{"id":291460,"date":"2020-05-19T07:44:43","date_gmt":"2020-05-19T05:44:43","guid":{"rendered":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=291460"},"modified":"2020-05-19T07:44:43","modified_gmt":"2020-05-19T05:44:43","slug":"sta-mi-socijalisti-mozemo-da-naucimo-od-korporativnog-strategijskog-menadzmenta","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2020\/05\/19\/sta-mi-socijalisti-mozemo-da-naucimo-od-korporativnog-strategijskog-menadzmenta\/","title":{"rendered":"\u0160ta mi socijalisti mo\u017eemo da nau\u010dimo od korporativnog strategijskog menad\u017ementa?"},"content":{"rendered":"

Pi\u0161e: Paul S. Adler\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0<\/strong><\/p>\n

Socijalisti odavno tvrde da se neuspesi kapitalizma mogu prevazi\u0107i samo prelaskom s privatnog na javno vlasni\u0161tvo i sa tr\u017ei\u0161ne konkurencije na koordinisanje ekonomije. Sve ve\u0107i broj na\u0161ih sunarodnika otvoren je za na\u0161e ideje; tokom pandemije se \u010dak i pojedini politi\u010dari iz redova Republikanske stranke pozivaju na socijalisti\u010dke mere poput gotovinske isplate nezaposlenima.<\/p>\n

Pandemija COVID-19 stvorila je vanredne uslove koji otvaraju prostor za zagovaranje socijalisti\u010dke politike. I dalje se suo\u010davamo sa izazovom da ubedimo ljude da socijalisti\u010dka transformacija na\u0161e celokupne ekonomije \u2013 u kojoj javno vlasni\u0161tvo i upravljanje ne bi bili ograni\u010deni na zdravstvo i vanredne okolnosti, ve\u0107 bi pro\u017eimali celokupnu ekonomiju \u2013 mo\u017ee biti i demokratska i efikasna. Me\u0111utim, kao \u0161to sam pokazao u svojoj nedavno objavljenoj knjizi Ekonomija za 99% (The 99 Percent Economy), imamo pri ruci impresivan radni model socijalizma, iako na iznena\u0111uju\u0107em mestu, u nekim od na\u0161ih najve\u0107ih preduze\u0107a.<\/p>\n

Argument u korist socijalizma<\/h2>\n

Mo\u017eda je najjednostavnije izneti argument u korist socijalisti\u010dke transformacije ukoliko se fokusiramo na klimatsku krizu pored koje \u0107e se COVID-19 uskoro \u010diniti bezazlenim.<\/p>\n

Prema Nacionalnoj proceni klime za 2018. godinu (National Climate Assessment), ukoliko ne promenimo trasu, u decenijama koje slede SAD \u0107e sve \u010de\u0161\u0107e pusto\u0161iti razorni po\u017eari, uragani, ledene oluje i toplotni talasi. Ni\u017ei vodostaji i nivoi oborina nane\u0107e veliku \u0161tetu poljoprivredi. Rast nivoa mora otera\u0107e milione ljudi iz priobalnih podru\u010dja.<\/p>\n

Nau\u010dnici koji prou\u010davaju klimu govore nam da je \u0161ansa da izbegnemo haoti\u010dni kolaps realna samo ukoliko svet ostvari nultu ugljeni\u010dnu emisiju do 2050. \u0160tavi\u0161e, bogatije zemlje kao \u0161to su Sjedinjene Dr\u017eave mora\u0107e potpuno da se dekarbonizuju mnogo pre, najkasnije do 2030. godine, kako bi se prilagodile sporijoj putanji dekarbonizacije siroma\u0161nih zemalja.<\/p>\n

A da bismo postigli taj cilj do 2030. godine, industrija \u0107e biti primorana da napusti ili obnovi imovinu vrednu nekoliko biliona dolara. To ne zna\u010di samo da se moraju brzo ugasiti naftne kompanije poput Chevron, ExxonMobil i Peabody Energy, ve\u0107 i da se moraju radikalno transformisati obrtna sredstva kompanija \u010diji proizvodi rade na naftu, poput General Motors, Boeing, United Airlines i FedEx.<\/p>\n

