{"id":272655,"date":"2019-09-01T07:00:03","date_gmt":"2019-09-01T05:00:03","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=272655"},"modified":"2019-08-31T20:30:22","modified_gmt":"2019-08-31T18:30:22","slug":"istorijski-proces-ce-dovesti-do-reunifikacije-jugoslavije","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2019\/09\/01\/istorijski-proces-ce-dovesti-do-reunifikacije-jugoslavije\/","title":{"rendered":"Istorijski proces \u0107e dovesti do reunifikacije Jugoslavije"},"content":{"rendered":"

Autor: Ivica Mladenovi\u0107<\/strong><\/p>\n

Pisac, pesnik, matemati\u010dar, dramaturg, teoreti\u010dar ljubavi, Alen Badju, ro\u0111en je u Maroku pre 82 godine. Jedan je od retkih radikalnih levi\u010dara u Francuskoj koji se nikada nije odrekao levi\u010darskog anga\u017emana iz mladosti. Na presti\u017enoj \u00c9cole normale sup\u00e9rieure studirao je knji\u017eevnost i filozofiju, gde je doktorirao, gde je radio i kao profesor filozofije. Nakon doktorata, zajedno sa Fukoom i Delezom, na Univerzitetu Paris VIII osnovao je katedru za filozofiju. Autor je jedne od najuticajnijih knjiga u svetu filozofije, \u201cBi\u0107e i doga\u0111aj\u201c, ali i pamfleta \u201c\u010cega je Sarkozi ime\u201c, koji je postao bestseler u Francuskoj 2007. godine.\u00a0 Njegova dela su izvr\u0161ila uticaj na neke od najzna\u010dajnijih savremenih filozofa. Smatra se najpoznatijim i najuticajnijim \u017eivim francuskim filozofom u svetu. U njegovom stanu u Parizu razgovaramo o socijalisti\u010dkoj Jugoslaviji, padu istorijskog komunizma, novoj komunisti\u010dkoj hipotezi, francuskim novim filozofima, Bernar-Anri Leviju, Emanuelu Makronu, Slavoju \u017di\u017eeku, ljubavi\u2026<\/p>\n

Ivica Mladenovi\u0107: U vreme postojanja socijalisti\u010dke Jugoslavije bili ste deo maoisti\u010dkog pokreta u Francuskoj koji nije bio odu\u0161evljen idejom samoupravljanja. Kakva su Va\u0161a se\u0107anja na Titovu Jugoslaviju?<\/strong><\/p>\n

Alain Badiou:<\/strong> Vrlo rano sam slu\u0161ao o Jugoslaviji, jo\u0161 dok sam bio de\u010dak, \u010dak i u porodici. Moj otac je bilo levi socijalista, \u010dak gradona\u010delnik Tuluza.\u00a0 Moji roditelji nikada nisu i\u0161li u Jugoslaviju ali su imali puno simpatija prema toj dr\u017eavi. Generalno, u Francuskoj je me\u0111u intelektualcima postojala simpatija prema Jugoslaviji i njenom socijalizmu jer nije bio staljinisti\u010dkog tipa. Malo kasnije, kada sam postao politi\u010dki svestan, shvatio sam da je stvar malo komplikovanija, odnosno da ima vi\u0161e tipova komunizma: sovjetski, jugoslovenski, kineski, albanski itd. i da su svi ti modeli sadr\u017eali va\u017ene sistemske kontradikcije. Mislim da je Titova Jugoslavija za mene pre svega predstavljala ideju da u okviru jedinstvenog komunisti\u010dkog modela, osim sli\u010dnosti \u2013 jedna partija, isti tip dr\u017eavnog ure\u0111enja itd. \u2013 postoje i razlike. Dobro, znamo kako je u Francuskoj pro\u0161irena ideja da je ba\u0161 jugoslavenski socijalizam, zbog samoupravljanja, dobar. Na prvom mestu su tu ideju \u0161irili intelektualci Druge levice, deo socijalista i drugi najve\u0107i sindikat u zemlji, CFDT. Iskreno, ja se nisam ozbiljno bavio jugoslovenskim samoupravljanjem. Nikada nisam ni posetio Jugoslaviju. Pro\u010ditao sam nekoliko tekstova i upoznao se sa istorijom te zemlje dosta \u0161ematski. Ali, Jugoslavija je u to vreme bila slika toga da komunisti\u010dki univerzum nije nikakav uniformni totalitet, ve\u0107 vrlo raznolik totalitet, kompleksan, koji \u010dak sadr\u017ei i veoma va\u017ene opozicije unutar sebe.\"\"<\/p>\n

Kako obja\u0161njavate pad istorijskog komunizma na Istoku? I kako biste smestili razaranje Jugoslavije u tom kontekstu?<\/strong><\/p>\n

Obja\u0161njenje pada komunizma na Istoku je istorija dugog trajanja, koju mo\u017eda i nismo najbolje razumeli. Kineski komunisti su jedno vreme govorili da je potrebno da pro\u0111e \u010ditav vek da bismo razumeli Staljina. Budimo obazrivi, dakle. (smeh) Neophodna haromizacija izme\u0111u upravljanja ekonomijom i politi\u010dkim aparatom u kapitalizmu je uvek delikatna. Jer, u kapitalizmu pravi gospodari su uvek skriveni, oni koji poseduju sredstva za proizvodnju, dok je politi\u010dki aparat izabran od strane naroda. Potrebno je da funkcioni\u0161u oba nivoa istovremeno i time se skrivaju mnoge stvari. U komunisti\u010dkim zemljama je u jednom momentu do\u0161lo do velike nesigurnosti izme\u0111u op\u0161tih metoda dr\u017eave, tj. njenog unutra\u0161njeg ustrojstva i ekonomskog razvoja koji nije bio na nivou kapitalisti\u010dkih zemalja. U unutra\u0161njosti te kontradikcije izme\u0111u politike i ekonomije, \u010ditavo iskustvo je bilo napu\u0161teno. Me\u0111utim, va\u017eno je re\u0107i da do toga nije do\u0161lo zbog masovnog narodnog bunta, ve\u0107 je rukovodstvo odustalo od komunisti\u010dkog projekta. U pitanju je va\u017ean pokazatelj. Videli smo zamor dominantnog aparata koji je \u017eeleo da proba ne\u0161to drugo. Takav izbor je doveo do onoga \u0161to smo videli u SSSR-u i u zavisnim zemljama, dakle do potpune dokompozicije sistema, u Jugoslaviji smo videli nasilje, a u Kinu veliki proces transformacije. U svakom slu\u010daju, pad re\u017eima tog tipa nije bio produkt internih kontradikcija, kao \u0161to je organizovana i nasilna klasna borba, ve\u0107 konsenzus na nivou elita. To dokazuje da problem koji nije bio re\u0161en, u marksisti\u010dkom zna\u010denju tog pojma, je problem odumiranja dr\u017eave. Umesto da slabljenje dr\u017eave bude oru\u0111e u uspostavljanju komunizma, ono je postalo prepreka tom procesu.<\/p>\n

