Kada bi danas, kojim slu\u010dajem, Je\u0161ua ha-Nocri (Isus \u201eNazare\u0107anin\u201c, mo\u017eda i \u201enazorej\u201c) bio u prilici da se, kao Povratnik, osvrne na dve religije kojima je dao trajan pe\u010dat, on bi, svakako, imao puno razloga za zbunjenost, nepoverenje i brigu. Takva ose\u0107anja bi, dakako, sna\u017enije bila izra\u017eena u pogledu hri\u0161\u0107anstva, religije koja svoje poreklo i vekovni identitet duguje ba\u0161 njemu, \u201eSinu Bo\u017ejem\u201c, nego \u0161to bi to eventualno bio slu\u010daj s judaizmom, religijom iz koje je on sam potekao i koja je, isto tako, pretrpela zna\u010dajne promene nakon razaranja Jerusalimskog hrama 70. godine n. e. Istorijskom Isusu bi, zapravo, sve ono \u0161to se de\u0161avalo u toj novoj religiji, koja nosi njegovo mesijansko ime \u2013 po\u010dev\u0161i od svojevrsne teolo\u0161ke revizije apostola Pavla i njegovog dru\u017ebenika Luke (Dela apostolska) \u2013 izgledalo novo, strano, nepoznato. Kao rabin (\u201eU\u010ditelj\u201c, Mt 23.8) i hasid (\u201esvetac Bo\u017eiji\u201c, Mk 1.24) iz prvog veka, Je\u0161ua, sasvim sigurno, ne bi mogao da prihvati svu onu hristocentri\u010dnu usredsre\u0111enost docnijih sledbenika na njegovu vlastitu li\u010dnost, kao ni status Spasitelja sveta, da ne govorimo o blasfemi\u010dnom (sa stanovi\u0161ta judaizma) poistove\u0107ivanju Isusa s Bogom Avrama, Isaka i Jakova.<\/p>\n
Je\u0161ua ha-Nocri je verovatno ro\u0111en oko 5. ili 6. godine pre nove ere, pred sam kraj vladavine judejskog kralja Heroda Velikog (od 37. do 4. godine p. n. e.). Pripovest o njegovom \u010dudesnom ro\u0111enju i ranom detinjstvu mo\u017ee se, od svih novozavetnih tekstova, na\u0107i jedino kod Mateja i Luke. Danas je u nauci op\u0161teprihva\u0107eno da su ti \u201eprolozi\u201c nastali nezavisno i kasnije od osnovnog teksta samih jevan\u0111elja. Zanimljivo je da se ni u jednom drugom novozavetnom odlomku ne upu\u0107uje ni eksplicitno, ni implicitno, na bilo koje podatke iz te dve pripovesti. \u0160tavi\u0161e, sam Isus u drugim delovima jevan\u0111elja nikada ne ukazuje na bilo koji detalj iz tih narativa, u smislu nekakvog naknadnog, \u201eautobiografskog\u201c osvrta. Da te dve uvodne celine kojim slu\u010dajem nedostaju, to se uop\u0161te ne bi primetilo u ostatku Matejevog i Lukinog teksta, kao ni u ostala dva kanonska jevan\u0111elja. Po svemu sude\u0107i, umetanje tih prologa imalo je za cilj da se nejevrejska, \u201epaganska\u201c publika impresionira pri\u010dom o \u010dudesnom za\u010de\u0107u, misterijom Isusovog ro\u0111enja i tajanstvenim doga\u0111ajima koji su pratili ra\u0111anje Sina Bo\u017ejeg.<\/p>\n
Kao Isusovi roditelji spominju se, me\u0111utim, nezavisno od samih prologa, Josif (Josef ) i Marija (Miriam). Je\u0161ua je imao i \u010detvoricu bra\u0107e (Jakova, Josiju\/Josifa, Simona i Judu \u2013 Mt 13.55), kao i nekolike sestre (Mt 13.56; Mk 6.3). Nije uop\u0161te izvesno da je njegova porodica ikada \u017eivela u Nazaretu, galilejskom selu o kome znamo jedino na osnovu sporadi\u010dnih referenci u jevan\u0111eljima i Delima apostolskim.* Istori\u010dar Josif Flavije, zaokupljen ina\u010de raznim i najsitnijim detaljima iz tada\u0161nje jevrejske povesti, o Nazaretu ne kazuje ba\u0161 ni\u0161ta, mada spominje druge obli\u017enje gradove i sela u Galileji. To mesto se ne spominje u hebrejskoj Bibliji, pa ni u Mi\u0161ni, tako da se opravdano mo\u017ee postaviti pitanje da li je jo\u0161 u Matejevo vreme Isusovim sledbenicima bilo va\u017eno da njegovo izvorno religijsko, teolo\u0161ko opredeljenje (nazorej \u2013 \u010duvar, onaj koji se pridr\u017eava [Zakona, Tore], ili eventualno nazirit \u2013 posve\u0107eni, izdvojeni na osnovu posebnog zaveta) u svojim pripovestima zamagle nazivom jedva poznatog mesta u Galileji (Nazaret, npr. u Mt 2.23). Pritom je onda I\u0113sous Nazoraios, (od hebr. ha-nozr\u012b? \u2013 kao npr. u Mt 26.71; Jn 19.19; Dela 2.22; 24.5), postao I\u0113sous Nazar\u0113nos (\u201eNazare\u0107anin\u201c, heb. ha-nocr\u012b \u2013 kao npr. u Mk 14.67). Ova pretpostavka posebno dobija na te\u017eini ako se uzme u obzir da se apostol Pavle, svega deceniju-dve nakon Isusove smrti, spori s njegovim bratom Jakovom, naziritom koji se striktno pridr\u017eavao jevrejskog Zakona i naziritskog zaveta o kome \u0107e docnije biti ne\u0161to vi\u0161e re\u010di. Po\u0161to je Jakov stradao 62. godine, u vreme kada i Pavle nestaje s istorijske scene \u2013 a obojica su delovala u periodu od oko dve decenije (40-60. g.), jo\u0161 pre sastavljanja jevan\u0111elja \u2013 jasno je od kolikog zna\u010daja su ti alternativni pravci \u0161irenja nove verske doktrine bili za formiranje hri\u0161\u0107anstva.<\/p>\n