Nadalje, postoje \u0161iroki slojevi na\u0161e privrede \u010diji proizvodi i procesi doprinose klimatskim promenama i koji se stoga moraju radikalno i brzo transformisati \u2013 poljoprivreda, proizvodnja cementa, rudarstvo, drvna industrija, vodovodni sistemi, hemikalije, plastika i mnogi proizvodi \u0161iroke potro\u0161nje. Povrh toga, osim transformacije ovih industrija, klimatske promene \u0107e zahtevati velika ulaganja u novu infrastrukturu \u2013 novu elektroenergetsku mre\u017eu, morske zidove za za\u0161titu od porasta nivoa mora, nove vodovodne sisteme, obnovu puteva, mostova, kanalizacije i \u017eelezni\u010dkih sistema.<\/p>\n

Od kapitalisti\u010dkih kompanija se ne mo\u017ee o\u010dekivati da dobrovoljno ulo\u017ee u promene koje bi uzrokovale velike gubitke za njihove akcionare. \u0160tavi\u0161e, \u010dak i u slu\u010daju da izaberemo vladu odlu\u010dnu da vodi ovu tranziciju, cilj ne mo\u017eemo posti\u0107i a da ne bankrotira veliki broj firmi.<\/p>\n

S obzirom na te prepreke, vrlo je te\u0161ko shvatiti kako se tranzicija mo\u017ee sprovesti bez socijalizacije vlasni\u0161tva nad ve\u0107im delom na\u0161e industrije i upotrebe te kontrole za podsticanje preobra\u017eaja na\u0161e infrastrukture i proizvodnih sistema.<\/p>\n

Unutra\u0161nje dinamike<\/h2>\n

Nezavisno od klimatske krize, interna dinamika samog kapitalisti\u010dkog razvoja vodi nas ka socijalisti\u010dkoj transformaciji. Kako kapitalizam napreduje, preduze\u0107a vo\u0111ena profitom moraju smanjiti tro\u0161kove i pove\u0107ati prodaju, \u0161to podsti\u010de za kapitalizam karakteristi\u010dne brze tehnolo\u0161ke promene. Doga\u0111a se revolucija na polju transportnih i komunikacionih tehnologija i drasti\u010dno padaju tro\u0161kovi vezani za te oblasti. Preduze\u0107a rastu i progresivno monopolizuju \u010ditave industrije.<\/p>\n

Gladni jeftinih inputa i novih tr\u017ei\u0161ta, oni globalno \u0161ire svoju mre\u017eu dobavlja\u010da i kupaca. Ekonomska aktivnost stoga postaje sve vi\u0161e me\u0111uzavisna, kako unutar sve ve\u0107ih firmi, tako i unutar sve ve\u0107ih mre\u017ei. Produktivna aktivnost postaje, Marksovim re\u010dima, progresivno vi\u0161e \u201esocijalizovana\u201c.<\/p>\n

Istovremeno, kao rezultat ovog trenda socijalizacije, odluke o proizvodnji i investiranju koje donose pojedine firme imaju sve \u0161ire i sve \u0161tetnije eksterne efekte. Sve mo\u0107nije tehnologije nanose ve\u0107u \u0161tetu \u017eivotnoj sredini. Ve\u0107e kompanije donose poslovne odluke zbog kojih povremeno milioni ostaju bez posla i domova, \u0161to podriva ekonomsku odr\u017eivost \u010ditavih regiona. Finansijske i ekonomske krize nastale na jednom mestu munjevito se \u0161ire celim svetom. U na\u0161em sistemu privatnih preduze\u0107a firme donose odluke u korist maksimizacije sopstvenog profita, a uporedo s rastom me\u0111uzavisnosti u svetu raste i \u0161teta koju takve odluke nanose na\u0161im zajednicama i \u017eivotnoj sredini.<\/p>\n

Rastu\u0107a me\u0111uzavisnost proizvodne aktivnosti predstavlja duboko progresivno nasle\u0111e kapitalisti\u010dkog razvoja, ali i napetost izme\u0111u nje i sistema odlu\u010divanja pojedina\u010dnih kompanija o proizvodnji i investicijama usmerenog na profit. Socijalizacija proizvodnje sve se te\u017ee sinhronizuje s kapitalisti\u010dkim sistemom privatne svojine nad sredstvima za tu proizvodnju. A ta neuskla\u0111enost rezultira sve dubljim i \u0161irim krizama na svakom frontu. Napredak ka skladu sa stepenom socijalizacije ekonomske aktivnosti mogu\u0107 je jedino ako socijalizujemo vlasni\u0161tvo nad svojim ekonomskim resursima i upravljanje njima.<\/p>\n

