dovek, uvek spreman na potpisivanje izdajni\u010dkih mirovnih sporazuma (a nemojmo zaboraviti ni veze izme\u0111u Jovice Stani\u0161i\u0107a i CIA). Simptomati\u010dno je \u0161to je Milo\u0161evi\u0107 sa vremena na vreme proganjao nacionalisti\u010dke vo\u0111e. Peti oktobar je samo produ\u017eetak gubitni\u010dke saradnje sa Zapadom. Soro\u0161eva fondacija i Viljam D. Montgomeri su finansirali \u201edemokratsku opoziciju\u201d, uklju\u010duju\u0107i i Otpor. Predstavnici DOS-a su na zapadu vodili opu\u0161tene diplomatske razgovore sa agresorima. Tokom 2000-ih su sara\u0111ivali sa Hagom, neki od njih su priznali nezavisnost Kosova i skoro su sve pot\u010dinili integraciji Evropskoj uniji. Na\u0161i najve\u0107i neprijatelji, Amerika i Nema\u010dka, postali su na\u0161i saveznici. U duhu auto\u0161ovinizma, sami sebe poni\u017eavamo. Peti oktobar je na kraju krajeva samo unutra\u0161nja sva\u0111a razli\u010ditih prozapadnih elita. Glavni izvor ovog idealnog tipa interpretacije bi mogao da bude \u0160e\u0161eljeva knjiga Kontrarevolucionar u buldo\u017eer revoluciji<\/em>, dodu\u0161e, izvor bi bio \u010distiji da je \u0160e\u0161elj bio koherentniji opozicionar Milo\u0161evi\u0107u.<\/p>\n

    Drugo<\/em>, iz perspektive \u201egra\u0111ansko\u201d-liberalne Srbije, Milo\u0161evi\u0107 je bio autokrata i nacionalista. Njegov srbokomunizam se u stvari borio za veliku Srbiju, nasilnim sredstvima. Me\u0111utim, Peti oktobar nije bio nikakav prelom. Novi re\u017eim nije uveo novi ustav posle petog oktobra, a socijalisti i radikali su \u010dak i ostali na vlasti do kraja godine. Vojislav Ko\u0161tunica je jasno rekao da revan\u0161izma ne\u0107e biti, te obe\u0107ao je Milo\u0161evi\u0107u da ne\u0107e biti problema. Nezgodni dokumenti obave\u0161tajnih slu\u017ebi uni\u0161teni su ili sakriveni, Ko\u0161tuni\u010din mitrovdanski ustav je konstatovao da je Kosovo deo Srbije, a kadrovi Milo\u0161evi\u0107a su dobili veliku ulogu u novom sistemu. Nisu stvoreni novi sudovi, korupcija i kleptokratija su i dalje dominirale, a kroz privatizaciju se odvijalo ilegalno profitiranje. Mediji su bili pod kontrolom partija (finansije niko nije adekvatno kontrolisao). Vladala je birokratija umesto tr\u017ei\u0161nih mehanizama. Srbija je ponovo bila u stanju anomije. Svi su bili na Ko\u0161tuni\u010dinoj strani: SANU, vojska, SPC, tajne slu\u017ebe, Milo\u0161evi\u0107 i njegova porodica, socijalisti i radikali, Rusi i Dobrica \u0106osi\u0107. Revolucija je izneverana. Kao \u0161to je Zoran \u017divkovi\u0107 rekao, nije bilo 6. oktobra. Nenad Dimitrijevi\u0107 je govorio o \u201eoportunisti\u010dkoj pacifikaciji pro\u0161losti\u201d, a Aleksandar Molnar je upotrebio formulaciju \u201eregresivna promena sistema \u2013 totalni pluralizam partijske diktature\u201d. Ova kritika bi mogla da bude jo\u0161 o\u0161trija. Mogli bismo da poka\u017eemo kako je i Demokratska stranka po\u010detkom 1990-ih sanjala o velikoj Srbiji, kako se \u0110in\u0111i\u0107 protivio mirovnim sporazumima, te kako su demokrate o\u010dajni\u010dki \u017eeleli sa sara\u0111uju sa socijalistima u skup\u0161tini. Ako pogledamo dve velike rasprave izme\u0111u \u0160e\u0161elja i \u0110in\u0111i\u0107a, vide\u0107emo da je radikalni vo\u0111a hteo da d\u00e2 mnogo ve\u0107u autonomiju kosovskim Albancima od \u0110in\u0111i\u0107a. \u0110in\u0111i\u0107u nije smetao nacionalizam ili autoritarizam, ve\u0107 to \u0161to je Milo\u0161evi\u0107 do\u017eiveo poraze. \u201eMi smo ih doveli na vlast\u201d, rekao je Milorad Ulemek Legija za DOS. Paradigmati\u010dan primer za ovaj narativ je knjiga Vesne Pe\u0161i\u0107 pod naslovom Divlje dru\u0161tvo<\/em>, dodu\u0161e, ona nije dovoljno nemilosrdna sa nasle\u0111em \u0110in\u0111i\u0107a. Sve u svemu: izme\u0111u prepetooktobarskog i postpetooktobarskog perioda postoji kontinuitet, kako u pogledu nacionalizma, tako i u pogledu autoritarizma.<\/p>\n