*Na primer u Mt 21.11; Mk 1.9, 24; 10.47; 14.67; 16.6; Lk 1.26; 2.4, 39, 51; 4.34; 24.19; Jn 1.45\u201346; Dela 10.38. Ve\u0107ina tih referenci, u stvari.<\/p><\/blockquote>\n
Sam Isus, ina\u010de, nedvosmisleno upozorava svoje u\u010denike da (za razliku od Pavla, koji nikada nije ni upoznao Isusa), ne idu kod nejevreja ili u samarjanske gradove, nego da se samo upute \u201eizgubljenim ovcama doma Izrailjeva\u201c (Mt 10.5-6). On li\u010dno je najvi\u0161e propovedao, isceljivao i putovao po Galileji, uglavnom po manjim mestima (Kapernaum, Kana, Betsaida, Horazin itd.), dok se njegovi eventualni boravci u Antipinom Seforisu ili prestonoj Tiberijadi uop\u0161te ne spominju u jevan\u0111eljima. Pa ipak, oba ova grada bila su u Isusovo vreme pravi rimski urbani centri s impresivnom infrastrukturom. Tokom osamdesetih godina pro\u0161log veka, na arheolo\u0161kom lokalitetu u Seforisu prona\u0111eni su, na primer, celo jedno pozori\u0161te, bazilika, vila i ritualna kupatila, mikve. Svi ti objekti su podignuti ili restaurisani nakon smrti Heroda Velikog, na zapovest njegovog sina Heroda Antipe koji se, kao upravitelj Galileje (tetrarh od 4. p. n. e. do 39. n. e.) i Isusov savremenik, spominje u novozavetnim jevan\u0111eljima. Poseban zna\u010daj Seforisa za prou\u010davanje ranog hri\u0161\u0107anstva jeste, svakako, u tome \u0161to je to mesto udaljeno samo jedan sat hoda od Nazareta. Iako jevan\u0111elja ne spominju nikakvu Isusovu delatnost u tom gradu, mo\u017eemo pretpostaviti da su on i njegovi roditelji imali prilike da posete to mesto. \u0160tavi\u0161e, Isusova majka Marija je, prema predanju, bila ro\u0111ena u Seforisu, a otac, drvodelja Josif, lako je tu mogao dobiti posao u vreme izvo\u0111enja velikih radova koje je pokretao Herod Antipa. U svakom slu\u010daju, arheolo\u0161ka rekonstrukcija ovog grada sasvim neo\u010dekivano otkriva jednu znatno urbaniju galilejsku sredinu u kojoj se kretao i u kojoj je propovedao sam Isus, pa se i njegov lik u tom kosmopolitskom helenisti\u010dkom kontekstu mo\u017ee sagledati u donekle izmenjenom svetlu. Samo tri decenije nakon Isusove smrti, Seforis je postao i sedi\u0161te jevrejske vlade, a oko 135. g. on postaje centar u koji se sme\u0161ta Sanhedrin, vrhovno sudsko i zakonodavno telo Jevreja toga doba. Najzad, oko 200. g. rabin Juda Hanasi sastavio je u Seforisu Mi\u0161nu, jevrejski religijsko-pravni kodeks na kome se bazira i docniji Talmud.<\/p>\n
Ne zna se gotovo ni\u0161ta o Isusovom \u017eivotu pre susreta s Jovanom Krstiteljem, koji je i sam pogubljen u 15. godini Tiberijeve vladavine, dakle, 29. godine n. e. Taj susret je, me\u0111utim, imao izuzetan zna\u010daj za po\u010detak Je\u0161uine delatnosti u Galileji, ali nije sasvim jasno koju je ulogu Jovan mogao imati u tom kontekstu. Krstitelj se u jevan\u0111eljima spominje kao Galilej\u010dev \u201eprethodnik\u201c, ali da li to, na primer, zna\u010di da je Isus nasledio Jovana na \u010delu neke judejske zajednice u ruralnoj Palestini? Ili su i Isus i Jovan pripadali istoj zajednici jo\u0161 pre tog dramati\u010dnog doga\u0111aja u Jordanu (koji li\u010di na svojevrsnu inicijaciju predvodnika neke verske grupe, zajednice)? Uostalom, obojica su privukla pa\u017enju galilejskog tetrarha Antipe koji je naredio Jovanovo pogubljenje. Prema Lukinom jevan\u0111elju, i Isus biva upozoren od strane fariseja da Herod ho\u0107e da ga ubije (Lk 13.31). U svakom slu\u010daju, te\u0161ko je poverovati da je Krstitelj tu bio samo epizodna li\u010dnost, u \u010dijem kontrastu bi se, prema zamisli evan\u0111elista, istakao novi u\u010ditelj iz Galileje. Jer Isusovom prethodniku je pristupala na kr\u0161tenje \u201esva Judejska zemlja i Jerusalimljani\u201c (Mk 1.5).<\/p>\n
