{"id":254465,"date":"2018-10-06T07:10:05","date_gmt":"2018-10-06T05:10:05","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=254465"},"modified":"2018-10-06T07:10:05","modified_gmt":"2018-10-06T05:10:05","slug":"protiv-uljudnosti","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2018\/10\/06\/protiv-uljudnosti\/","title":{"rendered":"Protiv uljudnosti"},"content":{"rendered":"

Autor: Steven Klein*<\/strong><\/p>\n

\"\"Da li smo postali nerazumni? U demokratijama \u0161irom sveta, zabrinuti komentatori poru\u010duju svojim sugra\u0111anima da budu otvoreniji i spremniji da se u dobroj veri upuste u debatu sa neistomi\u0161ljenicima. U ovo doba hiperpolarizacije, populisti\u010dkih demagoga i eho-soba na dru\u0161tvenim medijima, mnogi su se okrenuli uljudnosti kao navodno nedostaju\u0107em sastojku na\u0161eg javnog \u017eivota.<\/p>\n

Koliko je uljudnost zaista zna\u010dajna za demokratiju? Prema jednom od najve\u0107ih teoreti\u010dara demokratske javne sfere, nema\u010dkom filozofu Jirgenu Habermasu, ne naro\u010dito. Habermas je duboko zainteresovan da odbrani na\u0161u sposobnost da re\u0161avamo probleme kroz upotrebu razuma. Pa ipak, on veruje da je za demokratiju najbolje kada je javna sfera otvorena, anarhi\u010dna i konfliktna.<\/p>\n

Po Habermasu, osnovna funkcija javne debate nije pronala\u017eenje razlo\u017enog konsenzusa. Javna sfera je po njemu \u201esistem upozoravanja\u201c, skup \u201esenzora\u201c koji detektuju nove potrebe koje plutaju ispod povr\u0161ine navodnog politi\u010dkog konsenzusa. Ako previ\u0161e brinemo o uljudnosti i razlo\u017enom srednjem putu, rizikujemo da ograni\u010dimo sposobnost javne sfere da detektuje nove politi\u010dke zahteve. \u010cesto je, da bi se ovi zahtevi uop\u0161te na\u0161li na dnevnom redu, neophodno pribe\u0107i neuljudnoj i konfrontativnoj politi\u010dkoj taktici.<\/p>\n

Habermasova vizija politike fokusirana je na mo\u0107 razuzdane javne sfere. Njegov najve\u0107i strah, izra\u017een jo\u0161 1962. u njegovoj doktorskoj tezi objavljenoj pod naslovom Strukturalna transformacija javne sfere, je sve ve\u0107a mogu\u0107nost da velike politi\u010dke i ekonomske institucije izbegnu javnu kritiku. Habermas prati razvoj ideje kriti\u010dke javnosti kao subjekta koji upotrebom razuma kritikuje dr\u017eavnu mo\u0107, od njenog nastanka u Evropi 18. veka, pa sve do perioda opadanja u doba PR menad\u017ementa fokusiranog na minimiziranje uloge javnosti u politi\u010dkom odlu\u010divanju. Iako je bio optu\u017eivan za romantizaciju evropskog prosvetiteljstva, njegov cilj je zapravo bio da uka\u017ee na duboki jaz izme\u0111u ideala kriti\u010dke javnosti sa jedne strane, i realnosti politi\u010dke i dru\u0161tvene dominacije sa druge.<\/p>\n

Kao i druge istra\u017eiva\u010de povezane sa Institutom za dru\u0161tvena istra\u017eivanja u Frankfurtu, Habermas je rukovo\u0111en nadom u stvaranje emancipovanog dru\u0161tva \u2013 u kojem se upotreba politi\u010dke, dru\u0161tvene i ekonomske mo\u0107i obrazla\u017ee i pravda pred gra\u0111anima. Ovom idealu Frankfurtske \u0161kole Habermas je dodao uvid koji poti\u010de jo\u0161 od Aristotela \u2013 o govoru kao centralnoj ljudskoj sposobnosti. \u010cinjenica da smo u stanju da razumemo jedni druge, tvrdi Habermas, zna\u010di da smo posve\u0107eni upotrebi uma u razre\u0161avanju sporova. U svom svakodnevnom \u017eivotu mi stalno koristimo govor kako bismo organizovali svoje \u017eivote i pravili planove \u2013 \u0161to su sve primeri onoga \u0161to je Habermas 1981. nazvao \u201ekomunikativnom akcijom\u201c.<\/p>\n

Habermas veruje da to ima radikalne posledice. Samim ulaskom u komunikaciju mi prihvatamo potragu za dogovorom sa drugim ljudima. Habermasovi kriti\u010dari isti\u010du da u stvarnom svetu dru\u0161tvene razlike u mo\u0107i uti\u010du na to \u010diji \u0107e se glasovi \u010duti i \u010dije \u0107e ideje biti uva\u017eene u procesu rezonovanja. Ali ova teza nije nespojiva sa njegovim uvidima. Jo\u0161 od svojih ranih radova, Habermas je razmenu stavova video kao fundamentalno dru\u0161tvenu praksu, koja uvek uklju\u010duje moralna i politi\u010dka pitanja. Otkrivanje ovih suptilnih oblika mo\u0107i i isklju\u010divanja poma\u017ee nam na putu ka idealu racionalnog istra\u017eivanja sveta oko nas.<\/p>\n