No s obzirom na antipatiju prema socijalizmu, koja \u010dak i nakon kampanje Bernija Sandersa jo\u0161 uvek dominira u Sjedinjenim Dr\u017eavama, nije lako izneti ubedljive argumente za socijalizaciju. Iz tog razloga su socijalisti poput Ri\u010darda Volfa (Richard Wolff) tvrdili da treba preusmeriti pa\u017enju sa strukture \u0161ire ekonomije i definisati socijalizam kao pitanje odnosa na radnom mestu. Volf nam ka\u017ee da je socijalizam \u201emanje pitanje dr\u017eave spram privatnih radnih mesta ili dr\u017eavnog planiranja u odnosu na privatna tr\u017ei\u0161ta, a vi\u0161e pitanje demokratske nasuprot autokratskoj organizaciji radnog mesta. Nova ekonomija zasnovana na radni\u010dkim zadrugama na\u0107i \u0107e svoj demokratski na\u010din strukturiranja odnosa izme\u0111u zadruga i dru\u0161tva u celini\u201c.<\/p>\n

Danas, me\u0111utim, suo\u010deni s klimatskom krizom, ne mo\u017eemo vi\u0161e da odla\u017eemo to pitanje. Moramo se zalo\u017eiti za demokratsko upravljanje investicijama i proizvodnjom u celoj ekonomiji. Ovo upravljanje, naravno, treba da bude \u0161to je vi\u0161e mogu\u0107e decentralizovano, ali bi\u0107e potreban odre\u0111en stepen centralizacije da bismo osigurali mudro i pravedno kori\u0161\u0107enje na\u0161ih resursa.<\/p>\n

Ova ideja mnoge ljude pla\u0161i. Te\u0161ko je videti kako takav sistem mo\u017ee biti efikasan ili demokratski, a kamoli oboje. Istorija nam ne daje primere za to.<\/p>\n

Radni model nam je ispred nosa<\/h2>\n

Na osnovu svojih istra\u017eivanja zaklju\u010dio sam da nam se ne\u0161to poput radnog modela takvog sistema nalazi takore\u0107i isred nosa, u mnogim od na\u0161ih najve\u0107ih korporacija.<\/p>\n

Zapravo, brojni izvr\u0161ni direktori pona\u0161aju se kao da su pritajeni socijalisti. Ve\u0107ina velikih firmi podeljena je na manje ili vi\u0161e samostalne \u201estrate\u0161ke poslovne jedinice\u201c zadu\u017eene za razvoj novih proizvoda i obezbe\u0111ivanje njihove proizvodnje, prodaje i profitabilnosti. Ti izvr\u0161ni direktori u javnosti brane superiornost tr\u017ei\u0161ta i nadmetanja u odnosu na koordinaciju i planiranje, ali se unutar sopstvenih korporacija, gde bi mogli da puste da se poslovne jedinice me\u0111usobno nadme\u0107u, ipak oslanjaju na sveobuhvatno strate\u0161ko upravljanje.<\/p>\n

Takvim strate\u0161kim upravljanjem obezbe\u0111uje se koordinacija izme\u0111u proizvodnje, ulaganja i drugih planova pojedina\u010dnih poslovnih jedinica zarad ostvarivanja najboljih rezultata na nivou cele korporacije. Da, postoje korporacije koje poku\u0161avaju da opona\u0161aju tr\u017ei\u0161te unutar mre\u017ee svojih poslovnih jedinica, ali je takav pristup relativno redak. U ve\u0107ini firmi aktivnost poslovnih jedinica koordinira se strate\u0161kom vizijom i planom \u2013 sli\u010dno kao \u0161to bi aktivnosti preduze\u0107a bile koordinisane \u0161irom zemlje u demokratskom socijalizmu.<\/p>\n

\u0160tavi\u0161e, u unutra\u0161njem procesu strate\u0161kog upravljanja, u mikrokosmosu kompanije, firme se suo\u010davaju s minijaturnim verzijama izazova kakvi su, na \u0161irem nivou, morili ekonomske planere u Sovjetskom savezu. \u010cetiri najve\u0107a izazova su kako osigurati demokratiju, inovativnost, efikasnost i motivaciju. Sovjetski savez je manjkavo odgovorio na sva \u010detiri.<\/p>\n

