{"id":268518,"date":"2019-06-22T07:14:02","date_gmt":"2019-06-22T05:14:02","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=268518"},"modified":"2019-06-21T19:17:31","modified_gmt":"2019-06-21T17:17:31","slug":"ja-nikada-nisam-na-tenku-isao-u-rovinj","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2019\/06\/22\/ja-nikada-nisam-na-tenku-isao-u-rovinj\/","title":{"rendered":"Ja nikada nisam na tenku i\u0161ao u Rovinj"},"content":{"rendered":"

\"\"Pi\u0161e: \u010cedomir Petrovi\u0107<\/strong><\/p>\n

Nekada smo do Zagreba putovali deset sati, sa stajanjima. Danas, u polulete\u0107em polo\u017eaju automobila, mo\u017ee se sti\u0107i i za tri sata. Gde su nestali tih sedam sati? U lepoti, u u\u017eivanju, u \u017eelji da sve ne pro\u0111e tako brzo.<\/p>\n

Opra\u0161tali smo se sa kom\u0161ijama, grlili se, ljubili, pomagali nam da spakujemo stvari na gepek na\u0161eg fi\u0107e, mla\u0111i tr\u010dali jedno vreme pored automobila i onda bi se sve to izgubilo i ponovo \u0107e se pojaviti, kad se budemo vra\u0107ali iz Rovinja, u koji smo i\u0161li skoro petnaest godina, dok se nisu pojavila neka lipanjska gibanja i kad smo skrenuli ka Crnoj Gori. Kada je lipanj prestao da se giba, vra\u0107ali smo se Jadranu i moru, najlep\u0161em na svetu.<\/p>\n

Na\u0161 fi\u0107a je tutnjao, brujao, raspadao se, pri neverovatnoj brzini od osamdeset kilometara na sat. Otac je imao tamne nao\u010dare, \u0161al i rukavice, kao nekada\u0161nji voza\u0107i trka\u010dkih automobila.<\/p>\n

Majka je molila da smanji brzinu, jer \u0107emo se raspasti, a ja sam urlao i tra\u017eio da nagazi do daske i da pretekne sve ispred nas, mada nigde nikoga nije bilo. Svakih sat vremena, pro\u0161ao bi jedan, do dva automobila i autobus.<\/p>\n

Prvo stajanje \u2013 \u0160id. Stoti kilometar od Beograda. Ja bih pojeo tri \u0107evapa, a otac i majka redak pasulj sa rebarcima, koji je bio specijalitet u tom restoranu. Da je bio kvalitetan, imao sam priliku da osetim i sam se uverim, posle samo nekoliko kilometara i malog truskanja.<\/p>\n

Ne\u0161to kasnije, podignut je restoran Spa\u010dva, u kome se uvek jeo odli\u010dan tele\u0107i perkelt.<\/p>\n

Slede\u0107a pauza bila je na pola puta, na stajali\u0161tu Marsonija, Slavonski Brod. Tu smo to\u010dili benzin i proveravali nivo ulja, pritisak u gumama, brisali prozore i \u0161ofer\u0161ajbnu.<\/p>\n

Na dvesta pedesetom kilometru bio je mle\u010dni restoran u kome je bila sjajna bela kafa i kifla koja je i\u0161la uz nju.<\/p>\n

Novska. Sto kilometara do Zagreba. Divna benzinska pumpa sa restoranom. Tu smo punili termos hladnom vodom. Ja sam pio sok, a majka i otac crnu kafu i zapalili po cigaretu.<\/p>\n

Popodne, umorni, vi\u0161e se i ne \u010dujemo od buke motora, stajemo ispred hotela \u201eDubrovnik\u201c. Ve\u010deramo i odlazimo na spavanje.<\/p>\n

Le\u017eim u udobnom krevetu i lagano zaspivam. Otac i majka tiho pri\u010daju pored prozora. U sobi, na zidu, igraju se svetle\u0107e reklame, \u010duje se \u017eamor ljudi i zvonjava tramvaja koji prolaze Ilicom. Sve to me je \u010dinilo spokojnim i sigurnim.<\/p>\n

Sutradan, nastavljamo put ka moru i Rovinju, ali sam molio oca i majku da po\u0111emo u podne, kada se sa Gornjeg grada \u010duje pucanj topa, svakog dana u podne. Puca\u0107e mnogo kasnije, oni pravi topovi, koji ubijaju i razaraju.<\/p>\n