U opisima Jovana Krstitelja koji su sa\u010duvani putem novozavetnih jevan\u0111elja, nekoliko va\u017enih stvari privla\u010di pa\u017enju. Re\u010d je tu, naime, o prepoznatljivim odlikama starog jevrejskog naziritizma koji je, pored Jovana, praktikovao i Isusov ro\u0111eni brat Jakov. Evan\u0111elist Luka, koji navodi najvi\u0161e detalja o Krstitelju i njegovoj porodici, isti\u010de kako je Isusovom Prete\u010di bilo su\u0111eno da jo\u0161 od ro\u0111enja bude \u201evelik pred Gospodom\u201c, da ne pije \u201evina i sikera\u201c i da se ispuni Duhom \u201ejo\u0161 u utrobi matere svoje\u201c (Lk 1.15). Prema onome \u0161to znamo o naziritizmu iz hebrejske Biblije (najvi\u0161e iz knjige Brojevi, 6.1-21), oni Jevreji koji su polagali naziritski zavet uzdr\u017eavali su se od vina, sir\u0107eta i drugih proizvoda od gro\u017e\u0111a i vinove loze; nisu se \u0161i\u0161ali ni brijali i bilo im je jo\u0161 zabranjeno da tokom trajanja zaveta pristupe mrtvom \u010doveku, odnosno le\u0161u (Brojevi 6.3-7). Njihovo naziritstvo je imalo razli\u010dito trajanje i zavisilo je od karaktera njihovog zaveta. Neki naziriti su to bili od ro\u0111enja, ili pak do\u017eivotno, dok su drugi, na primer, uzimali zavet od 30 ili vi\u0161e dana. Naziritski zavet ograni\u010denog trajanja bi se prekidao nakon posebnih rituala koje je trebalo obaviti u Jerusalimskom hramu, kada se, pored \u017ertvovanja razli\u010ditih \u017eivotinja, na kraju morala obrijati glava u spolja\u0161njem dvori\u0161tu hrama (Brojevi, 6.13-18). U knjizi proroka Jezekilja (44.17-31) navodi se jo\u0161 i to da su sve\u0161tenici cadokitskog porekla, pored spomenutih naziritskih pravila, vodili ra\u010duna i o ode\u0107i, koja je bila od lana kako bi se spre\u010dilo znojenje i tako odr\u017eala ritualna \u010distota. Prema spomenutom Lukinom izve\u0161taju, Jovan Krstitelj je verovatno bio nazirit od samog ro\u0111enja (\u201ematerine utrobe\u201c, upor. Sudije 13.5 i 1 Sam 1.11) i \u017eiveo je kao pustinjak koji se pridr\u017eavao posebnih pravila u ishrani i odevanju (Mt 3.4, Mk 1.6), uklju\u010duju\u0107i i uzdr\u017eavanje od vina (Mt 11.18, Lk 7.33). U svakom slu\u010daju, mnogi Isusovi savremenici su docnije i u njemu samom videli oli\u010denje Jovana Krstitelja (npr. Mk 8.28, Mt 16.14, Lk 9.19), pa se s pravom mo\u017ee postaviti pitanje da li je i Isus, pre svoga \u201ekr\u0161tenja\u201c (obrednog potapanja, o\u010di\u0161\u0107enja?) u Jordanu i sam uzimao, makar povremeno, naziritski zavet. Uostalom, kako shvatiti njegovu kategori\u010dnu izjavu da ne\u0107e \u201epiti od roda vinogradarskoga\u201c do onoga dana kada \u0107e ga piti u carstvu Bo\u017ejem (Mk 14.25, Lk 22.16-18)? Prema Delima apostolskim i apostol Pavle je bar jednom dao naziritski zavet (Dela 18.18, 21.23-26), dok ga neki njegovi savremenici prepoznaju kao \u201ekolovo\u0111u nazorejske [naziritske?] jeresi\u201c (Dela 24.5).<\/p>\n
Isusova aktivnost opisana u jevan\u0111eljima je ina\u010de vrlo kratko trajala, po autoru Jovanovog jevan\u0111elja svega oko godinu dana. Po\u0161to ga je osudio rimski prokurator Pontije Pilat, koji je upravljao Palestinom od 26. do 36. godine, Isus je, po svemu sude\u0107i, raspet 14. nisana 30. godine, dan uo\u010di Pashe u Jerusalimu. Na ba\u0161 ovaj datum upu\u0107uje Jovanova vrlo precizna hronologija doga\u0111aja koji su se zbili uo\u010di i tokom Isusovog raspe\u0107a, smrti i sahrane. Presuda protiv \u201ecara judejskog\u201c bila je, verovatno,posledica nereda koji je on, u gotovo proro\u010dkom zanosu, izazvao u trgova\u010dkom kvartu Jerusalimskog hrama svega nekoliko dana pre svog hap\u0161enja (Mt 21.12 i dalje). U Lukinom jevan\u0111elju se optu\u017ebe protiv Isusa ne\u0161to konkretnije svode na pobunu i odbijanje da se rimskim vlastima plati porez (Lk 23.2). Sasvim je mogu\u0107e da je i incident u hramu, na koji upu\u0107uju sva \u010detiri kanonska jevan\u0111elja, bio vezan za otpor protiv pla\u0107anja taksi. S druge strane, Je\u0161uina glavna teolo\u0161ka, mesijansko-eshatolo\u0161ka preokupacija vezana je za poku\u0161aj da se uspostavi carstvo bo\u017eije i to je poruka upu\u0107ena, pre svega, Jevrejima i Izraelu (Lk 24.21; Dela 1.6). Zbog toga je, uostalom, i njegov prethodnik, Jovan Krstitelj, pozivao Izraelce da se pokaju i pripreme za skori dolazak tog carstva.<\/p>\n
Isusov \u201enaslednik\u201c u Jerusalimu bio je, potom, njegov brat Jakov, koji se u Pavlovim pismima i Delima apostolskim spominje kao ugledni \u201estub\u201c (stylos \u2013 Gal. 2.9) docnijeg Isusovog pokreta. \u0160tavi\u0161e, crkveni istori\u010dar Eusebije iz Cezareje \u2013 koji ne \u0161tedi re\u010di hvale kad govori o Jakovu \u201ekoga su ljudi od davnina zvali Pravednim zbog njegove izuzetne vrline\u201c (Hist. eccl. 2.1 u Eusebius, 1953), kao i \u201ebedemom\u201c (Oblias, Hist. eccl. 2.23.11) \u2013 poziva se na svedo\u010danstvo Klimenta Aleksandrijskog, njegovo delo Hipostasis gde se u \u0161estoj knjizi veli slede\u0107e:<\/p>\n