U Jugoslaviji tako\u0111e vidimo isti proces. On je doveo do obnove nacionalisti\u010dkih i identitetskih konfiguracija i do ja\u010danja centrifugalnih tendencija. To je normalno. Tendencije raspada su postojale i u SSSR-u, ali Jugoslavija je postala model. Ja smatram da je generalno to slu\u010daj sa svim dr\u017eavama. Onog momenta kada dr\u017eava kao kohezivni faktor izgubi jednu jaku ideologiju, bila to nacionalna ili komunisti\u010dka ideologija, pojavi\u0107e se efekti dekompozicije na identitetskoj bazi. Pogledajte nedavnu istoriju Italije i njihove \u2013 sada vladaju\u0107e \u2013 partije Severne lige, koja je nastala na bazi sukoba izme\u0111u Severa i Juga. Pogledajte \u0161ta se trenutno de\u0161ava u Velikoj Britaniji i \u0160paniji. Odnos dr\u017eave i nacija je na dnevnom redu i danas, odnosno i danas nije u potpunosti re\u0161en. Mi do danas, generalno, nismo re\u0161ili pitanje najadekvatnijeg oblika dr\u017eave. U su\u0161tini, iskustvo nam je pokazalo da nismo ba\u0161 najbolje shvatili ni \u0161ta je to bila komunisti\u010dka dr\u017eava. Ona je imala autoritarni i organski oblik sve vreme, i na kraju je uni\u0161tena. Ali ni demokratske kapitalisti\u010dke dr\u017eave tako\u0111e pate od toga da onog momenta kada do\u0111e do slabljenja dr\u017eavnog principa, prime\u0107ujemo identitetska pulsiranja. Mislim da \u0107emo u budu\u0107nosti tek biti svedoci toga. Jugoslavija iz 1980-ih je savr\u0161eni model tog procesa.<\/p>\n

U samom po\u010detku jugoslovenske krize se niste ogla\u0161avali u najve\u0107im medijima. Kako tuma\u010dite klju\u010dne uzroke i krivce za razaranje Jugoslavije?<\/strong><\/p>\n

\"\"Svaki put kada se dr\u017eava i vlast legitimi\u0161u na strogo identitetskom principu, kao \u0161to se to desilo sa jugoslovenskim republikama po slabljenju centralne dr\u017eave, neminovno smo na granici rata ili etni\u010dkih \u010di\u0161\u0107enja. Jer, kriteriji onoga \u0161to je identitet u modernom svetu su ekstremno kompleksni. U su\u0161tini, ve\u0107i deo dr\u017eava u svetu okuplja raznolike identitete. Onog momenta kada po\u010dnete da privilegujete jedan istorijski identitet, to zna\u010di da je to na ra\u010dun nekog drugog. Identiteti na individualnom planu imaju vi\u0161e simboli\u010dki, jezi\u010dki itd. zna\u010daj. Ali, u politici oni su uvek delom u klju\u010du: \u201cja sam to, jer nisam ono drugo\u201c. To je prakti\u010dni identitetski princip. Ukoliko ne postoji taj Drugi, identitet dolazi u opasnost, jer po\u010dinje da se razvodnjava na druge podidentitete. Kao i uvek kad slabi centralna dr\u017eava, istovremeno dolazi i do, kako sam ve\u0107 pomenuo, identitetskih zahteva. Najpre, moja hipoteza je da ne postoji glavni krivac u tom procesu. Jer, sam proces nu\u017eno dovodi do fenomena ovakvog tipa. Besmisleno je re\u0107i da su to Srbi, Hrvati ili Slovenci. To bi zna\u010dilo da smo deo te igre identiteta. Ukoliko bismo na to pristali, zavr\u0161ili bismo na ideji da postoje najgori, ili bar gori identiteti od drugih. To nije nipo\u0161to moja pozicija. Naravno, politi\u010dari koriste takvu situaciju kako bi stvorili novi legitimitet za svoju nacionalnu vlast. U svakom slu\u010daju, odgovornost moramo tra\u017eiti u faktorima koji su doveli do dekompozicije centralne dr\u017eave. Sa druge strane, ona se nalazi u detektovanju ciljeva velikih sila. Me\u0111u nama, u tezu da one interveni\u0161u iz humanitarnih razloga ja ne verujem. Njihovi interesi su jasno utvr\u0111eni. Videli smo da su sve zapadne sile sa odu\u0161evljenjem pozdravile raspad komunisti\u010dkih dr\u017eava. Tako je krenulo. Onda su se i Nema\u010dka i SAD i Francuska pozicionirale u toj aferi u odnosu na ve\u0107 utvr\u0111ene geopoliti\u010dke interese.<\/p>\n

Kako sme\u0161tate jugoslavenski konflikt u kontekst politi\u010dke i intelektualne rekonfiguracije u Francuskoj 1990-ih godine? I da li je uop\u0161te debata o Jugoslaviji imala uticaja na tu rekonfiguraciju?<\/strong><\/p>\n

Da, mogu da ka\u017eem da sam to osetio i na svojoj ko\u017ei. Najpre, li\u010dno, bilo mi je jako te\u0161ko da ka\u017eem kako \u017ealim \u0161to Jugoslavije vi\u0161e nema. Jer, kao \u0161to znate, ja sam komunista i \u017eelim da dr\u017eave nestanu. Ali, u stvarnosti, zaista mi je bilo \u017eao. Istovremeno, video sam da postoji problem. Sve dr\u017eave koje su se pozivale na istu ideologiju su nestale. Dakle, ose\u0107amo da je istorijski ne\u0161to na izdisaju. Da je hipoteza na kojoj je zasnovan taj tip dr\u017eave oslabila, uklju\u010duju\u0107i i njen ekonomski model. Sa druge strane, konstatovao sam francuski ideolo\u0161ki izraz tog procesa, koji je bio intrinzi\u010dno reakcionaran. U raspadu Jugoslavije, i u nasilju koje je sledilo, jedan deo francuskih intelektualaca je video priliku da interveni\u0161e i da finalizuje svoj put renegata \u201cmaja 68\u201c. Jer, oni koju su bili najanga\u017eovaniji javno u jugoslovenskoj aferi su nekada bili ekstremni levi\u010dari. Video sam istinske ideolo\u0161ke konverzije kod nekih intelektualaca koje je inspirisala Jugoslavija. Ve\u0107 sam Vam to pri\u010dao, neki komunisti i ekstremni levi\u010dari \u2013 iz 1960-ih, 70-ih i 80-ih godina \u2013 tvrdili su da je jugoslovenska epizoda pokazala intrinzi\u010dnu superiornost zapadnih demokratija, i da je sasvim opravdano da zapadne armije interveni\u0161u u taj sukob kao nosioci ljudskih prava i slobode. Imao sam ose\u0107aj da u slu\u010daju Jugoslavije idem u suprotnom smeru kada je re\u010d i o mom li\u010dnom intelektualnom okru\u017eenju. Mislim da je situacija u Jugoslaviji dakle bila jako va\u017ean faktor u ideolo\u0161koj rekompoziciji politi\u010dkih tabora, i naro\u010dito francuske inteligencije.\"\"<\/p>\n

