{"id":287564,"date":"2020-03-30T07:45:09","date_gmt":"2020-03-30T05:45:09","guid":{"rendered":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=287564"},"modified":"2020-03-30T08:06:58","modified_gmt":"2020-03-30T06:06:58","slug":"covid-19-i-njegove-metafore-ii-deo","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2020\/03\/30\/covid-19-i-njegove-metafore-ii-deo\/","title":{"rendered":"COVID-19 i njegove metafore, II deo"},"content":{"rendered":"

Pi\u0161u: Tanja \u0160ljivar, Ana Vilenica, Olga Dimitrijevi\u0107 and Tamara Antonijevi\u0107<\/strong><\/p>\n

Virus je stvaran. On o\u0161te\u0107uje i ubija tela nas i ljudi koje volimo, za kojima patimo, sa kojima smo samo pili kafe ili ne mo\u017eemo o\u010dima da ih vidimo. Zbog svesti o virusu sve \u010detiri u ovom trenutku sedimo u ku\u0107i. Ali to ne zna\u010di da je virus preuzeo na\u0161u kompletnu stvarnost, da se pored virusa, iako izgleda da je ceo svet stao, ne odvijaju dru\u0161tveni i politi\u010dki tokovi. Ba\u0161 zato, i mogu\u0107e i potrebno je misliti izvan ili-ili pozicija, izvan dihotomije u kojoj su sa jedne strane povinovanje zahtevima dr\u017eave i struke, a sa druge teorije zavere i nesmotrenost.<\/p>\n

Politi\u010dka imaginacija udara o vrata stana<\/h2>\n

Danas je bura donela sneg. Gledam kroz prozor, pi\u0161em ovo, pijem kafu i spremam se za svoju dnevnu rutinu u uslovima izolacije i smanjenog kretanja \u2013 15 minuta ve\u017ebanja posle 15 sati gladovanja. Uradi\u0107u ve\u017ebe, je\u0161\u0107u i besomu\u010dno proveravati vesti, dok ne do\u0111e vreme za spremanje ru\u010dka. Rutina izolacije nekad mo\u017ee da se predstavi kao rad na sebi; ko mo\u017ee da priu\u0161ti rutinu izolacije sre\u0107an je \u010dovek u ovim mra\u010dnim vremenima.<\/p>\n

Pre dva dana smo se probudile sa vestima o zemljotresu u Zagrebu. Posle opsesivnog gledanja vesti, kada se ra\u0161\u010distio dim i \u0161ut, ostali su da stoje socijalisti\u010dki neboderi, trijumfi modernizma, visoki divovi i divovice u parkovima. Oko njih je zeleno. Ti\u0161ina i ptice, a oni stoje, i svedo\u010de da je moglo i druga\u010dije; da bi mo\u017eda sve bilo druga\u010dije da se verovalo u javni sektor, da komunizam nije pretrpeo istorijski poraz, da se na\u0161a zemlja nije raspala u krvi i da se nikada nismo sa\u017eiveli\u00a0 sa tranzicionom arhitekturom, promenjenim slikama glavnih gradova i folklornim desni\u010darenjem kao kolektivnim svetonazorom.<\/p>\n

Ovo je naravno moj tok svesti, od socijalisti\u010dkih solitera do nepodno\u0161ljive dana\u0161njice pune straha, zazora od bolesti, i svojevoljnog odustajanja od svih privilegija koje smo do ju\u010de lagodno u\u017eivali. U ovom toku svesti, soliteri su metonimija za sigurnost, visoke standarde i socijalnu dr\u017eavu, tihi svedoci ne\u010dega \u0161to je bilo, naspram sada\u0161njeg trenutka nevidljivih i nepredvidivih katastrofa.<\/p>\n

Soliteri i starci \u2013 oni jo\u0161 mogu da svedo\u010de o ostacima propagande modernizma, socijalne dr\u017eave i dru\u0161tvene pravde. Soliteri su odavno vi\u0111eni kao spavaonice, geta, proma\u0161eno arhitektonsko razmi\u0161ljanje. Starce danas zaklju\u010davamo u te iste solitere ili druge stambene jedinice, pod pretpostavkom da je to za njihovo dobro. Dr\u017eava ih je kolektivno, jednim potezom, potrpala u ku\u0107ne zatvore, samo kao finalnu instancu rata protiv staraca koji se vodi ve\u0107 du\u017ee vreme, u kom im se oduzima pravo na se\u0107anje, u kom im se iskustvo degradira, u kom su oni nedovoljno produktivni za eksploatatorske zahteve na\u0161e svakodnevice.<\/p>\n