\u201eNakon Spasiteljevog vaznesenja, Petar, Jakov (sin Zevedejev \u2013 M. V.) i Jovan nisu polagali pravo prvenstva jer ih je Spasitelj posebno po\u010dastvovao, nego su izabrali Jakova Pravednog za episkopa Jerusalima (Hist. eccl. 2.1).<\/p><\/blockquote>\n
Eusebije jo\u0161 dva puta (2.23.1 i 7.19.1) nagla\u0161ava kako su apostoli izabrali Jakova za poglavara Jerusalimske zajednice, a onda navodi imena \u010dak \u010detrnaest njegovih sukcesora u Jerusalimu (tzv. \u201eepiskopa obrezanja\u201c \u2013 4.5, pri \u010demu je termin episkopovde o\u010digledan anahronizam kada je re\u010d o ranoj Isusovoj zajednici u Jerusalimu), me\u0111u kojima su, izgleda, bili i neki drugi njegovi ro\u0111aci: Simeon, Just, Zakej, Tobija, Benjamin, Jovan, Matija, Filip, Seneka, Just, Levi, Efres, Josif i Juda. Poslednji od tih crkvenih poglavara, Juda Kyriakos, \u017eiveo je u Jerusalimu u vreme Hadrijanove vlade i Bar Kohbinog ustanka (134-5. g.). Njegovo prezime Kyriakos (bukv. \u201eod Gospoda\u201c) sugeri\u0161e, u svakom slu\u010daju, da je on bio u nekom srodstvu sa samim Isusom. S druge strane, Simeon bar Klopa, Jakovljev naslednik u Jerusalimu (62-107. g.), sasvim eksplicitno se spominje kod Eusebija kao Isusov ro\u0111ak, brat od strica (Hist. eccl. 3.11). Uloga Isusove porodice jasno je nagla\u0161ena i u Delima apostolskim, gde se, jo\u0161 u prvom poglavlju, apostoli spominju skupa sa Isusovom majkom i njegovom bra\u0107om (1.13), ali se tu, za razliku od Eusebija (Klimenta), nigde ne isti\u010de Jakovljevo prvenstvo me\u0111u ovim Hristovim sledbenicima.<\/p>\n
Epifanije i neki drugi crkveni oci, hereziolozi, smatrali su, pak, ovu tesno povezanu zajednicu Isusovih sledbenika za jednu od hri\u0161\u0107anskih sekti ili \u201ejeresi\u201c. To je, svakako, bilo stoga \u0161to oni nisu pripadali glavnim tokovima nove religije koji su se, pod Pavlovim uticajem, ubrzo razvili u dijaspori, ve\u0107 su predstavljali nezavisnu grupu \u201ejevrejskih hri\u0161\u0107ana\u201c koja je izgubila svoj prvobitni harizmatski uticaj i presti\u017e, pretvoriv\u0161i se s vremenom u svojevrstan religijski relikt. O tom konzervativnom karakteru ranog Isusovog i Jakovljevog pokreta najbolje, mo\u017eda, svedo\u010de imena kojima se ti Jevreji nazivaju u istorijskim i crkvenim izvorima. Oni su, naime, u \u0161irim krugovima bili poznati kao ebioniti i nazoreji. Ime ebioniti (od hebr. evionim \u2013 siroma\u0161ni) u po\u010detku je verovatno predstavljalo po\u010dasni naziv koji se odnosio samo na \u201esvete siromahe\u201c u Jerusalimu (Rim 15.26), dok se docnije to ime po\u010delo i zloupotrebljavati, pa su se onda tako oslovljavali i oni sledbenici za koje se smatralo da su \u201esiroma\u0161ni duhom\u201c ili verom u Hrista. U izvornom smislu, termin evionim odnosio se na dobrovoljno odricanje od imetka, vlasni\u0161tva, u duhu one etike o kojoj svedo\u010de Dela apostolska:<\/p>\n
\u201eJer nijedan me\u0111u njima ne bje\u0161e siroma\u0161an, jer koliko ih god bija\u0161e koji imadijahu njive ili ku\u0107e, prodavahu i dono\u0161ahu novce \u0161to uzimahu za to. I metahu pred noge apostolima; i dava\u0161e se svakome kao \u0161to ko treba\u0161e\u201c (Dela 4.34).<\/p><\/blockquote>\n
O u\u010denjima nazoreja i ebionita iz tog najranijeg perioda vrlo se malo zna, i to najvi\u0161e zbog toga \u0161to njihova izvorna dela nisu sa\u010duvana. U tom korpusu religijske literature na\u0161la su se, na primer, neka jevan\u0111elja koja u svojim spisima spominju ili citiraju crkveni oci Jeronim, Epifanije i Kliment Aleksandrijski. Re\u010d je tu, pre svega, o Nazorejskom i Ebionitskom jevan\u0111elju, spisima sastavljenim na aramejskom i gr\u010dkom jeziku, kao i Jevan\u0111elju po Hebrejima i Jevan\u0111elju po Egip\u0107anima za koja se veruje da su nastala u jevrejskim hri\u0161\u0107anskim zajednicama u Aleksandriji. Neki autori tu \u010dak ubrajaju i starije delove Tominog jevan\u0111elja prona\u0111enog u Gornjem Egiptu. Pojedini fragmenti iz tih spisa, navedeni u delima spomenutih crkvenih autora, na\u0161li su se docnije skupa u razli\u010ditim zbirkama novozavetnih apokrifa, a otac Jeronim je smatrao da svi ti dokumenti vode, u stvari, poreklo od Jevan\u0111elja po Hebrejima koje je, kako on tvrdi, predstavljalo originalnu, aramejsku verziju Matejevog jevan\u0111elja. Tako, na primer, u svom komentaru Matejevog jevan\u0111elja Jeronim isti\u010de i to da je on sam preveo, sa hebrejskog na gr\u010dki, jevan\u0111elje koje koriste nazoreji i ebioniti, a koje \u201eve\u0107ina ljudi\u201c naziva autenti\u010dnim Matejem. Taj spis, na \u017ealost, nije sa\u010duvan<\/p>\n
