{"id":256327,"date":"2018-11-09T07:01:30","date_gmt":"2018-11-09T06:01:30","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=256327"},"modified":"2018-11-08T22:08:43","modified_gmt":"2018-11-08T21:08:43","slug":"nove-mogucnosti-za-evropu","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2018\/11\/09\/nove-mogucnosti-za-evropu\/","title":{"rendered":"Nove mogu\u0107nosti za Evropu"},"content":{"rendered":"

\"\"Autor: J\u00fcrgen Habermas<\/strong><\/p>\n

Pozvan sam da govorim o novim mogu\u0107im re\u0161enjima za Evropu, mada ih zapravo ne vidim, a trampovska trule\u017e u samom srcu Evrope navodi me da ozbiljno preispitam svoje stare ideje. Promene u svetu nose sa sobom rizike koji prodiru u svest javnosti i menjaju poglede na Evropu. Oni usmeravaju pa\u017enju javnosti na globalni kontekst u kom su se dosad evropske zemlje manje-vi\u0161e ose\u0107ale kao kod ku\u0107e. U javnom mnjenju svih nacija Evrope stvara se ideja da novi izazovi poga\u0111aju svaku zemlju na isti na\u010din i da ih zato treba zajedni\u010dki savladavati. To sigurno podsti\u010de maglovitu \u017eelju za politi\u010dki efikasnom Evropom.<\/p>\n

Zbog toga liberalne politi\u010dke elite danas tvrde, glasnije nego ikad, da treba unaprediti evropsku kooperaciju u tri klju\u010dne oblasti. U \u201eevropskoj spoljnoj i bezbednosnoj politici\u201c, ka\u017eu, treba poja\u010dati evropsko vojno prisustvo i tako omogu\u0107iti Evropi da \u201eiskora\u010di iz senke SAD-a\u201c. U sferi \u201ezajedni\u010dke evropske azilantske politike\u201c, zahtevaju strogu za\u0161titu spoljnjih granica Evrope i osnivanje prihvatnih centara u Severnoj Africi. Dok pod geslom \u201eslobodne trgovine\u201c te\u017ee da u pregovorima o brexitu, kao i u pregovorima s Trumpom, uspostave zajedni\u010dku evropsku trgovinsku politiku. Ostaje da se vidi da li \u0107e Evropska komisija, koja vodi pregovore, imati uspeha. I da li \u0107e se, u slu\u010daju neuspeha, uru\u0161iti zajedni\u010dki temelj vlada Evropske unije. To je jedna, ohrabruju\u0107a strana jedna\u010dine. Druga je da \u0107e stranputice Internacionale sve ja\u010deg desni\u010darskog populizma sa\u010duvati, ako ne i oja\u010dati uskogrudost nacionalnih dr\u017eava.<\/p>\n

Nacionalisti\u010dka kratkovidost<\/strong><\/p>\n

Dugotrajni pregovori oko zajedni\u010dke bezbednosne i azilantske politike koji se neprestano spoti\u010du o pitanje raspodele migranata pokazuju da vlade daju priroritet svojim kratkoro\u010dnim nacionalnim interesima \u2013 utoliko vi\u0161e ukoliko je ve\u0107a izlo\u017eenost uticajima desni\u010darskog populizma \u201ekod ku\u0107e\u201c. U nekim zemljama nema vi\u0161e ni tenzija izme\u0111u ispraznih proevropskih izjava s jedne strane i kratkovidog nekooperativnog pona\u0161anja s druge. U Ma\u0111arskoj, Poljskoj i \u010ce\u0161koj, odskora i u Italiji, a uskoro verovatno i u Austriji, ta tenzija prerasta u otvoreni evrofobi\u010dni nacionalizam. Odatle proizlaze dva pitanja: za\u0161to je u protekloj deceniji protivre\u010dnost izme\u0111u proevropskog fraziranja i zastoja saradnje do\u0161la do kriti\u010dne ta\u010dke? I za\u0161to je evrozona ostala ujedinjena iako u svim zemljama raste desni\u010darski populisti\u010dki otpor Briselu i iako je u srcu Evrope, u jednoj od \u0161est zemalja osniva\u010da Evropske ekonomske zajednice, sklopljen savez desni\u010darskog i levi\u010darskog populizma utemeljen na zajedni\u010dkom antievropskom programu?<\/p>\n

