{"id":267714,"date":"2019-06-10T06:12:56","date_gmt":"2019-06-10T04:12:56","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=267714"},"modified":"2019-06-10T06:14:29","modified_gmt":"2019-06-10T04:14:29","slug":"praistorija-postistine","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2019\/06\/10\/praistorija-postistine\/","title":{"rendered":"Praistorija postistine"},"content":{"rendered":"

\"\"Pi\u0161e: Jan-Werner M\u00fcller<\/strong><\/p>\n

Jo\u0161 od referenduma o brexitu i izbora Donalda Trampa za predsednika SAD, postalo je op\u0161te mesto tvrditi da \u017eivimo u doba \u201epostistine\u201c ili \u201epost\u010dinjenica\u201c. Me\u0111utim, iako nam ovi termini mogu pru\u017eiti izvestan ose\u0107aj izvesnosti u doba politi\u010dke neizvesnosti, oni ne mogu objasniti na\u0161e doba. \u0160to je jo\u0161 gore, ideja o jasno odre\u0111enom \u201epost\u010dinjeni\u010dkom\u201c dobu mo\u017ee i sama biti \u010dinjeni\u010dki pogre\u0161na.<\/p>\n

Prefiks \u201epost-\u201c, ve\u0107 i sam ukazuje na to da je nekada postojalo zlatno doba u kojem su demokratija i \u010dinjeni\u010dko znanje bili nesporni, pa \u010dak i me\u0111usobno osna\u017euju\u0107i. Iz ove pretpostavke onda sledi da su gra\u0111ani danas naivniji nego \u0161to su bili. Kao rezultat ovih pretpostavki imamo povratak sociopsiholo\u0161kih kli\u0161ea iz poznog 19. veka, kada su \u201emase\u201c bile smatrane inheretno iracionalnima i neodgovornima, pa samim tim i nesposobnima za samoupravu. \u0160tavi\u0161e, takve dijagnoze ignori\u0161u pitanje mesta koje bi istina trebalo da zauzima u demokratskoj politici. Izbori nisu, niti treba da budu, kolektivni proces odlu\u010divanja o tome \u0161ta je istinito; niko ne interpretira ishod glasanja kao zaklju\u010dak o tome da su pora\u017eeni samo gomila la\u017eova. Upravo suprotno, imamo dobrih razloga za zabrinutost kada politi\u010dari tvrde da poseduju povla\u0161\u0107en pristup istini. \u201eSa ta\u010dke gledi\u0161ta politike\u201c, pisala je Hana Arent, \u201eistina izgleda despotski\u201c.<\/p>\n

U svakom slu\u010daju, aktuelne debate o \u201epostistini\u201c i demokratiji profitirale bi od filozofske dubine i istorijskog obima knjiga kojima \u0107emo se pozabaviti u ovom prikazu. Zajedno, ove tri knjige kontekstualizuju dana\u0161nje epistemi\u010dke izazove i nude predloge za suo\u010davanje sa njima. Neki od njihovih predloga, me\u0111utim, me\u0111usobno su suprotstavljeni, \u0161to samo pokazuje da nema lakih re\u0161enja.<\/p>\n

Istina odovud, istina odonud<\/strong><\/p>\n

U izvrsnoj i sa\u017eetoj knjizi Demokratija i istina, Sofija Rozenfeld, profesorka intelektualne i kulturalne istorije na Univerzitetu u Pensilvaniji, ukazuje na to da je \u201eistina u uslovima moderne demokratije uvek bila na gubitku\u201c. Rozenfeld tvrdi da je istinu u politici (za razliku od filozofskih seminara) najbolje razumeti kao \u201eproizvod mno\u0161tva bira\u010dkih tela koja u svetu nejednakosti primenjuju razli\u010dite metode\u201c. Kao takva, ona je \u201ekontinuirano otvorena za sve\u017ee izazove i promene\u201c. Ova definicija se, u ina\u010de elegantno pisanoj knjizi, isti\u010de svojom rogobatno\u0161\u0107u. Ipak, ona uspe\u0161no sa\u017eima centralni uvid Rozenfeld: nikada nije bilo zlatnog doba; odnos izme\u0111u demokratije i istine je uvek bio komplikovan i nikada nije bio jasno razre\u0161en.<\/p>\n

