{"id":250287,"date":"2018-07-21T07:00:25","date_gmt":"2018-07-21T05:00:25","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=250287"},"modified":"2018-07-20T21:42:01","modified_gmt":"2018-07-20T19:42:01","slug":"razlaganje-demokratije","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2018\/07\/21\/razlaganje-demokratije\/","title":{"rendered":"Razlaganje demokratije"},"content":{"rendered":"

\"\"Rekao si da demokratija prolazi kroz krizu srednjeg doba. Tako\u0111e si rekao i da je mogu\u0107e da ona propadne, a da istovremeno ostane neokrnjena. Ilustracija ove teze nalazi se u epilogu tvoje knjige, koji je sme\u0161ten u 20. januar 2053. Za\u0161to ba\u0161 ovaj datum?<\/strong><\/p>\n

Ne mo\u017eemo znati mnogo toga o drugom delu 21. veka; on je za nas skoro nezamisliv, uzimaju\u0107i u obzir brzinu kojom se svet menja, ali postoji par stvari koje mo\u017eemo znati. Jedan datum u kalendaru koji izgleda relativno fiksirano je i taj redovni datum inauguracije predsednika SAD. Prili\u010dno sam uveren da \u0107e se u Americi i dalje odr\u017eavati predsedni\u010dki izbori, izme\u0111u ostalog i zato \u0161to su se do sada uvek odr\u017eavali \u2013 uprkos gra\u0111anskim ratovima i mnogo te\u017eim ekonomskim krizama od ove kroz koju smo nedavno pro\u0161li. Izbori \u0107e stoga nastaviti da se odr\u017eavaju i ja spekuli\u0161em o izboru predsednika u sistemu koji je jo\u0161 uvek prepoznatljivo isti \u2013 on se i dalje bira kroz odgovaraju\u0107i institucionalni proces koji ve\u0107ina ljudi prepoznaje kao demokratski. Ali ja se tu poigravam nekim promenama. Na primer, te\u0161ko mi je da poverujem da \u0107e politi\u010dke partije i dalje funkcionisati na isti na\u010din i 2053.<\/p>\n

U mom scenariju, tokom tih 35 godina politika se uop\u0161te ne bavi izazovima koji se ti\u010du tehnologije i zaposlenosti, radni\u010dkih prava i klimatskih promena, dakle fundamentalnim izazovima savremenog dru\u0161tva. Sama demokratija se tretira kao ritual ispra\u017enjen od sadr\u017eaja. Prolazimo kroz njene ceremonije, ali njena supstanca je sve tanja. Moja knjiga je zapravo polemi\u010dka reakcija na mnoge druge knjige sa sli\u010dnim naslovima. Nazivaju\u0107i ovaj period krizom srednjeg doba, \u017eelim da ka\u017eem da smo sada stigli tek do polovine jedne duge pri\u010de. Ali kako se budemo pribli\u017eavali njenom kraju, mogu\u0107e je da \u0107emo otkriti da se demokratija tanji i prazni \u2013 mada ne puca.<\/p>\n

Dakle, ona ne umire. Skon\u010dava pre uz jecaj, nego uz prasak. Ono \u0161to mi se svidelo u epilogu tvoje knjige je to \u0161to vi\u0161e ne postoje samo dve partije i \u0161to je elektorski koled\u017e u izvesnoj meri reformisan. Ti nam ne prikazuje\u0161 postepenost ovih malih kapilarnih reformi, tako da je ono \u0161to vidimo prepoznatljivo, ali gore od ovoga \u0161to trenutno imamo. I vi\u0161e li\u010di na igrokaz nego ovo danas.<\/strong><\/p>\n

Tako i treba da izgleda. Izme\u0111u redova se mo\u017ee nazreti da je u me\u0111uvremenu odr\u017eano puno izbora i da su svaki od njih izgledali ili kao kraj demokratije ili kao ta\u010dka preokreta nakon koje \u0107emo se vratiti na pravi put \u2013 kao \u0161ansa da kona\u010dno na\u0111emo re\u0161enje ovog problema.<\/p>\n