na hebrejskom ili aramejskom jeziku (postoji samo gr\u010dka verzija), ali je zanimljivo da je Eusebije u knjizi Levija Papija iz drugog veka prona\u0161ao slede\u0107i podatak o tom jevan\u0111elju: \u201eMatej je sastavio govore (ta logia) na aramejskom jeziku koje je potom svako prevodio onako kako je mogao\u201c (Hist. eccl. 3.39.16). Tu, svakako, treba imati na umu da je Papije, episkop iz Hijerapolisa u Frigiji, zapisao svoje predanje samo pedesetak godina nakon sastavljanja Matejevog jevan\u0111elja, te da je on mogao imati izvesnog uvida u poreklo tog dokumenta. Mo\u017eemo, isto tako, pretpostaviti da je Matejev spis najpre kru\u017eio me\u0111u Je\u0161uinim sledbenicima s kraja prvog veka u formi manje zbirke njegovih govora na aramejskom jeziku (ne\u0161to poput dokumenta Q \u2013 predsinopti\u010dkog izvora u kome su se, jo\u0161 oko 50. godine, u zasebnoj formi sa\u010duvale Isusove besede), te da je ta izvorna kompilacija zaista bila pripisana Mateju. Potom je, kako Papije tvrdi, svako prevodio i tuma\u010dio ove govore onako kako je umeo i znao, pa je kao rezultat tih naknadnih redakcija proizi\u0161lo i jevan\u0111elje na gr\u010dkom koje se i dalje vezivalo uz Matejevo ime.<\/p>\n
Navedimo jedan karakteristi\u010dan odlomak iz Jevan\u0111elja po Hebrejima koje je Jeronim dovodio u vezu s aramejskim Matejem:<\/p>\n
\u201eA kada je Gospod predao lanenu pla\u0161tanicu sve\u0161tenikovom slugi, oti\u0161ao je Jakovu i pojavio se pred njim. Jer Jakov se zakleo da ne\u0107e jesti hleba od onog \u010dasa kada je pio iz \u010da\u0161e Gospodnje dok ga ne vidi vaskrslog izme\u0111u onih koji spavaju. I ubrzo nakon toga Gospod re\u010de: \u2018Donesite sto i hleb!\u2019 I odmah se tu dodaje: On uze hleb, i blagoslovi ga i prelomi ga i dade ga Pravednom Jakovu, pa mu re\u010de: \u2018Moj brate, jedi ovaj hleb, jer Sin \u010dove\u010diji je ustao izme\u0111u onih koji spavaju\u2019\u201c (Jeronim, De viris illustribus 2u Hennecke-Schneemelcher, 1965).<\/p><\/blockquote>\n
Iz ovog odlomka vidi se, na primer, jasnije s koliko pijeteta su autori tog apokrifnog jevan\u0111elja do\u017eivljavali Isusovog brata Jakova. To, uostalom, potvr\u0111uje i pisac Tominog jevan\u0111elja kada u jevrejskom duhu veli da su \u201ezarad pravednog Jakova nastali nebo i zemlja\u201c (log. 12).<\/p>\n
Kao svedok Hristovog vaskrsenja, Jakov ima poseban zna\u010daj i u Pavlovoj propovedi. U Apostolovom izlaganju tradicionalne formule o vaskrsenju u Prvom pismu Korin\u0107anima (15.3-8) \u2013 dokumentu iz ranih pedesetih godina prvog veka i najstarijem sa\u010duvanom izve\u0161taju o Isusovom uskrsnu\u0107u \u2013 Pavle izla\u017ee neobi\u010dan redosled Hristovih javljanja u\u010denicima i drugim sledbenicima. Na prvom, po\u010dasnom mestu spominje se apostol Petar (Kifa), a tek potom ostala jedanaestorica apostola. Uskrslog Isusa je zatim, prema Pavlovom navo\u0111enju, videlo \u010dak 500 \u201ebra\u0107e\u201c, od kojih su neki bili \u017eivi i u njegovo vreme. Zbunjuje, me\u0111utim, podatak da se, nakon svih tih javljanja, Isus ponovo obznanio svom bratu Jakovu, pa onda, opet, svim apostolima (15.7). \u010cini se, naime, da bi ovaj odlomak mogao svedo\u010diti i o prisustvu dve razli\u010dite i, po svemu sude\u0107i, rivalske, kompetitivne tradicije o prvenstvu Isusovih u\u010denika (Petar versus Jakov) \u0161to su se, kao \u0161to vidimo, odr\u017eale i u doba korintske kerigme svetog Pavla. Pavlovo spominjanje ponovnog Isusovog javljanja u kratkoj perikopi od svega nekoliko redova, predstavlja tu, reklo bi se, neku vrstu pre\u0107utnog kompromisa s obema tradicijama.<\/p>\n
Ali vratimo se ebionitima. Zanimljivo je da je njihova ideologija \u201eprvobitnog komunizma\u201c, njihov ideal svetog siroma\u0161tva, u velikoj meri uticao i na autora novozavetne Jakovljeve poslanice u kojoj se propoveda odricanje od bogatstva i veli\u010da \u017eivot u siroma\u0161tvu, posve\u0107en veri i pravednosti:<\/p>\n
\u201e\u010cujte, ljubazna bra\u0107o moja, ne izabra li Bog siromahe ovoga svi-jeta da budu bogati vjerom, i na\u0161ljednici carstva koje obre\u010de onima koji njega ljube? A vi osramotiste siromaha. Nijesu li to bogati koji vas mu\u010de i vuku vas na sudove? […] Jer vjera \u010dista i bez mane pred Bogom i ocem jest ova: obilaziti sirote i udovice u njihovijem nevo-ljama, i dr\u017eati sebe neopoganjena od svijeta\u201c (Jak 2.5-6; 1.27).<\/p><\/blockquote>\n