Jo\u0161 od nastanka predstavni\u010dke demokratije u 18. veku, dve razli\u010dite grupe su se nadmetale za ono \u0161to Rozenfeld naziva \u201eepistemi\u010dkim autoritetom\u201c. Prvu grupu \u010dinio je narod \u2013 ili barem onaj njegov deo koji je imao pravo glasa, koje je dugo bilo ograni\u010deno samo na mu\u0161karce sa privatnom imovinom. Ovi \u201eobi\u010dni ljudi\u201c trebalo je da razotkriju javni interes na osnovu sopstvenog \u017eivotnog iskustva. Drugu grupu su \u010dinili visoko obrazovani stru\u010dnjaci (opet mu\u0161karci) \u2013 o kojima se \u010desto mislilo kao o akademskoj gospodi \u2013 koji ne samo da su bili specijalizovani za sticanje znanja, ve\u0107 su se i pridr\u017eavali posebnog kodeksa pona\u0161anja u nau\u010dnom istra\u017eivanju. Kako \u0107e kasnije napisati ameri\u010dki filozof D\u017eon Rols u svojoj knjizi Teorija pravde, \u201emoramo se oslanjati na aktuelno znanje ste\u010deno u skladu sa zdravim razumom i postoje\u0107im nau\u010dnim konsenzusom\u201c. Dok se od stru\u010dnjaka o\u010dekivalo da delaju u skladu sa onim \u0161to Rozenfeld naziva \u201ezajedni\u010dkim normama istra\u017eivanja\u201c, narod je trebalo osna\u017eiti kroz zakonske garancije slobode govora. Jedino uz njih ljudi \u0107e biti u stanju da artikuli\u0161u ono \u0161to je Tomas Pejnd nazivao \u201ejednostavnim \u010dinjenicama\u201c i \u201eprostim istinama\u201c.<\/p>\n

Ulazak u sukob<\/strong><\/p>\n

Jasno je da polaganje prava na \u201estru\u010dnu istinu\u201c u politici mo\u017ee biti velika prednost, ali barem u predstavni\u010dkoj demokratiji, isto va\u017ei i za posedovanje \u201ezdravog razuma\u201c. Stoga ne treba da \u010dudi \u0161to se Herman Kejn, menad\u017eer lanca picerija i ameri\u010dki predsedni\u010dki kandidat, proglasio za predsednika \u201eUniverziteta zdravog razuma\u201c, niti \u0161to se ameri\u010dki politi\u010dari redovno zala\u017eu za \u201ezdravorazumske zakone o li\u010dnom naoru\u017eanju\u201c i \u201ezdravorazumske reforme imigracionih politika\u201c, kao da \u017eele da naglase da su njihovi predlozi u izvesnom smislu iznad politike.<\/p>\n

Rozenfeld pokazuje da ovo nije ni\u0161ta novo. Sukob oko epistemi\u010dkog autoriteta predstavljao je strukturalnu odliku moderne demokratije jo\u0161 od njenog nastanka. Ovaj sukob nastaje svaki put kada do\u0111e do neslaganja izme\u0111u dva aktera koji pola\u017eu pravo na istinu. I danas se lako mogu na\u0107i varijacije na \u010duvene Berkove napade na racionalizam \u201esofista, ekonomista i ra\u010dund\u017eija\u201c, ba\u0161 kao i na njegovo podozrenje da su mnogi argumenti iz sfere stru\u010dnosti samo maska za sebi\u010dne interese.<\/p>\n

Pa ipak, ve\u0107ina osniva\u010da moderne demokratije bila je suzdr\u017eana prema \u201ezdravom razumu\u201c ljudi iz naroda, bez obzira na njihovu imovinu ili obrazovanje. Kako je pisao Tomas D\u017eeferson, \u201eprirodna aristokratija\u201c ima ulogu da razvrsta popularne preferencije i obezbedi \u201evrlinu i mudrost neophodne za upravljanje dru\u0161tvom\u201c. Prema Rozenfeld, sve moderne republike poseduju \u201ere\u017eim istine\u201c koji se ne oslanja samo na input iz naroda, ve\u0107 i na sve \u0161iri niz instrumenata i tehnika \u2013 poput statistika i popisa \u2013 kojima se dru\u0161tvo \u010dini \u201e\u010ditljivim\u201c za dr\u017eavu.<\/p>\n