Dakle, imamo izbore. Imamo pobednika. Pobednik preuzima vlast. I ako, kao D\u017eozef \u0160umpeter, imamo vrlo minimalnu definiciju demokratije, rekli bismo \u201eOkej, demokratije ja opstala\u201c. Ali ti ka\u017ee\u0161 da ona propada, istovremeno ostaju\u0107i neokrnjena. \u0160ta je ono \u0161to ovakav ishod \u010dini propa\u0161\u0107u? \u0160ta demokratija obe\u0107ava, a \u0161to u ovom scenariju ne ispunjava? Za\u0161to je demokratija iz 2053. ispra\u017enjena od sadr\u017eaja?<\/strong><\/p>\n

Obe\u0107anje koje ovakva demokratija ne ispunjava je smislena promena \u2013 \u010dak i po \u0160umpeterovoj minimalisti\u010dkoj definiciji. Simptomati\u010dno je da se dobar deo na\u0161ih kriterijuma za procenu demokratije oslanja na sredinu 20. veka i na ljude poput \u0160umpetera. Tu je na primer \u010cer\u010dilova \u010duvena izjava da je demokratija najgori od svih sistema, ako ne ra\u010dunamo sve ostale. \u010cetrdesetih godina pro\u0161log veka, kada je on ovo izjavio, postojale su realne alternative i one zaista jesu bile mnogo gore.<\/p>\n

Ali \u010dak i po \u0160umpeterovoj definiciji \u2013 koja se \u010desto podsme\u0161ljivo prikazuje kao neka vrsta trgova\u010dke manipulacije demokratijom, u kojoj se ljudima prodaje la\u017ena mo\u0107 \u2013 \u010dak i u njoj, promena vlasti je smislena, jer je mo\u0107 vlasti realna i neke stvari se zaista re\u0161avaju. Zna\u010dajno je ko je na vlasti. Ono \u0161to sledi iz moje pri\u010de jeste da zaista zna\u010dajne stvari kojima bi trebalo da se bavimo \u2013 poput toga kako se upravlja na\u0161im dru\u0161tvima \u2013 nisu ni dotaknute demokratskom promenom vlasti. Odnos koji danas imamo prema kongresu, na primer, postao je odnos u kojem se ni\u0161ta ne re\u0161ava. To je su\u0161ta suprotnost smislenoj promeni. To je neuspeh. U svojoj knjizi eksplicitno tvrdim da po mom mi\u0161ljenju demokratija ljudima obe\u0107ava dve stvari: dostojanstvo (daju\u0107i im glas) i rezultate. Ona obe\u0107ava re\u0161avanje problema. Verujem da \u0107e budu\u0107nost demokratije biti obele\u017eena sve ve\u0107im razdvajanjem ove dve stvari. U ovom svetu postoji re\u0161avanje problema, ali se ono ne de\u0161ava putem iskazivanja glasa gra\u0111ana \u2013 a to je poenta izbora.<\/p>\n

Na izvestan na\u010din, mi prolazimo kroz fazu dru\u0161tva u kojoj nam pravo glasa ne garantuje ljudsko dostojanstvo. Digitalne tehnologije obe\u0107avaju vi\u0161e re\u0161avanja problema i vi\u0161e mogu\u0107nosti da se \u010duje na\u0161 glas, ali one ne obe\u0107avaju te\u0161nju vezu izme\u0111u te dve stvari. Opis 2053. koji dajem u svojoj knjizi ima za cilj da predstavi svet u kojem su ove dve stvari me\u0111usobno dalje nego ikada ranije; u tom svetu postoji mno\u0161tvo nezavisnih kandidata koji su kao neke pop-zvezde; tu je i upotreba tehnologije za razli\u010dite vrste kampanja. Mo\u017eda postoji i vi\u0161e re\u0161avanja problema, ali ono se ne odvija kroz ovaj proces.<\/p>\n