S obzirom na to da Epifanije sme\u0161ta taj ebionitski ili nazorejski pokret u buran istorijski period u kome su Jevreji vodili svoj prvi rat protiv Rimljana (66-73. g.), njihova tradicija mogla bi se doista dovesti u vezu s apostolom Jakovom i Isusovim pokretom u Jerusalimu. U tom slu\u010daju, oni bi istorijski prethodili \u010dak i apostolu Pavlu. Na \u201eapostolskom saboru\u201c u Jerusalimu (oko 51. g.), koji se spominje u Delima apostolskim, istakla se, doista, jedna grupa Isusovih sledbenika koji se tu spominju kao oni koji \u201ete\u017ee starom zakonu\u201c (21.20). Poznato je, na primer, da su ti vernici kritikovali Pavla zbog njegovog suvi\u0161e liberalnog odnosa prema obrezivanju i propisima o pripremanju hrane. Iz Lukinih Dela znano je jo\u0161 i to da je sabor presudio u Pavlovu korist, dok su Jevreji iz Jakovljevog okru\u017eenja zastupali stanovi\u0161te po kome se spasenje mo\u017ee posti\u0107i samo ako se vernici najpre podvrgnu ritualnom obrezivanju koje propisuje Tora. Nazoreji iz druge i tre\u0107e generacije, koji su, po svemu sude\u0107i, sastavljali i neka od spomenutih jevan\u0111elja, prili\u010dno su idealizovali lik pravednog Jakova, pa je i njegova mu\u010deni\u010dka smrt uskoro postala predmet svojevrsnog kulta. Josif Flavije uStarinama (20.9.1) datira Jakovljevu smrt kamenovanjem oko 62-63. godine, tj. u vreme kada je rimski dr\u017eavni slu\u017ebenik Albin trebalo da smeni Anana na du\u017enosti prokuratora u Judeji (Josephus, 1971: 423). Zbog svoje neutralnosti, Josif se tu mo\u017ee smatrati za pouzdanijeg svedoka od crkvenog istori\u010dara<\/p>\n
Eusebija, koji je primetno nastojao da Jakovljevu smrt (u njega datiranu oko 66. g.) dovede u vezu s jevrejsko-rimskim ratom i docnijim padom Jerusalima. Po tom crkvenom scenariju, katastrofi\u010dni doga\u0111aj iz 70. godine mogao bi se onda interpretirati i kao bo\u017eanska kazna koja je sustigla Jevreje zbog pogubljenja Hristovog brata. U svakom slu\u010daju, Jakovljeva smrt, kao i docniji rat s Rimljanima, podstakli su ebionite da napuste rodni Jerusalim i presele se u oblast isto\u010dno od reke Jordan, u nejevrejski grad Pela. Eusebije i o tome kratko izve\u0161tava:<\/p>\n
\u201e\u010clanovima Jerusalimske crkve nare\u0111eno je posredstvom otkrivenja […] da pre po\u010detka rata napuste Grad i nastane se u Peli, gradu u Pereji. Tako su oni koji verovahu u Hrista iz Jerusalima pre\u0161li u Pelu\u201c (Hist. eccl. 3.5).<\/p><\/blockquote>\n
Pela je, dakle, prema ovom izve\u0161taju, postala novo sedi\u0161te nazoreja-ebionita. To iseljavanje zbilo se, prema Eusebiju, pod Jakovljevim naslednikom Simeonom bar Klopom, drugim \u201eepiskopom\u201c Jerusalima. Simeon je bio Jakovljev i Isusov ro\u0111ak koji je i sam stradao oko 106\/7. godine. Pre toga, on se, me\u0111utim, s jednim brojem svojih pristalica, vratio u Jerusalim. Nakon drugog ru\u0161enja Jerusalima, koje je usledilo kao posledica Bar Kohbinog ustanka (132-135. n. e.), gube se i svi tragovi ovog zajedni\u0161tva u Palestini i Jordanu. Pretpostavlja se samo da oni nisu u\u010destvovali u pobuni, \u0161to je, uostalom, bilo sasvim logi\u010dno s obzirom na \u010dinjenicu da su jevrejski rabini proglasili Bar Kohbu za Mesiju, a nazoreji su, poput ostalih hri\u0161\u0107ana, verovali da taj Mesija mo\u017ee biti jedino njihov Isus.<\/p>\n
Sasvim druk\u010dije stoji stvar s tzv. \u201ePavlovim jevan\u0111eljem\u201c (Rim 1.15; 1 Kor 15.1), tradicijom o postistorijskom Isusu koja je sa\u010duvana u Apostolovim autenti\u010dnim pismima. Pavlovo jevan\u0111elje nije, svakako, izvor u kome bi se mogli na\u0107i ikakvi zna\u010dajniji podaci o istorijskom Isusu, pa ipak, njegov portret Isusa Hrista tu ima bar hronolo\u0161ki prioritet u odnosu na sva \u010detiri novozavetna jevan\u0111elja. Jednostavnije re\u010deno, Pavlova slika o \u201eHristu vere\u201c dobija se iz dokumenata koji su stariji od sinopti\u010dkih jevan\u0111elja. Tu se, na primer, mogu ubrojati Prva poslanica Korin\u0107anima, te pisma Filibljanima i Kolo\u0161anima. Sva tri ova teksta nastala su tokom pedesetih i ranih \u0161ezdesetih godina prvog veka. Danas se prili\u010dno pouzdano mo\u017ee tvrditi da je sam Apostol bio autor Korin\u0107ana i Filibljana, dok se u\u010denjaci jo\u0161 uvek spore oko autorstva Poslanice Kolo\u0161anima. U svakom slu\u010daju, sva tri ova pisma starija su od najstarijih kanonskih jevan\u0111elja. Bar 20 godina deli, na primer, Pavlova pisma od Markovog jevan\u0111elja.<\/p>\n