D\u017eon Djui, mo\u017eda najzna\u010dajniji 20-ovekovni teoreti\u010dar demokratije, bio je u oba tabora. On je zaklju\u010dio da demokratsko upravljanje zahteva \u201eprilago\u0111avanje nauci\u201c, ali je isto tako smatrao i da \u201eekspertska vlada u kojoj mase nemaju priliku da informi\u0161u eksperte o svojim potrebama, ne mo\u017ee biti ni\u0161ta drugo do oligarhija koja upravlja u interesu vladaju\u0107e manjine\u201c.<\/p>\n

Ista plo\u010da, druga strana<\/strong><\/p>\n

Politi\u010dki ekonomista Vilijem Dejvis, u svojoj provokativnoj i opse\u017enoj knjizi Nervozna stanja, dodaje zna\u010dajan element ovoj pri\u010di. Od 17. veka nadalje, pi\u0161e Dejvis, dr\u017eava i nau\u010dna zajednica su radile slo\u017eno, ne toliko na uspostavljanju demokratije koliko na osiguravanju mira. Iako je Hobsov Levijatan (dr\u017eava) odlu\u010divao o zna\u010denju pravde, nau\u010dnici su bili ti koji su definisali realnost.<\/p>\n

U svakom slu\u010daju, gra\u0111ani su morali da veruju u autoritet ovih institucija, a ove institucije su morale da veruju jedna drugoj i da me\u0111usobno sara\u0111uju. Nakon svog osnivanja 1660, Englesko kraljevsko dru\u0161tvo donelo je odluku da \u0107e \u010duvati zapisnike svih svojih rasprava i dati ih na uvid drugim nau\u010dnicima \u0161irom Evrope. Hobs je u ovom aran\u017emanu prepoznao ono \u0161to bismo mi danas nazvali win-win situacijom: \u201eOna vrsta istine koja nije suprotstavljena dobiti ili u\u017eivanju bilo kog \u010doveka, dobrodo\u0161la je svim ljudima\u201c.<\/p>\n

Kako se onda desilo da, kako pi\u0161e Dejvis, \u201eose\u0107anje\u201c preuzme kontrolu nad svetom koji je nekada zavisio od \u201ejavnih \u010dinjenica\u201c? Za po\u010detak, \u017eivotno iskustvo mnogih gra\u0111ana je po\u010delo dramati\u010dno da odudara od onoga \u0161to su im vlade (i statisti\u010dari) govorili o napretku na makro nivou. BDP SAD je 2016. bio skoro tri puta ve\u0107i nego krajem 70-ih godina pro\u0161log veka, me\u0111utim, kako prime\u0107uje Dejvis, realni prihod siroma\u0161nije polovine ameri\u010dkih doma\u0107instava zapravo je u periodu od 1979. do 2015. pao za jedan odsto.<\/p>\n

Dejvis isti\u010de da je u klju\u010dnim izbornim okruzima u SAD, u kojima je do\u0161lo do obrta, od glasanja za Obamu 2012. do glasanja za Trampa 2016. ve\u0107ina bira\u010da pro\u017eivela zatvaranje nekog industrijskog postrojenja tokom same kampanje 2016. On tako\u0111e podse\u0107a na to da, nakon decenija rasta, trajanje prose\u010dnog \u017eivotnog veka u SAD danas opada, kao i na to da je predoziranje \u2013 uglavnom lekovima protiv bolova \u2013 vode\u0107i uzrok smrti za Amerikance ispod 50 godina starosti.<\/p>\n

U ovakvim okolnostima, iskustva bola, o\u010dajanja i otu\u0111enosti odaju utisak mnogo \u201eistinitijih\u201c od izve\u0161taja o makroekonomskom oporavku zasnovanim na statisti\u010dkim prosecima. \u0160tavi\u0161e, opa\u017eanje da su birokrati zainteresovaniji za brojke nego za ljude, mo\u017eda je dodatno produbilo jaz izme\u0111u \u2013 pojednostavljeno re\u010deno \u2013 percepcija elite i \u201ezdravog razuma\u201c. Dejvisa ovo vodi ka zaklju\u010dku da je nacionalizam \u2013 kao politika zasnovana na ose\u0107anjima \u2013 u usponu zato \u0161to vra\u0107a smisao u \u017eivote li\u0161ene svih ranijih izvora smisla. On sluti da \u201ekvazivojna mobilizacija\u201c dru\u0161tva mo\u017ee sadr\u017eati terapeutske elemente koji nedostaju mlakom i na podacima zasnovanom narativu o napretku.<\/p>\n