U svojoj knjizi govori\u0161 o tri vrste izazova za demokratiju \u2013 dr\u017eavnim udarima, katastrofama i tehnologiji. Moglo bi se pomisliti da je upravo tokom katastrofa mobilizacija glasa\u010da najva\u017enija za re\u0161avanje pravih problema, ali ti ka\u017ee\u0161 da zapravo nije tako. Umesto toga opisuje\u0161 me\u0161avinu mese\u010darenja i balansiranja. \u0160ta pod tim podrazumeva\u0161?<\/strong><\/p>\n

Deo glavne poente knjige je da se uka\u017ee na razlike izme\u0111u 21. i 20. veka. U 20. veku upravo je pretnja katastrofe \u2013 kroz svetski rat, ekonomsku katastrofu i pretnju nasilja i sloma gra\u0111anskog dru\u0161tva \u2013 uspostavila vezu izme\u0111u glasa i re\u0161avanja problema. Izazovi tih razmera \u2013 koje danas zovemo egzistencijalnim katastrofama \u2013 mobilisali su ljude za demokratiju. Rat za nacionalni opstanak kolektivizovao je iskustvo re\u0161avanja problema. Izazovi 21. veka odvijaju se u situaciji u kojoj rat vi\u0161e ne zna\u010di rat za nacionalni opstanak. Pretnje klimatske katastrofe ili nuklearnog rata ili tehnologije koja izmi\u010de na\u0161oj kontroli ne uklapaju se u ovaj model. Ove pretnje ne uspostavljaju vezu na isti mobili\u0161u\u0107i na\u010din i verujem da je mnogo izglednije da \u0107emo se pred njima paralisati.<\/p>\n

Spasavanje sveta od nuklearne katastrofe ili od inteligentnih ma\u0161ina za koje se mo\u017ee ispostaviti da ne brinu za na\u0161e interese su izuzetno slo\u017eena tehni\u010dka pitanja, koja pothranjuju na\u0161e uverenje da je re\u0161avanje problema na neki na\u010din udaljeno od demokratskog \u017eivota. To su domeni ne samo eksperata, nego i onih izdvojenih tela koja lebde nad demokratijom. I onda se na\u0161i strahovi, na\u0161e strepnje, uklju\u010duju\u0107i i one koji se ti\u010du nasilja i tehnologije i budu\u0107nosti rada i smisla \u017eivota, izra\u017eavaju na na\u010din koji nije povezan sa demokratskim \u017eivotom. Mislim da upravo zbog toga u 21. veku imamo mnogo paralisaniju politi\u010dku zajednicu. Ve\u0107 je postao kli\u0161e re\u0107i da su problemi u izvesnom smislu ili preveliki ili premali: jednom kada se izdignu do toga da postanu autenti\u010dno egzistencijalni, dakle da se ti\u010du opstanka ljudske vrste, demokratija se u izvesnom smislu parali\u0161e.<\/p>\n

To me malo zbunjuje. Uzmimo na primer nuklearno naoru\u017eanje i nuklearni rat \u2013 to je uvek bilo ekspertsko polje, u kojem tehnologija igra zna\u010dajnu ulogu, i u kojem postoji profesionalna kasta onoga \u0161to Fred Kaplan u svojoj istoimenoj knjizi naziva \u010carobnjacima Armagedona. Ali 80-ih godina pro\u0161log veka smo tako\u0111e imali i masovan pokret za nuklearno razoru\u017eanje. Mislim da nije nerazumno tvrditi da je antinuklearni pokret imao uticaja na kreiranje javnih politika tokom 80-ih. Sli\u010dno je i sa klimatskim promenama: obe\u0107anje demokratske politike klimatskih promena izgledalo bi sasvim druga\u010dije da je demokratska politika klimatskih promena u SAD druga\u010dija.<\/strong><\/p>\n