\u0160ta mislite, filozofski, o \u201cnovim filozofima\u201c? Delom ste to pitanje obradili u Va\u0161oj knjizi \u201dEtika\u201d. Interesuje me, dakle, uop\u0161teno Va\u0161e mi\u0161ljenje o njihovom filozofskom delu, ali isto tako i o njihovoj konverziji 1980-ih godina i anga\u017emanu tokom jugoslovenske afere. Sa ve\u0107inom njih, me\u0111u kojima su Andre Gliksman i Bernar Anri-Levi, delili ste istu politi\u010dku pro\u0161lost. Sa Gliksmanom ste \u010dak osnovali katedru filozofije na Univerzitetu Paris VIII. <\/strong><\/p>\n

Mislim da je potrebno malo razraditi koncept politi\u010dke bliskosti. U stvarnosti, ja nikada nisam bio blizak sa Gliksmanom. \u0160tavi\u0161e, od samog po\u010detka, i u vreme Pariza 8, ja sam ga kritikovao. Jer, izme\u0111u moje i njegove vizije, i maositi\u010dke vizije Proletereske levice (naziv org. kojoj je pripadao Gliksman, prim. IM), postojala je su\u0161tinska antinomija. To je slu\u010daj uvek kada su politi\u010dki fenomeni istovremeno suvremeni, nasilni i opskurni, a maj 68 je sadr\u017eao sva tri fenomena. Rat u Vijetnamu, pobuna mladih i studenata u \u010ditavom svetu, palestinsko pitanje, zamor tradicionalnih komunisti\u010dkih partija su samo neki od politi\u010dkih simptoma tog vremena. Govoriti o maoisti\u010dkom pokretu u tom periodu nema puno smisla jer je bilo 7, 8, 9 politi\u010dkih grupa, i najmanje tri orijentacije unutar francuskog maoizma. Postojala je najpre staljinisti\u010dka frakcija. To su bili ljudi koji su pokrenuli Marksisti\u010dko-lenjinisti\u010dku komunisti\u010dku partiju Francuke (PCMLF). Kod njih je bila primtna nostalgija za onim tvrdim komunizmom staljinisti\u010dkog tipa. Na drugom kraju je bila Proleterska levica, kao vi\u0161e anarhodina tendencija maoizma, dosta nasilna i okrenuta medijima, sa idejom o tome da treba odmah izvesti revoluciju. Najzad, bilo je i razumnih komunista, kao ja (smeh), koji su odbacivali i jedne i druge. Mi smo u svakom slu\u010daju shvatali nu\u017enost du\u017eeg procesa konstrukcije nove organizacije i smatrali smo da se nalazimo u eksperimentalnoj situaciji. Prihvatili smio da je ono \u0161to se de\u0161ava ne\u0161to novo i to je bila na\u0161a polazna to\u010dka. Spajanje studentskog pokreta, intelektualaca i radnika velikih fabrika je bilo ne\u0161to zaista novo za Francusku. Na\u0161a ideja je bila da je va\u017eno da razumemo \u0161ta ta novina donosi i kako je stabilizovati. Sve ove orijentacije su nazivane trockisi\u010dkim, ali, iskreno, one nisu imale puno dodirnih ta\u010daka me\u0111usobno. PCMLF nikada nije uspeo da shvati taj novi kontekst jer je njihov karakter bio restauratorski. Sudbina svih restauratora je da su zale\u0111eni u vremenu i prostoru. To je npr. bio slu\u010daj i sa trockisti\u010dkim grupama. Oni su i danas isti kakvi su bili pre 50 godina. Sa druge strane, imali smo ljudi koji su se \u2013 s obzirom da su bili nestrpljivi \u2013 brzo umorili. Proleterska levica je ve\u0107 u drugoj polovini 1970-ih bila su\u0161tinski mrtvac. Se\u0107am se svedo\u010danstava njenih \u010dlanova: \u201cmi smo mislili da \u0107e revolucija do\u0107i iako je u stvarnosti ova zemlja bila perfektno stabilna\u2026 jedino smo mi bili uzrujani\u201c. Napokon, mi, s obzirom da smo imali dosta ograni\u010denu i eksperimentalnu viziju, trajali smo do po\u010detka 2000-ih godina. Evidentno, filozofija novih filozofa, kao \u0161to si Levi, Gliksman, Finkelkrot, Brikner itd. je bila filozofija koja je pratila to napu\u0161tanje Proleterske levice. Kada su njeni aktivisti \u2013 mada ne svi, jer sam poznavao i neke \u010dasne pojedince \u2013 shvatili da je zemlja stabilna i da ne\u0107e sutra preuzeti vlast, oni su okrenuli \u0107urak, kritikuju\u0107i sada ono \u0161to su bili njihovi sopstveni zahtevi po\u010detkom 1970-ih godina. U osnovi, pokrenuli su preces protiv komunisti\u010dke hipoteze i prihvatili tezu o zapadnoj izvrsnosti. U najboljem slu\u010daju, filozofski su se sa Hegela vratili na Kanta.<\/p>\n

Da to je jasno. Ali, interesuje me kako su njihovo delo percipirali u filozofskim krugovima?\u00a0 <\/strong><\/p>\n

Zavisi \u0161ta podrazumevate pod tim \u201cfilozofski krugovi\u201c. Ukoliko mislite na akademske krugove, jedan dobar deo tih krugova je ve\u0107 bio takav. Dakle, novi filozofi nisu uop\u0161te bili novi. (smeh). Ukoliko me pak pitate kako su vi\u0111eni u krugovima kreativne filozofije,\u00a0 moj odgovor je jednostavan: kao jedno veliko ni\u0161ta. Ja mislim da su Bernar-Anri Levi i njegovi saputnici simptomi jednog tipa odnosa. Oni su postali ideolozi. Medijski izrazito eksponirani, na\u0161li su se u slu\u017ebi reprodukcije postoje\u0107ih odnosa mo\u0107i.<\/p>\n

Kako vidite anga\u017eman Bernar-Anri Levija u vreme jugoslovenske afere?<\/strong><\/p>\n