Zamagljene granice<\/strong><\/p>\n

Dejvisovo opa\u017eanje je intrigantno, ali veoma spekulativno. On ga podupire problemati\u010dnom tvrdnjom da se politi\u010dki, ekonomski i kulturalni konflikti sve \u010de\u0161\u0107e opisuju kao \u201eratovi\u201c i da je ova pojava zamaglila Hobsovu jasnu granicu izme\u0111u rata i mira.<\/p>\n

Konkretno, Dejvis tvrdi da je do\u0161lo do promene u na\u0161oj koncepciji \u201ejavnog konsenzusa\u201c, od one zasnovane na \u201e\u010dinjenicama, statistikama i pravilima\u201c (koja osigurava mir), ka onoj koja na prvo mesto stavlja \u201einteligenciju\u201c, pod kojom podrazumeva povla\u0161\u0107eno znanje koje se koristi za sticanje vojne, a naro\u010dito ekonomske nadmo\u0107i. Za onu prvu, neophodna je dr\u017eava. Ova druga, me\u0111utim, zavisi samo od tr\u017ei\u0161ta, koje ne zahteva bilo kakav konsenzus o istini. Umesto toga, pi\u0161e Dejvis, tr\u017ei\u0161te funkcioni\u0161e kao \u201eneka vrsta masovnog senzora\u201c, detektuju\u0107i trendove u ose\u0107anjima i \u017eeljama. Kao takvo, tr\u017ei\u0161te poseduje izvesno \u201eantiintelektualno populisti\u010dko svojstvo\u201c, jer tr\u017ei\u0161ta favorizuju brzinu, pre nego precizno odra\u017eavanje realnosti.<\/p>\n

Naravno, kompanije koje ubiru najve\u0107e profite od uo\u010davanja trendova su ameri\u010dki tehnolo\u0161ki giganti. Iako ove firme svakako zapo\u0161ljavaju mno\u0161tvo stru\u010dnjaka, njihova svrha nije u tome da stvaraju \u201ejavne \u010dinjenice\u201c. Upravo suprotno, mi, javnost, neprekidno proizvodimo podatke svaki put kada na internetu podelimo istinu o sebi. Ono \u0161to po\u010dinje pred ekranom kao otkrivanje sopstvenog \u017eivotnog iskustva pred prijateljima, ili \u010dak i pred \u0161irom javno\u0161\u0107u, pretvara se u ne\u0161to mnogo apstraktnije: podatke koji, u aktuelnom zakonskom okviru, predstavljaju privatno vlasni\u0161tvo velikih kompanija i koji se mogu prodati onome ko je spreman da za njih ponudi najvi\u0161u cenu.<\/p>\n

Knjiga Nervozna stanja poma\u017ee nam da uvidimo ovakve strukturalne transformacije. Oslanjanju\u0107i se na zapanjuju\u0107e raznolike akademske discipline, Dejvis nudi mo\u0107no obja\u0161njenje za svoju dijagnozu da ljudi postaju sve zabrinutiji i upla\u0161eniji za svoju budu\u0107nost. Me\u0111utim, za razliku od Rozenfeld, on \u010desto pretpostavlja da smo nekada zaista \u017eiveli u zlatnom dobu nesporne stvarnosti.<\/p>\n

To nije ta\u010dno. Ideja da je javni govor po\u010deo da se koristi kao oru\u017eje tek nakon uspona interneta, ili da \u201erat ove ili one vrste danas izgleda skoro neizbe\u017eno\u201c, zvu\u010di iznena\u0111uju\u0107e skoro \u010detvrt veka nakon kraja Hladnog rata. Ako je i\u0161ta bilo tipi\u010dno za ovaj sukob, onda je to bilo upravo zamagljivanje granice izme\u0111u rata i mira.<\/p>\n