Mnogi predani socijalisti ne priznaju veli\u010dinu ovih izazova, uvereni da ih je lako prevladati. Ali ako ho\u0107emo da pridobijemo ljude na svoju stranu, moramo im ponuditi vi\u0161e od svoje uverenosti \u2013 moramo im ponuditi verodostojnu sliku socijalizma koja prikazuje kako se ovi izazovi mogu re\u0161iti u praksi.<\/p>\n

Iako je to kontraintuitivno, mo\u017eda ba\u0161 korporativno strate\u0161ko upravljanje nudi takvu sliku, jer su korporacije razvile prili\u010dno efikasne tehnike za re\u0161avanje navedena \u010detiri izazova \u2013 tehnike koje bi se dale primenite u \u0161irem kontekstu i s vi\u0161e prednosti u socijalisti\u010dkoj ekonomiji. Razmotrimo ih jednu po jednu.<\/p>\n

Demokratija<\/h2>\n

Centralizovano planiranje u Sovjetskom savezu obe\u0107avalo je prevazila\u017eenje neracionalnosti kapitalisti\u010dkog sistema zasnovanog na tr\u017ei\u0161noj konkurenciji: svo\u0111enje na minimum eksternalija kao \u0161to je nezaposlenost (danas bismo dodali i emisije CO2); pozitivne eksternalije kao sinergija me\u0111u preduze\u0107ima mogu se sabirati; ekonomija obima mo\u017ee biti osigurana.<\/p>\n

Ali nedemokratski karkater procesa planiranja kompromitovao je ova obe\u0107anja. Planiranje odozgo zna\u010dilo je da planovi ne odra\u017eavaju adekvatno prilike koje imaju i izazove s kojima se suo\u010davaju radnici, gra\u0111ani, preduze\u0107a i regioni. Kao rezultat toga, oni na ni\u017eim, lokalnim nivoima sistema imali su malo razloga da ula\u017eu mnogo napora u ostvarivanje ciljeva utvr\u0111enih na vi\u0161em, centralnom nivou. Ta ograni\u010denja nisu zaustavila izuzetno brzu po\u010detnu industrijalizaciju, ali su spre\u010dila kasniji ekonomski rast.<\/p>\n

Sli\u010dna dinamika mo\u017ee se primetiti u mnogim dana\u0161njim firmama. Njihovi direktori prepoznaju potencijalne prednosti strate\u0161ke koordinacije, ali budu\u0107i da planiranje ide odozgo, planovi ne odra\u017eavaju prilike koje imaju i izazove s kojima se susre\u0107u poslovne jedinice. A ove jedinice imaju malo razloga da prigrle ciljeve rukovodilaca na vrhu.<\/p>\n

Da bi prevazi\u0161le ovaj izazov, neke kompanije pametnije procenjuju \u0161ta je bolje da centralizuju, a \u0161ta \u0107e bolje re\u0161avati poslovne jedinice. Ono \u0161to vi\u0161e iznena\u0111uju\u0107e je da tamo gde odluke moraju da budu centralizovane kako bi se osigurao sklad me\u0111u jedinicama, neke firme su razvile tehnike za uklju\u010divanje ni\u017eih nivoa menad\u017eera i, u nekim slu\u010dajevima, \u010dak i radnika iz proizvodnje (pogledajte primere istra\u017eivanja ovde, ovde, ovde i ovde). To se obi\u010dno de\u0161ava u tri ciklusa (postavljanje ciljeva, planiranje i bud\u017eetiranje), u svakom glavni rukovodioci formuli\u0161u predloge, skupljaju povratne informacije odozdo i revidiraju svoje predloge u svetlu tih povratnih informacija.<\/p>\n

Naravno, strate\u0161ko upravljanje u velikim korporacijama nije ni blizu tako demokratsko kao \u0161to bi to socijalisti \u017eeleli \u2013 \u0161to je o\u010digledno ve\u0107 na osnovu toga da glavne rukovodioce postavljaju predstavnici investitora, a ne na\u0161i izabrani predstavnici \u2013 i njihovo planiranje je u najve\u0107oj meri ograni\u010deno imperativom profitabilnosti; ali kad-kad nalazimo iznena\u0111uju\u0107i stepen u\u010de\u0161\u0107a.<\/p>\n