On je nastojao da svaku svoju borbu proda u antikomunisti\u010dkom klju\u010du, bilo da se radi o Jugoslaviji, Gruziji, Avganistanu itd. Postao je poklonik nekakvog antikomunizma i antitotalitarizma. Po\u0161to je Milo\u0161evi\u0107 za njega bio komunista on je zauzeo poziciju protiv Srbije. U pitanju je pre svega \u010dovek masovnih medija i spektakla. U \u010disto intelektualnom, filozofskom ili spekulativnom smislu, svi ti novi filozofi su nula. Bavljenje sitnicama\u2026 u jednom momentu je \u010dak poku\u0161ao da se naka\u010di i na Sartra, \u0161to je tek neubedljivo. Nije mi uop\u0161te jasno kako su dobili ime \u201cnovi filozofi\u201c. U stvarnosti je to ime za politi\u010dke renegate\u00a0 iz druge polovine 1970-ih koji su promovisali zapadni demokratizam i nekakav humanisti\u010dki moral.<\/p>\n

Mislim da je taj naziv do\u0161ao na osnovu medijske uloge koju su \u2013 kao filozofi \u2013 po\u010deli da imaju u francuskom javnom mnjenju\u2026<\/strong><\/p>\n

Da, to je ta\u010dno, bio je povezan sa njihovom medijskom ulogom. Me\u0111utim, zaista je specifi\u010dno da je bilo je potrebno da se nazovu filozofima kako bi dobili prostora u medijskoj sferi. Platon sigurno ne bi bio zadovoljan time (smeh). Jer, oni su od filozofije napravili jednu dimenziju javnog mnjenja.<\/p>\n

U Le Monde-u, ali i u prvom tomu Va\u0161e knjige \u201cOkolnosti\u201c, objavili ste esej u kome se, kritikuju\u0107i Milo\u0161evi\u0107ev nacionalizam, istovremeno protivite nazavisnosti Kosova i ratu NATO-a protiv Srbije. <\/strong><\/p>\n

Mislim da je danas apsolutno jasno da je to razaranje Jugoslavije bilo u\u017easno lo\u0161a stvar za taj region. Osim toga, Kosovo i rat na Kosovu su postali operator kapitalisti\u010dkog manevra na globalnom planu. Ne znam koliko sada ima biv\u0161ih jugoslovenskih republika\u2026 6, jel tako? Vrlo mi je lako da zamislim da u ovakvom kontekstu \u2013 u kome preovladavaju identitetska i nacionalna pitanja \u2013 ta dekompozicija nema kraja i da se rascepi mogu nastaviti. Sa druge strane, jednom na dnevnom redu mora do\u0107i i pitanje reunifikacije Jugoslavije.<\/p>\n

\u00a0\u00a0\u00a0 Sla\u017eem se!<\/strong><\/p>\n

\"\"Vi biste to \u017eeleli? Naravno, te\u0161ko je to ne \u017eeleti, iako \u0107emo re\u0107i da ta Jugoslavija ne sme biti ista kao ona prethodna i sl. Mislim da \u0107e istorijski proces dovesti do reunifiukacije Jugoslavije. Ne vidim trenutno kako \u0107e se do toga do\u0107i, ali znam da je to neophodnost. Znate, prvi jugoslovenski intelektualci koje sam upoznao u \u017eivotu su bili Slovenci. I vrlo brzo se s njima nisam slo\u017eio oko nacionalnog pitanja\u2026 jer su oni za sve optu\u017eivali Srbiju. Me\u0111utim, pre nekoliko godina, kada smo se videli, skoro da su plakali jer su imali nekakvu vladu ekstremne desnice koja je radila reviziju \u010ditave njihove istorije. Veliki broj spomenika narodnooslobodila\u010dke borbe je uni\u0161ten, a Vlada je stavljala u istu ravan naciste i komuniste, nazivaju\u0107i ih totalitaristima itd. Oni, koji su bili za nacionalnu nezavisnost, sada nisu nipo\u0161to sre\u0107ni rezultatom tog procesa. Osim toga, negde u razgovoru sa njima tada prime\u0107ivao sam nekakvu ideju o slovena\u010dkoj superiornosti u odnosu na Srbe. U Jugoslaviji je uvek bilo nacionalizma, ali to raspirivanje nacionalnih i identitetskih pitanja krajem 1980-ih i u 1990-im godinama je u sebi imalo nekakav element ludila, mentalnog opskurantizma\u2026 i ja sam to video \u010dak i kod tih prijatelja. Iako se radi o iskrenim i jako inteligentnim ljudima. U svakom slu\u010daju, bio sam apsolutno protiv nezavisnosti i Slovenije i Kosova jer sam generalno protiv podela na identitetskoj i nacionalnoj osnovi. To je princip koji sam branio uvek, ne samo u slu\u010daju Jugoslavije. Upravo zbog toga sam danas i protiv nezavisnosti Katalonije.<\/p>\n

Se\u0107am se jednog Va\u0161eg intervjua \u2013 iz sredine 2000-ih \u010dini mi se \u2013 gde tvrdite da zbog snage francuskog dru\u0161tva politi\u010dari levice i desnice ne mogu, \u010dak i ako to \u017eele, da potpuno uru\u0161e socijalna dostignu\u0107a XX veka. Ti procesi su ve\u0107 krajem 1990-ih bili na dnevnom redu u Nema\u010dkoj, pod vladom \u201csocijaldemokrate\u201c Gerharda \u0160redera. Me\u0111utim, danas, 20 godina nakon toga, iste tendencije vidimo i u Francuskoj Emanuela Makrona. \u0160ta se dakle u me\u0111uvremenu dogodilo da je Makron postao prihvatljiv francuskom dru\u0161tvu? Vi ste nedavno \u010dak rekli da je re\u010d o predsedniku koji je izvr\u0161io \u201cdemokratski dr\u017eavni udar\u201c.<\/strong><\/p>\n