***<\/p>\n

\u0160ta sledi, u politi\u010dkom smislu, iz Habermasove teorije komunikacije? Jedna mogu\u0107nost je pronala\u017eenje na\u010dina da navedemo ljude da se pona\u0161aju u skladu sa idealom bezinteresnog, gra\u0111anskog usagla\u0161avanja mi\u0161ljenja ili deliberacije. U svetlu rastu\u0107e polarizacije i potencijalnog sloma pravila igre, trebalo bi da tragamo za na\u010dinom da ponovo uspostavimo norme me\u0111usobne trpeljivosti koje osiguravaju da se politika ne pretvori u gra\u0111anski rat. Ali ovo te\u0161ko da je smer u kojem ide sam Habermas. Nije stvar u tome da on veli\u010da nepristojnost kao takvu. Pre bi se moglo re\u0107i da on brine da bi javna sfera okovana preteranom brigom za norme deliberacije i racionalne debate mogla izgubiti svoju su\u0161tinsku funkciju. A ova funkcije je otkrivanje pitanja, tema, briga i potreba koje su trenutno nevidljive politi\u010dkim liderima i \u0161iroj javnosti.<\/p>\n

U knjizi Izme\u0111u \u010dinjenica i normi (1992) Habermas tvrdi da \u201eliberalni strahovi od otvaranja neograni\u010denog spektra javnih tema i problema nisu opravdani\u201c. Upravo zbog svoje \u201eanarhi\u010dne strukture\u201c sporenja u javoj sferi mogu omogu\u0107iti opa\u017eanje \u201enovih problema\u201c i pomo\u0107i da se prevazi\u0111u \u201ehiljadama godina stari okovi dru\u0161tvene stratifikacije i eksploatacije\u201c. Konfrontacija, protest i nepristojnost predstavljaju va\u017ene delove Habermasove vizije deliberativne politike. Upravo ovi oblici sukoba ili odbacivanja postoje\u0107ih normi i institucija otkrivaju da li postoje\u0107e institucije i norme mogu izdr\u017eati test racionalne kritike. Habermas ide toliko daleko da slavljenje sposobnosti da se gra\u0111anska neposlu\u0161nost podnese naziva \u201elakmus testom\u201c zrelosti ustavne demokratije.<\/p>\n

Iako gaji veliko poverenje u sposobnost ljudi da zajedni\u010dki tragaju za istinom, njegov odnos prema politici je zapravo aktivisti\u010dki. Konsenzus nije najvi\u0161e dobro. Pre bi se moglo re\u0107i da mogu\u0107nost dru\u0161tva zasnovanog na racionalnom konsenzusu postaje vidljiva samo u trenucima neslaganja, kada se raskrinkava neuspeh postoje\u0107ih pravila. Prosvetiteljstvo nastaje kada dru\u0161tvene grupe poka\u017eu da dominantna dru\u0161tvena organizacija ne uspeva da obuhvati njihove legitimne zahteve i brige. Zato Habermas ne krije da je zainteresovan ne za racionalnu politi\u010dku komunikaciju kao takvu, ve\u0107 za \u201eistoriju njenog potiskivanja i ponovnog uspostavljanja\u201c.<\/p>\n

Habermasovi skora\u0161nji radovi fokusiraju se na sudbinu evropskih integracija, \u010diji je on istaknuti zastupnik. Pomenuta aktivisti\u010dka struja u njegovom mi\u0161ljenju povukla se u drugi plan pred njegovom sve ve\u0107om zabrinuto\u0161\u0107u zbog nedostatka dugoro\u010dne politi\u010dke vizije kod evropskih lidera. Pa ipak, Habermas je nedavno prepoznao neuspehe ovih institucija da proizvedu sopstvenu legitimnost. \u0160to se vi\u0161e institucije poput EU budu izolovale od razuzdanih sila javne sfere, to \u0107e vi\u0161e municije davati svakome ko tvrdi da govori u ime potisnutog javnog mnjenja. Velike politi\u010dke institucije, od EU do savremene administrativne dr\u017eave, pristupaju politici kao skupu menad\u017eerskih problema, koje je najbolje re\u0161avati bez zna\u010dajnog u\u010de\u0161\u0107a potencijalno neposlu\u0161nog javnog mnjenja.<\/p>\n

Po Habermasu, demokratija zahteva \u017eivu javnu sferu i politi\u010dke institucije koje su u stanju da odgovore na njene zahteve, kao i da u sebe inkorporiraju energiju koja izvire iz debate, protesta, konfrontacije i politike. Mo\u017eda nisu gra\u0111ani ti koji su postali nerazumni. Pre \u0107e biti da njihovi lideri ve\u0107 dugo odbijaju da ih \u010duju i umesto toga tretiraju javnost samo kao periodi\u010dni rezervoar glasova, prepreku koju treba zaobi\u0107i na putu ka glatkom, tehnokratskom upravljanju.<\/p>\n

*Autor je profesor politi\u010dkih nauka na Univerzitetu Floride.<\/p>\n

Pe\u0161\u010danik<\/a>\/AEON<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Lideri tretiraju javnost samo kao periodi\u010dni rezervoar glasova, prepreku koju treba zaobi\u0107i na putu ka glatkom, tehnokratskom upravljanju<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-254465","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/254465","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=254465"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/254465\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=254465"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=254465"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=254465"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}