{"id":288585,"date":"2020-04-12T07:04:38","date_gmt":"2020-04-12T05:04:38","guid":{"rendered":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=288585"},"modified":"2020-04-12T00:17:37","modified_gmt":"2020-04-11T22:17:37","slug":"korona-razotkrivanje-prirode-moci","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2020\/04\/12\/korona-razotkrivanje-prirode-moci\/","title":{"rendered":"Korona \u2013 razotkrivanje prirode mo\u0107i"},"content":{"rendered":"

Pi\u0161e: David Runciman<\/strong><\/p>\n

Stalno slu\u0161amo da je ovo rat. Je li zaista tako? Do\u017eivljaju teku\u0107e krize kao rata doprinosi odsustvo normalne politi\u010dke debate. Premijer se pojavljuje na televiziji da bi obavestio naciju o smanjivanju gra\u0111anskih sloboda, a lider opozicije ne nudi ni\u0161ta osim podr\u0161ke politici vlade. Ima se utisak da parlament, ako je uop\u0161te sposoban da funkcioni\u0161e, samo razmatra predloge. Ljudi su zaglavljeni u svojim ku\u0107ama i njihovi napori su ograni\u010deni na privatnu sferu \u017eivota. Govori se o vladi nacionalnog jedinstva. Politika kakvu poznajemo je nestala.<\/p>\n

Ali to nije suspenzija politike, ve\u0107 lju\u0161tenje jednog sloja politi\u010dkog \u017eivota da bi se ispod njega otkrilo ne\u0161to sirovije. U demokratiji obi\u010dno mislimo o politici kao o nadmetanju raznih stranaka za na\u0161u podr\u0161ku. Fokusiramo se na ko i \u0161ta politi\u010dkog \u017eivota: ko \u017eeli na\u0161e glasove, \u0161ta nam nude, ko \u0107e od toga imati koristi. Izbore vidimo kao na\u010din re\u0161avanja tih pitanja. Ali krupnija pitanja u svakoj demokratiji uvek se odnose na kako: kako \u0107e ljudi na vlasti koristiti ogromnu mo\u0107 koju im dajemo? I kako \u0107emo mi na to reagovati?<\/p>\n

Ta pitanja su uvek zaokupljala pa\u017enju teoreti\u010dara politike. Ali sada ona nisu u toj meri teorijska. Kao \u0161to pokazuje teku\u0107a kriza, osnovna \u010dinjenica na kojoj po\u010diva politi\u010dka egzistencija jeste to da neki ljudi mogu da govore drugima \u0161ta da rade. U jezgru moderne politike je kompromis izme\u0111u li\u010dne slobode i kolektivnog izbora. Tu faustovsku pogodbu uo\u010dio je filozof Thomas Hobbes sredinom 17. veka, u vreme kad je zemlju razdirao gra\u0111anski rat.<\/p>\n

Kao \u0161to je Hobbes znao, politi\u010dki vladati zna\u010di imati mo\u0107 nad \u017eivotom i smr\u0107u gra\u0111ana. Jedini razlog da nekom damo tu mo\u0107 je uverenje da je to cena kojom pla\u0107amo kolektivnu sigurnost. Ali to tako\u0111e zna\u010di da poveravamo odluke o \u017eivotu i smrti ljudima koje, u krajnjoj liniji, ne mo\u017eemo da kontroli\u0161emo.<\/p>\n

Za njih je glavni rizik mogu\u0107nost da gra\u0111ani ne urade ono \u0161to im se ka\u017ee. Tu postoje samo dve opcije. Ili \u0107e dr\u017eava iskoristiti mo\u0107 prinude koju ima na raspolaganju i prisiliti neposlu\u0161ne da se povinuju. Ili \u0107e politika u celini do\u017eiveti potpuni slom \u2013 a od tog ishoda, po Hobbesovom mi\u0161ljenju, treba najvi\u0161e strahovati.<\/p>\n

U demokratiji imamo luksuz \u010dekanja na slede\u0107e izbore kako bismo kaznili politi\u010dke vo\u0111e za njihove gre\u0161ke. Ali to je slaba uteha u situaciji kad je ugro\u017eeno osnovno pre\u017eivljavanje. A i ina\u010de, relativno govore\u0107i, to ba\u0161 i nije neka kazna. Oni mogu da izgube posao, ali nema mnogo politi\u010dara koji zapadaju u siroma\u0161tvo. Dok mi mo\u017eemo da izgubimo \u017eivot.<\/p>\n

Jednostavnost tog izbora obi\u010dno je zamagljena demokratskim imperativom postizanja konsenzusa. Vlast radi sve \u0161to mo\u017ee da svoje odluke zaodene jezikom zdravorazumskog saveta. Ona ka\u017ee da se jo\u0161 uvek oslanja na zdravo rasu\u0111ivanje pojedinaca. Ali, kao \u0161to pokazuje iskustvo drugih evropskih zemalja, kad se kriza produbljuje, na videlo izbija prava stvarnost. Dovoljno je pogledati snimak italijanskih gradona\u010delnika koji urlaju na svoje gra\u0111ane da ostanu kod ku\u0107e. \u201eGlasajte za mene ili \u0107e vam do\u0107i ovi ili oni\u201c \u2013 to je rutina demokratske politike. \u201eUradite ovo, ina\u010de\u2026\u201c \u2013 to je sirova demokratska politika. U toj ta\u010dki ona ne izgleda mnogo druk\u010dije od bilo koje druge politike.<\/p>\n