Klju\u010dni problem po mom mi\u0161ljenju je, s jedne strane, dekompozicija parlamentarne levice i, sa druge, kriza parlamentarnog sistema na globalnom nivou. Dakle, nije to samo stvar Francuske, iako postoji i francuska specifi\u010dnost. Zapadni parlamentarni sistem je sistem koji poznaje logiku dva tabora:\u00a0 levica i desnica, demokrate i republikanci, radni\u010dka partija i konzervativci itd. Kako to funkcioni\u0161e? U stvarnosti, svi se sla\u017eu s tim da treba nastaviti u istom pravcu. Parlamentarna levica naravne ne\u0107e pripremati nekakvu revoluciju. Postoji konsenzus. Konsenzus sa nijansma. Levica u tom smislu ima ulogu \u201ckorektivne varijable\u201c, pre svega u kriti\u010dnim periodima za vladaju\u0107u klasu. Kad su te\u0161ki periodi treba raditi stvari koje ljudi ne vole. U tom slu\u010daju dajemo levici da to radi. Jer, levica dolazi na vlast na herojskoj agendi da \u0107e spre\u010diti desnicu u tim namerama, da bi nakon toga uvek uradila istu i mo\u017eda jo\u0161 goru stvar. U Francuskoj smo npr. imali situaciju sa Miteranom, koji je 1981. godine govorio o socijalizmu, a ve\u0107 1983. je sprovodio politiku desnice. Isto se de\u0161ava i u drugim zapadnim zemljama. Ja sam bio zapanjen da su moji prijatelji Amerikanci bili u\u017easno razo\u010darani Obamom. To je, dakle, normalan poredak. Me\u0111utim, postoji ne\u0161to \u0161to ga je u me\u0111uvremeno destabilizovalo. Izbor Trampa u SAD npr. nije ba\u0161 normalna situacija. Prekomerna je. On je previ\u0161e desno. Kao \u0161to bi bio slu\u010daj i da je Marin Le Pen do\u0161la na vlast u Francuskoj. Njen dolazak bi bio shva\u0107en kao ne\u0161to \u0161to nije normalno. Jer nisu vi\u0161e levica i desnica \u2013 koji su su\u0161tinski u dogovoru \u2013 ti koji vode glavnu re\u010d, ve\u0107 se javlja potreba za ljudima koji \u0107e biti kori\u0161\u0107eni u vanrednim okolnostima. To je bio slu\u010daj i sa pobedom \u201cbregzita\u201c u Engleskoj, ali je slu\u010daj i sa trenutnom krizom vlasti demohri\u0161\u0107ana u Nema\u010dkoj. Na delu je patolo\u0161ko stanje. Poreklo te krize parlamentarnog sistema je po mom mi\u0161ljenju su slede\u0107oj tenziji: politi\u010dka vlast je nacionalna, dok je ekonomska vlast globalna. Politi\u010dka vlast ima pote\u0161ko\u0107a da se prilagodi svetskoj hegemoniji kapitalizma, i to prozivodi krize, koje, generalno, dobijaju identiteteski aspekt. Identitetske partije su te koje ja\u010daju. Svuda. Tramp je jedan primer, a tu si i Orban, Le Pen, desna frakcija konzervativne partije ve\u0107 dominira u Engleskoj itd. Govorim o krizi jer je re\u010d o situaciji koja slabi etablirani mir\u2026 ugro\u017eena je mirna koegzistencija izme\u0111u desnice i levice, tenzije su \u017eivlje i sl. U Francuskoj je kriza dobila specifi\u010dnu formu koja se ogleda u \u010dinjenici da su se i levica i desnica raspale.\u00a0 Socijalisti\u010dka partija je ruinirana, ali je to slu\u010daj i sa Republikancima. Dakle, trebalo je stvoriti ne\u0161to novo kako bi se odr\u017eali netaknuti odnosi snaga. Francuska je u svojoj tradiciji ve\u0107 do\u017eivljavala sli\u010dne situacije. To novo je npr. bio Napoleon III u XIX veku, ali je tako\u0111e to bio i \u0160arl De Gol 1958. godine. U Makronu, dakle, prepoznajem jednog malog de Gola, odnosno jednog malog Napoleona III. To ne zna\u010di da levice i desnice vi\u0161e nema, njihove partije su i dalje tu, ali su preslabe, tako da sistem \u2013 kako bi ostao relativno stabilan \u2013 izbacuje jednu jaku osobu koja \u0107e stvoriti svoju partiju.\u00a0 Isto su uradili Napoleon III i De Gol. Golisti\u010dka partija nije postojala pre De Gola. Zbog toga je prva stvar na kojoj je Makron insistirao kada su ga mediji izbacili u prvi plan bila da je on istovremeno i levica i desnica. Zadatak takvih li\u010dnosti je da adaptiraju nacionalnu politiku svetskoj situaciji, tj. da u\u010dine sve \u0161to je potrebno kako bi politika Francuske bila u skladu sa savremenim svetskim kapitalizmom. Drugim re\u010dima, potrebno je destabilizovati sistem zdravstvene za\u0161tite, sistem za\u0161tite nezaposlenih, privatizovati \u0161to je vi\u0161e mogu\u0107e stvari\u2026 u najkra\u0107em, potrebno je u\u010diniti sve kako bi se eliminisali tih nekoliko malih tragova socijalizma koji su postojali u okviru francuskog kapitalizma od Drugog svetskog rata. Makron je \u010dovek kome je data takva uloga. Evidentno, to dovodi do socijalnih sukoba. I Napoleon III, kao i De Gol, imali su u\u017easno jaku opoziciju u dru\u0161tvu. Na \u017ealost, jedina alternativa Makronu trenutno je ekstrema desnica. Levice nema.<\/p>\n

Da, sukobi o kojima govorite su poprimili i dosta nasilnu formu, naro\u010dito kroz pokret \u017dutih prsluka. Vi ste, me\u0111utim, odbili da podr\u017eite ovaj pokret denunciraju\u0107i ga kao reakcionaran. U otvorenom pismu ste \u010dak upotrebili jednu zanimljivu dosetku: \u201dnije crveno sve \u0161to se pomera\u201d (na francuskom jeziku je u pitanju re\u010denica koja se rimuje: tout ce qui bouge n\u2019est pas rouge, prim. IM). Interesuje me kako gledate na pokret \u017dutih prsluka u kontekstu aktuelne klasne borbe?<\/strong><\/p>\n

\u017delim da preciziram da je pobuna \u017dutih prsluka u strogo ekonomsko socijalnim terminima sasvim razumljiva. Ja po\u010dinjem uvek s tim, pre nego \u0161to ka\u017eem da je u pitanju reakcionarni pokret. Socijalni element je dakle razumljiv. Jer, iz razloga koje sam upravo rekao, Makronova politika podrazumeva slabljenje \u017eivotnog standarda ni\u017ee srednje klase. \u017duti prsluci su na po\u010detku bili sastavljeni upravo od tih delova srednje klase: gara\u017eista, zanatlija, trgovca, nezavisnih radnika, elektri\u010dara, instalatera itd. Ta\u010dno je da je na njima izvr\u0161en pritisak \u2013 ne samo finansijske prirode, nego i op\u0161tiji \u2013 jer dana\u0161nja Francuska ne \u017eeli vi\u0161e da podr\u017eava princip da nivo \u017eivota srednje klase treba da koliko-toliko prati nivo \u017eivota vi\u0161ih klasa. Dakle, oni su se na\u0161li u situaciji koja je prili\u010dno te\u0161ka. Zanimljivo je da smo od njih mnogo puta \u010duli isto stvar: \u201cpre 40 godina je bilo bolje\u201c. To je ta\u010dno, jer je upravo to period kada je globalizovani kapitalizam trijumfovao. Ipak, ovi delovi srednje klase su veoma individualisti\u010dki usmereni. Povezuju se jedni s drugima preko socijalnih mre\u017ea, ali njihov cilj je nejasan. Ja pitam, ali \u0161ta vi \u017eelite ta\u010dno? Oni ka\u017eu: \u201c\u017delimo da nas \u010duju\u201c. Dobro, ali \u0161ta \u017eelite da \u010duju? \u201cAli na\u0161a kupovna mo\u0107 je slabija\u201c. Dakle, vi ste tu da tra\u017eite od vlasti da vam pove\u0107a kupovnu mo\u0107? Iako je ta dr\u017eava tu kako bi vam je oduzela. Ja ka\u017eem, ne adresirate se, na \u017ealost, na pravo mesto. Oni ka\u017eu: \u201cmrzimo Makrona\u201c. Me\u0111utim, Makron je tu samo personifikacija ne\u010deg mnogo ozbiljnijeg \u0161to stoji iza njihovih problema. On je dobio nekakav legitimitet, a istovremeno je politi\u010dki jedna velika nula. Ovo je problem i drugih pokreta koje smo imali i koji su ja\u010de naginjali levici, kao \u0161to je bio pokret protiv zakona o radu, pokret Budni cele no\u0107i i sl. Oni su isto bili po mom mi\u0161ljenju nula. Iz sli\u010dnih razloga. Dakle, ja mislim da je opasno da vrednujemo ovaj tip pokreta kao ne\u0161to veliko i zna\u010dajno. Ne, to je jedan legitiman pokret, pokret koji je okupio ljude, ne mnogo, jer na nivou Francuske to je ipak malo. Oni su simpati\u010dni jer se radi o ljudima iz naroda. Ali politi\u010dka besmislenost tog pokreta je potpuna.<\/p>\n