U Nema\u010dkoj, od septembra 2015, pitanja imigracije i azilantske politike preovla\u0111uju u medijima i zaokupljaju javno mnjenje nau\u0161trb drugih pitanja. Zato se bez oklevanja imigracija navodi kao presudan uzrok porasta evroskepticizma; argumenti za to obja\u0161njenje se svakako mogu na\u0107i u zemlji koja jo\u0161 pati od psiholo\u0161kih i politi\u010dkih podela neravnopravno ujedinjene nacije. No, ako Evropu gledamo kao celinu, a posebno ako pogledamo evrozonu u celini, porast imigracije ne mo\u017ee biti glavno obja\u0161njenje za porast desni\u010darskog populizma. U drugim zemljama promena u javnom mnjenju nastupila je mnogo ranije, posle kontroverzne politike za izlazak iz krize javnog duga koju je izazvala kriza u bankarskom sektoru. Kao \u0161to znamo, Alternativu za Nema\u010dku (AfD) osnovala je grupa ekonomista i biznismena okupljenih oko profesora ekonomije Bernda Luckea: ti ljudi su strahovali da \u0107e se uspe\u0161ni, veliki izvoznik na\u0107i u lancima \u201edu\u017eni\u010dke unije\u201c i zato su pokrenuli uspe\u0161nu polemi\u010dku kampanju protiv opasnosti spajanja dugova. Desetogodi\u0161njica nesolventnosti Bra\u0107e Lehmann podsetila nas je na argumente o uzrocima krize \u2013 da li su krivi poreme\u0107aji tr\u017ei\u0161ta ili gre\u0161ke vlade? \u2013 i na strategiju unutra\u0161nje devalvacije. Ova debata vo\u0111ena je i u drugim zemljama evrozone, gde je imala veliki uticaj na javno mnjenje, dok su je ovde u Nema\u010dkoj nipoda\u0161tavali i vlada i mediji.<\/p>\n

Usamljena Nema\u010dka<\/strong><\/p>\n

Kriti\u010dki glasovi u me\u0111unarodnoj debati izme\u0111u ekonomista, odnosno glasovi anglosaksonskog mejnstrima protiv \u0161ojbleovskih\/merkelovskih politika \u0161tednje, imali su slaba\u0161an odjek u ekonomskim rubrikama vode\u0107ih medija u Nema\u010dkoj, dok je u politi\u010dkim rubrikama dru\u0161tvena i ljudska cena ovih politika \u2013 i to ne samo u Gr\u010dkoj i Portugalu \u2013 manje-vi\u0161e ignorisana. U nekim evropskim regionima stopa nezaposlenosti i dalje je gotovo 20 odsto, dok je nezaposlenost mladih dvostruko ve\u0107a. Ako danas brinemo za demokratsku stabilnost na\u0161e zemlje, trebalo bi da se prisetimo sudbine takozvanih \u201espasenih zemalja\u201c: skandalozno je \u0161to smo u nedovr\u0161enoj ku\u0107i Evropske unije vodili drakonsku politiku koja je te\u0161ko o\u0161tetila dru\u0161tvenu sigurnosnu mre\u017eu drugih nacija, a nije imala ni osnovnu legitimnost \u2013 bar po na\u0161im uobi\u010dajenim demokratskim standardima. Evropski narodi jo\u0161 ose\u0107aju posledice. Po\u0161to se unutar EU javno mnjenje o politici formira isklju\u010divo unutar nacionalnih granica, i po\u0161to razli\u010dite javne sfere jo\u0161 nisu dostupne jedna drugoj, u protekloj deceniji su se u zemljama evrozone razvili protivre\u010dni \u201ekrizni narativi\u201c. Ti narativi su zatrovali politi\u010dku klimu jer se svaki bavi isklju\u010divo sopstvenom nacionalnom sudbinom i onemogu\u0107uju razmenu perspektiva koja je nu\u017ean uslov za razumevanje drugog \u2013 a pogotovo onemogu\u0107uju da se razvije ose\u0107aj za zajedni\u010dke opasnosti koje se jednako ti\u010du svih nas, te proaktivne politike koje bi se mogle uhvatiti u ko\u0161tac sa zajedni\u010dkim problemima ako bi postojali kooperativno raspolo\u017eenje i mentalitet. U Nema\u010dkoj je ova zaokupljenost sobom vidljiva u selektivnoj svesti o uzrocima manjka duha saradnje u Evropi. Zate\u010den sam arogancijom nema\u010dke vlade koja veruje da mo\u017ee pridobiti partnere za politike koje su nam va\u017ene \u2013 izbeglice, bezbednost, me\u0111unarodna trgovina \u2013 a u isto vreme opstruira re\u0161enje klju\u010dnog problema politi\u010dkog dovr\u0161enja Ekonomske i monetarne unije (EMU).<\/p>\n