A kako je samo bilo lako to napraviti! Kako je samo bilo lako, u dva poteza, aktivirati represivni sustav, ograni\u010diti kretanje, promovisati cinkarenje i \u0161pijuna\u017eu, i sve \u0161to ide uz to. Ispostavilo se ta\u010dnim ono \u0161to anarhisti ve\u0107 dugo neumorno ponavljaju \u2013 da je policijska dr\u017eava svuda. Valjda nije isto kad se to doga\u0111a izbeglicama, po granicama, otvorenom moru, \u0161umama i bud\u017eacima, i kada se desi nama, u glavnim gradovima, stanovima sa centralnim grejanjem, regulisanim zdravstvenim itd. Strah u ovom slu\u010daju ispada najbolji koalicioni partner dr\u017eavnog aparata, njegovog represivnog dela.<\/p>\n

Strah zatvara i horizont rasu\u0111ivanja i ma\u0161tu, i fokusira samo na jedan trag, na te\u017enju za pre\u017eivljavanjem. A svi ho\u0107emo da pre\u017eivimo. Ako ve\u0107 znamo da imamo uru\u0161ene zdravstvene sisteme, vlasti kojima \u0107e profit uvek biti prioritet, raspadnutu socijalnu dr\u017eavu, i da nas, kako je lepo jednom definisala moja majka, jedna do dve plate dele od kontejnera \u2013 onda daj \u0161ta da\u0161. Strah \u0107e nas disciplinovati i dati argument represivnom aparatu da je bio u pravu, da je katastrofa zaustavljena, i da je stanovni\u0161tvo na kraju spa\u0161eno. Ili \u0161to ka\u017ee na\u0161 narod \u2013 na ljutu ranu ide ljuta trava.<\/p>\n

Represivni aparat tako \u0107e postati spasilac neodgovornih pojedinaca, nakon \u0161to nas je prvobitno ubedio da je odgovornost isklju\u010divo i samo individualna. Valjda to i nije bilo toliko te\u0161ko, nakon decenija liberalne propagande da je svako kova\u010d svoje sre\u0107e i odgovoran za svoje uspehe ili neuspehe, da je ameri\u010dki san mogu\u0107 i da \u0107emo ako smo dovoljno vredni i radni nesumnjivo uspeti. To je narativ slep za klasne razlike, za strukturalni rasizam, za seksualno nasilje i njegove posledice. To je isti narativ koji nas npr. ube\u0111uje da ako bi svi prestali da jedemo meso ili po\u010deli da recikliramo, da bi mogli da preokrenemo klimatske promene; dakle narativ koji skida odgovornost sa onih koji zaista imaju mo\u0107 i novac, narativ koji besomu\u010dno la\u017ee.<\/p>\n

Kada se jednog dana epidemija stavi pod kontrolu, vladaju\u0107e elite ima\u0107e najbolji dokaz da su bili u pravu. Ve\u0107ina nas \u0107e tako pre\u017eiveti i ovaj virus, \u017eali\u0107emo umrle, zna\u0107emo ta\u010dnu statistiku. Iza velike pri\u010de o borbi protiv virusa i pripadaju\u0107ih mu statistika, osta\u0107e nevidljive brojke umrlih u ovim i narednim mesecima od gladi, recesije, preoptere\u0107enog zdravstvenog sustava, nasilja u porodici i tako dalje.<\/p>\n

Zapadnoevropski Grad \u2013 svojevrstan organizam zasnovan na beskona\u010dnom preplitanju ljudi, ma\u0161ina i zgrada, ta jedinica modernosti i napretka, simbol progresa i \u010dega sve jo\u0161 ne, sada vi\u0161e nego ikada pre u na\u0161im \u017eivotima (ne ra\u010dunaju\u0107i ratne opsade) izaziva teskobu, deli nas na mikrojedinice zatvorene u stanovima, zavisne od interneta i internetske iluzije da ne\u0161to mo\u017eemo da uradimo ili da promi\u0161ljamo ovu situaciju.<\/p>\n

Na\u0161i gradovi i dru\u0161tva, sada u doba virusa, toliko su potopljeni u partikularnosti i otu\u0111enosti da su na internet mimovima sa Hoperove slike \u201eNo\u0107ne ptice\u201c izbrisani \u010dak i ljudi, a glavni junak postao je prazan kafi\u0107, kao simbol propasti malog preduzetni\u0161tva.<\/p>\n