Doba nuklearne dr\u017eave je veliki kontraprimer i velika zagonetka, jer je demokratija tada cvetala. Zapravo, njeno zlatno doba je bilo upravo u periodu od 1947 do 1989, kada je velika egzistencijalna pretnja za sve nas bio upravo nuklearni Armagedon. Ali hladnoratovsko nuklearno razoru\u017eanje je bilo specifi\u010dan izazov, jer su dve supersile dr\u017eale ovo naoru\u017eanje upereno jedna prema drugoj. Znali ste gde ciljate \u2013 ciljali ste na vo\u0111stvo ovih dr\u017eava. Stvari su se promenile. Nuklearna pretnja nije nestala, niti su ljudi prestali da je smatraju realnom, pa ipak ona nije deo glasa u demokratiji. Nuklearna pretnja je danas u ogromnoj meri rasuta, tako da je ljudima mnogo te\u017ee da znaju kako i gde da joj se suprotstave.<\/p>\n

U knjizi pominjem tri \u010dlanka iz Njujorkera iz sredine 20. veka: \u010dlanak D\u017eona Her\u0161ija o Hiro\u0161imi, \u010dlanak Rej\u010del Karson \u2013 Tiho prole\u0107e, i Ajhmana u Jerusalimu Hane Arent. Sva tri \u010dlanka se bave velikim egzistencijalnim izazovima koji bi mogli uni\u0161titi sve nas, i sva tri su ogledi iz podizanja svesti. Ali klimatske promene, na primer, predstavljaju posebnu vrstu izazova zbog svojih vremenskih okvira i svog globalnog aspekta \u2013 suo\u010diti se sa klimatskim promenama nije isto \u0161to i suo\u010diti se sa problemom upotrebe pesticida u SAD. Isto tako, misliti o inteligentnim ma\u0161inama je za demokratsku javnost mnogo te\u017ee nego misliti o ekonomskoj krizi. A \u0161to se demokratija vi\u0161e istanjuje, ovo sve vi\u0161e postaje povratna sprega; sve je te\u017ee poverovati da je mogu\u0107e iza\u0107i na kraj sa ovim izazovima demokratskim sredstvima, i tu veru je te\u0161ko povratiti.<\/p>\n

Postoji jedno pitanje o koko\u0161ki i jajetu na tu temu. Naravno da je retrospektivno sve uvek jasno, ali po\u010detkom 50-ih godina pro\u0161log veka ljudi nisu o\u010dekivali ni\u0161ta sli\u010dno pokretu za gra\u0111anska prava ili \u017eenskom pokretu. Tako da mogu da zamislim situaciju u kojoj \u0107e mo\u017eda 2053, a mo\u017eda i 2023. ljudi izve\u0161tavati o novom obliku i sposobnosti demokratije da re\u0161ava velike egzistencijalne probleme, jer je u me\u0111uvremenu nastao pokret koji je inicirao ovu transformaciju. Pitanje je samo koliko je visoka ova prepreka?<\/strong><\/p>\n

To pitanje je sasvim na mestu, ali mislim da je ta prepreka vi\u0161a nego \u0161to se tebi \u010dini. Ovde imamo posla sa dva problema: sa izazovom kolektivnog delanja pod aktuelnim institucijama demokratskog \u017eivota, i istovremeno sa samom prirodom tih izazova. Nisam imao nameru da moja knjiga bude u potpunosti pesimisti\u010dna. \u017deleo sam da bude otvorena, ali ako u njoj ima pesimizma, onda on poti\u010de upravo otud \u0161to smatram da je ta prepreka vi\u0161a nego \u0161to se mnogima \u010dini. Jer da je u pitanju samo jedna od te dve stvari, da su ovi izazovi generalno gledano sli\u010dni onima iz 20. veka, samo se institucije istanjuju, onda bi se to moglo re\u0161iti njihovim o\u017eivljavanjem. Ili, u drugom slu\u010daju, da su institucije jake, mo\u017eda bi bile u stanju da se nose sa ovim izazovima. Ali imamo problem na oba fronta.<\/p>\n