Nije te\u0161ko sagledati kako se ovaj proces strate\u0161kog upravljanja mo\u017ee u\u010diniti demokrati\u010dnijim i kako se takvi dijalozi mogu pro\u0161iriti i produbiti u procesu socijalisti\u010dkog planiranja.<\/p>\n

Zamislite da na\u0161i nacionalno izabrani lideri, ispituju\u0107i probleme i mogu\u0107nosti s kojima se dr\u017eava suo\u010dava, predla\u017eu niz ciljeva za naredni petogodi\u0161nji plan koji pokriva na\u0161e ekonomske, socijalne i ekolo\u0161ke potrebe. Obiman proces demokratskih konsultacija \u2013 licem-u-lice sastancima na radnim mestima i u susedstvima, u regionalnim upravnim telima, putem digitalnih anketa \u2013 omogu\u0107ava nam da \u0161aljemo povratne informacije na predloge nacionalnog rukovodstva zarad revizije tih ciljeva. Revidirani ciljevi \u0161alju se zatim demokratski izabranim industrijskim i regionalnim savetima, od kojih se tra\u017ei da predlo\u017ee planove kako mogu doprineti ostvarenju tih ciljeva. Ti se planovi centralno upore\u0111uju, analiziraju i spajaju, a nedoslednosti ili nedostaci re\u0161avaju se putem revizija. Na kraju, u tre\u0107em ciklusu, dr\u017eavna investiciona banka dodeljuje bud\u017eete u skladu s ciljevima i planovima koje smo dogovorili, a lokalni forumi participativnog bud\u017eetiranja odre\u0111uju ta\u010dno kako se ti bud\u017eeti koriste.<\/p>\n

Inovacija<\/h2>\n

Centralizovano planiranje omogu\u0107ilo je Sovjetskom savezu da ozbiljno ula\u017ee u razvoj naprednih nauka i in\u017eenjerstva. Istra\u017eiva\u010dke organizacije na nacionalnom i industrijskom nivou imale su zapanjuju\u0107a otkri\u0107a. Me\u0111utim, inovacije \u010desto nisu odgovarale stvarnim potrebama industrije zbog lo\u0161e odre\u0111enih ciljeva. \u010cak i kada su inovacije u principu bile korisne, manjkalo je podsticaja zbog kojih bi ih preduze\u0107a primenila u praksi. Jaz koji je razdvajao centralizovane istra\u017eiva\u010dke organizacije od preduze\u0107a pokazao se nepremostivim.<\/p>\n

Mnoga ameri\u010dka preduze\u0107a prepoznaju potencijalne prednosti koordinacije i planiranja u odnosu na tr\u017ei\u0161nu konkurenciju radi obezbe\u0111ivanja njihovih inovativnih kapaciteta. Oni slede socijalisti\u010dku logiku i finansiraju centralizovane jedinice za istra\u017eivanje i razvoj tako \u0161to oporezuju poslovne jedinice. Time izbegavaju dupliranje rada na inovacijama u njihovim internim poslovnim jedinicama. To tako\u0111e osigurava istra\u017eiva\u010dima mogu\u0107nost da gledaju u budu\u0107nost dalje nego \u0161to bi to poslovne jedinice bile spremne da urade u svojim lokalnim jedinicama za istra\u017eivanja i razvoj. Ali poput sovjetskog iskustva, specijalizacija i centralizacija \u010desto udaljava jedinice za istra\u017eivanje i razvoj od realnih potreba poslovnih jedinica, zvog \u010dega inovacije rezultiraju stvarima beskorisnim za poslovne jedinice, ili za \u010diju upotrebu one nemaju dovoljno podsticaja.<\/p>\n

Korporacije s boljim upravljanjem prona\u0161le su na\u010dine da izbegnu ovaj problem. One uklju\u010duju lidere lokalnih poslovnih jedinica u centralno upravljanje istra\u017eivanjem i razvojem. Tako obezbe\u0111uju saradnju izme\u0111u timova za istra\u017eivanje i razvoj i osoblja poslovnih jedinica na inovacijskim projektima. I ula\u017eu u razvoj baze ve\u0161tina osoblja u operativnim jedinicama kako bi oni mogli efikasno da u\u010destvuju takvim projektima.<\/p>\n