Svaki putnik je potencijalna pretnja. Svaki \u0161eta\u010d je pretnja. Svako kori\u0161\u0107enje javnog prostora, svaki izlazak iz ku\u0107e, svako potapanje u hladno more zimi (ovde odakle pi\u0161em) istovremeno se ose\u0107a i kao kr\u0161enje pravila i kao pretnja po zdravlje. To je, prizna\u0107ete, nezgodna veza. A na\u0161e ku\u0107e, na\u0161i privilegovani zatvori \u2013 ko ih ima \u2013 postale su jedina mesta sigurnosti, mesta gde smo poslu\u0161ni i mo\u017eemo da \u017eivimo srednjeklasne snove: u\u010dimo jezike, slu\u0161amo podkaste, gledamo serije, skrolamo vesti i na kraju se podavimo u distopiji hrane. Svako moje promi\u0161ljanje budu\u0107nosti ne postoji bez kolektivnosti.<\/p>\n

Danas je to ta\u010dka u kojoj moja politi\u010dka imaginacija udara o vrata stana koja se ne usu\u0111ujem da otvorim. Za svakog po\u0161tenog vlastodr\u0161ca, svet kontrolisanih i zatvorenih ljudi mo\u017ee biti samo san snova. Problem je, \u0161to iz ove perspektive, ni moja ma\u0161ta ne mo\u017ee da zamisli bolji svet, a da su ljudi i dalje u njemu.<\/p>\n

Zdrav razum ili prona\u0111i vuka<\/h2>\n

\u017divimo u kapitalizmu. Njegova mo\u0107 se \u010dini neizbe\u017enom. Istim takvim se \u010dinilo i bo\u017eansko pravo kraljeva.<\/p>\n

Ursula le Guin, govor na 65. Nacionalnoj dodeli knji\u017eevnih nagrada<\/p><\/blockquote>\n

Zaboravili smo da izbacimo sme\u0107e i oti\u0161li smo na put. Po povratku shvatamo da su stvari i bez nas i\u0161le svojim tokom. Dok smo mi bili odsutni, ne samo \u0161to se stvorio jedan novi eko-sistem, ve\u0107 se zapravo, dogodilo nemogu\u0107e. Ako je na\u0161a svakodnevica bila uslovljena odre\u0111enim brojem ta\u010daka izme\u0111u kojih smo se kretali, ka kojima smo stremili, po kojima smo organizovali \u017eivote i planirali godine, sad se taj sustav raspao, opustio, odmrsio, zamrsio gde ne treba. To je naravno slu\u010daj za odre\u0111eni broj privilegovanih, koji imaju redovan posao, pla\u0107ene ra\u010dune i re\u0161ene stambene situacije. Sad je, ipak, i najtvrdoglavijim neoliberalinim ekonomistima jasno da ni\u0161ta ne\u0107e biti kao pre.<\/p>\n

Kako \u0107emo to prihvatiti i kako \u0107emo se pona\u0161ati tokom pandemije, oblikova\u0107e \u017eivot nakon korona virusa, ili makar na\u010din na koji \u0107emo organizovati dru\u0161tvo i \u017eivot, izme\u0111u i tokom ponovnih izbijanja pandemije, koji su sigurni dok god se ne prona\u0111e lek za ovo oboljenje. A taj dan \u0107e do\u0107i, sun\u010dan ili ki\u0161an, u svakom slu\u010daju, sasvim obi\u010dan, kao \u0161to je ve\u0107 do\u0161ao i dan kada su gotovo sve dr\u017eave zatvorile granice i time nas, potencijalne nosioce virusa, makrirale kao kolateralnu \u0161tetu, neodgovornu decu i zle starce.<\/p>\n

Kako \u0107e ta budu\u0107nost izgledati zavisi u velikoj meri od toga, kako se danas nosimo sa \u010dinjenicom da smo odgovorni jedni za druge i da potpuno delegiranje te odgovornosti na vlast i vojsku ne mo\u017ee biti dugotrajno re\u0161enje. Zapravo mo\u017ee \u2013 ali to nije budu\u0107nost koja \u0107e i\u0107i u korist ve\u0107ini, ve\u0107 samo malom broju ve\u0107 privilegovanih i bogatih. Banalizacija situacije i svo\u0111enje na jasna pravila koja nam dolaze odozgo, mo\u017eda deluje umiruju\u0107e na odre\u0111eni broj ljudi, ali nosi sa sobom ogromne posledice.<\/p>\n

Solidarnost nije samo ostajanje ku\u0107i. Solidarnost je i razumevanje kompleksnosti ove situacije, njenog obima i efekta koji \u0107e imati po \u017eivot u budu\u0107nosti \u2013 ukoliko naravno \u017eelimo da ostanemo na ovoj planeti.<\/p>\n