    Tre\u0107e<\/em>, nisu mogu\u0107e samo interpretacije prve i druge Srbije. Tertium datur<\/em>. Celi narativ se mo\u017ee ispri\u010dati druga\u010dije. Po\u010dev\u0161i od 1979. godine, Jugoslavija je pod pritiskom neoliberalnog kapitalizma. Takmi\u010denje je sve ve\u0107e izme\u0111u republika, smanjuje se zna\u010daj \u201eleve\u201d (redistributivne) ruke dr\u017eave, nezaposlenost raste, mere \u0161tednje su sve va\u017enije, po\u010dinje privatizacija\u2026 Uticaj menad\u017eera i laissez-faire <\/em>tr\u017ei\u0161nih fundamentalista je sve ve\u0107i. Milo\u0161evi\u0107 kao predstavnik Tehnogasa i Beobanke se pona\u0161ao kao obi\u010dan tehnokrat. U dva talasa je insistirao na privatizaciji, udeo privatnog sektora u ekonomiji je poraslo sa 37% na 80%. Od 1990-ih je oko 80% radnika bilo zaposleno u privatnim kompanijama. Me\u0111utim, ve\u0107 je tokom 1980-ih radni\u010dka klasa organizovala masovne demonstracije, od kosovskih rudara do slovena\u010dkih sindikata. Narod je protestovao ispred svih parlamenata. Nije slu\u010dajno \u0161to su neoliberalni analiti\u010dari upozoravali da mo\u017ee do\u0107i do opasne saradnje izme\u0111u radnika i konzervativnijeg dela Komunisti\u010dkog saveza. Prema op\u0161tem mestu, radnici su oti\u0161li na Rakovicu, ali \u2013 nakon toga \u0161to su saslu\u0161ali Milo\u0161evi\u0107a \u2013 vratili su se kao Srbi. Zaboravlja se da su se radnici izborili za samoupravljanje, te da su i kasnije organizovali demonstracije i kritikovali su republi\u010dko rukovodstvo.<\/p>\n