Ova kriza je otkrila jo\u0161 neke nepobitne istine. Nacionalna vlada je zaista va\u017ena i nije nimalo svejedno pod kojom ste se na\u0161li. Iako je pandemija globalni fenomen, i iako se na mnogim razli\u010ditim mestima do\u017eivljava na sli\u010dan na\u010din, na \u0161irenje bolesti u velikoj meri uti\u010du odluke koje donose pojedina\u010dne vlade. Razli\u010dite odluke o tome kad treba delovati i o obimu mera zna\u010de da razli\u010dite zemlje ne\u0107e imati istu situaciju. Kad se sve zavr\u0161i, mo\u0107i \u0107emo da vidimo ko je bio u pravu, a ko je gre\u0161io. Zasad smo prepu\u0161teni na milost i nemilost svojim nacionalnim vo\u0111ama. Hobbes je upozorio i na to: u jezgru svake politike prebiva element arbitrarnosti koji se ne mo\u017ee izbe\u0107i. To je arbitrarnost pojedina\u010dnog politi\u010dkog rasu\u0111ivanja.<\/p>\n

U izolaciji demokratije pokazuju \u0161ta im je zajedni\u010dko s drugim re\u017eimima: i tu se, u krajnjoj liniji, radi o mo\u0107i i poretku. Nije re\u010d o tome da su demokratije prijatnija, dobro\u0107udnija, plemenitija mesta. One mogu poku\u0161ati da budu takve, ali to ne traje dugo. Demokratijama je, me\u0111utim, te\u017ee da donesu zaista \u017eestoke odluke. Predupre\u0111ivanje \u2013 sposobnost da se problem napadne pre nego \u0161to postane akutan \u2013 nikad nije bilo ja\u010da strana demokratija. \u010cekamo dok vi\u0161e nemamo izbora i onda se prilago\u0111avamo. Zato demokratije uvek kasne za krivom bolesti poput ove, mada neke sprovode mere bolje od nekih drugih.<\/p>\n

Ni autokratskim re\u017eimima poput Kine nije lako da se suo\u010de s krizom dok ne moraju \u2013 a za razliku od demokratija oni mogu du\u017ee da prikrivaju lo\u0161e vesti ako im to odgovara. A kad delovanje postane neophodno, mogu da odu dalje. Kineska izolacija uspela je da suzbije bolest nemilosrdnim predupre\u0111ivanjem. Demokratije su, me\u0111utim, sposobne da budu jednako nemilosrdne \u2013 kao \u0161to su pokazale u totalnim ratovima 20. veka.<\/p>\n

Ali u ratu je neprijatelj pred nama. Tokom ove pandemije bolest odaje gde se nalazi samo u dnevnim izve\u0161tajima o zara\u017eenima i umrlima. Dr\u017eava ne zna koja tela su zaista opasna.<\/p>\n

Neke demokratije su uspele da se br\u017ee prilagode: u Ju\u017enoj Koreji bolest je ukro\u0107ena ekstenzivnim pra\u0107enjem i \u0161irokim nadzorom mogu\u0107ih prenosilaca. Ali ju\u017enokorejski re\u017eim je imao iskustvo sa epidemijom Mersa iz 2015. godine, koja je ostala u kolektivnom se\u0107anju gra\u0111ana. Mogu\u0107e je da i Izrael postupa bolje od mnogih evropskih zemalja \u2013 ali tu je re\u010d o dru\u0161tvu koje je stalno u ratnom stanju. Lak\u0161e je prilagoditi se kad ste ve\u0107 prilago\u0111eni, a te\u017ee je u hodu. Poslednjih godina ponekad se \u010dinilo da je globalna politika samo izbor izme\u0111u suparni\u010dkih oblika tehnokratije. U Kini je to vladavina in\u017eenjera iza koje stoji jednopartijska dr\u017eava. Na zapadu je to vladavina ekonomista i centralnih banaka koja funkcioni\u0161e u granicama demokratskog sistema. To stvara utisak da su istinski izbori tehni\u010dke procene o tome kako voditi ogroman i slo\u017een ekonomski i dru\u0161tveni sistem.<\/p>\n

Ali u poslednjih nekoliko nedelja u prvi plan je izbila druga realnost. Krajnji sudovi ti\u010du se pitanja o tome kako koristiti mo\u0107 prinude. Nije re\u010d o prosto tehni\u010dkim pitanjima. Izvesna mera arbitrarnosti je neizbe\u017ena. A nadmetanje u sprovo\u0111enju mo\u0107i izme\u0111u demokratske prilagodljivosti i autokratske nemilosrdnosti oblikova\u0107e na\u0161u budu\u0107nost. Daleko smo od zastra\u0161uju\u0107eg i nasilnog sveta koji je Hobbes \u017eeleo da izbegne pre gotovo 400 godina. Ali na\u0161 politi\u010dki svet i dalje je takav da bi ga Hobbes prepoznao.<\/p>\n

Pe\u0161\u010danik.net<\/a>\/The Guardian<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

U izolaciji demokratije pokazuju \u0161ta im je zajedni\u010dko s drugim re\u017eimima: i tu se, u krajnjoj liniji, radi o mo\u0107i i poretku.<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":288586,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-288585","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/288585","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=288585"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/288585\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":288587,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/288585\/revisions\/288587"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/288586"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=288585"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=288585"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=288585"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}