Socijalisti\u010dki sistem planiranja mogao bi dramati\u010dno da ubrza inovacije kada bi sledio upravo takav model. Zamislite ubrzanje koje bi proiza\u0161lo iz politike finansiranja istra\u017eiva\u010dko-razvojnih centara s demokratskim upravljanjem na regionalnom i industrijskom nivou, odnosno saradnje takvih centara s relevantnim preduze\u0107ima u pogledu inovacija, uz pride ulaganje u razvoj inovativnih kapaciteta \u010ditave radne snage ne bi li se svima omogu\u0107ilo u\u010de\u0161\u0107e.<\/p>\n

Inovacije bi se tako\u0111e ubrzale u socijalizmu pro\u0161irenim mogu\u0107nostima za preduzetni\u0161tvo. Ukoliko bi predlo\u017eili nove na\u010dine za ostvarivanje ciljeva na\u0161eg plana, preduzetni\u010dki poduhvati, uspostavljeni kao radni\u010dke zadruge, mogli bi dobiti pristup finansiranju iz javnih investicionih banaka ili od postoje\u0107ih preduze\u0107a. To bi uklonilo mnoge prepreke inovacijama koje proizlaze iz trenutnog sistema privatnih investitora.<\/p>\n

Efikasnost<\/h2>\n

Socijalizam obe\u0107ava veliko pove\u0107anje efikasnosti u odnosu na kapitalizam. Umesto da svakom preduze\u0107u dopuste da radi u skladu sa sopstvenim procesima i da se oslanja na sopstvene konstrukcije komponenata i modula, sovjetski planeri su standardizovali najbolja prakti\u010dna re\u0161enja i optimalne planove za upotrebu na nivou cele ekonomije. Me\u0111utim, radnici su ovu standardizaciju postupaka \u010desto do\u017eivljavali kao otu\u0111uju\u0107u, a standardizacija komponenti \u010desto je vodila jeftinim, ali osrednjim proizvodima.<\/p>\n

Mnoge kapitalisti\u010dke firme tako\u0111e prepoznaju potencijalne prednosti standardizacije kada je efikasnost u pitanju. Prema istoj logici prave centralne jedinice koje onda standardizuju najbolja prakti\u010dna re\u0161enja i optimalne planove za sve poslovne jedinice. Ali kao i u SSSR, radnici se \u010desto opiru pove\u0107anoj kontroli nad svojim radom, dok se poslovne jedinice opiru usvajanju standardizovanih komponenti.<\/p>\n

Najpametnije kompanije prevazi\u0161le su ovaj izazov uklju\u010divanjem osoblja iz proizvodnje u procese standardizacije. Kada se standardi ne odre\u0111uju na vrhu, ve\u0107 ih zajedni\u010dki razvijaju stru\u010dno i proizvodno osoblje, oni mogu biti projektovani tako da podr\u017eavaju, a ne da ograni\u010davaju kreativnost i prosu\u0111ivanje, i na taj na\u010din mogu da motivi\u0161u umesto da ograni\u010davaju.<\/p>\n

U socijalisti\u010dkom sistemu strate\u0161kog upravljanja celokupnom ekonomijom sli\u010dne participativne prakse na regionalnom nivou i u \u010ditavoj industriji mogle bi da dovedu do znatnog pobolj\u0161anja efikasnosti(za iznena\u0111uju\u0107e primere pogledajte ovde i ovde). Koristili bismo ovo pove\u0107anje efikasnosti da dramati\u010dno smanjimo radno vreme i da obezbedimo slobodno vreme za samorazvoj radnika i njihovo u\u010de\u0161\u0107e u demokratskom upravljanju ekonomijom.<\/p>\n

Motivacija<\/h2>\n

Obi\u010dno se smatra da socijalisti\u010dko centralno planiranje u Sovjetskom savezu nije motivisalo ni radnike ni upravnike. To su granice kolektivisti\u010dkih vrednosti: bez adekvatnog podsticaja pojedina\u010dnom trudu i kreativnosti, nema ni efikasnosti ni inovacije.<\/p>\n