Pratite tokove novca<\/strong><\/p>\n

I Rozenfeld i Dejvis nude recepte za suo\u010davanje sa onim \u0161to Dejvis naziva \u201epostistinosnom populisti\u010dkom epistemologijom sada\u0161njice\u201c. On smatra da nau\u010dnici treba da se uklju\u010de u borbu i povedu sopstveni kulturni rat, da ne treba da se stide otkrivanja sopstvenih ose\u0107anja i li\u010dnih pri\u010da \u2013 mada njegov poziv na \u201etotalni rat\u201c protiv klimatskih promena na prvi pogled protivre\u010di njegovom zahtevu o \u201erazoru\u017eavanju\u201c politi\u010dkog jezika. U isto vreme, on vidi posebnu ulogu \u201egra\u0111ana-nau\u010dnika\u201c iz zaostalih ruralih oblasti, koji mogu dati zna\u010dajan doprinos svojim \u201enestru\u010dnim, a \u010desto i implicitnim znanjem o dramati\u010dnim promenama u prirodi\u201c. Na primer, zabrinjavaju\u0107e smanjenje populacija insekata u Nema\u010dkoj prvo je prime\u0107eno od strane amatera entomologa.<\/p>\n

U ovom smislu, Dejvis sledi Rozenfeld i njen recept za ujedinjenje stru\u010dnosti i zdravog razuma u slu\u017ebi zajedni\u010dkih ciljeva. Me\u0111u ovim ciljevima najva\u017eniji je, tvrdi Dejvis, smanjenje \u201eegzistencijalne nejednakosti\u201c, koja se odra\u017eava u sve \u0161irem jazu izme\u0111u onih koji su izlo\u017eeni riziku ranog umiranja \u201eo\u010dajni\u010dkim smrtima\u201c i milijardera iz Silikonske doline koji tro\u0161e ogromne svote novca na kolonizovanje Marsa i otkrivanje tajne besmrtnosti.<\/p>\n

Iako je te\u0161ko prigovoriti ovom cilju, Dejvis predla\u017ee upitna sredstva za njegovo postizanje. Pozivaju\u0107i na \u201edruga\u010diji populizam\u201c, on spremno prihvata pri\u010de desni\u010darskih populista o njihovim sopstvenim uspesima. Gra\u0111anski zahtevi za za\u0161titom njihovih \u201enacionalnih kultura\u201c od pretnji spolja, imaju manje veze sa njihovim \u017eivotnim iskustvima (ili \u201eistinom\u201c koju ose\u0107aju) nego sa onim \u0161to im govore medijski profiteri \u2013 britanski tabloidi, ameri\u010dke desni\u010darske radio stanice i Foks njuz.<\/p>\n

Tako\u0111e, Dejvis je spreman da previ\u0161e olako opravda \u201enarodno\u201c nepoverenje prema stru\u010dnjacima, koji navodno pretenduju \u201ena monopol opisa prirode i dru\u0161tva\u201c. Zapravo, stru\u010dnjaci retko tvrde bilo \u0161ta sli\u010dno; a kada se i usude da izgovore neke neugodne istine trpe neumitne napade od strane bogatih poslovnih interesa.<\/p>\n

Alternativa \u201enepostojanju alternative\u201c<\/strong><\/p>\n

Na kraju, Dejvis i nema \u0161ta da ka\u017ee o tome kako se demokratija uklapa u na\u0161u egzistencijalnu nervozu. Rozenfeld, me\u0111utim, smatra da moramo prona\u0107i \u201eonu nestabilnu ravnote\u017enu ta\u010dku \u2013 jednako udaljenu od tehnokratskog i od populisti\u010dkog isku\u0161enja \u2013 idealno te\u017ei\u0161te moderne demokratije\u201c. Da li je u pravu, zavisi delimi\u010dno i od toga \u0161ta podrazumevamo pod tehnokratijom i populizmom.<\/p>\n

Tehnokrati, u naj\u0161irem smislu ove re\u010di, tvrde da postoji samo jedno racionalno re\u0161enje za bilo koji konkretan izazov javnih politika, i da svako ko se sa njima ne sla\u017ee mora biti iracionalan. Pa ipak, sugestija da \u201ealternativa ne postoji\u201c igra direktno u korist populista, koji su u pravu kada postavljaju pitanje \u0161ta ostaje od demokratije ako su svi izbori javnih politika ve\u0107 unapred odre\u0111eni.<\/p>\n