    Pre petog oktobra su dr\u017eavno-komunalni radnici, \u010dista\u010di i \u010dista\u010dice, odnosno male radnje stupili u \u0161trajk protiv Milo\u0161evi\u0107a. U Kolubari se oko 7000 rudnika suo\u010dilo sa policijom. Bilo je izuzetno mnogo radnika u Beogradu i 5. oktobra. Ipak, nije do\u0161lo do stvarnih promena, naprotiv. \u0110in\u0111i\u0107 je bio zaokru\u017een tehnokratama i business<\/em>elitom. Pojavile su se i nove elite: Bo\u017eidar \u0110eli\u0107, Aleksandar Vlahovi\u0107, Mla\u0111an Dinki\u0107 ili Radovan Jela\u0161i\u0107. Nakon petog oktobra je neoliberalizacija postala jos sna\u017enija u skladu sa duhom tzv. \u0161ok terapije. \u201eTranzicija\u201d vi\u0161e nije bila blokirana \u2013 prozapadna vlast je kapitulirala ispred zapadnog kapitala. Mladen Lazi\u0107 jasno pokazuje da ima su\u0161tinskog kontinuiteta izme\u0111u ekonomskih elita iz 1990-ih i onih iz 2000-ih. DOS je promenio zakon o radu u korist kapitala. \u201ePlja\u010dka\u0161ka privatizacija\u201d se odvijala bez problema. Predsednik Vlade Srbije Mirko Cvetkovi\u0107 lepo je sumirao ekonomsku doktrinu: \u201ekada Vlada ne bi prodavala dr\u017eavne kompanije, Srbija bi bila komunisti\u010dka, a ne moderna zemlja sa tr\u017ei\u0161nom ekonomijom (\u2026) ekonomska nauka je kao aksiom stavila da je privatna svojina efikasnija od dr\u017eavne\u201c. Bilo je dva puta vi\u0161e nezaposlenih nego ranije. Srbija je potpuno izgubila finansijku suverenost. \u0110in\u0111i\u0107, veliki pragmatista i entrepreneur\u00a0<\/em>rekao je slede\u0107e: \u201ekad mora\u0161 da proguta\u0161 \u017eabu, samo to uradi, ne gledaj koliko je velika\u201c. Tako je i bilo. Srbija je bila pot\u010dinjena zahtevima MMF-a i Evropske unije. Narod je bio prisiljen da proguta \u017eabu, dok su\u00a0nouveaux riches\u00a0<\/em>u\u017eivali u novom bogatstvu. Sve strastvene radni\u010dke borbe koje su se dogodile posle 5. oktobra, pokazuju da peti oktobar nije bio uspe\u0161an. Klasi\u010dan tekst za ovaj narativ je analiza Gorana Musi\u0107a pod naslovom Radni\u010dka klasa Srbije u tranziciji 1988-2013<\/em><\/a>, ali su korisni i njegovi kra\u0107i radovi (ovde<\/a> ili ovde<\/a>).<\/p>\n

    *<\/h2>\n

    Dobro razmislimo \u0161ta je smisao ovih narativa. Iako se svaki od njih mo\u017ee iskoristiti na pogre\u0161an na\u010din, zapravo, svaki od njih ima barem neku minimalnu emancipatorsku poruku. Nesumnjivo, Srbija je periferija izlo\u017eena samovolji imperijalnog centra i pre i posle 5. oktobra \u2013 na razli\u010dite na\u010dine. Nismo se oslobodili autoritarizma \u2013 naprotiv, dobili smo Aleksandra Vu\u010di\u0107a. Ne samo da smo izgubili mnogo energije u borbi protiv kapitalizma, izlo\u017eeni smo najgorim neoliberalnim talasima svetske ekonomije.<\/p>\n

    Za razliku od znaka Otpora, stvarnost nije crna i bela. Tek ako razumemo kompleksnost Milo\u0161evi\u0107evog re\u017eima, tek onda \u0107emo shvatiti kompleksnost na\u0161eg poraza. Me\u0111utim, i ovde postoji jedna historia abscondita<\/em>, skrivena istorija koju jo\u0161 treba otkriti. Iako je 5. oktobar bio neuspe\u0161an, nije istina da on nije otvorio nikakve alternativne puteve. Bilo je autenti\u010dnih obe\u0107aja, emancipatorske nade, iskrenih demokratskih impulsa, utopijskog vi\u0161ka \u2013 pre svega u radni\u010dkoj klasi i me\u0111u studentima. Vreme je da ih ponovo afirmi\u0161emo.<\/p>\n

    Novi plamen<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

    eti oktober nije dostojan imena Doga\u0111aja jer nije bio dovoljno emancipatorskog (i univerzalnog) zna\u010daja<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":275607,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-304404","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/304404","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=304404"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/304404\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":304405,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/304404\/revisions\/304405"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/275607"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=304404"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=304404"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=304404"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}