Mnogo puta ste ponovili da ste poslednji put glasali 1968. U knjizi \u201c\u010cega je Sarkozi ime\u201c insistirate na \u010dinjenici da su izbori \u2013 u kapitalisti\u010dkom kontekstu \u2013 iluzija i u najbolje, \u201cpogre\u0161an izbor\u201c. Koja su to, po Va\u0161em mi\u0161ljenju, sredstva dana\u0161njih prezrenih u borbi za uspostavljanje jednog druga\u010dijih odnosa snaga ? I koja bi bila uloga partija u tom procesu?<\/strong><\/p>\n

Mislim da se nalazimo u situaciji onoga \u0161to ja zovem novim po\u010detkom. Jedan po\u010detak smo imali u XIX veku i on je bio naslonjen na talas revolucija iz 1848. godine u Evropi, odnosno na potpuni neuspeh tih revolucija. Dakle, krenulo je jednim neuspehom. I po\u010delo je predlozima koji su imali ideolo\u0161ki i organizacioni karakter. \u201cManifest komunisti\u010dke partije\u201c, pojava prvog sindikata, pojava socijalisti\u010dkih i komunisti\u010dkih organizacija itd. Posle smo imali jedan period, koji je trajao vek i po, u kome je ra\u0111eno po tom \u0161ablonu.\u00a0 Koji je konsolidovan preko svetskih ratova. Jer, treba uprkos svemu prihvatiti da je sovjetski komunizam etabliran zahvaljuju\u0107i ratu od 1914. do 1918, a kineski zahvaljuju\u0107i Drugom svetskom ratu. Ipak, danas mi deluje da je taj nasle\u0111eni \u0161ablon u smrtonosnoj krizi. Ne toliko zbog toga \u0161to ne postoje dobre ideolo\u0161ke analize, jer mi se \u010dini da se grosso modo ima dobrih tuma\u010denja novih formi kapitalizma, me\u0111unarodnih odnosa itd. Nego iz razloga koji su \u010disto politi\u010dki. Drugim re\u010dima, potrebna nam je druga\u010dija politika, politika koja nije upisana u etablirani poredak. U najkra\u0107em: potrebno je nanovo definisati, ili redefinisati politi\u010dki projekat. Ja ponekad ka\u017eem da se mi danas nalazimo u sli\u010dnoj situaciji u kojoj je Karl Marks bio 1848. godine. Revolucije su propale, tako da se opet postavlja pitanje \u0161ta treba re\u0107i, \u0161ta treba misliti, a \u0161ta projektovati u budu\u0107nosti. To su sve ideolo\u0161ka, organizaciona i aktivisti\u010dka pitanja na koja treba dati odgovor. Nalazimo se dakle na novom po\u010detku. Zbog toga me brinu tendencije kod nekih koji tvrde da je kapitalizam u krizi i da \u0107e se sutra raspasti. To se ne\u0107e desiti. Mislim da treba da mislimo kao da se nalazimo u novoj etapi kapitalizma, etapi koja podrazumeva mnogo ve\u0107u me\u0111unarodnu integraciju, nego \u0161to je bila tokom pro\u0161log veka, ali koja nastavlja da ima \u010ditav prostor za osvajanje u Aziji, Latinskoj Americi i, naro\u010dito, u Africi. Tamo i dalje postoje veliki prostori koji su trenutno prostori eksploatacije primarnih sirovina, kao i prostori sa velikim potencijalom za jo\u0161 ja\u010du eksploataciju, koje kapitalizam mo\u017ee osvojiti i pozapadnja\u010diti ih u nekoj meri\u2026 kao \u0161to je ve\u0107 u\u010dino sa dobrim delom Azije itd. Dakle, nalazimo se u novoj etapi razvoja kapitalizma, i politi\u010dki instrumenti kojima raspola\u017eemo, nisu nipo\u0161to adekvatni toj novoj figuri. Ja mislim da upravo sada po\u010dinje epoha jedne istinske Internacionale. Ne federacije lokalnih partija, nego hegemonije ideje da politika ne mo\u017ee postojati osim na globalnom nivou. I da, u su\u0161tini, napraviti novu politi\u010dku partiju u Francuskoj nema puno smisla danas. On u krajnjem ne mo\u017ee ni\u0161ta\u00a0 uraditi. Re\u0107i \u0107ete mi: \u201cali to su veoma op\u0161te ideje\u201c. Jeste, to su op\u0161te ideje, ali politika se sastoji u tome da od posebnosti izgradimo op\u0161te.<\/p>\n

Ve\u0107 decenijama govorite da je \u201dkomunizam ime alternative\u201d. \u017destoko kritikuju\u0107i istorijski komunizam, odnosno komunisti\u010dke re\u017eime na Istoku, insistirate, kao \u0161to rekoste, na novom po\u010detku, i na osmi\u0161ljavanju nove komunisti\u010dke hipoteze. Da li danas, nakon nekoliko decenija promi\u0161ljanja, imate da nam ponudite osnovne elemente te nove forme dru\u0161tvene organizacije i kako do nje sti\u0107i? <\/strong><\/p>\n