U okviru EU, zemlje unutra\u0161njeg kruga EMU toliko su me\u0111usobno zavisne da formiraju \u010dvrsto jezgro, iako iz isklju\u010divo ekonomskih razloga. Bilo bi, dakle, prirodno da zemlje evrozone preuzmu ulogu pregovara\u010da u procesu integracija. S druge strane, ta ista grupa zemalja pati od problema koji mo\u017ee da o\u0161teti celokupni evropski projekat: Mi, a posebno Mi u ekonomski prosperitetnoj Nema\u010dkoj, zanemarujemo jednostavnu \u010dinjenicu da je evro uveden s o\u010dekivanjem i politi\u010dkim obe\u0107anjem da \u0107e se \u017eivotni standardi u svim zemljama \u010dlanicama pribli\u017eavati jedni drugima \u2013 a dogodilo se obrnuto. Zanemarujemo pravi razlog nedostatka duha saradnje koja je danas potrebnija nego ikad \u2013 naime, \u010dinjenicu da nijedna monetarna unija ne mo\u017ee dugoro\u010dno opstati ako postoje sve ve\u0107e razlike u u\u010dincima razli\u010ditih nacionalnih ekonomija, \u0161to zna\u010di i u \u017eivotnom standardu stanovni\u0161tva razli\u010ditih zemalja \u010dlanica. Mimo toga \u0161to posle ubrzane kapitalisti\u010dke modernizacije moramo da se izborimo s nemirom koji izazivaju duboke dru\u0161tvene promene, smatram da antievropski stavovi koje promovi\u0161u kako levi tako i desni populisti\u010dki pokreti nisu samo odraz savremenog ksenofobi\u010dnog nacionalizma. Korene tih evroskepti\u010dnih stavova treba tra\u017eiti u neuspehu samog evropskog procesa integracije; oni su nastali pre populisti\u010dkog potpirivanja ksenofobi\u010dnih reakcija na imigraciju. U Italiji, na primer, evroskepticizam predstavlja jedinu sponu izme\u0111u levog i desnog populizma, odnosno izme\u0111u ideolo\u0161kih tabora koji su duboko podeljeni oko pitanja \u201enacionalnog identiteta\u201c. Ako zanemarimo pitanje migracije, evroskepticizam se mo\u017ee odnositi i na realisti\u010dko stanovi\u0161te da monetarna unija vi\u0161e nije dobitna kombinacija za sve \u010dlanice. Jug protiv severa Evrope i obrnuto: \u201egubitnici\u201c smatraju da se prema njima postupa lo\u0161e i nepravedno, dok \u201epobednici\u201c odbacuju nepo\u017eeljne zahteve suprotne strane.<\/p>\n