Ako bismo snizili ovu prepreku, u kojim ta\u010dkama misli\u0161 da bi demokratija mogla biti u stanju da re\u0161i probleme i omogu\u0107i individualno i kolektivno dostojanstvo koje je obe\u0107ala?<\/strong><\/p>\n

\u017divimo u vrlo binarnom politi\u010dkom svetu, to je deo problema. Ili demokratija ili ambis, ili demokratija ili fa\u0161izam. Ili \u0107emo dobiti ceo paket, ili taj paket mora biti uni\u0161ten. Me\u0111utim, ukoliko se demokratija fragmentira, zreo odgovor bi bio prihvatiti da mo\u017eda ipak ne mo\u017eemo imati sve. Mo\u017eda moramo odlu\u010diti koje delove \u017eelimo, koji delovi su vredni. Skoro sigurno ima nade da \u0107e lokalna savremena demokratija biti u stanju da proizvede ne\u0161to novo. Tako\u0111e, postoje mogu\u0107nosti da ljudska bi\u0107a razgovaraju, da izraze svoju zabrinutost, svoj bes, svoje strahove i da se na taj na\u010din osna\u017ee za re\u0161avanje problema koji nadilaze nacionalnu dr\u017eavu.<\/p>\n

Neki od ovih problema ionako prevazilaze nacionalnu dr\u017eavu i fundamentalno su odvojeni od lokalnog osna\u017eivanja. Ta veza se raspada. Neki od ovih problema \u0107e potpuno izma\u0107i demokratskoj kontroli. Mo\u017eda je to ne\u0161to \u0161to moramo da prihvatimo. Mo\u017eda upravljanje internetom nije ne\u0161to \u0161to je prikladno demokratski kontrolisati, a opet na internetu, koji pripada celom svetu, prostoru tehnologije koji pripada celom svetu, mogu\u0107i su neverovatni eksperimenti sa novim oblicima demokratskog osna\u017eivanja. Jedna od teza moje knjige jeste da ako ve\u0107 tra\u017eimo istorijske analogije, 1890-e izgledaju kao mnogo bolji izbor nego 1930-e. Godine 1890-e su bile decenija populizma, nejednakosti i tehnolo\u0161ke revolucije. One su bile i period teorija zavere i period mira \u2013 zapravo, one su bile kraj relativno dugog perioda mira. Mislim da je populizam proizvod mira, a ne rata.<\/p>\n

Postoji verzija pri\u010de o 1890-ima koja uliva nadu \u2013 ova decenija je dovela do izuma socijaldemokratije u Evropi i novih vrsta progresivne politike u SAD, uklju\u010duju\u0107i i razbijanje monopola. U knjizi razmatram i pitanje \u0161ta bismo mogli da nau\u010dimo iz ovog istorijskog iskustva, i mislim da ima osnova da verujemo da je i danas mogu\u0107e uraditi ne\u0161to sli\u010dno. Postoje dve stvari koje se suprotstavljaju ovom optimisti\u010dkom scenariju. Prvo, na po\u010detku 20-og veka postojao je ogroman neostvareni potencijal na nivou nacionalne dr\u017eave. Demokratija nije jo\u0161 uvek bila zaista isprobana kao nacionalni projekat; ogroman broj gra\u0111ana jo\u0161 uvek nije imao pravo glasa, \u017eene nisu imale pravo glasa. U to vreme ni u Evropi jo\u0161 nije postojala dr\u017eava blagostanja; pla\u0107alo se vrlo malo poreza i postojao je nacionalni dug. Sve ove stvari su na po\u010detku 20-og veka postale katalizator za demokratsko re\u0161enje ovih problema.<\/p>\n