Ja kritikujem, ali i potvr\u0111ujem iskustvo istorijskog komunizma. Nikada ne\u0107u re\u0107i, kao neki, da je u pitanju totalitarno ni\u0161tavilo. Mislim da je jednostavno \u2013 i tako \u0107u rezimirati stvar \u2013 istorijski komunizam tretirao samo jednu od najmanje \u010detri ta\u010dke koje su esencijalne za definiciju komunizma. Tih 4 ta\u010daka nalazimo jo\u0161 kod Marksa, iako nisu obra\u0111ene u njihovoj singularnosti. Istina je da je klju\u010dna ta\u010dka komunizma kolektivno prisvajanje sredstava za proizvodnju. To je bazi\u010dno. Marks je mogao da napi\u0161e da sve \u0161to je rekao, mo\u017ee biti rezimirano u jednoj frazi: abolicija privatnog vlasni\u0161tva. U stvarnosti, mislim da danas tu ta\u010dku moramo tretirati kao materijalni uslov komunizma. Sa druge strane, va\u017eno je podvu\u0107i da komunizam nije prelazak sa privatnog na dr\u017eavno, ve\u0107 na kolektivno vlasni\u0161tvo. To nije ista stvar. Da jeste, Marks ne bi govorio o odumiranju dr\u017eave kao apsolutnom uslovu komunizma. Dakle, jedno od va\u017enih pitanja komunizma \u2013 koje treba biti opet obra\u0111eno, reformulisano i u\u010dinjeno predmetom iskustva \u2013 je kako da kolektivno prisvajanje sredstava za proizvodnju ne bude svedeno na dr\u017eavnu nacionalizaciju. U pitanju je klju\u010dni faktor i uslov da stvari idu u pravom smeru. Nakon toga, imamo jo\u0161 tri principa. Drugi je abolicija velikih razlika. Kolektivna organizacija rada mora biti u punoj meri revidirana. Drugim re\u010dima, treba ukinuti podelu na intelektualni i fizi\u010dki rad, na radne i komandne zadatke, izme\u0111u \u017eena i mu\u0161karaca, i, generalno, sve velike razlike koje su ustanovljene u aktuelnoj dru\u0161tvenoj organizaciji. U pitanju je jedan od ciljeva koji su u odre\u0111enom smislu komunisti\u010dkiji nego \u0161to je to kolektivno prisvajanje sredstava za proizvodnju. Jer je ovo potonje vi\u0161e pitanje prava nego komunisti\u010dke realnosti. Pred kraj \u017eivota, Mao je pri\u010dao: \u201cda, sve to je lepo u teoriji, ali da li su na\u0161e fabrike zaista razli\u010dite od kapitalisti\u010dkih fabrika?\u201c To je bilo dobro pitanje\u2026 jer u stvarnosti one to nisu bile. One su pripadale dr\u017eavi, \u0161to je vi\u0161e formalna determinisanost. Osim toga, nacionalni, rasni, seksualni i drugi identiteti su u osnovi strukturnih nejednakosti izme\u0111u ljudi i zbog toga je va\u017eno da se raskrsti sa svakim nacionalizmom, odnosno da radimo na stvarnom internacionalizmu. Tre\u0107a ta\u010dka je da u komunizmu mora postojati stvarnost da proleteri nemaju domovinu. U pitanju je krucijalni iskaz. Dakle, treba zavr\u0161iti s tim striktno nacionalnim konceptom politi\u010dke organizacije. Ne postoji nikakav komunizam koji bi bio komunizam Sovjetskog saveza, Kine itd. Mislim da je zatvorenost u nacionalne granice bila lakovernost istorijskog komunizma. Postojala je Internacionala, ali to nije bila prava internacionala. Svi to znaju. Staljin je od Internacionale napravio organ podr\u0161ke SSSR-u\u2026 i njemu li\u010dno. \u0160ta je to internacionalna politika je jedno od fundamentalnih pitanja danas. Marks je uvek ekskluzivno radio na izgradnji jedne jedinstvene internacionale, ali je uvideo da to ne funkcioni\u0161e. U ovom istorijskom trenutku to jednostavno mora da profunkcioni\u0161e. Jer, kapitalizam je globalizovan, tako da ne mo\u017eemo nazad. I najzad, poslednja ta\u010dka, koja je sinteza prethodnih, je progresivno slabljenje dr\u017eave, tj. odumiranje dr\u017eave i njena zamena kompleksom kolektivnih zajednica. Komunizam je kada se sve ove ta\u010dke ujedine u jedno, i artikulacija izme\u0111u njih. Treba ga reformulisati u tom smislu, i izvu\u0107i zaklju\u010dke bez obzira na vreme koje nam je za to potrebno. U pitanju je rad iz po\u010detka.<\/p>\n

Kako Vam se \u010dini debata izme\u0111u \u201cdve rok zvezde savremene misli\u201c, kako su \u017di\u017eek i Peterson bili predstavljeni u nekim od velikih zapadnih medija? U odre\u0111enom smislu, ovo je trebao da bude duel \u201c\u010comski-Fuko verzija 2019\u201c. <\/strong><\/p>\n

Rekao bih da taj tip sukobljavanja predstavlja deo filozofije spektakla. Po mom mi\u0161ljenju, u pitanju je politi\u010dka debata iz koje je politika na \u017ealost odsutna. Dakle, zabavno je, interesantno, mo\u017ee biti i spektakularno itd, ali verujem da ta debata nije nikoga isprovocirala, a naro\u010dito ne politi\u010dki mobilizovala. Drugim re\u010dima, ona nije uticala na politiku u smislu koji joj ja pridajem.<\/p>\n

Jedan od najmedijatizovanijih filozofa dana\u0161njice, pomenuti Slavoj \u017di\u017eek, nekoliko puta je isticao da je Va\u0161a filozofija imala velikog uticaja na njega. Znamo i da ste li\u010dno bliski. Kako tuma\u010dite njegova politi\u010dka stanovi\u0161ta poslednjih godina? Na primer, u vreme \u201cgr\u010dke krize\u201c najpre je pravdao liberalni zaokret Sirize, a onda je imao i kontroverzne stavove povodom novih imigracija u Evropi. Da li je on, po Va\u0161em mi\u0161ljenju, i dalje subverzivan? <\/strong><\/p>\n