Makronov plan<\/strong><\/p>\n

Pokazuje se da nametnuti rigorozni sistem propisa, bez razvijanja kompenzatornih kompetencija i prostora za fleksibilno i zajedni\u010dko vo\u0111enje poslova, odgovora ekonomski ja\u010dim \u010dlanicama evrozone. Pravo pitanje ne proizlazi, dakle, iz nedefinisanog opredeljivanja \u201eza\u201c ili \u201eprotiv\u201c Evrope. Iza grube polarizacije \u201epro\u201c ili \u201ekontra\u201c koja se dalje ne precizira, me\u0111u navodnim prijateljima Evrope ostaje neizgovoreno slede\u0107e klju\u010dno pitanje: da li bi monetarna unija u neoptimalnim uslovima trebalo da se imunizuje na rizike \u0161pekulacija ili bi pak trebalo da se dr\u017ei ina\u010de prekr\u0161enog obe\u0107anja o razvijanju ekonomske jednakosti u zoni evra, to jest da postane proaktivna i istinska evropska politi\u010dka unija? Zbog tog obe\u0107anja je zapravo osnovan EMU. U predlo\u017eenim reformama Emmanuela Macrona oba cilja imaju jednaku va\u017enost: s jedne strane, za\u0161tita evra pomo\u0107u osnivanja bankarske unije, odgovaraju\u0107eg re\u017eima nesolventnosti, zajedni\u010dkog garantnog depozita za u\u0161te\u0111evinu i uspostavljanja Evropskog monetarnog fonda koji se demokratski kontroli\u0161e na nivou EU. Uprkos raznim izjavama, poznato je da je nema\u010dka vlada blokirala sve budu\u0107e korake u tom smeru i da se i danas tome protivi. No Macron, s druge strane, predla\u017ee i osnivanje zajedni\u010dkog bud\u017eeta evrozone i stvaranje demokratski kontrolisane nadle\u017enosti za politi\u010dko delovanje na istom nivou (\u201eevropski ministar finansija\u201c). Evropska unija mo\u017ee da stekne politi\u010dku ve\u0161tinu i delotvornost i da ponovo zadobije podr\u0161ku \u0161irokih slojeva samo ako stvori kompetencije i bud\u017eet za sprovo\u0111enje programa s demokratskom legitimacijom protiv daljeg produbljivanja ekonomskih i socijalnih nejednakosti izme\u0111u \u010dlanica.<\/p>\n

Za\u010dudo, ova klju\u010dna alternativa \u2013 stabilizacija valute, s jedne strane, i dalekose\u017enije stvaranje politika koje bi obuzdale i smanjile ekonomske nejednakosti, s druge \u2013 jo\u0161 nije predmet \u0161ire politi\u010dke rasprave. Nema proevropske levice koja se zala\u017ee za stvaranje Unije evra koja bi delovala na globalnom nivou vode\u0107i ra\u010duna o dalekose\u017enim ciljevima kao \u0161to su suzbijanje izbegavanja poreza i stro\u017ee regulisanje finansijskih tr\u017ei\u0161ta. Na taj na\u010din bi se evropske socijaldemokrate mogle distancirati od zapetljanih liberalnih i neoliberalnih ciljeva neodre\u0111enog \u201ecentra\u201c. Nedostatak programa je glavni razlog opadanja popularnosti socijaldemokratskih partija. Niko vi\u0161e ne zna za\u0161to su uop\u0161te potrebni socijaldemokrati. Naime, oni se vi\u0161e ne usu\u0111uju da preuzmu odgovornost za sistematsko obuzdavanje kapitalizma upravo na onom nivou na kom deregulisana tr\u017ei\u0161ta izmi\u010du kontroli. To ne zna\u010di da sam posebno zabrinut za sudbinu jedne grupe partija \u2013 mada bi trebalo imati na umu da je sudbina demokratije u Nema\u010dkoj u istorijskom smislu vi\u0161e vezana za SPD nego za ijednu drugu politi\u010dku stranku. Predmet moje brige je to \u0161to, iz jo\u0161 nejasnih razloga, politi\u010dke partije Evrope nemaju volju ili ne uspevaju da kreiraju platforme s kojih se mogu jasno diferencirati pozicije i opcije klju\u010dne za budu\u0107nost Evrope. U tom smislu, predstoje\u0107i evropski izbori se mogu shvatiti kao eksperimentalna platforma.<\/p>\n