Na\u0161a velika preduze\u0107a suo\u010davaju se sa sli\u010dnom dilemom. Potrebni su im zaposleni dovoljno kolektivisti\u010dki nstrojeni i da se dobrovoljno pridr\u017eavaju propisa preduze\u0107a, ali istodobno bi valjalo da su dovoljno individualisti i da stimuli\u0161u diverzitet razmi\u0161ljanja i kreativnost. Uobi\u010dajeno re\u0161enje ove dileme je specijalizovanje uloga, pri \u010demu ve\u0107ina ljudi obavlja rutinske zadatke, dok manja grupa privilegovanih radi na inovacijama, U slu\u010daju prvih, dakle, o\u010dekuje se poslu\u0161nost, a u slu\u010daju drugih \u2013 kreativnost. Me\u0111utim, cena ignorisanja kreativnih kapaciteta toliko ljudi je ogromna. (Pogledajte, na primer, Gallupovo istra\u017eivanje tro\u0161kova razdvajanja zaposlenih.)<\/p>\n

Najpametnije kompanije zato izgra\u0111uju kulture i sisteme nagra\u0111ivanja koji podr\u017eavaju sintezu individualizma i kolektivizma koji ja nazivam \u201eme\u0111uzavisnim individualizmom\u201c. (Za jedan primer pogledajte ovde.) Ljudi mogu biti odlikovani i nagra\u0111eni za svoj pojedina\u010dni doprinos ciljevima organizacije i za svoju sposobnost da sara\u0111uju s drugima u tom naporu. Skromne finansijske nagrade za pojedince daju se uz skromne finansijske nagrade za timove i velikodu\u0161nu simboli\u010dku nagradu za ulo\u017een trud i rad. Organizacija ula\u017ee u edukaciju i podsticanje kako bi stimulisala inovativni kapacitet \u010ditavog osoblja.<\/p>\n

Iako mi kao socijalisti nerado pripisujemo preveliki zna\u010daj diferenciranim finansijskim podsticajima, ni\u0161ta ne predstavlja prepreku socijalisti\u010dkoj ekonomiji da sledi sli\u010dnan pristup. Na\u0161i demokratski izabrani saveti na dr\u017eavnom nivou mogu da postave op\u0161tu politiku u vezi s platama razli\u010ditih kategorija radnika, a saveti na nivou preduze\u0107a oslanjali bi se na te op\u0161te politike i odre\u0111ivali bi plate za pojedina\u010dne radnike. Kultura socijalizma dvadeset prvog veka mora prevazi\u0107i opoziciju individualizma i kolektivizma, a iskustvo nekih kapitalisti\u010dkih firmi pokazuje nam da je to mogu\u0107e i kako bismo to mogli u\u010diniti.<\/p>\n

Osnove za socijalizam<\/h2>\n

Ako \u0107e socijalizam predstavljati napredak u odnosu na kapitalizam, bi\u0107e to delom i zato \u0161to je mogu\u0107e razvijati dostignu\u0107a kapitalizma, od kojih je socijalizacija proizvodnje mo\u017eda najzna\u010dajnija.<\/p>\n

Ova socijalizacija je dovela ne samo do dramati\u010dnog napretka u tehnologijama ve\u0107 i do novih mo\u0107nih tehnika upravljanja u ogromnim, slo\u017eenim preduze\u0107ima. Tehnike strate\u0161kog upravljanja koje su razvile neke od na\u0161ih vode\u0107ih firmi dragoceno su nasle\u0111e. Kriti\u010dari su sigurno u pravu kada tvrde da su ove tehnike \u2013 ba\u0161 kao i tehnologije \u2013 trenutno projektovane i kori\u0161\u0107ene za ja\u010danje kapitalisti\u010dke eksploatacije i dominacije. Ali razumno je o\u010dekivati da demokratski socijalizam mo\u017ee imati koristi od podle\u017ee\u0107ih principa ovih tehnika i tehnologija, i da ih mo\u017ee prilagoditi potrebama na\u0161eg dru\u0161tva.<\/p>\n

Ma\u0161ina<\/a><\/p>\n

 <\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Kako mo\u017eemo da zamislimo tranziciju iz kapitalizma u socijalizam? Pol Edler nudi jedno neobi\u010dno polazi\u0161te za to razmi\u0161ljanje i predla\u017ee da obratimo pa\u017enju na menad\u017eerske prakse pojedinih privatnih korporacija.<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":282375,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-291460","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/291460","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=291460"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/291460\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":291461,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/291460\/revisions\/291461"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/282375"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=291460"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=291460"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=291460"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}