Mislim da \u017di\u017eek nije nipo\u0161to politi\u010dka \u017eivotinja. Iako je bio kandidat za predsednika Slovenije (smeh). U \u017di\u017eekovoj misli preovladava skepsa. On je uvek u potrazi za na\u010dinima ili za malim pri\u010dama koje \u0107e pokazati da ono u \u0161ta verujemo ne treba da verujemo i da treba da verujemo u neke druge stvari. I on to \u010desto \u010dini na brillijantan na\u010din. Ali, politika je ne\u0161to drugo. Politika se ne mo\u017ee redukovati na kritiku. Politika je stvaranje. Me\u0111utim, taj oblik stvaranja nije toliko \u017di\u017eekova preokupacija. Smatram da je jedan od njegovih nedostataka \u2013 koji uostalom nalazimo u samoj lakanovskoj misli \u2013 te\u017enja da nipo\u0161to ne ispadne lakoveran. To zna\u010di da on ne \u017eeli da oda utisak nekoga ko se kre\u0107e u okvirima dominantnog mi\u0161ljenja. On \u0107e uvek biti van toga.\u00a0 Ali, da bismo vodili politiku, ponekad moramo biti i sa, a ne samo protiv. Jer, jedina stvar kojom narod raspola\u017ee je njihov broj i njihova disciplina. Sve ostalo je na strani dominantnih. Vojska, policija, ideologija, mediji, sve to pripada dominantnima. Jedina stvar koju dominantni ne mogu imati je da uprkos svemu, nisu oni ti kojih ima vi\u0161e. Ali prosta \u010dinjenica da smo brojniji nije dovoljna. Potrebna je organizacija i disciplina. Ja to ponavljam \u010desto, snaga koja nosi ne\u0161to drugo u odnosu na ovo \u0161to trenutno postoji je sastavljena od ideja, misli, dakle bitno je imati projekat, analizirati situaciju\u2026 me\u0111utim, to mora da bude pra\u0107eno brojem i disciplinom. E to nije \u017di\u017eekov univerzum. Ja ga volim puno, u pitanju je prijatelj. Dodu\u0161e, trenutno je ljut na mene, jer sam pri\u010dao lo\u0161e o njemu. Pisao je grozne tekstove o imigrantima\u2026 kako ti ljudi nikada ne\u0107e biti kao mi i sl. Ne znam ko smo to mi? Pla\u0161im se da smo \u201cmi\u201c mo\u017eda zapadni intelektualci!? Sa druge strane, govorio je ne\u0161to u smislu da treba dati vojsci da \u010duva na\u0161e granice. Rekao sam mu dobronamerno da je to u\u017easno i ne sla\u017eemo se oko toga ve\u0107 neko vreme. Ali, mislim da je u osnovi stvari to da ne treba \u017di\u017eeka analizirati iz perspektive prakti\u010dne politike. To nije njegova stvar. Njegova stvar je kritika, filozofija, on daje briljantne interpretacije Hegela, tu je sjajan. Ali politika, i odnos izme\u0111u filozofije i\u00a0 politike, \u010disto govore\u0107i, ili ono \u0161to ja nazivam politi\u010dkim uslovima filozofije, mislim da tu ne treba o\u010dekivati od njega velike stvari. Naprosto jer se ne interesuje za klju\u010dne pretpostavke politike: za broj i za disciplinu. On se u stvari malo previ\u0161e interesuje za \u017di\u017eeka. (smeh)<\/p>\n

Najzad, jedno pitanje o ljubavi. Jedna od Va\u0161ih poslednjih knjiga nosi naslov : \u201cPohvala ljubavi\u201c. Ponekad, \u0161ele\u0107i se ka\u017eete da je \u201cljubav ustvari minimalni komunizam\u201c. Koje su danas, u dru\u0161tvu koje je sagra\u0111eno na bazi narcisti\u010dkog individualizma, glavni izazovi osobama koje se vole?\u00a0 <\/strong><\/p>\n

Generalno, \u010dinjenica da postoji jedna konstrukcija sveta u dvoje, predstavlja ra\u0111anje ljubavi. Po\u010detak ljubavi je uvek iniciran nepredvidljivim upoznavanjem koje ne sadr\u017ei nikakve kalkulacije. Prava ljubav mora biti delom srazmerna i njeno trajanje ne sme biti ograni\u010deno \u010dudom njenog po\u010detka, kao ni dramom njenog kraja. Jer, najfascinantniji element ljubavi, su\u0161tina ljubavi, nalazi se, po mom mi\u0161ljenju, u du\u017eini njenog trajanja. Ljubav nam poma\u017ee da otkrijemo da smo sposobni da mislimo i ose\u0107amo ne\u0161to \u0161to nam je bilo nepoznato, ili za \u0161ta smo mislili da nismo sposobni. Najzad, ljubav je ta koja nam poma\u017ee da shvatimo da nismo ograni\u010deni\u2026 \u0161to je definicija sre\u0107e. Jeste, ljubav je pod velikom pretnjom individualizma. Pokreta\u010d na\u0161eg subjektivnog identiteta\u00a0 danas je li\u010dni interes. Zbog toga mislim da su glavni izazovi s kojima se suo\u010davaju dve osobe koje se vole upravo da konstrui\u0161u svet koji im je zajedni\u010dki, svet koji \u0107e im pomo\u0107i da prevazi\u0111u dva li\u010dna interesa. To je te\u0161ko, naravno, jer je \u010ditav spolja\u0161nji svet konstruisan na principu pregovara o realizaciji pojedina\u010dnih interesa. Ljubav je suprotno od toga. Ljubav je mogu\u0107nost da, preko najdubljih razli\u010ditosti, do\u0111emo do nekakve zajedni\u010dke vizije sveta. U knji\u017eevnosti je velika ljubav ona ljubav koja prevazilazi razli\u010dite apsolute: ljubav izme\u0111u bogatih i siroma\u0161nih, izme\u0111u crnaca i belaca itd. To su velike ljubavi. Ili \u010dak transgresivne ljubavi, jer su homoseksualne i zabranjene npr. Ljubav raspola\u017ee jednim zajedni\u010dkim svetom,\u00a0 koji nije spoljni svet. U unutra\u0161njosti tog zajedni\u010dkog sveta, ljubavni odnos je diskusija, re\u0161avanje tenzija, kontradikcija\u2026 \u0161to dalje pro\u0161iruje taj zajedni\u010dki svet. Ono \u0161to nam je zajedni\u010dko je istovremeno i napredak i \u0161irenje. U tom smislu, ja ka\u017eem da je ljubav minimalni oblik komunizma jer \u0107ete vi u istinskoj ljubavi izme\u0111u dvoje na\u0107i \u010ditav koncept komunizma. Prvo, u pitanju je kolektivno prisvajanje. Drugo, ne mo\u017eete da ostvarite ljubav ukoliko postoje velike razlike izme\u0111u partnera, ukoliko postoji onaj ko komanduje i drugi ko slu\u0161a. Kao i u fabrici u krajnjem, ne mo\u017eemo u ljubavi imati gospodara i radnika. Najzad, ljubav se ne mo\u017ee ostvariti pod pokroviteljstvom dr\u017eave. To zna\u010di da ne mo\u017ee graditi svoju legitimitet kroz etatisti\u010dke autoritete, brak, porodicu itd. Na tom tragu mo\u017eemo videti da je istinska ljubav jedan oblik mikrokomunizma.<\/p>\n

Novi plamen<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Alain Badiou:Svaki put kada se dr\u017eava i vlast legitimi\u0161u na strogo identitetskom principu, kao \u0161to se to desilo sa jugoslovenskim republikama po slabljenju centralne dr\u017eave, neminovno smo na granici rata ili etni\u010dkih \u010di\u0161\u0107enja<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":120589,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-272655","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/272655","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=272655"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/272655\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/120589"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=272655"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=272655"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=272655"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}