Na povratku ku\u0107i, nekad bi nas uhvatio mrak, u Spa\u010dvanskim \u0161umama. Ogroman, predivan jelen, pretr\u010dao bi nam put i nestao u mraku. \u010cesto sam se osvrtao i gledao kroz zadnji prozor, \u010dekaju\u0107i da nai\u0111e autobus, sli\u010dan onom iz \u010darobnog filma \u201eH-8\u201c i da \u010dujem Gabi i pesmu \u201eSretan put\u201c.<\/p>\n

I ti dani i ve\u010deri u Pulskoj areni, gde sam kao dete gledao na\u0161e najbolje filmove i no\u0107u se vra\u0107ao u Rovinj i kada su na pla\u017eu dolazili glumci iz tih filmova i Marijan Lovri\u0107, koji me je nau\u010dio da plivam\u2026 U\u0111u kao muzika stara, negde duboko u nas i tu uvek ostanu.<\/p>\n

Svakom pesmom Ujevi\u0107a i Cesari\u0107a i muzikom Arsena i Gabi, Drago Dikli\u0107a, Hrvatska mi je postajala sve bli\u017ea. I kada sam kao klinac tr\u010dao pored mase, koja je na ramenima nosila velikog rukometa\u0161a \u017dagme\u0161tara, posle pobede nad Pra\u0161kom Duklom, u hali Beogradskog sajma i kada je rekao, da ovakvo navijanje za Medve\u0161\u0107ak, ne bi bilo ni u Zagrebu.<\/p>\n

Bilo je to za mene vreme, kad smo bili jedno.<\/p>\n

Kasnije \u0107u sa mojom Smiljkom i mojim k\u0107erkama Milenom i Jovanom, prolaziti prvi put, posle krvavih sukoba. Ne\u0107e biti vi\u0161e ni\u010dega. Sve spaljeno, sru\u0161eno, sravnjeno sa zemljom. Gledam ispred sebe. Ne skre\u0107em pogled. Suze idu kap po kap. Stavljam nao\u010dare za sunce, koje ina\u010de nikad ne nosim. Sramota me od dece. I Smiljka ima nao\u010dare. \u0106utimo. Put sa dve trake. Kao da svako ima svoju. Nekad smo svi i\u0161li jednom i bilo je lepo i nije nam bilo tesno. Kad vidimo da neki fi\u0107a ide ka nama, svetleli smo mu farovima i svirali na sirenu i on je odgovarao. Ponekad bi stali i pozdravljali se.<\/p>\n

\u0160teta je \u0161to ni gospo\u0111a Kolinda, ni gospodin Vu\u010di\u0107, nemaju te uspomene. Nemaju ni\u0161ta \u0161to ih spaja iz detinjstva i mladosti, a tada nastaju ose\u0107anja i se\u0107anja, koja ostaju do kraja \u017eivota.<\/p>\n

Mog dedu po majci, Bo\u017eidara Mijatovi\u0107a, koji je imao kafanu u Osijeku, 1924. godine, ubio je Hrvat, ali niko u porodici nije mrzeo Hrvate. Osu\u0111ivali smo samo ubicu. Majka oca ne pamti, imala je samo nekoliko meseci, kad je ubijen. \u017divela je sa svojom bakom Marijom Veg, Ma\u0111aricom, u maloj, tro\u0161noj ku\u0107i, na periferiji \u0110akova. Baka je umrla u Osje\u010dkoj bolnici, od zapletaja creva. Dve nedelje je majka bila sama. No\u0107u su joj skakali po krovu i vikali: Izlazi van, da te ubijemo, kurvo ma\u0111arska. Preko dana ih nije bilo. Porodica Ungar, Hrvati, koji su \u017eiveli preko puta, jednog jutra su je sakrili u seno na kolima i odvezli do \u017eelezni\u010dke stanice Strizivojna-Vrpolje, gde ju je \u010dekala majka i odvela za Beograd. Pri\u010dala mi je, da je odlazila u \u0110akova\u010dki samostan i da bi tamo dobijala hranu, koju je nosila ku\u0107i i delila sa bakom. Bili su sirotinja i to ih je spasavalo da ne umru od gladi.<\/p>\n

Kakva su se mogla formirati u detinjstvu moja ose\u0107anja prema Hrvatima? Borilo se zlo sa dobrim i gledao sam da uvek pobedi ono \u0161to je dobro. Otuda poti\u010de i moje po\u0161tovanje i ljubav, prema svim dobrim ljudima, svih vera na svetu. Iz stradanja moje majke.<\/p>\n