Ali populizam nije odgovor. Populisti\u010dki politi\u010dari se ne bave samo uzdizanjem zdravog razuma, ili onoga \u0161to su francuski revolucionari nazivali le bon sens populaire (narodna mudrost). Oni tako\u0111e tvrde i da oni sami predstavljaju jedini autenti\u010dni glas \u201enaroda\u201c, iz \u010dega sledi da je svako ko se ne sla\u017ee sa \u201enarodnom voljom\u201c izdajnik ili \u201eneprijatelj naroda\u201c.<\/p>\n

Tehnokratija i populizam se neretko opisuju kao dijametralne suprotnosti, ali oboje u svom sredi\u0161tu imaju zamisao da \u201ealternativa ne postoji\u201c. Za tehnokrate, jedina mogu\u0107nost je jedinstveno racionalno re\u0161enje; za populiste, to je jedinstvena \u201enarodna volja\u201c \u2013 ili barem njihova interpretacija ove volje. Stoga bi, umesto da poku\u0161avamo da prona\u0111emo ta\u010dku na sredini izme\u0111u tehnokratije i populizma, bilo bolje da pro\u0161irimo prostor demokratske deliberacije, mo\u017eda po ugledu na Gra\u0111anske inicijative iz Oregona, koje povezuju stru\u010dnjake i nasumi\u010dno izabrane gra\u0111ane. Kako bi mogli smisleno da doprinesu javnoj debati, gra\u0111ani moraju biti u stanju da formiraju sopstvene politi\u010dke sudove, na osnovu \u010dinjenica i utemeljenih interpretacija, ba\u0161 kao i na osnovu vrednosti.<\/p>\n

Rozenfeld jasno pokazuje da je prostor za demokratiju ugro\u017een nejednako\u0161\u0107u, ali i konkretnijim problemima poput uloge novca u politici i \u0161irenjem dezinformacija iz kojeg privatne internet kompanije izvla\u010de profit. Ona predla\u017ee da se kompanije koje nadgledaju digitalne platforme tretiraju kao \u201ejavni poverenici\u201c i da ih treba regulisati u skladu s tim. Sli\u010dno tome, Dejvis se nadovezuje na ideju istaknutog pravnog teoreti\u010dara D\u017eeka Bolkina, i predla\u017ee da se platforme tretiraju kao \u201einformati\u010dki poverenici\u201c; ba\u0161 kao advokatima i lekarima, ni ovim platformama ne bi smelo biti dopu\u0161teno da izvla\u010de profit iz saznanja koja poseduju o privatnim \u017eivotima svojih korisnika.<\/p>\n

U\u010diniti medije ocenjivim<\/strong><\/p>\n

Re\u0161enja poput ovih vredi ozbiljno razmotriti. Pa ipak, postoji opasnost da \u0107emo zavr\u0161iti sa listom op\u0161tih mera za popravljanje demokratije, a bez konkretne ideje o tome kako da ih na odgovaraju\u0107i na\u010din implementiramo. Sre\u0107om, Bernhard Preksen, uticajni nema\u010dki medijski teoreti\u010dar, nudi fokusiraniju sliku u svojoj knjizi Velika razdra\u017eenost (naslov aludira na istoimeno poglavlje Manovog romana \u010carobni breg, koji je i sam meditacija na temu nervnog stanja Evrope u predve\u010derje Prvog svetskog rata).<\/p>\n

Poput Dejvisa, Perksen je zabrinut zbog uspona \u201eindustrije ogor\u010denosti\u201c koja bi mogla voditi nekom obliku \u201edemokratije ogor\u010denosti\u201c: politike zasnovane vi\u0161e na emocionalnom pra\u017enjenju nego na op\u0161tepriznatim \u010dinjenicama. Kako bismo spre\u010dili ovakav ishod, Perksen zahteva da krenemo u pravcu \u201euredni\u010dkog\u201c ili \u201eredaktorskog\u201c dru\u0161tva. Pod tim, on ne podrazumeva da svi moramo postati gra\u0111ani-novinari, ve\u0107 to da \u201ekonkretna utopija\u201c normi mora voditi profesionalne novinare a, u znatno manjoj meri, i prose\u010dne gra\u0111ane. U tom cilju Perksen predla\u017ee niz op\u0161tih principa poput \u201eusmerenosti ka istini\u201c i \u201eskepticizma\u201c, koji nas obavezuju ne samo da proveravamo osnovne \u010dinjenice, ve\u0107 i sopstvene predrasude. (Ili, kako ka\u017ee stari novinarski vic: \u201eAko ti majka ka\u017ee da te voli, proveri tu informaciju\u201c.) Po njegovom mi\u0161ljenju, profesionalni novinari bi morali biti u neprekidnom dijalogu sa svojim \u010ditaocima, koji bi opet jo\u0161 od najmanjih nogu morali biti obu\u010davani u oblasti medijske pismenosti, kako bi dostigli Medienm\u00fcndigkeit (\u201emedijsku zrelost\u201c).<\/p>\n