Pa kakva je to slika, kakav portret Isusa Hrista sa\u010duvan u novozavetnim poslanicama pripisanim Pavlu?<\/p>\n
Prema sinopti\u010dkoj tradiciji, Isusovo ishodi\u0161te nije na nebu, ve\u0107 u ruralnoj Palestini, gde je on bio i ro\u0111en. U svojim ranim tridesetim godinama Isus se pojavljuje na Jordanu, pristupa Jovanu Krstitelju, a nakon kr\u0161tenja po\u010dinje da propoveda skori dolazak carstva bo\u017ejeg. Njegova aktivnost u Galileji i Judeji ne traje dugo, najvi\u0161e godinu-dve, jer on ubrzo biva uhap\u0161en, osu\u0111en i raspet na krstu. Prema najstarijem, Markovom jevan\u0111elju, Isusovo telo nakon raspe\u0107a biva uvijeno u platno i sme\u0161teno u grob za\u0161ti\u0107en velikim kamenom. Dva dana docnije, Marija Magdalena, Marija Jakovljeva i Solomija uputile su se do mesta Isusovog po\u010dinka kako bi pomazale svog mrtvog u\u010ditelja. Veliki kamen koji je zatvarao njegovu grobnicu bio je, me\u0111utim, odvaljen, a \u017eene su u grobu videle samo mladi\u0107a u beloj haljini koji im je objasnio da je Isus ustao iz groba, te da to treba saop\u0161titi Petru i drugim apostolima. Tri \u017eene su se, me\u0111utim, upla\u0161ile<\/p>\n
i u tom strahu nisu nikome rekle ni\u0161ta. Upravo na tom mestu zavr\u0161ava se, prema najstarijem rukopisu jevan\u0111elja, i Markova pripovest. Tekst koji sledi (Mk 16.9-20) predstavlja kasniji dodatak nepoznatog redaktora. Svi sa\u010duvani rukopisi podudaraju se samo do osmog stiha u 16. poglavlju. Dotle, uostalom, i Matej i Luka prate Markov tekst jevan\u0111elja. Ali sve \u0161to dolazi nakon Mk 16.8 nije se nalazilo u izvornom Markovom spisu. Nema tu, dakle, ni jasnijih naznaka o Isusovom vaskrsenju ili ponovnom javljanju (kao npr. u Lk 24.13 i dalje).S druge strane, prema Pavlovoj koncepciji, Sin Bo\u017eji, \u201ekosmi\u010dki Hristos\u201c, imao je, pre svog \u017eivota u telu, odlu\u010duju\u0107u ulogu i u procesu stvaranja sveta! To Pavlovo shvatanje mo\u017ee se, mo\u017eda, najbolje ilustrovati nekim karakteristi\u010dnim odlomcima iz njegovih pisama Filibljanima i Kolo\u0161anima:<\/p>\n
\u201c\/Jer ovo da se misli me\u0111u vama \u0161to je i u Hristu Isusu\/,<\/p>\n
koji, ako je i bio u obli\u010dju Bo\u017eijemu,<\/p>\n
nije se otimao da se isporedi s Bogom;<\/p>\n
nego je ponizio sam sebe<\/p>\n
uzev\u0161i obli\u010dje sluge,<\/p>\n
postav\u0161i kao i drugi ljudi<\/p>\n
i na o\u010di na\u0111e se kao \u010dovjek.<\/p>\n
Ponizio sam sebe<\/p>\n
postav\u0161i poslu\u0161an do same smrti,<\/p>\n
a smrti krstove.<\/p>\n
Zato i Bog njega povisi,<\/p>\n
i darova mu ime<\/p>\n
koje je ve\u0107e od svakoga imena.<\/p>\n
Da se u ime Isusovo<\/p>\n
pokloni svako koljeno<\/p>\n
onijeh koji su na nebu i na zemlji<\/p>\n
i pod zemljom;<\/p>\n
i svaki jezik da prizna<\/p>\n
da je Gospod Isus Hristos<\/p>\n
na slavu Boga oca\u201c (Fil 2.5-11).<\/p>\n
\u201eKoji je obli\u010dje Boga \u0161to se ne vidi,<\/p>\n
koji je ro\u0111en prije svake tvari.<\/p>\n
Jer kroz njega bi sazdano sve<\/p>\n
\u0161to je na nebu i \u0161to je na zemlji,<\/p>\n
\u0161to se vidi i \u0161to se ne vidi,<\/p>\n
bili prijestoli ili gospodstva<\/p>\n
ili poglavarstva, ili vlasti:<\/p>\n
sve se kroza nj i za nj sazda.<\/p>\n
I on je prije svega,<\/p>\n
i sve je u njemu.<\/p>\n
I on je glava tijelu crkve,<\/p>\n
koji je po\u010detak i prvoro\u0111eni iz mrtvijeh, da bude on u svemu<\/p>\n
prvi; jer bi volja o\u010dina da se u nj useli sva punina. I kroza nj da<\/p>\n
primiri sve sa sobom, umiriv\u0161i krvlju krsta njegova,<\/p>\n
kroza nj sve,<\/p>\n
bilo na zemlji ili na nebu\u201c (Kol 1.15-20).<\/p><\/blockquote>\n
Uo\u010dimo, najpre, da oba ova odlomka \u2013 \u010diji je sadr\u017eaj sasvim druk\u010diji od onoga \u0161to nalazimo o Isusu u sinopti\u010dkim jevan\u0111eljima \u2013 imaju strukturu himne. Danas se u nauci uglavnom smatra da te dve himne nije sastavio Pavle, ve\u0107 da je on samo koristio tekst nasle\u0111en iz tradicije kako bi potkrepio svoju osnovnu ideju. Apostol je, verovatno, prilagodio taj izvorni himni\u010dki materijal putem naknadne redakcije iz \u010disto teolo\u0161kih, hristolo\u0161kih razloga. Taj poetski pretekst on je potom redaktorski obradio, dodaju\u0107i jasno prepoznatljivu simboliku koja se odnosi na Isusa \u2013 kao \u0161to su, recimo, upu\u0107ivanja