Ali, u ovom trenutku znamo samo da neprijatelj ne mora biti simptomati\u010dan, iz \u010dega sledi, da je neprijatelj svuda. Zbog toga oni najugro\u017eeniji, za koje se ova bitka bije, \u0161etaju no\u0107u, praznim ulicama, kao vampiri, vukodlaci i ostala mitska bi\u0107a, pod okriljem zdravog razuma i solidarnosti.<\/p>\n

Panika zdravog razuma, kao i samo pozivanje na zdrav razum, su neki od na\u010dina, kontraproduktivnih i opasnih, kojim se ovaj proces prihvatanja situacije samo prividno re\u0161ava. Kao \u0161to Sascha Lobo pi\u0161e, ta panika nema ba\u0161 nikakve veze sa merama predostro\u017enosti i suzbijanjem \u0161irenja virusa. Ona je uslovljena strahom i neznanjem, kao i predispozicijom privilegovanih individua da druge ljude obele\u017ee kao nerazumne, neodgovorne, bezobrazne, starkelje, idiote, sebi\u010dnjakovi\u0107e, itd.<\/p>\n

\u0160ok usled pada sistema preko no\u0107i (iako je on zapravo oduvek bio u samoubila\u010dnoj misiji) proizveo je masu uspani\u010denih gra\u0111ana koji sa zalihama toalet papira i Asepsola posmatraju sa prezirom, iz svojih stanova, sve one koji su se u prvim danima pandemije usudili da iza\u0111u u park, odu u kafi\u0107 ili \u010dak iza\u0111u da tr\u010de. Ta panika se zasniva na pretpostavci da svi ti ljudi raspola\u017eu istim informacijama, kao i da te informacije, mogu proizvesti samo jednu vrstu reakcije \u2013 reakciju identi\u010dnu njihovoj. U slu\u010daju kada ta identi\u010dna reakcija izostane, mo\u017ee se pretpostaviti da je svim tim ljudima cilj da ,,razumnima\u2019\u2019 kad-tad zauzmu respirator, pa ih stoga treba \u0161to pre obavezati na odricanje od zdravstvenih usluga, dr\u017eavljanstva i generalno, svih gra\u0111anskih sloboda i prava.<\/p>\n

Takvi pozivi na lin\u010d su ne samo kontraproduktivni, ve\u0107 stvaraju atmosferu koja mo\u017ee rezultirati samo ja\u010danjem represivnih mera, koja ova vlada i vlade ostalih dr\u017eava Evrope ve\u0107 sprovode. Tom logikom, svi koji su se \u0161etali a nisu morali, trebalo bi da budu likvidirani kada se razbole. Svi koji su bili otpu\u0161teni u Austriji i Nema\u010dkoj, a zatim zaglavljeni po 12 sati na prepunim granicama, su potencijalne klicono\u0161e koje dolaze da nas ubiju. Svi koji su \u0161etali pse za vreme policijskog \u010dasa su neodgovorni gra\u0111ani iz \u010dijih privatnih bud\u017eeta treba platiti ve\u0107 ukinutu socijalnu pomo\u0107. Svi migranti su opasni, jer ne \u017eive u higijenskim uslovima, stoga ih treba smestiti u kampove i osigurati vojskom.<\/p>\n

Pozivanje na zdrav razum, ili razum kao takav, je sve nego razumno \u2013 radi se o bazi\u010dnoj strategiji pre\u017eivljavanja: konformizmu; radi se o proizvodnji egzistencijalnog straha i straha od gubljenja privilegija, u situaciji u kojoj je jasno da \u0107e do toga kad-tad do\u0107i. Mere koje donosi vlast postaju jedini orijentir u tom novom, stranom i opasnom svetu, jedina nada da \u0107e se njihov \u017eivot odvijati po pravilima, koja od ju\u010de vi\u0161e ne va\u017ee. Njihov pani\u010dni konformizam je poku\u0161aj da se uspostavi kontinuitet sa onim \u0161to je ve\u0107 izgubljeno \u2013 a to je pre svega, obe\u0107anje budu\u0107nosti.<\/p>\n