S jedne strane, Emmanuel Macron \u2013 \u010diji pokret zasad nema predstavnika u Evropskom parlamentu \u2013 poku\u0161ava da razbije postoje\u0107e partijske grupe da bi izgradio prepoznatljivu proevropsku frakciju. S druge strane, grupe koje trenutno imaju predstavnike u Parlamentu (osim, naravno, anti-EU frakcije krajnje desnice) nisu dovoljno podeljene da bi se moglo govoriti o diferencijaciji. Ne pribegavaju ba\u0161 sve grupe krupnim kompromisima i balansiranju kao \u0161to to \u010dini Evropska narodna partija (EPP) koja se jo\u0161 zala\u017ee za Orb\u00e1novo \u010dlanstvo. Mentalni sklop i pona\u0161anje \u010dlana Hri\u0161\u0107ansko-socijalne unije (CSU) Manfreda Webera, koji nastoji da postane predsednik, tipi\u010dan je primer neodlu\u010dnosti povezane sa dvosmislenim pristupom. Ali sli\u010dne podele doga\u0111aju se unutar liberalnih, socijalisti\u010dkih i (u jednakoj meri) levih grupa. Jedino zelene stranke imaju manje-vi\u0161e definisanu poziciju s obzirom na makar mlaku podr\u0161ku Evropi. Zato je evropski projekat izgubio jasne obrise \u010dak i u samom parlamentu, gde bi ve\u0107ina trebalo da se zala\u017ee za dru\u0161tvene interese koji nadilaze nacionalne granice.<\/p>\n

U klopci<\/strong><\/p>\n

Za kraj, ako me pitate \u2013 ne kao gra\u0111anina ve\u0107 kao akademskog posmatra\u010da \u2013 koja je moja ocena dana\u0161njeg stanja, mora\u0107u da priznam da trenutno ne vidim nikakve ohrabruju\u0107e trendove. Ekonomski interesi su i dalje kristalno jasni i, uprkos brexitu, vrlo mo\u0107ni, \u0161to zna\u010di da je raspad evrozone malo verovatan. To nas dovodi do odgovora na moje drugo pitanje: Za\u0161to se evrozona jo\u0161 nije raspala? Evo za\u0161to: jo\u0161 se ne mogu ta\u010dno utvrditi posledice koje bi odvajanje od njenog juga imalo i na njenom severu. A kad je re\u010d o primeru \u201eizlaska\u201c neke dr\u017eave sa juga, videli smo kako je sada\u0161nja italijanska vlada brzo ustuknula uprkos ko\u010dopernim najavama tokom izborne kampanje: naime, jedna od posledica izlaska bila bi nepodno\u0161ljiva zadu\u017eenost. S druge strane, ni ta procena nije naro\u010dito ute\u0161na. Budimo realni: ako zaista postoji veza izme\u0111u ekonomske nejednakosti dr\u017eava evrozone i ja\u010danja desni\u010darskog populizma, onda se nalazimo u klopci u kojoj su neophodni dru\u0161tveni i kulturni preduslovi za vitalnu i bezbednu demokratiju jo\u0161 ugro\u017eeniji. Naravno, nepovoljni scenario ne svodi se samo na to. No ve\u0107 nam zdravorazumsko iskustvo govori da je proces evropske integracije na ozbiljnoj silaznoj putanji. Ta\u010dka s koje nema povratka obi\u010dno se vidi prekasno. Ostaje nam samo nada da odbacivanje Makronovog predloga nije poslednja propu\u0161tena prilika.<\/p>\n

Tekst je skra\u0107ena verzija govora sa konferencije \u201eNove perspektive za Evropu\u201c, odr\u017eane 21.09.2018. u \u0160koli za humanistiku Geteovog univerziteta u Frankfurtu. Tekst je na engleski preveo David Gow.<\/em><\/p>\n

Pe\u0161\u010danik<\/a>\/Social Europe<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

J\u00fcrgen Habermas: Trampovska trule\u017e u samom srcu Evrope navodi me da ozbiljno preispitam svoje stare ideje<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-256327","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/256327","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=256327"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/256327\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=256327"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=256327"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=256327"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}