Jo\u0161 va\u017enije, Perksen smatra da mediji treba da budu ne samo dostupni, ve\u0107 i ocenjivi. Nadovezuju\u0107i se na razmatranje britanske filozofkinje Onore O\u2019Nil o dvostrukom ar\u0161inu koji zahteva transparentnost od svih osim od novinara, on nas ohrabruje da uporno postavljamo pitanje ko finansira medijske i informacione platforme, i \u0161ta vodi uredni\u010dke odluke novinara ili izdava\u010da.<\/p>\n

Da ne bude zabune, transparentnost nije politi\u010dka vrednost prvog reda, poput slobode i jednakosti. Ali kao instrumentalna vrednost, ona igra zna\u010dajnu ulogu u postizanju demokratski dogovorenih ciljeva, izme\u0111u ostalog i tako \u0161to osigurava da su ovi ciljevi ostvarivi. Jednostavno re\u010deno, transparentnost olak\u0161ava gra\u0111anima da formiraju odgovaraju\u0107e politi\u010dke sudove. Kako bi nas podsetila i Hana Arent, takvi sudovi nikada ne bi smeli biti izvedeni iz jedinstvene nametnute istine, ali isto tako ne bi smeli biti ni odvojeni od \u010dinjenica i mi\u0161ljenja stru\u010dnjaka.<\/p>\n

Javne politike kao uzrok i re\u0161enje<\/strong><\/p>\n

Nasuprot uvre\u017eenom mi\u0161ljenju, ima malo razloga da verujemo da smo u\u0161li u \u201edoba postistine\u201c, ili da, kako neki tvrde, javni dikurs pati od \u201erazjedanja istine\u201c. Me\u0111utim, svakako ima razloga da verujemo da lo\u0161e regulatorne odluke \u2013 na primer, o napu\u0161tanju Doktrine pravi\u010dnosti u SAD tokom Reganove ere \u2013 mogu pove\u0107ati polarizaciju i pogodovati razvijanju kulture politi\u010dke demonizacije (naro\u010dito kada ona donosi veliku dobit).<\/p>\n

Tehnologija nije sudbina. Perksen je u pravu kada tvrdi da medij sam po sebi ne mora radikalizovati poruku. Ta\u010dno, svi bi trebalo da budemo zabrinuti zbog onoga \u0161to Rozenfeld naziva \u201eistinosno osiroma\u0161enom politi\u010dkom kulturom dana\u0161njice\u201c. Ali ta kultura nije posledica neopranih masa koje su iznenada odlu\u010dile da su \u010dinjenice elitisti\u010dke, niti toga \u0161to su neznalice zadobile prednost u izbornim okr\u0161ajima.<\/p>\n

Umesto toga, kako ove knjige pokazuju, \u201eprivremena kriza istine\u201c primarno je rezultat kolektivnih politi\u010dkih odluka o medijskoj regulaciji, finansiranju politi\u010dkih kampanja i sli\u010dnim pitanjima. Kako nas podse\u0107a Rozenfeld, dobar deo demokratske politike je asimetri\u010dan i ti\u010de se nadmetanja izme\u0111u vrlo nejednakih aktera i kreiranja javnih politika u korist povla\u0161\u0107enih interesa nenaviknutih na to da im se iko suprotstavlja. Ali dobar deo demokratske politike ti\u010de se upravo revidiranja, ubla\u017eavanja ili preokretanja prethodnih ishoda. Jednostavnim, ili usudi\u0107u se da ka\u017eem, zdravorazumskim jezikom re\u010deno: budu\u0107nost jo\u0161 uvek zavisi od nas.<\/p>\n

Pe\u0161\u010danik<\/a>\/Project Syndicate<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Zdravorazumskim jezikom re\u010deno: budu\u0107nost jo\u0161 uvek zavisi od nas<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":225150,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-267714","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/267714","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=267714"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/267714\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/225150"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=267714"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=267714"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=267714"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}