Radi se dakle o onome \u0161to Foucault naziva procesom normalizacije:<\/p>\n

Ume\u0107e ka\u017enjavanja, u disciplinarnom re\u017eimu mo\u0107i, nema za cilj da izazove pokajanje, ili samo \u010distu represiju. Ono pokre\u0107e nekoliko operacija, a prva je pore\u0111enje postupaka individue sa celinom \u2013 koja je prostor diferencijacije i princip pravila koje se sledi. Ka\u017enjavanje uvodi diferencijaciju izme\u0111u individua, koje se razlikuju po tome u kojoj meri su u stanju da slede pravila, ili da im se prilagode. Na taj na\u010din se uvodi i hijerarhizacija, po kojoj se vrednuju njihove sposobnosti, njihov polo\u017eaj u sistemu, kao i njihova priroda. Na taj na\u010din se uvodi i vrednost individue, prema kojoj se odre\u0111uje i do koje more \u0107e morati da \u017ertvuje sopstveni konformizam. Poslednjom, petom operacijom, ka\u017enjavanje odre\u0111uje i samu granicu razli\u010ditosti u odnosu na sve prethodno utvr\u0111ene razlike: krajnju liniju razgrani\u010davanja od abnormalnosti. Ukratko, sankcionisanjem pona\u0161anja koje odstupa od pravila, ono se normalizuje.<\/p><\/blockquote>\n

Tako se dogodilo da gotovo preko no\u0107i odre\u0111eni broj ljudi prihvati da je jedino smisleno u ovoj situaciji prekinuti sa svim aspektima \u017eivota i potpuno se izolovati od spoljnog sveta. Zdravstvo se ne raspada samo u Srbiji, ve\u0107 i u zemljama kasnog kapitalizma, a s obzirom na to da ova vlada ne poseduje ni infrastrukturu ni nov\u010dana sredstava da testira sve koji bi mogli biti zara\u017eeni, lako je izvesti zaklju\u010dak da nam je srednjovekovna metoda izolacije (primenjivana kao jedina efikasna u suzbijanju tri pandemije kuge) najbolje \u0161ansa.<\/p>\n

Izvesno je da \u0107emo ostati u karantinima, a naredni dani i meseci \u0107e pokazati koliko su te mere bile efikasne.\u00a0 U toku rada na ovom tekstu, u procesu je pripremanje improvizovane bolnice na beogradskom Sajmu, u kojoj \u0107e biti sme\u0161teno oko 3000 lak\u0161ih bolesnika, a vlada najavljuje i ,,masovna testiranja\u2019\u2019 svih ljudi koji pokazuju simptome infekcije korona virusom.<\/p>\n

To ne zna\u010di da u nekom boljem sistemu, me\u0111unarodnom, dr\u017eavnom i zdravstvnom, ne bi bilo druga\u010dijeg i humanijeg re\u0161enja za ovaj problem. \u010cinjenica da se vra\u0107amo na srednjovekovne tehnike ne govori samo o tome da metodolo\u0161ki nismo iza\u0161li iz tog perioda, ve\u0107 i da postoji spremnost nacionalnih dr\u017eava za uvo\u0111enjem radikalnih mera, jer nam one, stroge i te\u0161ke, daju privid efikasnosti.<\/p>\n

Militarizovanje ose\u0107anja neizvesnosti i straha nam ne poma\u017ee da se izborimo sa o\u010diglednim problemima ovog sistema, iako sa njegovim metodama moramo pro\u0107i kroz ovaj prvi talas pandemije. To ipak ne zna\u010di da drugi sistemi nisu mogu\u0107i \u2013 naprotiv, to pokazuje da je jedan novi ekonomski i politi\u010dki sistem, koji \u0107e se bazirati na principima socijalne dr\u017eave, neophodan i da je njegovo uvo\u0111enje daleko od fikcije.<\/p>\n

Na kraju dana, u ruinama ovog sistema, ne\u0107emo imati ni jedan drugi izbor, nego da po\u0161tujemo, podr\u017eimo i prihvatimo \u010dinjenicu da su na\u0161a prekarnost, ranjivost i potreba da \u017eivimo zajedno i u kontaktu sa drugima, jedino \u0161to nas \u010deka sa druge strane ovog horora, zajedno sa svim neprijateljima, strancima, bludnim povratnicima, klicono\u0161ama, penzionerima i ostalim mitskim bi\u0107ima.<\/p>\n

Ma\u0161ina<\/p>\n

(prvi deo)<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Ovaj tekst u kola\u017enoj formi, koji objavljujemo u dva dela kolektivni je poku\u0161aj promi\u0161ljanja istorijskog trenutka u kojem smo se na\u0161li, promi\u0161ljanja van ustaljenih i dobro poznatih pogleda na datu situaciju.<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":287543,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-287564","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/287564","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=287564"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/287564\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":287565,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/287564\/revisions\/287565"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/287543"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=287564"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=287564"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=287564"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}