na \u201ecrkvu\u201c i \u201ekrv krsta njegova\u201c (Kol 1.18 i 20). Rezultat svega toga je i slavljenje Hrista koje proizilazi iz iskustva vere njegovih sledbenika, pri \u010demu se nagla\u0161ava da je Hristos, u \u010dije ime se oni kr\u0161tavaju, u stvari, niko drugi do sam Stvoritelj, Iskupitelj, Gospodar svih stvari na nebu i na zemlji. Taj Kosmi\u010dki Hristos, Stvoritelj, bitno, me\u0111u-tim, odudara od predstave o Isusu kako u sinopti\u010dkim jevan\u0111eljima, tako i me\u0111u nazorejima-ebionitima. On je, zapravo, u toj svojoj teolo\u0161koj, metafizi\u010dkoj slojevitosti mnogo bli\u017ei Logosu-Hristu Jovanovog jevan\u0111elja. S druge strane, ni Jovan ni Pavle nisu bili zaokupljeni istorijskim Isusom.<\/p>\n
Trude\u0107i se da uspostavimo jasniju razliku izme\u0111u istorijskog Je\u0161ue i Pavlovog Hrista vere, na\u0161li smo se u jednoj, donekle paradoksalnoj, situaciji. Istorijski lik Isusa, rekonstruisan na osnovu sinopti\u010dke gra\u0111e, svakako je stariji od Pavlove ili Jovanove hristolo\u0161ke ideje o Kosmi\u010dkom Hristu, Hristu-Logosu. Tu, naravno, polazimo od logi\u010dne pretpostavke da je sama istorijska li\u010dnost, koja tek docnije postaje predmet religijskog kulta, starija od samoga kulta. Pa ipak, Pavlova vizija Isusa je ranija, ona ima hronolo\u0161ki prioritet u odnosu na sinopti\u010dare ve\u0107 samim tim \u0161to su njegova pisma starija od tih jevan\u0111elja. Prividni paradoks je, dakle, u tome \u0161to je predanje o postistorijskom Hristu vere sa\u010duvano (bar u formi pisama) pre tradicije o istorijskom Isusu, iako znamo da je izvorna, istorijska li\u010dnost dala povoda za docniju spekulaciju o bo\u017eanskom Hristu.<\/p>\n
Va\u017eno je tu, me\u0111utim, naglasiti da je istorijski Isus propovedao religiju koja je bila usredsre\u0111ena samo na Boga, ali ne i na njega samoga, dok je verovanje njegovih sledbenika van Palestine bilo izrazito hristocentri\u010dno. Sve se u toj novoj religiji temelji na Hristu. A sam Isus nije bio previ\u0161e zaokupljen samim sobom. On, na primer, ne zove sebe Mesijom (Hristos), ili Sinom Bo\u017ejim; to \u010dine drugi ljudi. Taj drugi naziv, prema jevan\u0111eljima, vi\u0161e koriste demoni ili oni koji su njima opsednuti. Ono \u0161to je, me\u0111utim, samog Isusa najvi\u0161e zanimalo bilo je da svoje sledbenike, u skladu s Torom, privede skoro nastupaju\u0107em carstvu bo\u017ejem. Njegovo celokupno eshatolo\u0161ko u\u010denje i prakti\u010dno pona\u0161anje je sasvim u skladu s hasidskim i proro\u010dkim judaizmom toga vremena, pa bi se s pravom moglo ista\u0107i da to \u0161to je on propovedao i praktikovao nije (bar ne za njegova \u017eivota) bilo nikakvo hri\u0161\u0107anstvo, ve\u0107 vi\u0161e jedan eshatolo\u0161ki judaizam nazorejskog tipa. Uostalom, nikakvo hri\u0161\u0107anstvo se jo\u0161 ne spominje ni u jevan\u0111eljima, ni u Pavlovim pismima.<\/p>\n
Zbog toga i onaj ko doista \u017eeli da se makar malo pribli\u017ei Isusovoj autenti\u010dnoj, istorijskoj li\u010dnosti, to mo\u017ee da najpre u\u010dini preko boljeg poznavanja jevrejske religije u prvom veku, ali i razumevanja onoga \u0161to sam Je\u0161ua govori ili \u010dini (umesto onoga \u0161to drugi, pa i docnija crkva, o njemu govore). Nakon Isusovog raspe\u0107a, Pavlova zajednica se ubrzo pro\u0161irila i premestila van svog mati\u010dnog, jevrejskog lokusa u Rim, Siriju, Malu Aziju, Gr\u010dku, Egipat, dakle, u jedan vi\u0161e helenisti\u010dki, gr\u010dko-rimski svet \u010diji su jezici i religije bili bitno druk\u010diji od onog judaizma koji je Je\u0161ua propovedao u Palestini. Ljudima iz takvog kulturnog i duhovnog okru\u017eenja morao je apostol Pavle da prevodi i prilago\u0111ava ideje koje su poticale iz tradicionalne jevrejske religije. Njegovi nejevrejski slu\u0161aoci i saradnici u Atini, Antiohiji, Efesu, Aleksandriji i Rimu ne bi ga druk\u010dije mogli razumeti. U takvoj obradi, Isusovo u\u010denje po\u010delo se \u0161iriti, razvijati, ali i bitnije menjati izvan Izraela, pa je otuda i uticaj izvesnih ideja iz helenisti\u010dkog duhovnog miljea postajao sve dominantniji. A upravo kroz taj proces helenizacije je izvorni Isusov pokret bio znatno transformisan, da bi na kraju postao i jedna potpuno nova, univerzalna, svetska religija koju Je\u0161ua ha-Nocri danas vi\u0161e ne bi mogao prepoznati.<\/p>\n
*Milan Vukomanovi\u0107 je srbijanski sociolog religije i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu.<\/p>\n