Ja nisam nikada i\u0161ao na tenku u Zagreb i Rovinj. Koji je iole normalan Srbin, bacao cve\u0107e na tenkove i aplaudirao, kada su krenuli da ubijaju i ru\u0161e Vukovar ili da bombarduju Banske dvore i zlo\u010din koji je ravan najmonstruoznijim razaranjima u istoriji, kada su se topovske cevi okrenule ka Dubrovniku i po\u010dele da ga ru\u0161e.<\/p>\n

Koliko smo zla \u010dinili jedni drugima, a tako malo dobrog, bile bi nam potrebne godine, samo za izgovaranje re\u010di Izvinjenje. Upotrebimo godine koje su pred nama, u ne\u0161to mnogo korisnije.<\/p>\n

Kao \u0161to se ne mo\u017ee bez vode, hleba, soli i zraka, tako ne mo\u017eemo \u017eiveti dalje, jedni bez drugih. Radi srpske i hrvatske dece danas i one koja \u0107e se roditi, da mogu da rastu sa se\u0107anjima i ose\u0107anjima, sa kojima sam rastao ja i moja generacija, bez tereta pro\u0161losti i bez \u017eiga da poti\u010du iz naroda koji su \u010dinili zlo\u010dine jedni prema drugima, bilo bi jedino mogu\u0107e, da Hrvatska predsednica, gospo\u0111a Kolinda Grabar Kitarovi\u0107, pru\u017ei izvinjenje za zlo\u010dine u Jasenovcu, a da predsednik Srbije, gospodin Aleksandar Vu\u010di\u0107, izgovori izvinjenje, za zlo\u010dine, po\u010dinjene sa na\u0161e strane, prema Hrvatskoj i prema svom narodu u Dalmaciji, Lici, Baniji i Kordunu, kada je proterano blizu 270.000 Srba, mnoge ku\u0107e oplja\u010dkane, spaljene ili poru\u0161ene.<\/p>\n

Do tada su, stotinama godina, na tim prostorima \u017eiveli Srbi sa svojim susedima Hrvatima i \u017eiveli bi i dalje zajedno, da Milo\u0161evi\u0107 i njegov zlo\u010dina\u010dki re\u017eim, nije krenuo u osvajanje tu\u0111e zemlje i stvaranja Velike Srbije, sa svim Srbima, u jednoj dr\u017eavi. Bezumno, sa posledicama koje \u0107e se jo\u0161 dugo ose\u0107ati.<\/p>\n

Milo\u0161evi\u0107 je govorio da Srbija nije u ratu. Poginulo je mnogo srpskih civila i vojnika JNA. Jo\u0161 vi\u0161e je poginulo ljudi na hrvatskoj strani. Nijedan hrvatski vojnik nije u\u0161ao na teritoriju Srbije.<\/p>\n

Aleksandar Vu\u010di\u0107 je predsednik Republike Srbije i kada je stupio na tu du\u017enost, prihvatio je sve zasluge i obaveze, sve dugove i potra\u017enje, svu \u010dast i ne\u010dast, sve zlo\u010dine Srba i one u\u010dinjene nad njima. Sve ono \u0161to mu je, hteo ne hteo, Srbija donela u miraz.<\/p>\n

Izrekli ste, Vu\u010di\u0107u, u pro\u0161losti, neke va\u0161e misli i ideje, kojih se danas, sigurno morate postideti. Vi danas imate poverenje i veru, bezmalo pola Srbije. Velika po\u010dast i jo\u0161 ve\u0107a odgovornost, koja nosi sa sobom i optere\u0107enje. Mnogi \u0107e podr\u017eati i ono, \u0161to ne odobravaju i nikada to ne bi u\u010dinili, ali ako do\u0111e od vas, onda malo zastanu, razmisle, koliko im to intelekt dopu\u0161ta i vi ih pridobijate.<\/p>\n

Da je ubica oca moje majke, mog dede, pru\u017eio izvinjenje i tra\u017eio opro\u0161taj, poznavaju\u0107i majku pedeset i osam godina, ne znam da li bi prihvatila\u2026 mo\u017eda? Ali, bi joj sigurno bilo, bar malo lak\u0161e.<\/p>\n

Bilo bi dobro da Aleksandar Vu\u010di\u0107, kao \u010dovek i kao predsednik Srbije, u odnosima sa prvim susedom Hrvatskom, kao \u0161to pesma neumrlog Olivera ka\u017ee: Vrata otvori, za neka nova svitanja\u2026<\/p>\n

Danas<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Koliko smo zla \u010dinili jedni drugima, a tako malo dobrog, bile bi nam potrebne godine, samo za izgovaranje re\u010di Izvinjenje<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":224723,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-268518","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/268518","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=268518"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/268518\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/224723"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=268518"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=268518"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=268518"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}