Mi ne posedujemo takav neispunjeni kapacitet, tako da moramo da ga na\u0111emo negde drugde. Ako \u017eelimo da postignemo ne\u0161to sli\u010dno, moramo prona\u0107i ne\u0161to za \u0161ta mo\u017eemo da ka\u017eemo: \u201ehajde da isprobamo ovo, jer to do sada nismo isprobali\u201c. U SAD bi demokratija mo\u017eda mogla biti na\u010din da se ispuni obe\u0107anje jednakog tretmana ljudi bez obzira na njihovu rasu ili veroispovest. Drugi o\u010digledan razlog za pesimizam sastoji se u tome \u0161to pri\u010da o po\u010detku 20-og veka ubrzo zavr\u0161ava u Prvom svetskom ratu. Mogu\u0107e je izvu\u0107i puno optimizma iz 20-og veka, ali ne smemo izgubiti iz vida da je tada\u0161nji uspeh zasnovan na kataklizmi\u010dkim doga\u0111ajima.<\/p>\n

Zapanjuju\u0107e je koliko me \u010desto pitaju da li sam optimista ili pesimista. Moj odgovor je da je svakako najbolje biti oba. Ideja da bi to trebalo da bude nekakav izbor \u010dini mi se blesavom. Zapravo, mo\u017eda je to najdublja od svih binarnih podela. Pa ipak, ljudi se sve vi\u0161e dele po tom osnovu. Ako niste jedan od novih optimista, onda morate biti jedan od proroka propasti.<\/p>\n

\u017deleo bih da napravim razliku izme\u0111u optimizma i nade. Martin Luter King je imao obi\u010daj da ka\u017ee da napredak ne dolazi na to\u010dkovima nu\u017enosti; to je ono \u0161to je nazvao mitom o protoku vremena. Ideja nade se sastoji u tome da na\u0161 dru\u0161tveni i politi\u010dki aktivizam nije unapred osu\u0111en na propast. Dakle, nema ni\u010dega u samoj prirodi stvari \u0161to stoji na putu na\u0161im te\u017enjama da stvorimo pravedniji i pristojniji svet \u2013 nema tako visoke prepreke, ni tako duboke provalije koje se ne mogu savladati.<\/strong><\/p>\n

Ta poenta se mo\u017ee formulisati i na drugi na\u010din: fatalizam je jako opasan. Mislim da postoje i optimisti\u010dki, ba\u0161 kao i pesimisti\u010dki oblici fatalizma \u2013 postoji \u010dak i aktivisti\u010dki fatalizam. Mislim da ljudi mogu biti masovno anga\u017eovani i podbunjeni politikom koja se zasniva na premisi da je njihovo mi\u0161ljenje i pona\u0161anje fatalisti\u010dko. Ne mo\u017eemo ni\u0161ta da uradimo povodom ovoga, ne mo\u017eemo ni\u0161ta da uradimo povodom onoga \u2013 ostaje nam samo da ispoljimo svoj bes i frustraciju. \u017divimo u vreme duboke politi\u010dke frustracije.<\/p>\n

Nadam se da je ono \u0161to pi\u0161em u izvesnom smislu antifatalisti\u010dki, jer ukazuje na mno\u0161tvo mogu\u0107nosti za budu\u0107nost. Zato me frustrira ograni\u010denost istorijskih referenci koje nam stoje na raspolaganju: po definiciji, budu\u0107nost mora biti otvorenija od pro\u0161losti. Budu\u0107nost je \u0161irom otvorena, i u tome moramo na\u0107i osnova za nadu. Ali u demokratske politike koja su nam tako dobro poslu\u017eile u 20-om veku ne pola\u017eem puno nade i ne verujem da \u0107e nam one biti od velike koristi u daljoj budu\u0107nosti.<\/p>\n

Pe\u0161\u010danik\/Boston Review<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Sa Davidom Runcimanom, autorom knjige \u201eHow democracy ends \/ Kraj demokratije\u201c, razgovarao je Joshua Cohen, glavni urednik \u010dasopisa Boston Review<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-250287","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/250287","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=250287"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/250287\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=250287"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=250287"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=250287"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}